U ulici koja vodi od zelene pijace ka proslavljenim buvljakom nalazi se jedina lončarska radnja u Vršcu. Na kraju dvorišta kuće na uglu, za grnčarskim točkom sedi Velibor Stanković i iz grudve gline, veštinom kojoj su koreni u dubokoj praistoriji, stvara predmete. Ispod veštih ruku, niče oblik koji će postati u saksiju. Svaki završeni komad liči na prethodne ali se i razlikuje, jedinstven je, neponovljiv. Iznad radne tezge je niz skica saksija, ćupova, amofora... Završene saksije razmeštene su, da bi se pre pečenja osušile, na skeli koja zauzima ostatak radionice ali, pošto je sunčan dan, i po dvorištu. Velibor, žustri 36-togodišnjak, nemirne kose i mladalačko lika, priča:
«Moj otac, Bora, rođen 1942.g. pošao je na lončarski zanat sa 14 godina, u rodnom mu Pirotu. U vojsku je otišao 1960. a kada se vratio otvorio je sa stricem lončarsku radnju u Zrenjaninu. U Vršac smo se preselili 1980.g. Ja sam se kao dete motao po prodavnici i radionici. Najviše sam voleo mašinu za pravljenje saksija; saksije se nisu pravile na točku več su mašinski presovane u kalupima. U to vreme su 'mašinske saksije' dobro išle. Međutim, polovinom 1990-tih potražnja je bitno opala. Plastične saksije su bile u modi mada cveće ne voli plastiku. Ali, zbog te mode mnogi su stari majstori morali da zatvore radnje. Mada, istini za volju, nisu imali ni učenike ili naslednike. Moj otac je u to vreme počeo da poboljeva od srca i ja sam, više iz potrebe da u radnji imamo šta da prodamo, seo za točak i počeo da učim zanat. Po prirodi nisam strpljiv ali krenuo sam da radim, grešim i ispravljam se, da se snalazim, otkrivam tajne. Ni danas, posle desetak godina rada, ja sebe ne zovem majstorom ali se trudim. Otac se, vremenom, oporavljao i vratio se za točak ali, naravno, onoliko koliko to organizam dozvoljava. Ne valja se ni junačiti ali ni prepuštati bolesti.»
«U prodavnici smo videli saksije različitih oblika i veličina, tepsije, 'sače', đuveče za pasulj... Šta se, u stvari, najviše traži?»
«U Vršcu više nema lončara. Pre par godina je i poslednji stari majstor zatvorio radnju. U obližnjem selu radi jedan primenjeni umetnik koji pravi šoljive za čaj i kafu. Za sve što imamo u prodani postoji potražnja, ne prevelika ali postoji. Najviše se, ipak, traže saksije. I, pre svega, one ručne izrade. Izgledalo je da će plastika potpuno da potisne glinenu saksiju ali to se nije desilo a i neće. Jer, plastična saksija je dobra da se u njoj cveće donese iz prodavnice i rasadnika do kuće. Ono što zovu 'zemljana saksija' je pravo, trajno mesto za cveće. Još ako je lepo oblikovana nema joj premca. Ja nove oblike nalazim svuda, od časopisa do Interneta. Ono što vidim skiciram, prilagodim, doteram i pravim. U toku rada uvek se nešto doda ili oduzme. I tako se svaka nova 'serija' saksija razlikuje od druge. Sada trenutno pravim zidne saksije po sopstvenim nacrtima. Takođe sam počeo da pravim i viseće saksije. Za njih sam najpre samo čuo iz priče, zatim sam u nekom časopisu video meksičke 'makrame' i jednom prilikom, iz čistog zadovoljstva i želje da malo eksperimentišem, napravio jednu takvu saksiju kao dar supruzi. Saksija je bila vrlo lepa, dopala se, na jednom sajmu, kupcima i sada ih redovno pravim i prodajem sve što napravim.»
«O kakvom je sajmu reč?»
«O sajmu hortikulture u Beogradu. Sajmovi se održavaju u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Sajam u Beogradu, ispred Doma sindikata, organizuje se tri puta godišnje i od prošle godine odlazim tamo. Krenuo sam iz znatiželje, da vidim kako to izgleda, da vidim šta i kako rade drugi lončari i, ako se može, prodam ponešto. Tamo sam zatekao samo dva štanda sa saksijama, lončara iz Obrenovca i Višnjičke Banje. Ispostavilo se, u razgovoru sa njima, da drugih grnčara na sajmovima i nema. Preostali majstori su suviše stari za putovanja i nisu spremni za rizik, Jer, izlaganje nije nimalo jeftino. Za četiri dana samo me je zakup štanda stajao 200 evra, plus svi troškovi putovanja, prevoza robe... Moja ponuda je, ipak, bila konkurentna, jer su cene onih koji imaju radnje u Beogradu opterećene visokim zakupom poslovnog prostora i ostalim režijskim troškovima. S druge strane, 'cvećari' na sajmovima prevashodno traže originalan izgled saksije, nešto što nije standardno već ima dušu. Ovo me je uverilo da su moja traganja, improvizacije i varijacije imale smisla. Sada svake tri nedelje radim neki drugačiji oblik, neku izmenu starog. Naravno, stalno pratim novosti, bez toga se ne može.»
«Kakvi su planovi za naredne godine?»
«Planova je mnogo. I posla je mnogo. Pre svega moram da rešim problem transporta, dakle trebalo bi mi vozilo jer ne može se opstati samo od prodaje u Vršcu, mora se ići na sajmove. Već sam jednom planirao da nabavim vozilo ali su se propisi o uvozu promenili pa sam sakupljeni novac uložio u kupovinu nove peći, takođe potrebne. Valjalo bi malo proširiti i preurediti prodavnicu što takođe zahteva poprilična sredstva. I ponuda se mora stalno proširivati. Već neko vreme sa jednim majstorom radim na mašini koja bi pravila četvrtaste saksije - žardinjere, naravno, od gline a ne od plastike.»
«Ova radionica izgleda kao i one od pre bar dva milenijuma, iz Biblijskih vremena. Osim motora koji pokreće točak sve drugo je nepromenjeno.»
«I nema tu mnogo šta da se promeni. Ne bi bilo loše imati na dohvat ruke kompjuter tako da mogu da lako listam nacrte, da ih vidim iz više uglova. Ali, ono osnovno je spretnost ruku, osećaj za glinu i dar da se u glavi stvori oblik koji će posle 'nići' u glini. A glina je materijal koji je pratio čoveka kroz čitavu istoriju i tako će biti i na dalje.»
«Ima li se, pored svog posla, vremena za porodicu, zabavu...»
«Za porodicu se uvek ima vremena i strpljenja. I za prijatelje, i za čitanje, za skitanje Internetom. I za sport. Svojevremeno sam bio aktivan u prvom vršačkom ragbi klubu.»
Tako govori Velibor Stanković, poslednji vršački majstor lončarskog točka, pred kojim je budućnost za koju se on srčano bori.
«Moj otac, Bora, rođen 1942.g. pošao je na lončarski zanat sa 14 godina, u rodnom mu Pirotu. U vojsku je otišao 1960. a kada se vratio otvorio je sa stricem lončarsku radnju u Zrenjaninu. U Vršac smo se preselili 1980.g. Ja sam se kao dete motao po prodavnici i radionici. Najviše sam voleo mašinu za pravljenje saksija; saksije se nisu pravile na točku več su mašinski presovane u kalupima. U to vreme su 'mašinske saksije' dobro išle. Međutim, polovinom 1990-tih potražnja je bitno opala. Plastične saksije su bile u modi mada cveće ne voli plastiku. Ali, zbog te mode mnogi su stari majstori morali da zatvore radnje. Mada, istini za volju, nisu imali ni učenike ili naslednike. Moj otac je u to vreme počeo da poboljeva od srca i ja sam, više iz potrebe da u radnji imamo šta da prodamo, seo za točak i počeo da učim zanat. Po prirodi nisam strpljiv ali krenuo sam da radim, grešim i ispravljam se, da se snalazim, otkrivam tajne. Ni danas, posle desetak godina rada, ja sebe ne zovem majstorom ali se trudim. Otac se, vremenom, oporavljao i vratio se za točak ali, naravno, onoliko koliko to organizam dozvoljava. Ne valja se ni junačiti ali ni prepuštati bolesti.»
«U prodavnici smo videli saksije različitih oblika i veličina, tepsije, 'sače', đuveče za pasulj... Šta se, u stvari, najviše traži?»
«U Vršcu više nema lončara. Pre par godina je i poslednji stari majstor zatvorio radnju. U obližnjem selu radi jedan primenjeni umetnik koji pravi šoljive za čaj i kafu. Za sve što imamo u prodani postoji potražnja, ne prevelika ali postoji. Najviše se, ipak, traže saksije. I, pre svega, one ručne izrade. Izgledalo je da će plastika potpuno da potisne glinenu saksiju ali to se nije desilo a i neće. Jer, plastična saksija je dobra da se u njoj cveće donese iz prodavnice i rasadnika do kuće. Ono što zovu 'zemljana saksija' je pravo, trajno mesto za cveće. Još ako je lepo oblikovana nema joj premca. Ja nove oblike nalazim svuda, od časopisa do Interneta. Ono što vidim skiciram, prilagodim, doteram i pravim. U toku rada uvek se nešto doda ili oduzme. I tako se svaka nova 'serija' saksija razlikuje od druge. Sada trenutno pravim zidne saksije po sopstvenim nacrtima. Takođe sam počeo da pravim i viseće saksije. Za njih sam najpre samo čuo iz priče, zatim sam u nekom časopisu video meksičke 'makrame' i jednom prilikom, iz čistog zadovoljstva i želje da malo eksperimentišem, napravio jednu takvu saksiju kao dar supruzi. Saksija je bila vrlo lepa, dopala se, na jednom sajmu, kupcima i sada ih redovno pravim i prodajem sve što napravim.»
«O kakvom je sajmu reč?»
«O sajmu hortikulture u Beogradu. Sajmovi se održavaju u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Sajam u Beogradu, ispred Doma sindikata, organizuje se tri puta godišnje i od prošle godine odlazim tamo. Krenuo sam iz znatiželje, da vidim kako to izgleda, da vidim šta i kako rade drugi lončari i, ako se može, prodam ponešto. Tamo sam zatekao samo dva štanda sa saksijama, lončara iz Obrenovca i Višnjičke Banje. Ispostavilo se, u razgovoru sa njima, da drugih grnčara na sajmovima i nema. Preostali majstori su suviše stari za putovanja i nisu spremni za rizik, Jer, izlaganje nije nimalo jeftino. Za četiri dana samo me je zakup štanda stajao 200 evra, plus svi troškovi putovanja, prevoza robe... Moja ponuda je, ipak, bila konkurentna, jer su cene onih koji imaju radnje u Beogradu opterećene visokim zakupom poslovnog prostora i ostalim režijskim troškovima. S druge strane, 'cvećari' na sajmovima prevashodno traže originalan izgled saksije, nešto što nije standardno već ima dušu. Ovo me je uverilo da su moja traganja, improvizacije i varijacije imale smisla. Sada svake tri nedelje radim neki drugačiji oblik, neku izmenu starog. Naravno, stalno pratim novosti, bez toga se ne može.»
«Kakvi su planovi za naredne godine?»
«Planova je mnogo. I posla je mnogo. Pre svega moram da rešim problem transporta, dakle trebalo bi mi vozilo jer ne može se opstati samo od prodaje u Vršcu, mora se ići na sajmove. Već sam jednom planirao da nabavim vozilo ali su se propisi o uvozu promenili pa sam sakupljeni novac uložio u kupovinu nove peći, takođe potrebne. Valjalo bi malo proširiti i preurediti prodavnicu što takođe zahteva poprilična sredstva. I ponuda se mora stalno proširivati. Već neko vreme sa jednim majstorom radim na mašini koja bi pravila četvrtaste saksije - žardinjere, naravno, od gline a ne od plastike.»
«Ova radionica izgleda kao i one od pre bar dva milenijuma, iz Biblijskih vremena. Osim motora koji pokreće točak sve drugo je nepromenjeno.»
«I nema tu mnogo šta da se promeni. Ne bi bilo loše imati na dohvat ruke kompjuter tako da mogu da lako listam nacrte, da ih vidim iz više uglova. Ali, ono osnovno je spretnost ruku, osećaj za glinu i dar da se u glavi stvori oblik koji će posle 'nići' u glini. A glina je materijal koji je pratio čoveka kroz čitavu istoriju i tako će biti i na dalje.»
«Ima li se, pored svog posla, vremena za porodicu, zabavu...»
«Za porodicu se uvek ima vremena i strpljenja. I za prijatelje, i za čitanje, za skitanje Internetom. I za sport. Svojevremeno sam bio aktivan u prvom vršačkom ragbi klubu.»
Tako govori Velibor Stanković, poslednji vršački majstor lončarskog točka, pred kojim je budućnost za koju se on srčano bori.
0 komentara:
Постави коментар