Ranko Munitić (1943-2009) spada u retke i otuda dragocene ljudi koji poseduju bogato znanje iz više oblasti i sposobnost da ta znanja spoje stvarajući sintetičke, multudisciplinarne tekstove. Stučnjak za igrani i animirani film te za strip, odnosno veliki poznavalac literature i popularne kulture, Munitić je u svojim knjigama, kakve su „Fantastika na ekranu“ I-II (1971-73), „O animaciji“ (1973), „Strip - deveta umetnost?“ (1975), „Kinematografska animacija u Jugoslaviji“ (1979), „Uvod u estetiku kinematografske animacije“ (1982), „Zagrebački krug crtanog filma“ (1978-1986), postavio temelje za teorijsko proučavanja određenih oblasti ili je ispisao knjige koje su reperi budućim istraživačima ali i zanimljivo štivo čitaocima voljnim da steknu širi uvid u teme koje ih interesuju. Njegov stil je, uprkos složenosti tema te brojnim referancama, jasan i prijemčiv.
            Godine 1986.g. Munitić, u izdanju „Dečjih novina“, objavljuje obimnu knjigu „Alisa na putu kroz podzemlje i svemir“; analizom Kerolovog remek-dela započinje Munitićevo bavljenje arhetipovima fantastične umetnosti. Žanrovska i klasična literatura, film, slikarstvo, strip izukrštani su i grade impozantnu sliku svakovrsnih uticaja koje je Kerol spojio u „Alisi...“ odnosno uticaja koje je ovo delo imalo na savremenike i potonje generacije.
            Nastavak bavljenjem fantastičkom umetnošću Munitić je 1990.g. ukoričio u prvi tom dela naslovljenog kao „Čudovišta koja smo voleli“ objavljenog, takođe, u „Dečjim novinama“ i takođe, kao „Alisa...“, u reprezentativnom izdanju većeg formata, na preko 500 strana u tvrdom povezu, sa zaštitnim omotom, sa mnoštvom crno-belih ilustracija sa kadrovima iz filmova, filmskim plakatima i strip sličicama. „Čudovišta...“ sadrže 20 eseja o junacima iz mitova, literature i filmova, od Noe, „božijeg miljenika“, preko Odiseja, Herkula, Orfeja, Simbada, Doktora Fausta, Pepeljuge, Gulivera, Barona Minhauzena, Frankenštajna, Kvazimoda, Pikove dame, Uklete kuće, Kapetana Nema, Alise, Karmile, Doktora Džejkila i gospodina Hajda, Ajše Besmrtne, Drakule do Nevidljivog čoveka, Šerloka Holmsa, praistorijskih čudovišta i napadača sa Marsa.
Predviđeni drugi tom „Čudovišta...“ nije objavljen zbog propasti izdavača izazvane slomom države, ratom i sankcijama. Tek 1997. u izdanju „Tera Pressa“ pojavljuju se „Čudovišta koja smo voleli 2“ u znatno skromnijoj opremi jer, kako Munitić piše u „Uvodnom Post Scriptumu“: „Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu.“ U ovom tomu je sledećih 20 ogleda o Fantomu opere, Alrauni, Fantomasu, Tarzanu, Fu Mančuu, Orlakovim rukama, Vladarki Atlantide, Doktoru Mabuzeu, generalu Zarkofu, Džemsu Bondu, Rozmerinoj bebi, nakazama, zombijima, vukodlacima, mutantima, „Planeti majmuna“ i  Zvezdanoj bebi iz „Odiseje u svemiru, 2001“.
Sadržaj oba toma „Čudovišta...“ razotkriva se kao impozantna enciklopedija svekolike ljudske kulture; enciklopedija, naravno, nepotpuna ali neprikosnovena u delovima-temama koje obrađuje. Fascinantno je kako Munitić lako i elegatno, nadahnuto i vispreno prati razvoj mitova od začetaka do današnjice, kako ih preuzimaju literatura, glavnotokovska i žanrovska, i filmska umetnost, razvijajući ih i produbljujući ili vulgarizujući ih i siromašeći; sva kazivanja prati mnoštvo citata iz dela o kojima je reč ili iz teorijskih knjiga. U daljem razvijanju teza Munitić prati i kako je neko „čudovište“ ušlo u sfere široke, popularne kulture dobijajući neratko sasvim drugačiji lik i oblik u odnosu na originalni mit ili knjigu. Masovno konzumirane umetnosti, kakve su film ili strip, bitno utiču na taj „svakodnevni“ lik mitova koji „nasleđuju i troše“ potonje generacije konzumenata. Munitićev pogled na vrhunsku i „potrošačku“ umetnost, na prošlost, sadašnjost i budućnost, njegovo široko razumevanje kulturoloških fenomena te zaključci o njihovom razvoju samo su na korak su od formulisanja filozofsko/teorijske hipoteze o tokovima kulture.
„Kreativni centar“ je 2007. godine započeo izdavanje „Čudovišta koja smo voleli“ u šest tomova koji su trebali da sadrže još 20 novih ogleda odnosno dopune onih ranije objavljenih. Prva tri toma sadrže nova poglavlja o Zigfridu, kralju Arturu, Prosperu, Lepotici i zveri, Maloj sireni, Ahabu i belom kitu, Pinokiju, Dorijanu Greju, devojčici Doriti iz „Čarobnjaka iz Oza“, Velsovom „Vremeplovu“ i Petru Panu. Zbog Munitićeve iznenadne smrti projekat je sveden na pet knjiga. U poslednjoj knjizi, pre „Indeksa imena i pojmova“ (koji je sačinio Zoran Penevski), odštampan je „Epilog galaksije slika“ koji svojom konciznošću i univerzalnošću sagledavanja „duhovnog puteštvija“ svedoči o Munitićevoj izuzetnoj viziji kulture kao temelja Čovekovog samopoimanja. „Čudovišta koja smo voleli“ svakako su vredan deo našeg dela tog fenomena.
(„Dnevnik“, 2015.)


    


U razvoju kriminalističkog žanra veoma je značajan period takozvanog „tvrdo kuvanog krimića“, koji se kao manir najpre pojavio u krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle se proširio na ostale publikacije, knjige a potom i film, postajući ne samo tražena roba već i obrazac koji je otvarao nove mogućnosti u izdizanju iznad petparačke, trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije  koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih i sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde što sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog.
            „Tvrdi krimić“ je nastavio svoj razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući im nove teme i stavove. Među autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdi školu“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark on stvara lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nije vezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Vođen svojim principima on je potpuno miran, uspostavio je egzistencijalnu ravnotežu i, ma kako to zvučalo čudno, zadovoljan je sobom i, čak, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, kako to biva, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i objekata njegovih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Takav je i njegov „prvi slučaj“ iz romana „Lovac“ u kome se on, pošto su ga, nakon uspešne pljačke, izdali i upucali kompanjon i dotadašnja devojka, iz mrtvih vraća u Njujork da bi se osvetio. Put do glavnog krivca neće biti ni brz ni lak ali Parker nema šta da izgubi, nema kome bilo šta da oprosti niti da prema bilo kome ima obzira. Zato ne štedi pretnje i pesnice a revolver mu je uvek pri ruci. Kad konačno obavije prste oko vrata onoga koji je kriv za izdaju Parker nije zadovoljan jer, kao praktičan čovek, on traži i finansijsko obeštećenje; no, novac je u rukama kriminalne organizacije koju pojedinac ne može pobediti. Parker je toga svestan dok odlazi sa parama koje je, ipak, iznudio od organizacije. Tako se ova epizoda završava a avantura nastavlja.
            Darvin Kuk (1962) se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavi stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima i franšizama, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. „Lovca“, prvu od četiri adaptacije romana o Parkeru, Kuk je objavio 2009.g. Ilustracije/crteži ove priče na 130 strana na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem plave boje, što stvara atmosferu koja podseća na crno-bele TV programe koji se gledaju na prvim, nesavršenim kolor televizorima. Patina urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce i on se lako identifikuju sa tvrdim osvetnikom. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, rezovi su kratki i brzi; segmenti sa sećanjem na prošle događaje gušće su obojeni, sa više teksta koji analizira tadašnja stanja. Kuk je uspešno odradio svoj posao (kako ga je definisao) „adaptacije i ilustracije“ stvorivši delo koje se jasno oslanja na prozni predložak ali ima i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele.

            („Dnevnik“, 2015)
Andre Franken (1924-1997) jedan je od najpopularnijih belgijskih strip stvaralaca XX veka, poznat po serijalima „Spiru i Fantazio“, „Gaša Šeprtlja“, „Crne ideje“ i „Marsupilami“. Seriju o dvojici ne preterano spretnih reportera, Spiru i Fantaziju, koji širom sveta upadaju u različite avanture (čitaj nevolje), Franken je  1946. g. preuzeo od Žižea (koji je, pak, preuzeo lik Spirua, stvoren 1938.g. od Rob-Vela i dodao mu drugara Fantazija). I Franken je nastavio da razvija i menja serijal, usavršavajući i svoj prepoznatljivi grafizam, što je doprinelo njegovoj atraktivnosti i uspehu kod publike. Do 1968.g. kada je prestao da crta „Spirua i Fantazija“ Franken je uradio 20 albuma. Oslobođen obaveza prema veselim reporterima Franken se, uz kraće serije i samostalne albume, posvetio svom već legendarnom, maleroznom junaku „Gaši Šeprtlji“ čije gegove je počeo da stvara od 1957. i nastavljao, u 19 albuma, sve do kraja svog života. Ingeniozno sumorni, ponekad i morbidni, humor tema je tabli-epizoda „Crnih ideja“ stvaranih u periodu od 1977. - 1983.g. i sakupljenih u dva albuma.
            Strip legenda kaže da je 1952.g. Frankenu, dok je posmatrao vozača briselskog gradskog tramvaja koji je otvarao i zatvarao vrata, vozio, naplaćivao i poništavao karte te putnicima davao potrebne informacije, palo na pamet da bi čoveku dobro došao dugačak rep kojim bi, po potrebi, mogao da se ispomogne u radu. Tajanstveni putevi invencije od početne ideje su stvorile neobičnu životinjicu marsupilamija koju će Spiru i Fantazio pronaći u džunglama Palombije, državice koju će posetiti u albumu „Spiru i naslednici“. Marsupilamiju će se reporteri dopasti pa će sa njima doći u Evropu, u provincijsku varošicu Šampinjak, odakle će, nadalje, pratiti svoje drugare u brojnim avanturama pomažući im da pobede nevaljalce svojim izvanrednim sposobnostima (kakva je i udarac krajem repa zgužvenim u buzdovansku kuglu) i konciznim komentarima „Huba, huba“ (ponekad i „Hop“); inače masupilami dama isključivo govori „Hubi, hubi“ a deca „Bibi“. Ipak, marsupilami (ukoliko se ime piše velikim početnim slovom misli se na životinjicu koja je došla u Evropu; kad se marsupilami piše malim slovima reč je o čitavoj vrsti) su vrlo živopisni karakteri i pojave pa su u seriji  „Spiru i Fantazio“ uspeli da dobiju i samostalnu epizodu, „Gnezdo Marsupilamija“ o zgodama i nezgodama  porodice „divljih“ marsupilamija u Palombiji. Inače, njegovo/njihovo ime je kovanica reči „marsupial“, torbar, i reči „pil“ što je osnova imena „Pilou Pilou“ koje nosi čudni vanzemaljac iz stripa Popaj (njegovo originalno ime je Eugene the Jeep, kod nas je preveden kao Pošteni Evgenije); poslednji segment kovanice je reč „ami“ odnosno prijatelj. Pošto je Marsupilami u potpunosti Frankenov lik on ga je, pošto je napustio serijal „Spiru i Fantazio“ (koji kontinuirano izlazi do danas a rade ga novi autori), „poveo“ sa sobom i gotovo dve decenije kasnije, posle retkih kratkih epizodica, sa Batemom, Gregom i Janom, uradio tri albuma o divljem marsupilamiju. Serijal „Marsupilami“ je po Frankenovoj smrti nastavio da izlazi u novim epizodama koje po pričama različitih autora crta Batem; do sada se sveukupno pojavilo 26 albuma. Marsupilami je junak čak četiri animirane serije iz 1993. (u Diznijevoj produkciji), odnosno u francuskoj produkciji 2000., 2003. i 2009. (serija i dalje traje) a 2012. je snimljen i celovečernjim film.
            „Ulovite Marsupilamija“ objavljen je 2002.g. i njime je obeleženo 50 godina od pojave ovog strip junaka. Album čine kratke pričice i geg-table nastajale u periodu od 1955. do 1981.g; zbog ove raznovrsnosti i šarolikosti album je označen kao nulti u serijalu. U dvadesetak celina Marsupilami, Spiru i Fantazio kao i Mali Boža (redovan Frankenov junak) upadaju u razne nezgode, sa domaćim životinjama, pticama koje Marsupilami obožava, posebno crvendaće, odnosno nasrtljivim prodavcima ili nezgodnim aparatima. Poneki doživljaji su smešno-poučni dok se drugi iscrpljuju u pukim nesporazumima i bizarnim situacijama. Frankenov crtež se vidljivo razvija, od kvadrata sa „krupnim“ prizorima do „zrelih“ majstorskih slika, zgusnutih a opet preglednih. Posebnu, mini celinu čine dve kratke epizode o „divljim“ marsupilamijima u prirodnom staništu, džunglama Palombije, koje pokušava da ulovi uporni momak živopisnog imena Jovo Kradica. Posprdni ton neutralnog pripovedača, gegovi, vrcave dosetke i upečatljivi crteži sjajno su izbalansirani u efektne celine u kojima ničega nema ni previše ni premalo.
            „Uhvatite Marsupilamija“ zabavan je i veseo album i pravi uvod u naredne marsupilamijevske avanture potekle iz pera i pod patronatom sjajnog Frankena.
            („Dnevnik“, 2015.)
           

PATAGONIJA No 4, oktobar '95 O ALTERNATIVI

O ALTERNATIVI

Kao i sve pojave koje u sebi sadrže mnoštvo raznovrsnih elemenata i alternativni strip se najlakše može odrediti negativnom definicijom odnosno onim što nije. Po takvoj definiciji alternativni strip bi bio sve ono što nije komercijalni strip. Ovo je najjednostavnija ali i najneodređenija pa stoga i netačna tvrdnja. Ipak, ona egzistira u razgovorima na temu stripa bez obzira na svoju pogodbenost. Tako se stripu čini medveđa usluga: kad se već (vrlo teško) pristane na bilo kakvo razmatranje stripa kao umetnosti (a ne kič-šund otpada) analitičnost se zamenjuje uopštavanjem koje nosi pečat prilike/potrebe za koju se čini. Komercijalni (ili je ipak bolja odrednica klasični; komercijalno je ekonomska a ne generična odrednica) i alternativni strip isuvuše su složeni i međusobno prepleteni da bi se olako i striktno ubacili u strogo odeljene fijoke.
            Klasični strip je u vreme svog nastanka svakako bio alternativna pojava spram dotadašnjeg tekstualnog i vizuelnog izražavanja. Spoj ova dva elementa u stripu rezultirao je specifičnim amalgamom za koga važe posebni zakoni. Pored komičnog, na gegu zasnovanog i zadovoljnog stripa, pojaviće se, u prvim danima stripa, i apsurdističko-apstraktna „Maca Šiza“ i fantazmagorični „Mali Nemo“. Danas su ovo klasična dela 9. umetnosti ali novotarije koje su doneli u vreme svoje pojave nesporne su kao i njihov uticaj na dalji razvoj stripa. I ostali strip podžanrovi (avanturisitčki, istorijski, vestern...) imali su svoje inovatore. Popularnost i komercijalna isplativost potisli su ipak autore voljne da istražuju granice medija. Masovna proizvodnja traži isto takvu prodaju i potrošnju i ne trpi robu koja ove imperative ne ispunjava. Mogućnosti eksperimenta u takvom sistemu minimalne su. Granice sindikalnog stripa stvorene zarad unifikacije ponude vrlo su krte i svode se na brušenje grafizma, manirizam (Hagarda, Kanifa i sličnih) kojim se odstupa od realističnog crteža, te lake subverzije u priči (starenje junaka kod Princa Valijanta, odnosno moralne kontraverze koje će kulminirati u prihvatanju antijunaka priče). Vrhunac manufakture u stripu su Marvel i DC produkcije koje razbijaju stvaranje stripa na faze rada (od smišljanja priče, dijaloga, skica, crtanja junaka, pozadina, tuširanja, bojenja i upisivanja teksta) koje izvršavaju posebni, zamenjivi radnici a ne stvaraoci, a sve zarad redovnog izlaska svezaka sa novim i novim epizodama. Otpor ovakvom obezljuđenju, obezdušenju stripa je Evropski autorski strip, mada i u Evropi srećemo blage verzije američkog sistema (italijanska Boneli Milano produkcija, pokušaji novosadskog Dnevnika, Forum-Marketprint Novi Sad/. S druge strane ne treba smetnuti sa uma Marvelovo razbijanje ustaljenog izgleda table koje će moderni strip oberučke prihvatiti i koristiti.
            Andergraund erupcija 1970-tih vraća na scenu alternativni strip. Pridružiće joj se pop-artovsko igranje strip formom (Vorhol, Lihtenštajn) i subverzivni elementi u „klasičarskom“ taboru (npr. Mebijus već u „Hermetičkoj garaži“, Prat i dr.). Mutacija andergraunda išla je u pravcu ostajanja u istom tematskom krugu koja je garantovala prodaju određenoj publici (što je rezultiralo istrošenošću tema i vrednosnom jalovošću) odnosno daljeg razvoja u nepoznato, put novih horizonata grafičko literarne forme. Istovremeno, klasičarski stip je preuzimao i preuzima sve što može da upotrebi, pa se samim tim menja, polako i postepeno, evolucijski, ali svakako definitivno.
Današnja strip alternativa koristi sva iskustva prethodnika iz oba tabora, kao i celokupnu kulturnu zaostavštinu i savremenost. Njena naklonost prema junacima koji se nastavljaju poznata je, ali ne i ultimativna. Parafraziranje ranije ispričanih priča, varijacije na iste teme, citati, autorska samosvest i distanca, insistiranje na bizarnom i šokantnom ali i prefinjenom, davanje prednosti grču inspiracije nad temeljnim, dugogodišnjim radom, mnoštvo grafičkih modela i antimodela, približavanje vizuelnim medijima, patchwork - sve to egzistira u krilu alternative u rasponu od bliskog susreta sa klasikom do odbacivanja olovke i crtanja preko kompjuterske tastature. Mogućnosti su nebrojane i nesagledive. Alternativni strip je još jedan umetnički krik u haosu kraja veka. Briljantan, konfuzan, nedorečen, neodoljiv. Skeptik bi lako zaključio, da je jedina konstanta ovog strip opredeljenja ne više ni tabla ili uokvireni crtež na njoj, već samo papir na kome se delo-slika umnožava. Možda to i nije pogrešan utisak ali je reč ipak samo o formi dovoljnoj da zadrži oblik, kostur stripa, a da ne uguši njegov narastajući duh.
Patagonija se trudi da taj duh oseti i predstavi ga poklonicima.

P.S.
            20.08.1995. umro je Hugo Prat. Stvarao je magijske krugove utopljene u stilizovani crtež, ponekad sveden na čisti odnos belih i crnih površi. Njegov junak, Korto Malteze, ostaje poslednji romantični pustolov XX veka, čije su avanture esencije tajne i oduševljenja potragom za njenim otkrovejem.
            Patagonija upućuje poslenji naklon poštovanja i zahvalnosti Velikom Majstoru.
1995.
top