AKO JE BUDUĆNOST I BILA LEPA KRILA JE FATALNE USUDE ili RAZBARUŠENA GARAŽA BUDUĆNOSTI - „Hermetička garaža“ Moebiusa; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2015.

U svetovima (samostalnim ali spojenim) naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma, s kraja XX i početka ovog veka ime ingenioznog Mebijusa (Žan Žiro, 1938-2012) spada u sam vrh najuticajnijih stvaralaca. Samostalno i u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je pred nastupanje Novog milenijuma uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni portret/prepoznatljivi vizuelni identitet budućnosti. Naime, kao i sve ljudske rabote i umetnost(i) ima(ju) svoje razvojne faze i (brže ili sporije) prolazne mode. Uspostavljanje takvih obrazaca u osmišljavanju određenih tema daje stvaraocima početne (sigurne) repere za rad a konzumentima pomaže u „trošenju“ umetničkih proizvoda. U svetovima vizuelne naučne fantastike prve polovina XX veka jedan od najatraktivnijih obrazaca bila je tzv „barokna fantastika“ iz stripa „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda koja je mešala klasicističku kitnjastu arhitekturu i modu sa „art deko“ manirom uz futurističke dodatke. Naučna fantastika Zapadnog sveta prvih posleratnih decenija bila je naklonjena strožijim, svedenijim linijama bez mnogo detalja ali uz puno svetlucavog aluminijumskog sjaja a sve na talasu propagiranih ideja o moćnim tehnologijama koje će na Zemlji (barem u njenom kapitalističkom delu) do 2000. godine stvoriti „potrošački raj“. Kako se ovaj mitski datum približavao a stvarnost demantovala optimistične želje i naučna fantastika je postajala mračnija i oporija a njen vizuelni lik sve ružniji, zapušteniji i prljaviji - kao u filmu „Blejd raner“ Ridlija Skota po romanu „Sanjaju li androidi električne ovce?“ Filipa K. Dika; ovaj se trend nastavio i u eri najveće popularnosti kiber-panka (koji je „predviđao“ budući svet krajnje siromašnih i obesno bogatih). Ako je budućnost i bila lepa ta je lepota krila fatalne usude kao na primer u romanu i filmu „Loganovo bekstvo“. Susret sa drugim bićima iz svemira mogao je biti veličanstven, bar u filmovima „E.T.“ i „Bliski susreti treće vrste“, manje lep u „Čoveku koji je pao na Zemlju“ ili upečatljivo smrtonosan kao u „Osmom putniku“ i kasnije u „Predatoru“.

            Mebijusova samosvojna vizuelna verzija budućnosti široko je prihvaćena kako od strip čitalaca tako i od kolega po peru. U njoj ima tehnologije ali i mnogo slobodne prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo strogog i još više infantilnog. Lako je prepoznati njegove impozatne svemirske brodove, ogromne gradove na bezbroj nivoa ali i prepotopske ruševine hramova. Njegovi astronauti hodaju pored božanstva, bezazlenih alijena i ljudskih kreatura sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane aluzije sa gegovima. Pomenuti Žodorovski, pisac, filmski režiser, mistik i poznavalac egzotičnih veština, sa kojim se Mebijus upoznao 1976.g. tokom priprema za film „Dina“ (po romanu Frenka Herberta), koji nikad nije realizovan, mnogo je uticao na njega i to je nesporno i vidljivo u njihovim zajedničkim radovima, ponajviše u famoznom serijalu o Inkalu. No, i sam Mebijus je bio izvanredna ličnost i talentovan pripovedač o čemu svedoče već njegovi prvi albumu „Kita mahnita“, „Arzak“, „Long Tomorrow“ i, svakako, „Hermetička garaža“. Kako sam Mebijus kaže „Garaža“ je započeta 1976.g. slučajno, bez ikakve namere i unapred smišljene ideje. Svaki nastavak, objavljen u magazinu „Metal irlant“ („Metal Hurlant“), bio je iznenađenje najpre za Mebijusa a onda i za čitaoce; vidljivo je to i u šaljivim rezimeima na početku epizode koji kažu: „Svašta se još može dogoditi u hermetičkoj garaži“, „Danas nema ništa od rezimea!“, „Rezime budućih poglavlja: pokoji geg... misterija će se produbljavati...“, „Rezime: nešto dosad neviđeno...“. Priča je krivudala, zapinjala, pokušaji objašnjenja dotadašnjih nastavaka samo su dodatno zapetljavali dešavanja, baš kao i pojave novih ličnosti. Rezultat svega - vidljivo je to kada se sve epizode skupe između korica jedne knjige, kao ove u izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“  - razbarušena je priča koja se ponekad zadovoljava lepim slikama rađenim različitim manirima (od krokija do preciznih, crticama i tačkicama bogatih crteža-studija), ponekad akcenat stavlja na vrcave dijaloge ili posprdne rečenice (kakva je samokritična „Mebijus je poklonik skandala!“) te na iznenađenju, rešenju koje je potpuno neobično ili čak apsurdno. Stoga „Garaža“ podseća na automatske tekstova nadrealista - svojevremeno je Breton „veliki papa nadrealizma“ uveo pisanje automatskih tekstova kao test koji bi polagao svaki pisac nameran da pristupi pokretu; da je Mebijus bio u takvoj situaciji svakako bi ispit položio sa odličnom ocenom. Potpuna sloboda ovog dela je i svojevrsni čin subverzije prema naučnoj fantastici kao žanru za koji važi da je vrlo racionalan, naučno utemeljen i promišljen. Mebijus se lako poigrava uobičajenim situacijama i žanrovskom ikonografijom (posebno superherojima), odnosno sprda sa pseudonaučnim izrazima koji bi trebali da svemu daju „važnost“ i „težinu“. Ta zdrava doza humora oplemenila je čitavu priču darujući joj veću živost nego što je imaju mnoga pompezna dela. Jer, budućnost nije samo ozbiljna, mudra, prepuna teških i sudbonosnih odluka; u njoj mora biti mesta za sasvim obične ljude, za one koji su nespretni i kolebljivi, koji ne uspevaju da ispune ni jednostavne a kamoli teške zadatke, koji ne shvataju šta su velike istine i prioriteti (na ovom tragu nastaće kasnije i nespretni detektiv Džon Diful iz „Inkala“). Konačno, Mebijus je u „Garaži“ dokazao da nesputani ludizam može postojati u naučnoj fantastici i da nije umetničko „sredstvo“ manje vrednosti. Vreme proteklo od prvog objavljivanja ovog dela do danas nije „Hermetičkoj garaži“ umanjilo svežinu i duhovitost već je, naprotov, potvrdilo da je reč o remek-delu stvorenom rukom velikog majstora. Mebijusove vizije budućnosti, vizuelno dopadljive ali i uznemirijuće, kontraverzne i razgaljujuće i dalje su ostaju neprikosnoveno ubedljive i aktuelne.

            („Dnevnik“, 2016.)