TOTALNO U STRIPU Radovan Popović, strip umetnik


Radovan Popović je jedan od najagilnijih ovdašnjih strip „aktivista“. On je strip autor, izdavač i urednik magazina „Striper“, promoter, organizator raznih manifestacija, strip susreta, izložbi, učesnik u strip dešavanjima, entuzijasta... Njegove „dobre vibracije“ su u svim pojavama oko i u domaćem alternativnom stripu

NEDELJNI DNEVNIK: Očigledna je Vaša neraskidiva vezanost za strip. Gde su koreni te fascinacije?

RADOVAN POPOVIĆ: Moje bavljenje stripom je zaista potpuno i sveobuhvatno. Interesuje me sve vezano za strip i sve u vezi stripa sam probao ili ako i nisam onda nameravam. Naravno, nije sve istog intenziteta, kvaliteta i kvantiteta ali jednostavno nisam ostao imun ni na jedan jedini element ili aspekt stripa i bavljanja stripom. Naravno strip je tu od početka, prva sećanja iz mog života mislim da su vezana pre za neke događaje opisane stripovima nego na stvarne događaje, jače su mi impresije iz fikcije nego stvarnog života, strip mi je još tada bio alternativa stvarnosti kojoj sam, kao uostalom i sad, češće pribegavao no realnom životu.
            Iako sam i sam uradio nekoliko stripova nikad sebe nisam doživljavao kao strip autora, to su više bile neke vežbe, interni eksperimenti, neke potrebe da sebi objasnim neke stvari. To vraćanje sebi i svojim organiskim potrebama se ponovo pojavilo u nekoliko navrata i najverovatnije neće nikad iščeznuti. Odatle je uostalom i krenula cela priča, nas nekoliko prijatelja smo danima posredstvom stripa uobličavali neke svoje interne priče, mešali smo se i menjali na raznim zadacima, tako da je iz tog perioda ostala pozamašna količina strip tabli koje nama i danas izgledaju zaista fenomenalno ali smo sasvim sigurni da nisu za objavljivanje. To je i tad moglo da funkcioniše na nivou autorskog izdanja, nešto što bi mi sami isproducirali, tako je uostalom i trebalo da bude, međutim, stvari su se razvijale u potpuno drugom smeru, mislim da niko nije verovao da možemo da napravimo časopis. Cela stvar se razvlačila, ja sam u  međuvremenu stupio u kontakt sa akterima nezavisne scene stripa u Srbiji, zaista sam otkinuo na to što sam video, plus sam otkrio da postoji gomila klinaca koja radi nešto za sebe, nešto što još niko nije video i jednostavno nisam mogao da prenebregnem tu činjenicu. Rešio sam da napravim časopis kakav bih ja voleo da čitam, bez ikakvih kompromisa i ustupaka. Posle godinu dana pojavio se prvi „Striper“ i ja sam zaista bio prijatno iznenađen, da ne kažem šokiran pozitivnim reakcijama. Sad, ili je to časopis, ili fanzin ili antologija, autorsko izdanje, ne znam, sve je to ovde relativno. Jednog dana kad se za to steknu uslovi i sistem distribucije profunkcioniše „Striper“ će tek tad početi da živi, ovo sad je sve samo zagrevanje, eksperimentisanje u ovim uslovima.

NEDELJNI DNEVNIK: Vaša aktivnost podrazumeva mnoštvo susreta, kako sa izdavačima tako i sa autorima i publikom. Kakva su iskustva u tim komunikacijama?

RADOVAN POPOVIĆ: Za poslednjih par godina kako se aktivno bavim stripom sarađivao sam sa nekoliko izdavača, kulturnih centara, izdavačkih kuća, svaki novi broj „Stripera“ je ostvaren u produkciji neke druge institucije, vrlo često potpuno različite od prethodne, nekad čak i oprečne. Uglavnom nisam pravio previše kompromisa i uspevao sam da u datim uslovima ostvarim ono što sam zamislio tj. da se eventualni producent ne meša previše u sam projekat. „Striper“ je takođe deo novoosnovane organizacije „Zadruga“ koja osim strip aktivista okuplja i aktere nezavisnog niskobudžetnog filma LOW-Fi Video projekat, nezavisnu kompjutersku demo scenu otelotvorenu u grupi CORROSION, zatim audio majstori OUR PICTURES... Trenutno smo na turneji po Srbiji gde nastupamo sa svojim programom, obišli smo Pančevo, Suboticu, Užice, Kragujevac, Beograd... i svugde smo naišli na neverovatan prijem, pokazalo se da u svakom gradu u Srbiji postoje ljudi zainteresovani za ovakva granična polja kulturnog delovanja. Projekti „Zadruge“ vezani za strip su nastavak putujuće izložbe „Novi autorski strip u Srbiji“, Web prezentacija srpske strip scene na adresi www.crsn.com/zadruga/striper kao i konkretna neposredna saradnja sa ostalim članicama organizacije.

NEDELJNI DNEVNIK: Koji su Vam planovi odnosno koje su akcije i projektni u fazi realizacije?

RADOVAN POPOVIĆ: Novi izdavač „Stripera“ i uopšte eventualni producent svih akcija je novootvorena knjižava „Beopolis“ u čijem radu i sam neposredno učestvujem. To će biti važan kulturni punkt u Beogradu i šire, mesto koje će se osim neposrednim izdavaštvom i produkcijom strip izdanja baviti i prodajom, distribucijom ne samo naših izdanja već svih izdanja vezanih za strip, zatim tu će se moći naći i fanzini, mala, niskotiražna izdanja kojih nema u slobodnoj prodaji. Cela priča već funkcioniše i hol Doma omladine je već postao sastajalište ljubitelja alternativne kulture, stripa, nezavisnog filma, muzike... Trenutno sarađujem i sa Centrom za savremenu umetnost u Beogradu i oni su se za sad pokazali kao zaista najozbiljniji u tom poslu iako se do sad nisu bavili stripom. Poslednja akcija je bila vrlo uspešna izložba „Kraj epizode“, u galeriji SULUJ, za čije potrebe je urađen i katalog-antologija kratkih stripova što je po mom mišljenju tehnički najuspelije izvedeno izdanje kod nas ikad, što se tiče stripova, naravno. Izložba nastavlja svoj put i uskoro će biti postavljana u Nišu, na proleće ide u Mađarsku... Sa Centrom za savremenu umetnost, Domom omladine Beograd, knjižarom „Beopolis“, „Zadrugom“, Švedskom ambasadom i još nekoliko velikih institucija se za početak leta planira prvi veliki internacionalni strip festival u Beogradu. Stvar je tek krenula ali je sasvim izvesno da će je biti, planira se velika izložba Švedskog, Slovenačkog i Srpskog stripa, gosti iz svih tih zemalja, zatim gosti iz Italije, akteri tamošnje nezavisne strip scene koje sam upoznao na EXPOCARTOON festivalu u Rimu gde sam bio gost organizaicije ALTERVOX koja je organizovala izložbu Balkanskog stripa. Očekuju se i gosti iz celog sveta koji bi u sopstvenoj režiji došli u Beograd, izgleda da ima baš dosta zainteresovanih, činjenica je da ono što se radi sa stripom ovde u Srbiji nije ostavilo ravnodušnim ljude u inostranstvu, bez obzira na sve. I uopšte sva izdanja, sadašnja i buduća će većim delom biti okrenuta inostranstvu, predstavljanju naših autora stranoj publici jer se zaista pokazalo da tamo postoji interesovanje za ono što se dešava ovde. U pripremi je jedno zaista i po svemu specijalno izdanje, radi se o novom broju „Mutanta“, internacionalnog paketića koji će osim stripa sadržati i CD sa muzikom iz filma koji je trenutno u pripremi, prvog domaćeg nezavisnog niskobudžetnog dugometražnog filma u kojem se učestvovale sve orgnaizacije i ljudi koje sam pomenuo. Sve informacije, dodatna objašnjenja možete dobiti na telefon 011 322 99 22 ili e-mailom na striper@eunet.yu

Razgovarao Ilija Bakić

(„Nedeljni dnevnik“, 2000)

Priče o utopijama i njihovom antipodu anti-utopijama deo su ljudskog folozofsko-literarnog iskustva. Pravedna zajednica u kojoj niko nije ugnjetavan pa svi žive dostojanstveno i bez straha za svoj opstanak i egzistenciju ovozemni je pandan Raju koji obećavaju religije. Dok je uslov za ulazak u večiti Raj hrišćanstva život bez greha ili u pokajanju i poštovanje religijskih načela, za Utopije važe drugi principi - potrebno je biti pripadnik određenog naroda ili pobornik određene ideologije (Komunizam je bio marksistički Raj - dokazivao je Lešek Kolakovski u svojim knjigama; Anarhističke komune koje su, makar i kratko, postojale i funkcionisale u vreme Ruske oktobarske revolucije i Španskog građanskog rata takođe su imale sve odlike Utopije). Naravno, od Tomasa Mora i njegove „Utopije“ (ali i Platonove „Države“ kao svojevrsne preteče) na ovamo, savršena ljudska zajednica bila je povod za svakovrsna promišljanja i delanja, od tzv Raja liberalnog kapitalizma koji je išao ruku-pod-ruku sa Potrošačkim Rajem, preko socijalističkih Rajeva raznih oblika (ruskog, kineskog, kubanskog) sve do raznovrsnih ’Rajskih’ mutacija, kakva je ona u Severnoj Koreji (ili, malo ranije, ona zvana Treći Rajh). Kako bilo da bilo, XX vek je, u svom narcističko-ciničnom liku, i faktički porekao mogućnost postojanja i opstanka Utopija. Literarne verzije anti-utopija, sada već klasici, od Zamjatinovog „Mi“ i Hakslijevog „Vrlog, novog sveta“ do Orvelove „1984“, utemeljile su opšte mesto u naučnoj fantastici; retke čiste utopije, kakva je Klarkova „3001: konačna odiseja“, bile su samo zaostali trzaji vere u bolje dane Čovečanstva. Filozofska misao druge polovine XX veka takođe nije nudila nadu da je utopijski ideal iole moguć ili blizu; povremene teorije, kakva je Fukojamina o ’kraju istorije’ i nastupanju globalnog liberalno-kapitalističkog Raja, srušile su se pred javom stvarnih događaja i tendencija koje, pak, potvrđuju Hantingtonovu tezu o XXI veku kao veku opšteg ’sukoba civilizacija’ čiji je ishod neizvestan i može doneti sve, od varljivih ravnoteža snaga do pada u stanju večitog rata koji će se okončati uništenjem civilizacija.
            U takvom kontekstu promišljanje i pisanje o klasičnoj Utopiji postaje bespredmetno ali je razmatranje nekih ’prelaznih’ kategorija u najmanju ruku provokativno. Roman „Hlorofilija“ (originalno objavljen 2009.g.) Andreja Rubanova (1969.) jedna je od knjiga provokacija na temu Utopije. Raj u ovoj verziji rezultat je praktične filozofije u liki dobre trgovine: Rusija je Kini iznajmila Sibir te su se, zahvaljujući ogromnoj zakupnini, svi Rusi preselili u Moskvu, megalopolis okružen napuštenom zemljom; parola vlasti je „Niko nikome ništa nije dužan“ - svima na račun stiže deo kineskih uplata pa su oslobođeni obaveza da rade da bi opstali; običan puk uživa u besposlenosti, gleda beskrajne rijaliti TV programe (i u njima učestvuje); naravno, ima i onih koji rade i bogate se pa žive na višim spratovima ogromnih kula. Glavni junak, novinar prestižnog žurnala „Naj-naj“, Savelije Herc, u svojim pedesetim, na tački je preloma svog života (ženi se i razmišlja o deci) i karijere (nasleđuje legendarnog urednika žurnala); mada kolebljivac, događaji ga sustižu i on ne ume da im se odupre. Moskva, na prvi pogled, ima samo jedan, istina bizaran, problem - ogromne vlati trave (visoke koliko i televizijski tornjevi) nepoznatog porekla koje su iznikle svuda i zaklanjaju sunce nižim spratovima zgrada. Trava je neuništiva ali nije agresivna. No, ljudi jesu - oni ilegalno konzumiraju njeno srce (sirovo ili rafinisano) i postaju zavisnici, da bi u odmaklim stadijumima počeli da liče na biljke i konačno postali ljudi-biljke. Država se bori protiv ovih pojava ali bez većih ambiicja i uspeha. Ipak ovaj problem ne čini se ključnim za opstanak manje-više funkcionalne i zadovoljne zajednice. A onda Herc dobija poverljivu informaciju - Kinezi napuštaju Sibir; zakupa više neće biti pa, dakle, ni besplatnog opstanka. Moskva je na rubu propasti: većina ljudi nema nikakvih znanja i veština koji bi im pomogle da prežive, država gotovo izvesno neće moći da održi red i mir. Hoće li jedan nekada veliki narod, sa velikom kulturom i sjajnom istorijom, opstati ili će propasti zbog svoje lenjosti i hedonizma?
            Roman je višestruko intrigantan: od aluzija na tekuće stanje u Rusiji odnosno na aktuelne vlasti i principe kojima se ona rukovodi preko drugojačijeg, netipičnog pogleda na budućnost do krajnje negativnog stava prema ’običnom’, ’prosečnom’ čoveku koji je etalon društva i političkih doktrina demokratije. Pisac nema aluzija ni kada su u pitanju tzv ’nacionalni ponos’ i sve što se uz to navodi u političkim govorima. Rusi će se (kao i bilo koji drugi narod) lako odati ’dembelisanju’ i svim porocima koji im se nude. Ljudsko stado želi da bezbrižno uživa i nema ni volje ni snage da pogleda dalje od sopstvene lagodne svakodnevice pa makar mu taj pogled otkrio da ga čekaju spremni kasapi i neminovna propast (kako je to H. Dž Vels opisao u „Vremeplovu“). Sve priče o čoveku kao ’vrhuncu evolucije’ ili stvoru koga je Bog kreirao (po sopstvenom liku?), padaju pred beslovesnošću ponašanja većine koja, opet, nominalno vlada (u stvari, ona je izgovor za one koji otimaju zarad sopstvenih interesa, jednako jadno-trivijalno-hedonističkih ali dignutih na viši nivo). Prodaja/davanje u zakup nacionalnog bogatstva (Sibira) dobar je potez za mase ali i za političku vrhušku; pitanje je kakve bi reakcije bile da se ovakva ’trgovina’ postavi pred bilo koji državni parlament (primera radi, setimo se da je Kurt Vonegat u romanu „Hokus-pokus“, davne 1990.g., pisao o prodaji celokupne američke privrede, čak i zatvora, japanskim biznismenima, kao dobrom poslu za SAD). A kada je sve na prodaju (ili iznajmljivanje) više se ne može govoriti o Velikim Nacionalnim Interesima/Ponosu/Tradiciji/Slobodi jer je i ta oblast svedena na ekonomski zakon ponude i potražnje (naravno, ovde govorimo o otvorenim poslovima kakvih zvanično još nema; ali su zato tajne, zakulisne prodaje nacionalnih bogatstva i interesa konstanta politike druge polovine XX veka - pošto je napušten otvoreni kolonijalistički manir funcionalan sve do II svetskog rata).
            Rubanov je svoje ideje i dileme, budući da ne piše politički pamflet već roman, ’provukao’ kroz sudbine svojih junaka, odnosno kroz društvenu strukturu koja ’pokriva’ više i niže slojeve, prosečne i izuzetne ljude, politički podobne i disidente, mlade i stare, narkomanske zavisnike i sektaše, trivijalno senzacionalističku lektiru i mističko/verske svete tekstove. Taj mikrokosmos bogat je detaljima kojima je potvrđena njegova autentičnost i životna realnost. Tenzije su pažljivo odmerene, uz poneka, blaga kolebanja, pripovedanje je svedeno i funkcionalno. Rečju, „Hlorofilija“ je valjan roman krcat provokacijama koje će znatiželjnog čitaoca zaokupljati i posle sklapanja korica knjige.
(2012)

Nadigravanje umetnosti i života nastavlja se. Još jedan veliki stvaralac otišao je ali su njegovi junaci nastavili da žive. Umro je Čarls M. Šulc, tvorac stripa „Klinci“, jednog od najboljih serijala priča u slikama druge polovine XX veka

            Vest o smrti Čarlsa M. Šulca, 13. februara, brzo je obišla svet ali se može reći da je ostala u senci one o prestanku izlaženja njegovog stripa „Pinats“ („Klinci“ je približan prevod), što je bilo najavljeno krajem prošle godine. Poslednji kaiš stripa pojavio se 3.1.2000.g., posle gotovo 50 godina redovnog izlaženja. Na zadnjoj slici Snupi je seo za pisaću mašinu i iskucao zahvalnicu urednicima i fanovima, Čarli Braunu, Snupiju, Lajnusu, Lusi... „Kako mogu da ih zaboravim“ stajalo je iznad potpisa Čarlsa Šulca.
            Tako je stavljena tačka (u stvari, tri tačke) na ogromni stvaralački napor započet dalekog 2.10.1950. godine. Tek su sada mnogi čitaoci shvatili da su odrasli sa tim simpatičnim mališanima i da iza njih stoji 77-mogodišnji starac (rođen 1922.g.), već teško bolestan. Kao i kod mnogih popularnih proizvoda masovne kulture, kontinuirano pojavljivanje stvorilo je iluziju bezvremenosti, „starog, dobrog kvaliteta“, što je najčešće rezultat planskog rada čitavih timova, manufakture sa podeljenim ulogama u procesu štancanja. Šulc je, međutim, bio izuzetak. Sve stripove je uradio sam (crtani filmovi su medij drugačije, kolektivne tehnologije), sazrevajući sa svojim delom a opet nastojeći da ostane u svetu dece.

Deca u kavezima
            Šulc je smatrao da je teško biti dete u kavezima od igralištima i ostalih mesta koja su odrasli namenili najmlađima, u granicama škola i ostalih obaveza. Stoga njegovi klinci žive u paralelnom svetu koji trpi napade onog „ozbiljnog“, kako direktne tako i posredne, u vidu kopiranja odnosa i institucija velikih. Ipak, dečije igre su benignije i tolerantnije pa u njima ima mesta i za kolerike željne vlasti, stidljivce, autsajdere, čudake koji vuku svoje ćebe nesigurnosti ili male-ozbiljne klavire. Pored i iznad svih njih je pas-filozof Snupi, uvek pomalo zbunjen čudnim ponašanjem te „inteligentne vrste“, spreman da se poigra, pomogne ali i potuče, da se druži ali i istera svoje bubice.
            Šarena družina razveseljavala je čitaoce gegovima, apsurdnim situacijama u koje zapada ili ih sama zakuvava; ponekad, istina retko, i dnevni događaji su se upleli u strip: takva je bila pojava crnog dečaka u 60-tim, kada je bio aktuelan problem rasno mešovitih škola. „Klinci“ su nailazili na razumevanje, simpatije, sažaljenje odraslih a Šulc je insistirao na maloj ali konstantnoj dozi melanholije, niti slatko-tužnog pogleda/sećanja na detinjstvo.

Reklama i oproštaj

            Svetska popularnost stripa donela je Šulcu bogatstvo ali je on nastavio svakodnevni samostalni rad. No, nije uspeo da spreči gotovo vulgarnu komercijalizaciju svojih junaka koji su zloupotrebljavani na mnoštvu svakojakih proizvoda, pa je strip bio često citiran primer nepostojanja granica u reklamnom biznisu. Prestanak izlaženja stripa stoga je, čudno ali istinito, veliki Šulcov uspeh jer njegovo delo ostaje samo njegovo, ne prelazi u ruke ekipa koje bi neminovno uništile duh „Klinaca“. Šulc je bio svestan vrednosti onoga što je radio i nije bio voljan da neko od toga pravi beskrvne kopije. Komercijalizacija je svakako trošila potencijal Čarlija Bruana i drugova ali nije uspela da ga uništi jer su u pitanju verodostojni, životni junaci. Zbog te autentičnosti „Internešnal herald tribjun“ je, nedelju dana pre Šulcove smrti, na zahtev hiljada čitalaca, počeo da ponavlja stare kaiševe/epizode „Klinaca“. Time je umetniku poštu odala publiku za koju je stvarao. Duboko poštovanje kolega najlepše je izrazio Maksim, u „El paisu“, karikaturom na kojoj Snupi leži na nadgrobnoj ploči svog tvorca, baš kao što je pola veka to činio na krovu svoje kućice. Šulc i jeste bio njegov dom kao što Snupi ostaje dom za bezbroj dečjih osmeha. Pomalo tužan svakako je i Čarli Braun, taj dobrodušni ali ne i previše spretni deran (za razliku od drugog slavnog mangupa Denisa), jer čitavih 50 godina mu nije dozvoljeno da šutne onu već famoznu loptu. Ali, i neostvarene želje su deo (svačijeg) detinjstva, zar ne?

(„Nedeljni dnevnik“, 2000)



Verovali ili ne, ali nekih 7 meseci posle jednog „Monolita“ – evo novog. I to na 544 strana takozvanog većeg formata. Toliko fantastike! Dovoljno za bar mesec dana čitanja natenane i još toliko za iščitavanje. Evo mojih rezultat posle tih radnji (obavljenih, istina, malo brže):
1. „Direktna veza sa Ofijuksom“ Vorli
            Njegove priče („Postojanost vida“, „Gurač“, „Barbi ubistva“) prilično su mi se dopadale pa sam sa tim ubeđenjem čitao i roman koji je pokušaj pravljenja ravnoteže između Hard SFa i ozbiljnog bavljenja junacima. Ideja o klon-besmrtnosti davala je dovoljno materijala za dobar zaplet i Vorli je to i iskoristio, što se ne može reći za tzv ’simbiote’. No, čoveku je ovo bio prvi roman pa... Ako ništa drugo a ono je lepo što se neko setio da ljudi ne moraju biti a priori inteligentni za ostatak vasione (jer to i nisu, zar ne?)
            2. „Prosjaci u Španiji“ N. Kres je novela o opštem mestu, solidno napisana i – ništa više.
            3. „Hemingvejeva obmana“ Haldeman
            Stvar počinje sporo pa ubrzava i ubrzava da bi eksplodirala u odličan kraj (sa zadnjim stranicama dostojnim Zelaznija u formi). Jako, jako dobro.
            4. „Planine oplakivanja“ gospođe Bujold, koja sama priznaje šta voli da piše (avanturističke romane o junacima) i to nam i glatko dokazuje dodajući kriminalističkom zapletu i malu dozu antropološkog opravdanja (tek da začini stvar).
            5. „U Rijaltu“ Koni Vilis
            Vilisova jednako (=) „Pismo od Klirijevih“, „Sidon u ogledalu“, „Poslednji Vinebago“, jednako (=) dobar pisac. Ovaj put se zafrkava sa kvantnom fizikom i onima koji se njome bave a ne kapiraju je. Vrlo dobro.
            6. „Sat bez kraja“ Harlan Elison
            Ovo malo (ne)delo očito je pisano u neko dugo poslepodne kad autor nije imao pametnija posla. A isti ume da bude ne dobar nego izuzetan – al samo kad mu se oće.
            7. „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“ Lazović ili naša Alisa (tj. Alison) na putu kroz srpsku mitološku zemlju. Zabavno i dobro.
            8. „Ne bez časti“ Mofet
            Zabavna pričica (mada sa sumnjivom tezom o dobrom Mikiju i iskvarenim novim generacijama) o prvom kontaktu koju kvari predvidivi kraj.
            9. „Ekskurzija“ King
            Kralj je lako dokazao da ume da piše dobre kratke priče („Noćni talasi“ npr) ali neki put mu to ne ide od ruke/pera.
            10. „Ljubavnici“ Skrobonja
            Pošto je sam izjavio da mu je ovo najzrelije delo, mogu samo da dodam pohvalu poovskoj atmosferi u priči.
            11. „Metastaze“ Simonsa koji voli da piše i nešto što je možda horor a možda i nije – što je sasvim u redu. Ali, priznajem da na pominjanje njegovog imena odmah pomislim na „Sećanje na Siri“.
            12. „Na samom kraju pustinje...“ Lansdale
            Pravo iznenađenje. Priču mogu da odredim kao „dekadentna proza pravljena od psovačkog jezika na temeljima paraliterature“. Ako je to taj novi horor glasam ZA!
            13. „Franko isporka“ Anđelkovića je još jedna priča o svemirskom Ciganinu kao romantičnom heroju u čudnoj avanturi – potrazi za umakom.
            14. „Hjuston, Hjuston...“ Tiptrijeva
            Malo feminizma ne škodi? Kad je Tiptrijeva konačno otvorila karte setio sam se romana „Muškarci pod zaštitom“. Izgleda da se nekim autorima dopada ideja da će muške istrebiti nekakva zloćudna šuga. Nek im bude. (Muva se tu i ideja/dilema: da li progres po svaku cenu? i to treba imati na umu.) Naravno, Tiptrijeva je dobar pisac i ovo je dobra priča koja ne davi porukama. Sve ostalo su spekulacije koje padaju na dušu čitalaca.
            15. „Žestog, žustar žig“ K. S. Robinson
            Savršeno otkačena, neobuzdana priča. Odmah me je podsetila na Korbenovog „Dena“. Naravno, ova vrsta fantastike ne mora se dopadati svoma (meni se, pogodili ste, dopada) ali je jako dobro što se i takvo pisanje može pročitati u „Monolitu“. Šarena koncepcija (od svega po malo) može nam samo prošitiri tzv. vidike a to je dobro, korisno i zdravo.
            I to bi za ovaj „Monollit“ bilo sve. Dogodine je desetogodišnjica „Monolita“ a on nam je živ i zdrav, debeljuškast i pametan. Uprkos svemu i svima. I, u principu, tako i treba da ostane.
(Emitor 145, 1993)
Osmi tom Science Fiction Almanaha „Monolit“ sadržava sve elemente uspešnosti prethodnih brojeva dodajući im i poneku novinu. Otvara ga, tradicionalno, roman. Ovaj put to je „Direktna veza sa Ofijuksom“ Džona Vorlija, pisca srednje generacije, u kome susrećemo više klonova iste osobe koji pokušavaju, svaki na svoj način, da razreše pitanje opstanka ljudske vrste proterane sa Zemlje od strane osvajača koji ljude i ne ubrajaju u inteligentna bića.
            Nakon romana otvaraju nam se dveri iza kojih su priče i novele (novele su specijalitet „Monolita“, forma koja je, uprkos tome što su mnogi pisci u njoj dosegli vrhove svoga stvaralaštva, nepopularna kod ostalih izdavača jer je prekratka za samostalnu knjigu a preobimna za časopis). Pomenimo one najbolje:
            Dž. Haldeman “Hemingvejeva obmana“, novela o paralelnim svetovima u koje upada izučavalac Hemingveja koji reši da napiše tj. falsifikuje izgubljene priče svog idola;
            K. Vilis „U Rijaltu“, priča o efektima kvantne fizike primenjene na sastanak ljudi koji je proučavaju;
            Dž. Tiptri Junior „Hjuston, Hjuston, čujete li?“, novela o budućnosti u kojoj žive samo žene i trojica astrunauta/muškaraca izgubljenih u vremenu;
            K. S. Robinson „Žustar, žestok žig“, sjajna, neobuzdana fantazija sa samih granica žanra, čija pojava označava i pomak ka širenju horizonata „Monolita“.
            Sledeći pomak u istom pravcu su i tri horor priče, od kojih se izdvaja novela novog, čudnog senzibiliteta „Na samom kraju pustinje kadilaka sa crkotinama“ Dž. R. Lansdala, jednog od predvodnika književnog podžanra zvanog ’novi horor’.
            Specijalitet „Monolita“ su i novele domaćih autora. U ovom broju su to:
            „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“ Vladimira Lazovića, koja nas vraća sopstenoj mitologiji i fantastici,
            „Ljubavnici“ Gorana Skrobonje, domaćeg majstora horora i
            „Franko isporuka“ Radmila Anđelkovića, o svemirskim ciganinu i njegovim avanturama.
            Može se primetiti da domaća dela ni malo ne zaostaju za onima iz sveta.
            Umesto zaključka ponovimo reči napisane povodom prošlogodišnjeg „Monolita 7“ koje i dalje u potpunosti odražavaju situaciju na domaćoj SF sceni:
            U trenutku kada ne postoji ni jedan SF časopis u Jugoslaviji (uz časni izuzetak časopisa „Znak Sagite“ – koga izdaje, opet, Boban Knežević – čija sudbina, na žalost, nije izvesna) a u ostaloj književnoj periodici, uz retke izuzetke (kakav je časopis „Sveske“, koji uređuje Bogdan Mrvoš), nema mesta za SF, „Monolit“ svojim monolitnim obimom od 544 strane većeg formata i izuzetno kvalitetnim sadržajem, ostaje naša jedina veza sa svetskim događajima u žanru, jedini voz kojim idemo za sadašnjošću a u budućnost. Čak i ako kasnimo koju godinu (jer entuzijastima kakav je Boban Knežević osim dobre volje treba i uvek nedostajućeg novca), i ovako je bolje nego da ostanemo na stanici i gledamo niz praznu prgu. Zbog svega toga Boban Knežević i njegov „Monolit“ zaslužuju našu pažnju i hvalu.“
(1994)


Strip se, izgleda, vraća na kioske. Dva nova izdanja kraljevačkog „Mavericka“ - „Strip planeta 2001“ i „Diabolik“, potvrđuju ovu tvrdnju. „Maverick“ je prvi izdavač koji je posle hiperinflacione 1993.g. pokušao da na ulice vrati strip. Mada poduhvat nije uspeo, „Maverick“ je nastavio sa pokušajima (čak i sa kolornim strip albumima), nestajao sa tržišta i ponovo se vraćao. „Strip planeta 2001“ u prva dva broja donosi Gašine vratolomije i Bluberija u epizodi „Čovek sa srebrnom zvezdom“ (za trojku je predviđen Talični Tom); dakle, reč je o proverenim junacima, na žalost štampanim na nekvalitetnom novinskom papiru i to više sivom nego crnom bojom, što umanjuje uživanje u stripu.
            Ove tehničke primedbe ne mogu se uputiti drugom izdanju, „Diaboliku“, „priči u slikama“ sa plastificiranim kartonskim koricama i odgovarajućim, belim papirom. Stariji stripofili i stripoljubci odmah će se setiti Diabolikove pojave tokom 1960-tih, u sveskama istog formata kao i danas, u okviru izdanja „Plavog vjesnika“ (uz Diabolika tada su objavljivane avanture Uranele, Čelične pandže, Pauka, narednika Ironsidea i njegovih komandosa, Desperada, svakojakih špijuna i vojnika itd.). Ono što je Diabolika izdvajalo od strip junaka bilo je što je kriminalac a ne beskompromisni branilac Pravde (po ovoj osobini bio mu je blizak Pauk); stoga je zaista čudno kako je uspeo da pobedi tadašnju socijalističku cenzuru. Ovog inteligentnog kriminalca spremnog da po svaku cenu dođe do plena stvorile su 1962.g. u Italiji sestre Lučana i Anđela Đusani i strip je vrlo brzo postao popularan. Očito je subverzivna ideja o superiornom negativcu odgovarala duhu prevratničkih hipi generacija. Diabolik mračnog pogleda umnogome je antiteza Džemsu Bondu, barem po korišćenju svakojakih čudesa tehnike u svrhu boljeg poslovanja. Njegove specijalnosti su dobijanje informacija putem droge i specijalnih maski pomoću kojih zauzima mesta postojećih ljudi. Po potrebi oblači i crni kostim sa prorezima za oči i odlazi u noćne kućne posete. Uz dragu Evu Kant, sa kojom je u vezi preko radio-odašiljača u ručnom satu, on hara Francuskom i Švajcarskom a odlazi na radne izlete u ostatak Evrope i sveta, da bi se u pauzama vozio brzim Jaguarom E ili baškario na ekskluzivnim plažama. Glavni protivnik lopova misteriozne prošlosti je inspektor Ginko, nepotkupljiv i nepokolebljiv. Njih dvojica se uvažavaju, često jedan drugom spasu život ali ostaju svako na svojoj strani zakona.
            Do danas se pojavilo više od 600 epizoda Diabolika, štampanih u Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Jugoslaviji i, naravno, Italiji; uz njih idu i prateći rekviziti: posteri, kalendari, sličice a ovaj antiheroj je našao svoje mesto i u crtanim odnosno igranim filmovima. Očigledno da crni ljubitelj dijamanata još uvek ima prođu (mada je ideja o lošem momku kao junaku stripa do besvesti istrošena, posebno u Marvel produkcijama). Dokaz za to je i epizoda „Borba sa vremenom“, koju donosi „Maverick“, a koja je očito jedna od novijih (junaci pričaju mobilnim telefonima, pucaju iz „uzija“ i nose konjske repove). Ovog puta Ginkova verenica Altea de Valenberg biva oteta od bande koju predvodi Melani Bakster koja želi da se tako osveti inspektoru jer joj je ubio momka. Sve ovo se, međutim, ne uklapa u Diabolikov plan da drogira Alteu i sazna gde se nalazi nakit u dvorcu Broderik. Policajac i lopov kreću u potragu za otmičarima, bivaju uhvaćeni i prinuđeni na saradnju da bi spasili sebe i svoje lepše polovine... Ozbiljne primedbe na crtež i razvoj priče (koje neminovno postoje) svakako ne umanjuju zadovoljstvo susreta sa starim znancem odnosno želju da se pročita još neka njegova avantura - a „Maverick“ najavljuje da će se one pojavljivati svakih 15 dana, što ostaje da vidimo.
(2001)

 („Deep Blue Sea“, 1999, režija Reni Harlin; glavne uloge: Sefron Barouz, Tomas Džejn, Semjuel R. Džekson, Žaklin Mek Kenzi, LL Kul Džej)

            Da postoji Udruženje za prava ajkula, sila holuvudskih faca bila bi optužena za podsticanje rasne netrpeljivosti, genocid i slične zločine koji ne zastarevaju. Najpre bi pred međumorsko/okeanskim sudom odgovarali tvorci hita „Ajkula“ (ili, tačnije, „Čeljusti“) iz 1975.g, režiser Spilberg i pisac romana Benčli, pa potom oni koji su skuckali nastavke, pa svakojake varijacije i vulgarizacije koje su krive što su ove ribe postale najomraženiji stanovnici slanih (pa i slatkih) voda. Naravno, za razne antropologe, sociologe i slične proučavaoce naše vrste, moglo bi biti zanimljiva ova mržnja vrhovnog predatora na suvom i gazde na/u mokrom. Pošto je vazduh pokoren, Čoveku ostaje da se dokaže na velikim prostranstvima koja pokrivaju ¾ Zemlje, valja mu savladati sve dubine sa problemima (de)kompresije i pritiska, ronilačkog pijanstva i mraka u kom pliva biće tako savršeno da je opstalo još iz vremena kada Čoveka nije  bilo ni u dalekim, dugoročnim planovima Majke Prirode.
            Elem, šta god bilo da bilo problematično s ajkulama, ostaje činjenica da publika voli da je ove ribe plaše po bioskopima pa joj se takvi filmovi i serviraju. Najnovije čudo u tom smislu je „Duboko plavo more“, pričica o tome su ambiciozni doktori i bogati biznismeni smislili da iz mozga ajkule izvuku supstancu koja će izlečiti Alchajmerovu bolest. Da bi se to postiglo morali su malkice da prčkaju po mozgu pomenute ribice od čega je ona postala pametnija i rešila da šmugne iz svog podvodnog zatvora i, usput, pojede svoje tvorce. Sve rečeno gledalac znatiželjni saznaje u prvih pola sata filma da bi u sledećih sat i kusur gledao lomatanja na putu prema površini onih koji su preživeli prvi udar. Dakle, puno vremena za pirotehniku, slabašno glumatanje u nategnutim dijalozima o „ozbiljnim temama“ i psiho problemima (tipa: „ja se bojim“, „nemoj“, „ja sam kukavica“, „ti si nas uvalila u ovo zbog svojih ambicija“, „ljudi dajmo se organizirati“), sa puno trčanja gore-dole i plivanja svim stilovima i, najvažnije, iskrsavanja gadnih riba s krupnim snimcima njihovog hranjenja uz prigodno vrištanje i trzanje otkinutih nogu. Od doba „Ajkule“ ova rabota, sa sve keženjem zuba, prilično je napredovala, snimci grickanja i krckanja su uverljiviji i duži, mada se omakne i koji slabije odrađeni pokret. Gledaocima ostaje da navijaju za ovaj ili onaj lik (lepuškastu doktoricu koja je ovo zamesila, sposobnog momka na uslovnoj slobodi, bogataša koji je jednom preživeo lavinu, plašljivog tehničara, plavojku ili neuspešno simpatičnog kuvara i njegovog papagaja). Jedan po jedan pomenuti bivaju eliminisani na manje-više spektakularan način i na površinu stižu dvojica (pogodite koja; među njima nije onaj za koga bi se, u startu, kladili da će uspeti – eto male scenarističke cake i ispada iz šablona) i jedna dama spremna da se žrtvuje da bi i poslednja beštija bila usmrćena (eto još jednog iskakanja, pojačanog time što ona nije ni plavuša; ali, možda je to zbog njenog jakog engleskog akcenta, što će reći da gospođica nije Amerikanka, možda nema ni zeleni karton, da je sumnjiva itd. itd.). Eliminacija poslednje ajkule obavlja se eksplozivom, skoro kao i u „Ajkuli“ ali se, zato, Spilberg nije setio da se iz gadne čeljusti možete izbaviti izbijanjem njenog oka – krstom!
            Muljanje ljudi sa Prirodom, izigravanje Boga i kazna za takve rabote jedna je od najstarijih Science Fiction tema. Njeno razvodnjavanje za potrebe spektakla, uz banalizovanje svih etičkih normi zaštitni je znak bezbroj nedela koja nude puku akciju i samo akciju. U takvom nizu „Duboko plavo more“ tek je jedan beočug, ni po čemu izuzetan (mada treba priznati da režiser barem nije pokušao da uvali i šemu duple smrti zloće – ovde jednom ubijena ajkula ostaje zauvek mrtva). Dakle, gledajte da bi gledali, ako nemate pametnija posla i imate/nemate sva sata struje viška.
(2000)

Jubilarni, 700. broj stripa „Spajdermen“, koji se pojavio na trafikama u SAD neposredno pred Novu godinu, ulazi u anale 9. umetnosti po nesvakidašnjem događaju – na kraju epizode glavni junak Spajdermen umire! Očekujući da će ova priča privući vanrednu pažnju, izdavač, Kompanija Marvel, povećala je tiraž broja (koji je, inače, već bio skuplji od standardne cene za strip sveske). Tako je omogućeno da svi koji su zainteresovani vide kraj slavnog Čoveka-pauka, koji gubi u konačnom boju sa svojim zakletim neprijateljem Dr. Oktopusom. Borbu prati i komplikovana priča u kojoj Dr. Oktopus faktički krade Spajdermenu njegovo mlado telo a daje svoje bolesno. I tako Spajdermen umire od bolesti svog neprijatelja a ovaj se sprema da uživa u Parkerovom zdravom telu; a kako to kaže stara mudrost „u zdravom telu zdrav duh“ Dr. Oktopus počinje da razmišlja o tome da i nije loše činiti dobra dela. Sve u svemu, poslednja epizoda „Ultimativnog Spajdermena“ je okončana i glavni junak je ubijen. Šta dalje? Najpre, više neće biti Spajdermena u „Ultimativnoj“ verziji – sve sledeće sveske (jer stripa će, naravno, i nadalje biti) nosiće oznaku „Superiorni“. Kako stvari sada stoje ulogu novog Spajdermena preuzima Majls Morales (u stripu se prvi put pojavio 2011), tamnoputi 13-togodišnjak iz Bruklina, koga je, kao i Parkera, ujeo mutirani pauk (a to se desilo 11 meseci pre Parkerove smrti). Dakle, stari Spajdermen je mrtav – živeo novi Spajdermen.
            Šta će se dalje dešavati u sagi koja kontinuirano traje 50 godina zavisi od domišljatosti autora, pre svega Dana Slota, čoveka kako je smislio Spajdermenovu eliminaciju zbog čega mu ljuti fanovi prete i – smrću. U brojnim izjavama on tvrdi da je Spajdermen bio junak koji nije uvek pobeđivao, što ga je činilo čovečnijim od ostalih super junaka; s druge strane, izmešanost tela i duha dva ljuta protivnika, navodno, nudi velike izazove za nove priče. Istini za volju, ubistvo glavnog strip junaka nije totalna novost u strip svetovima – pre 20-tak godina ubijen je Supermen a Betmen je skoro pa ubijen jer je penzionisan. Ali, pokojnici su, pre ili kasnije, vaskrsnuti i nastavili su svoj akcioni život jer, korporativna umetnost ne poznaje kategoriju uništavanja franšize koja donosi pare. U toj konstituciji odnosa, jedini koji je važan i računa se je proizvod - junak; scenaristi i crtači, koloristi i momci koji upisuju slova u balone su potrošna roba. Kompanija Marvel to jako dobro zna i opstaje, širi se i bogati upravo na manufakturnoj organizaciji strip poslova. U dugoj tradiciji super-junaka iz Marvel ergele poznati su slučajevi privremenog mirovanja nekog junaka koji je istrošen (po modelu Kapetana Amerike koji je, posle II svetskog rata, ’smiren’ tako što je zaleđen na Severnom polu sve dok nije došlo vreme da bude vaskrsnut i uposlen u strip i filmskim avanturama). Takođe su poznati i slučajevi u kojima je neki junak privremeno postajao loš (bilo zato što je dobio udarac u glavu i od njega se ’pokvario’ ili su ga opsele moćne sile Zla ili nešto treće...) ali je, posle nekog vremena, vraćan na pravi put i nastavljao je da deli Pravdu. Svojevremeno je i sam Spajdemen imao krizu identiteta jer je Parker umislio da je klon Bena Rajlija. Dakle, neverovatno je da Spajdermen potpuno nestane sa strip scene i tržišta. Tako nešto se nije desilo ni Šerloku Holmsu koga je njegov tvorac ubio jer je želeo da se posveti ozbiljnijoj literaturi; posle par godina morao je da poklekne pred zahtevima fanova koji su molili i pretili da im vrati ekscentrično genijalnog detektiva.
            Ono što se očigledno, ipak, dešava jeste transformisanje Spajdermena u novog, boljeg, trendovskog i politički korektnijeg junaka. Spajdermen je rođen kao retro junak – priča o sposobnostima koje je izazvao ujed mutiranog pauka primerenija je 1930-tim ili, najkasnije, 1950-tim, kada su radijacija-mutacija-zeleni zraci i slična aparatura pretvarali obične smrtnike u super momke i devojke. Ipak, pokazalo se da tinejdžer sa svojim problemima odrastanja, koji zadobija posebne moći, uspešno pliva u komercijalnim vodama i da uspeva da se održi na tržištu. Kao i većini Marvelovih junaka i Spajdermenu su filmske verzije povećale rejting na listama isplativih franšiza koji je utvrđivan crtanim i igranim TV serijama kao i pratećim programom svakodnevnih sitnica, kompjuterskim igricama kao i skorašnjim brodvejskim mjuziklom. No, čini se da su tzv bordovi direktora Marvela zaključili da je vreme da se momak-pauk transformiše, da se okrene list i odstupi od korena priče prema nekim drugačijim sadržajima koji su još atraktivniji današnjim mladim čitaocima i gledaocima. Frenk Miler je svojevremeno podario drugu mladost (i slavu) Derdevilu i Betmenu, iz zapećka i rutine ih izdigao do novih visina, kombinujući poznate elemente ali dodajući i drugačije vrednosti; moguće je da su Marvelovi bosovi naložili scenaristima-najamnicima da osmisle Spajdermena koji će pomalo biti isti a ipak drugačiji, na tragu kurentnog, crnog i ciničnog, Betmena iz Nolanovih filmskih hitova. Ako novo, tamnoputo lice Spajdermena zadobije naklonost potrošača ono će se preliti i u ostale medije; bude li se ideja pokazala kao slaba investicija, nije nemoguće da neko nacrta reviziju poslednje epizode i pokaže kako je (beli) dečko ipak preživeo; ili će duh Dr. Oktopusa biti nadvladan snagom telesne hemije mladog Parkera i ustupiti mesto duhu starog Spajdermena. Kako god bilo, sigurno je da oprezni biznismeni ništa ne prepuštaju slučaju, posebno ako barataju vrednošću koja je donosila profit pola veka. Takve zlatne koke se nikada ne ubijaju.
(2013)
           


Red pred opštinskim šalterom. Službenica usporeno prevrće papire, gleda u ekran kompjutera, opet prevrće papire. Stranka s druge strane cupka. Iza nje se otegao red.
            „Jel nešto nije u redu? Doneo sam sve potvrde kako ste tražili“, pita nestrpljivi molilac sa zebnjom u glasu.
            „Pa... nije baš kako su ranije davali potvrde“, nesigurna je službenica, „moraću da odem do šefa da proverim.“
            „Ali, meni uverenje treba što pre. Trebalo je da ga predam juče ali niko nije računao da je praznik i da opština ne radi.“
Službenica klimne, ustaje i odlazi.
            „E njoj se baš ne žuri“, dobacuje neko iz reda.
            „Ma pusti, vidiš da je još bunovna od proslave Srpske nove godine. Trebalo je da slave dva dana kao i za ovu običnu.“
            „Lako je njima, oni su slavili a svi drugi su morali da rade kao da je običan dan. Ispade da ako si u državni činovnik onda imaš pravo da slaviš a svi drugi mogu da slave samo ako im se gazde i direktori smiluju – a oni to neće. Možeš da budeš Srbin i slaviš Srpsku novu godinu samo ako si u državnoj službi a za ostale neće moći.“
            „Pa nije baš tako, vlada je dala preporuku da se Srpska nova godina proslavi. Nije bilo vremena da se donese zakon u Skupštini.“
            „Kao da se ne zna kad pada Srpska nova godina pa su se kasno setili... Nije nego.“
„I onda su samo napravili cirkus oko toga. Ispalo je da svako radi kako mu se hoće. Jedni ne rade, drugi moraju da rade. Treći su smislili da budu negde između. Moj zet se dva sata smrzavao na autobuskoj stanici čekajući prevoz jer niko nije znao da mu kaže po kom redu vožnje radi prevoznik. A ti nisu vozili ni po redovnom redu vožnje, ni po nedeljnom koji je uvek važio za praznike, nego po redu vožnje za – subotu. Smislili su da tako treba ali nikoga nisu obavestili. Opšte rasulo.“
            „Pa tako ti je to u zemlji Srbiji. Sprdnja i smejurija. Samo nemoj Srbima da daš da biraju. Svaki će da tera na svoju stranu da ne možeš da se pokupiš...“
            „Nemojte tako. Srpska nova godina nikad nije državni praznik.“
            „Bila je, bila, pre rata. Onda se ova civilna Nova godina nije ni slavila nego se slavio Božić i Nova godina kao Mali Božić. Moja pokojna baba nikako nije mogla da se načudi zašto se slavi i ova obična Nova godina. Ali, takva su onda bila vremena a sad su se promenila pa se menjaju i praznici.“
            „Nemam ništa protiv da se Srpska nova godina uvede kao praznik ali treba da se uvede na vreme a ne ovako – jedni da slave a drugi da ne mogu da slave. Ako je praznik onda je za sve ili nije praznik.“
            „Jeste, u pravu ste. Trebalo bi za sve da bude isto, bez obzira gde rade, u državnoj službi ili kod privatnika. Ne bi smela da se pravi razlika.“
            „Da, ali za tako nešto treba da bude reda i ozbiljnosti, da se misli u napred a ne od danas do sutra - a to će kod nas biti malo teže. U ovoj državi se više od 20 godina ili ništa ne misli ili se problem rešava tek kad iskrsne a onda je ili kasno ili rešenje ispadne nakaradno.“
            „Pa bude „drži vodu dok majstori ne odu“.“
            „Vala baš tako.“
            Uto stigne i službenica, sedne i spusti papire na sto. „Šef kaže da ćete morati da donesete drugačiju potvrdu. Ova neće moći...“
            „Ali prošle nedelje ste mi rekli da takvu donesem...“
            „Nije to bilo prošle nedelje nego čak prošle godine“, dobaci neko iz reda praćen kiselim smehom.
(2013)

Den Simons je već gotovo deceniju nesporna zvezda žanroske SF i Horor literature. Njegov romana prvenac „Pesma boginje Kali“ iz 1985.g. mračna je priča o sukobu civilizacija, ’naprednog’ Zapada i destruktivnog, zlog Istoka tj. Indije, osvojio je World Fantasy Award i najavio novog, talentovanog pisca. Sledeći roman, „Hiperion“, objavljen 1989.g. predstavlja Simonsa kao vrhunskog SF pisca. „Kenterberijske priče budućnosti“, kako je ovaj roman nazvan od kritičara zbog svoje konstrukcije bazirane na slavnom literarnom predlošku, sabiraju u sebi iskustva mnogih SF podžanrova ali i ona iz Velike Književnosti, gradeći jedinstveni amalgam visokog kvaliteta. „Hiperion“ je nesporno jedan od najboljih i najznačajnijih SF romana devete decenije ovog veka. 1990. publikovan je „Pad Hiperiona“ drugi deo Simonsove sage (za nijansu slabiji od prvog dela) koja će biti raspletena u trećem, završnom delu.
            Nakon ovih romana Simons, sad već definitivno afirmisani autor, publikuje nove romane, naizmenično SF odnosno Horor žanra. Biblioteka „Polaris“ objavila je prva tri Simonsova romana, kao i roman „Šuplji čovek“, manje uspelu priču o telepatiji. Sve Simonsove knjige preveo je Goran Skrobonja.
            1993.g. Simons je objavio knjigu „Ljubav i smrt“ čiji prevod takođe donosi „Polaris“ u prvom ovogodišnjem kolu. U pitanju je zbirka priča koja sadrži 5 priča odnosno novela. Naslov knjige je i ključ za razotkrivanje bazičnih odnosa u svakoj celini. Paralelno postojanje, sukob, uzročno-posledična veza ovih pojmova, elemenata svekolikog života čovekovog, jedna su od najčešćih tema umetnosti a u Simonsovom slučaju u pitanju je gotovo opsesivna vezanost za njih, koja se provlači u svim njegovim knjigama (što Simons lucidno otkriva u Predgovoru ove zbirke). Naravno, Simons je suviše dobar pisac da bi dozvolio da njegove ideje-pokretači opterete pripovedanja, tj. on ne upada u zamku pisanja sa tezom, već ostavlja da tkivo priče nesputano teče a da se ideje tek nazru u dubljim slojevima značenja.
            Knjigu „Ljubav i smrt“ otvara priča „Ležaj entropije u ponoć“, priča koja se bavi obznanama entropijskog zakona u svakodnevnom životu. Pojave naizgled apsurdnih dešavanja, iskliznuća iz „normalnosti“ slažu se u trajni princip kvarenja, raspadanja uređenih sistema. Obzirom da se priča dešava u sadašnjem vremenu (Simons pedantno insistira na prepoznatljivosti pojedinosti) ova priča lako bi se mogla naći u bilo kom glavnotokovskom književnom časopisu kao ravnopravni, jednako vredni segment. Činjenica izlaska iz žanrovskih okvira odnosno pisanja koje se može iščitavati kako po kanonima žanra tako i nežanrovska, Velike Književnosti, konstanta je čitave knjige.
            Novela „Umiranje u Bankoku“ najjasnije i najbrutalnije odgovara naznačenom jedinstvu principa Erosa i Tanatosa. U gotovo magijskom okruženju junak će se sukobiti sa fantastičnim bićima koja pružaju neslućena telesna uživanja i završavaju ih fatalnim krajem kome uživalac svojevoljno teži. Kao odsev aktuelnih događanja mračnoj fantaziji novele pridodata je i činjenica postojanja pandemije AIDSa kao svojevrsne pošasti (kazne za grehe?) novog doba.
            „U zagrljaju zubatih žena“ vodi čitaoce u svet američkih Indijanaca iz perioda pre genocida koji su beli doseljenici sistemaski izvršili nas tim ponosnim narodima. U osnovi ova novela je antropološka studija jednog doživljaja sveta u kome su fantastički elementi (fantastični za jednu drugu, zapadnu kulturu) sastavni deo okruženja sa kojim Indijanci žive u miru i saglasju. Simons za ovo delo zaslužuje sve pohvale.
            Priča „Flešbek“ jedini je žanrovski potpuno određeni segment knjige. U pitanju je klasična SF tema – opsednutost jednog društva tj. svih njegovih pojedinaca drogom koja, u ovom slučaju, omogućuje uživaocima da iznova proživljavaju događaje iz svog života. Tema je obrađena korektno (ne preterano nadahnuto) ali u okruženju mnogo boljih priča ipak deluje bledo.
            Završna novela „Veliki ljubavnik“ očito je najambicioznije zamišljena i izvedena. Priča o besmislenoj bici Prvog svetskog rata, bici na Somi u kojoj su izginule stotine hiljada mladića, pleni uverljivom atmosferom (mada se čini da je Simons kontrolisao, suzdržavao elemente užasa koje priča o ovako nepojamnoj klanici nosi). Glavni junak, oficir i pesnik, u sred tog zemaljskog pakla susreće viziju „Gospe“, oličenja Života (ili Smrti) i, istovremeno, u svoj dnevnik upisuje stihove, poetski odraz svoje stvarnosti. Dok je Simons izmislio svog junaka, njegova poezija je stvarna, nju su ispisivali pesnici koji su zaista ratovali u tom ratu. Ovakav postupak stvorio je malu antologiju pesama iz Prvog svetskog rata i pred prevodioca, Gorana Skrobonju, postavio zadatak prevoda odnosno prepeva stihova različitih stilova i metrike, zadatak koji je on uspešno obavio. „Veliki ljubavnik“ svojim kvalitetom dostojan je završetak ove knjige kojom je Simons dokazao da je valjan pisac čija dela dokazuju svu besmislenost zatvorenosti u žanrovske okvire nasuprot kojih stoje nepregledne širine Književnosti koja jedino poznaje više ili manje kvalitetno pisanje.
(1996)


„Nikad ne reci nikad“ reče tajni agent u službi njenog veličanstva. I treba to shvatiti ozbiljno. Uzmimo, na primer, moj slučaj: kad sam, pre par meseci tj. onomad, pisao o „Pesmi boginje Kali“ (a nije se proslavila, po mom skromnom mišljenju) ponadah se da će „Šuplji čovek“, tada još neizašao, biti bolji. (Sad sledi ono famozno) ALI – nada beše uzaludna.
            Zašto?
            Ima li pokrića ovaj negativan stav ili autor prikaza mrzi pisca, tu dični zvezdu svetskog SF&H neba?
            Ko to tamo opanjkava Simonsa?
            Je li to neko oklevetao Simonsa?
            Pa njega svi vole i ljube.
            Odmah izjavljujem da odbijam sve insinuacije i inputiranja o tome da imam nešto sproću više puta pominjanog DS. Naprotiv, čak šta više. Do sada sam pisao o 4 njegove knjige i to: slavopojno („Hiperion“), umereno pohvalno („Pad Hiperiona“) i dva puta nepovoljno („Pesma...“ i, sada, slutite, „Šuplji...“). Dakle, nije sve samo crno ili belo. DS je napisao jedno pravo pravcato remek-delo, slabiji nastavak i neke slabe knjige (ovo sve važi samo za prevedena dela). To se dešava i nobelovcima. Naravno, neko se neće složiti sa ovim ali i to je normalno – ’De gustibus...’
            Šta ne valja kod „Šupljeg čoveka“?
            Stvar počinje OK: telepati Bremenu umire žena i on se suočava sa mentalnim haosom koji ga okružuje (brak je bio tiha luka). Dar je prokletstvo od koga nema bekstva. DS dakle izbegava (a to se od njega i očekuje) olako poigravanje sa delom standardnog SF arsenala i pokušava da da sliku koja i nije ružičasta (što nije novina ali nije ne izrabljeno). Dakle, Bremen je izgubljen, 110% gubitnik i beži iz mesta u kome je živeo da bi se još dublje uvalio u nevolje. Tako sreće i starog nam poznanika Vani Fučija (koji je „živ i zdrav i u Paklu prav“, originalni naslov priče je rimovan; DS se dakle malo igra), od koga beži, opet sve dalje i fatalnije, da bi se sveo na ljušturu usred ljudskog đubrišta. Usput se nižu i poglavlja iz srećnijih vremena pisanja doktorske teze i pokušaja da se nađe razlog zbog koga Bremen i Gejl nemaju dece. Sve to DS pripoveda uverljivo i ono što dobijamo je slika bića, neobičnog možda ali dovoljno živog da ima gomilu problema i sretne trenutke, što će reći, da živi književno realistički shvaćen život.
            A onda dolazi preokret: Bremen sreće ženu ljudožderku (!) koja bi da mu specijalnom vilicom odgrize vitalni organ (!) što se njemu baš i ne dopadne kao ideja. Sledi malo jurnjave, pucnjave, Bremen pobeđuje, spasava organ, i kreće mu nabolje, zgrće lovu, stvar se ubrzava, zaskaču ga gangsteri iz prvog dela knjige sa sve Fučijem na čelu. Ali, Bremen više nije onaj stari, sad je fajter koji će da ukoka čopor plaćenih ubica i to u avionu koji je u vazduhu! Što bi se reklo: ’U-je! Je li to ptica? Nije. Je li to avion? Ne. To je Super-telepata-men!!!’
            Nije mi jasno šta je DS ovaj preokret trebao. Da li je pomislio da će ono što je napisao u prvom delu knjige biti nezanimljivo čitaocima pa će baciti knjigu kao dosadnu a drugi je neće kupovati što onda znači manju prodaju = manje dolara? Ili je čovek profi deformisan i ne može bez horora pa mu se onda stvar otela iz kontrole? U svakom slučaju, od trenutka kad se pojavila teta kanibalica čitava zdravorazumska koncepcija knjige pada. Ta epizoda jednostavno deluje kao već poslovične gaće piletu. DS se na kraju knjige vraća korenima i ispisuje epizodu o ulasku u um retardiranog deteta. Bremen, sreće svoju ženu u jednoj paralelnoj stvarnosti koja potvrđuje tezu, naučnu (ili bar tako zvuči), objašnjenu još ranije u knjizi, nakon čega on odlazi na mesto koje je značajno za njegovu ljubav sa Gejl, povuče obarač pištolja uperenog u svoju glavu i tako odlazi u novi svet ostavljajući za sobom sav neuro-bol ovog.
            I tu bi kraj, solidan klasični SF kraj u kome se dešava susret sa nečim nepoznatim u kome/čemu ne vladaju ovosvemiski zakoni pa pisac neće da se bakće dalje i zapadne u metafiziku (pošto je dobri, stari pozitivista Klark/Asimov tipa).
            I sve i to bilo lepo ali šta ćemo sa gaćama?
            Lično nisam uspeo da pretpim razočarenja koja DS servira i zato nemam reči hvale za roman u celini. Za poneke delove – da, ali za celinu – ne. (Šta bi bilo da je DS posle ljudožderke nastavio u pretumbanom stilu ne znam ali možda bih bio manje razočaran. Salto mortale koji pisac izvede ne mora uvek da uspe ali sam pokušaj je vredan pažnje. Ovako i dalje čekam na drugu dobri DS-ovu knjigu – „Hiperion“ i „Pad“ računam kao celinu.
            Nadam se da čekanje neće bizi dugo ili, ako i bude, da će se isplatiti.
            Toliko.
(„Emitor“, 1994)


„Novi Nojev kovčeg“ središnja je knjiga u poetskoj trilogiji započetoj 1996.g. zbirkom „Novi potop“ (završni segment nosiće naslov „Novi čovek“), koja bi trebala biti pesnikov odgovor nadolazećem dobu, u kome svodi račune iz prošlosti i pokušava da osmisli i definiše neka drugačija ustrojstva budućnosti. Plemenita fascinacija novim milenijumom, otvaranjem dveri vremana koje nudi novi početak i bezbroj mogućnosti za ispravljanje starih grešaka, u Bognarovim stihovima prepliće se sa poraznim konstatacijama o duhovnoj sirovosti i bedi čovečanstva. „Novi potop“, sazdan od izabranih pesama iz svih knjiga koje je potpisivala Bognarova prethodna inkarnacija – Zoran Ćalić, kombinovao je poglede pesnikove na svet oko sebe i svetove u sebi, s težištem na ovim potonjim, dok „Novi Nojev kovčeg“ nosi prevashodno stihove koji sagledavaju spoljni omotač pojedinca i grupa. Knjigu čine dva ciklusa: „Maroderi, Luciferov protokol (antropologiae rapsodia)“ sa 23 pesme i „Tihi obnovitelj (neoalhemija svesti)“ sa 4 pesme. Prvi segment koncentrisan je na mračne pejzaže savremenosti u kojoj živimo. Duhovna i fizička propast, kolaps svih institucija i sistema vrednosti (osim onih naopakih) više su no očiti. Gramzivost, laž, pljačka, trulež – prava su scena ljudske civilizacije i takozvanog „Napretka“ koji nemilice gazi slabe i neprilagođene. Beda egzistencije prekriva celokupnu populaciju planete, osim šake moćnika, bahatih u svojoj snazi. Horde ljudskih lešinara, pljačkaša, makroa, mazohista, pseudo moralista, šovinista, tehnokrata, bezbožnika, vuku se bespućima gradova, zaklonjene simbolima tiranija, igraju u bordelima svojih velikih kuća fetiša (Bela, Crvena kuća). Zadah svekolikog raspadanja koji šire, međutim, proglašen je za najlepši parfem. No, daleko pogubnija od fizičke je duhovna degeneracija. Svakovrsne nastranosti dokaz su deformisanog lanca evolucije sa čijeg početka ponovo dolaze krvožedni patrijarsi ludila, monstrumi ljudskih strahova materijalizovani i nepobedivi u svojoj kobi. Groblja bezimenih, satrtih napretkom prostiru se prema svim horizontima. U tom globalnom posrnuću i Bog se odriče Čoveka. Finale ciklusa kipti od prizora mitološkog potopa prizvanog u svest gorkim stihovima.
            Ipak, uprkos beznadežnosti ili, možda, baš zbog nje, izlaz u drugačije, čoveku primerenije bivstvo nazire se u novom milenijumu. Priča o biblijskom potopu i barci spasa ponavlja se ali sada sa ponešto promenjenim predznakom. Rađanje Novog Čoveka, tihog obnovitelja kosmogonije, nije jedino fizička činjenica. Duhovna/duševna obnova ono je što razlikuje potomka od propalih predaka. On, Novi, ume da osluškuje unutrašnje glasove, miri vine i nevine. On je novi monah koji može da iskorači van sebe i sagleda lepotu ništavila i put nevinosti. Novi Čovek božanskih atributa treba da učini „da treći milenijum / ponovo postane prvi...“. Pesme prvog ciklusa prepune su, u skladu sa podnaslovom knjige „Dopisivanje sa Apokalipsom – ejdetske slike, molitve“, teških emocija dok iz drugog zrači zanos, čežnja i nada. Uranjajući u velike teme i dileme koje dobrano izlaze iz domena racionalnog i obraćaju se instinktu, mitu i arhetipovima, kolektivnom nesvesnom, pesnik se suočio, nakon razmicanja zavesa realnog, sa krajnjim pitanjem svrhe i smisla. Odgovor koji je ponudio u ovoj knjizi (kao i prethodnoj a i narednoj) njegovo je poklonjenje idealima Budućnosti.
(1998)
top