Betmen, čovek-šišmiš skriven iza civilnog imena bogataša Brusa Vejna, mračni vitez, branilac Pravde u ljudskom mravinjaku megapolisa Gotama, potpuno ljudski junak koji je upao u bulumente super heroja sa svakojakim nadljudskim moćima, od svog je rođenja, davne 1939. godine, prošao mnoštvo metamorfoza u rasponu od romantičarskog tajanstvenog snagatora opremljenog domišljatim spravicama (gedžetima) koji brani napadnute od nemilosrdnih, sumanutih, ekscentričnih, psihopatoloških kriminalaca do muškarca na pragu starosti i nemoći koji se odupire fizičkoj prirodi i društvenom haosu. Ako je ovaj heroj u originalnom izvođenju Bila Fingera i Boba Kejna, za kuću „DC“ („Detective Comics“), ispunjavao detinju i tinejdžersku potrebu za akcionom avanturom, mračnim podzemljem i glamurom najviših slojeva, u verziji Frenka Milera bio je ogrnut plaštom ljudske patnje i nedoumica što ga je toliko „očovečilo“ da su se i odrasli ljudi mogli identifikovati sa njim. Ponovna popularnost Betmena koja je usledila nakon Milerove grafičke novele „Povratak mračnog viteza“, polovinom 1980-tih, raširila je lepezu mnoštva njegovih mogućih profila i sudbina. U nastupajućim decenijama Betmen se pokazao kao izdašna tema za svakojake mistifikacije i demistifikacije što je od njega stvorilo izuzetnu pojavu, globalno popularnu, prepoznatljivu a, ipak, potpuno „otvorenu“ za nova promišljanja i prekrajanja. Na talasu ove opcije plovi i nova verzija Betmena u mini serijalu „Betmen: Poslednji vitez na Zemlji“ koji su stvorili scenarista Skot Snajder i crtač Geri Kapulo; serija je prošle i ove godine izlazila pod etiketom „DC Black label“ a agilna „Čarobna knjiga“ upravo ju je objavila u punom koloru i tvrdom povezu, u jednom tomu u okviru edicije „DC Gold Hot! Kolekcija najnovijih izabranih priča iz DC multiverzuma“.
            Priča počinje sasvim neobično: Betmen juri svojim betmobilom u pokušaju da otkrije tajnu linija iscrtavanih kredom u proteklih 365 dana. Na vezi je sa slugom-pomoćnikom Albertom koji ga upozorava na opasnosti koje očitava na svakojakim uređajima. Na pretpostavljenom mestu Betmen zatiče mrtvog dečaka koji pomoću skrivenog mehanizma diže revolver i puca u Betmena. Dvadeset godina kasnije Brus Vejn se budi iz kome; ponovo je mlad ali vezan za krevet u Ludnici Arkam a Albert pokušava da ga uveri kako mu niko ne prebacuje to što je - ubio svoje roditelje! Ono za šta je on mislio da je Betmenov kostim u stvari su ludačka košulja i kaciga za zaštitu prilikom šok-terapije. Vejn  pokušava da pobegne a to ga, posle Albertovog zagrljaja, vodi u neki drugi svet koji je preostao posle enormnog razaranja koje je izazvao zli i genijalni Leks Lutor i u kome su stradali bezmalo svi ljudi i njihovi dobri heroji! A Betmen, u svojoj naivnoj veri u ljude, nije sprečio masu da pobije heroje. Preostali se kriju u podzemlju dok na površini vladi nemilosrdni Omega. Deliće priče Vejn saznaje od žive Džokerove glave smeštene u stakleni balon (koju Vejn svuda nosi sa sobom) i od Čudesne žene. Čitav izvitopereni i pretumbani svet srlja u haos koji bi se morao koliko-toliko sprečiti eliminacijom Omege i uspostavljanja starog poretka stvari. Vejn je spreman za obračun mada ne sluti mračnu tajnu Omege. Posle pobede otvara se mogućnost reorganizacije čitave stvarnosti sa mnoštvom izmena i dopuna (koje ispunjavaju i Džokerovu želju da postane Betmenov pomoćnik Robin!)
            „Poslednji vitez na Zemlji“ otvara novu paralelnu stvarnost u DC univerzumu (što u svom univerzumu radi i „Marvel“) i „meša karte“ odnosno ponovo priče stare priče sa novom podelom uloga. Ovaj model pokazao se uspešnim kod mnogih ostarelih super-junaka i obezbedio im popularnost kod novih generacija nevoljnih da se bave istorijom heroja jer su za njih te priče suviše naivne i slabo nacrtane; to potvrđuju Kapulovi crteži i table koji nude eksploziju akcije i boja te vratolomnu montažu prizora što svakako godi generaciji odrasloj na kompjuterskim igricama. Naravno, recikliranje nije postupak koji je nepoznat u Umetnosti a njegovi rezultati umeju čak da budu uspešniji od originala. Početak najnovijeg serijala o Betmenu nudi očekivana i željena uzbuđenja a svakako ima dovoljno potencijala za novu i atraktivnu reinterpretaciju pop-mita o mračnom vitezu.
            („Dnevnik“, 2020.)


Uobičajena čitalačka asocijacija na pominjanje naučne fantastike odnosi se na autore iz Sjedinjenih Američkih Država i Engleske; potom „na red“ dolaze pisci iz Rusije (odnosno bivšeg SSSR-a), Francuske, Poljske, Japana. Tek su posvećenicima i teoretičarima znani pisci iz Nemačke, Švedske, Mađarske, Srbije... O naučnoj fantastici koja se piše o Kini do pre desetak godina retko ko je išta znao (pa čak ni da se li taj žanr uopšte tamo piše i čita). Ovu situaciju u potpunosti je promenila pojava romana „Problem tri tela“ autora Lija Cisina (1963). Njegova priča „Planina“, objavljena 2006.g. u kineskom časopisu „Naučnofantastični svet“ bila je zametak ovog romana koji je serijalizovan u istom časopisu a 2007. objavljen kao zasebna knjiga, prva u trilogiji „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Roman je preveden na engleski i objavljen u SAD 2014. a sledeće godine je dobio nagradu „Hugo“ za najbolji roman; tako je Cisin postao prvi autor iz Azije koji je osvojio ovu nagradu (za koju glasaju čitaoci). Na engleski su prevedeni i ostali delovi trilogije „Mračna šuma“ i „Kraj smrti“ (2017. osvojila nagradu „Lokus“). Cisin je tako na velika vrata ušao u američku (i svetsku) naučnofantastičnu scenu i ostavio vrata otvorena za nove autore iz Kine.
            “Problem tri tela” pripada tzv “tvrdoj naučnoj fantastici” (Hard Science Fiction) koja se oslanja na znanja iz naučnih disciplina (od genetike i fizike do kosmologije) i strogo ih poštuje. Stoga su spekulacije koje se u takvim delima pojavljuju temeljno potkrepljene naučnim teorijama i traže od čitalaca pojačanu pažnju kao i šire opšte znanje te spremnost za dodatno proučavanje nekih pitanja. Cisinova epska priča prostire se u stvarnom vremenu (koje podrazumeva vraćanje u prošlost) te u virtuelnom svetu (što je približava kiberpank miljeu). U realnom svetu savremene Kine dešava se niz samoubistava eminentnih naučnika za koje se ispostavlja da su uzrokovana gubitkom vere u svekoliko znanje jer više nije moguće dokazati funkcionisanje krucijalnih zakona fizičkog sveta! Fizičar Vang Mijao, stručnjak za nanotehnologiju, nevoljno upleten u čitavu gužvu iskusiće u svom vidnom polju i pojavu sablasnog časovnika koji odbrojava vreme do nekog fatalnog događaja. Za ovom senzacijom uslediće i uznemirujuća pojava anomalija u pozadinskom kosmičkom zračenju. Policijska istraga tapka u mestu ali naslućuje da iza sve stoji tajanstvena međunarodna grupacija.
            Paralelno sa ovim događajima, u ekskluzivnoj internet igrici, razvija se bizarni svet čiji opstanak zavisi od interakcija tri nebeska tela-sunca što uzrokuje haotične, nepredvidive promene-smene ekstremnih vremenskih neprilika i retkih perioda prijatnog vremena u kome se civilizacija, posle propasti, ponovo izdiže. Rešenju problema tri tela, kojim bi se sigurno predvideli povoljni periodi, priključuju se i virtuelni likovi Galileja, Njutna, Ajnštajna koji, u jednoj od civilizacijskih inkarnacija, u tu svrhu konstruišu i ljudski kompjuter od tri miliona vojnika! Igrači koji uspeju da pređu na sledeći nivo igrice bivaju pozivani na sastanke i tamo primani u redove famozne organizacije (ili eliminisani) iza koje postoji neverovatna tajna: u doba Kulturne revolucije, kada su mnogi naučnici likvidirani, započet je i tajni projekat sa zadatkom da pronađe vanzemaljske civilizacije. Ćerka jednog od pogubljenih naučnika „uhvatila je“ signale strane agresivne civilizacije i poslala im poruku da dođu na Zemlju i spreče ljudsku rasu da uništi planetu, čime je počinila izdajstvo sopstvene vrste. Civilizacija koja je primila poruku živi upravo na svetu ugroženom nepredvidivošću kretanja tri tela i šalje svoju flotu prema Zemlji (putovanje će trajati 450 godina); istovremeno šalje i dve modifikovane čestice-super kompjutere koje će poništiti temelje dosadašnje zemaljske nauke i tako sprečiti zemljane da se pripreme za odbranu pred osvajačima. Dodatne informacije o civilizaciji ukonponovane su u igricu kojom se vrbuju simpatizeri.
            Zaplet romana grandiozan je i u najboljoj tradiciji „tvrde naučne fantastike“ koja se bavila pitanjima opstanka života na Zemlji, ljudskim osvajanjem svemira, susretima i sukobima sa drugim oblicima razumnog života, konačnom smrću svemira... Vatromet neverovatnih ideja koje su predstavljene i opravdane kao moguće oduzima dah znatiželjnom čitaocu. Ono u čemu se Cisin razlikuje od mnoštva autora ovog žanrovskog usmerenja jeste uspešnije baratanje literarnim tehnikama; umesto pravolinijskog pripovedanja i slabašne karakterizacije junaka (pa oni liče na kartonske kulise koje deklamuju beživotne rečenice), Cisin uspeva da „skakanjem“ po vremenskoj osi dinamizuje priču i pojača tenzije kao i da „očoveči“ junake iz drugog kulturnog miljea, što sveukupno pojačava zavodljivost ovog romana i „vuče“ čitaoca u nove literarne avanture.
            („Dnevnik“, 2020.)


Stara je i višestruko potvrđena istina da je poneku stvar ili ljudsku situaciju najbolje sagledati ako posmatrač iskorači iz uobičajenih pozicija, ako, dakle, promeni rakurs. Tada se mnogo toga ukazuje kao sasvim novo i neviđeno a međuodnosi i perspektive se pomeraju i uspostavjaju drugačije rasporede što, sveukupno, može doprineti da se neki problemi lakše a dublje spoznaju. Takav je slučaj i sa čitanjem grafičke novele „Dolazak“ Šona Tana (1974), izuzetno darovitog i zapaženog australijskog strip autora i ilustratora odnosno filmskog umetnika (najpoznatiji po crtanom filmu „Izgubljena stvar“ iz 2011.g); ovo delo objavila je 2019.g. kuća „Komiko“, znana po izuzetno kvalitetnim naslovima, koju vodi Vuk Marković. Osnovna priča „Dolaska“ (originalno objavljen 2006.g, višestruko nagrađen) znana je i bezbroj puta ispričana - ekonomska migracija i teškoće uklapanja, nalaženja svog „mesta pod suncem“ u novoj sredini. No, ono što ovu grafičku novelu izdvaja od ostalih i što menja rakurs sagledavanja je, ponajpre, izuzetna atmosfera dočarana rafiniranim crtežom sa mnoštvom fantastičkih motiva a zatim i potpuno odsustvo dijaloga ili objašnjenja (tzv „nemi strip“ odnosno „strip bez reči“).
            Tanov junak, glava male porodice koju čine supruga i kći odlazi, sa mnoštvom nevoljnika, prekookeanskim brodom u drugu zemlju čiju blizinu najavljuju jata letećih ptica-riba. U pristaništu je veliki spomenik na kome se rukuju došljak i domaćin. Posle lekarskog pregleda i dobijanja mnoštva potvrda, migrant se iskrcava u obećanu zemlju prepunu njemu nepoznatih čudesa, pronalazi smeštaj, novog kućnog ljubimca i pratioca (koji liči na hodajuću ribu-punoglavca) i pokušava da nađe posao što nije lako pre svega zbog njegovog nepoznavanja kulture, običaja i navika domaćina (tako će došljak lepiti plakate naopako jer ne zna strana slova). U svojim lutanjima on će sresti i druge migrante i slušati priče o stradanjima u njihovim zemljama; istovremeno, upoznaće i porodicu svog poslodavca, sasvim običnu i dobrodušnu. Kako vreme prolazi i došljak se prilagođava novoj sredini sve je jača njegova želja da se spoji sa svojim najmilijima a kad se i to desi oni su, konačno, srećna porodica toliko utopljena u novu zemlju da nasmejana ćerka pokazuje put novoj migrantkinji. Tanova priča spaja kontradiktorne pojmove potrebe za pripadanjem grupi i težnje za srećom; ukoliko nije srećan u svojoj primarnoj grupi čovek može da traga za drugom i, kad je nađe, u nju se utapa bez obaziranja na svet koji je ostavio. Potenciranje individualističkog osećaja zadovoljstva u odnosu na sudbinu grupe u okriljima velike zemlje umnogome podseća na model „konstruisanja“ Sjedinjenih Američkih Država, posebno posle I svetskog rata, pomoću takozvanog „lonca za topljenje“ (nacionalnih razlika). Autor insistira i na tezi da će lična hrabrost i upornost biti nagrađena boljitkom.
            „Dolazak“ spada među dela u kojima je stil kazivanja jednako bitan (ako ne i bitniji) kao i priča. Rame uz rame sa realističnim likovima, eksterijerima i enterijerima su izuzetna, natprirodna bića, bizarni predmeti, čudnovate mašine i gradski pejzaži. Osećaj začudnosti izbija iz egzotičnih i ekstravagantnih prizora i preliva se na slike koje su sasvim obične. Sjajni crteži, konstrukcije tabli u kojima se smenjuju one sa mnoštvom malih slika sa grandioznim crtežima na jednoj ili dve table, te konačno kolor koji oponaša stare fotografije, bledu, smeđu sepiju ili od vremena izbledele crno-bele slike, obavijaju čitavo delo patinom prošlih (i budućih) vremena u kojima vlada večni sumrak ili zora. Spoj različitih vremenskih horizonata te pogleda na svet mladim očima, širom otvorenim za sve nove svetove koji oduzimaju dah, i očima koje su stare i nagledale su se svega lepog i ružnog u svim svetovima, u ovom delu izrodio je sasvim osobenu fantazmagoriju koja povremeno, posebno kada su iscrtani gradski predeli podseća na slike legendarnog nadrealiste De Kirika. Nepatvorena melanholično-infantilna atmosfera u kojoj su se pomešali realnost i detinji snovi ključni je element koji „Dolazak“ Šona Tana čini intrigantnim, zavodljivim i nadasve nezaboravnim umetničkim delom.
            („Dnevnik“, 2020.)




Ivan Nešić (1964) poznat je ovdašnjim ljubiteljima žanrovske fantastike, posebno horora, kao vrstan pripovedač; do sada je objavio dve zbirke priča „Rigor mortis“ (1997) i „Jedan na jedan“ (2009) a zastupljen je u nizu antologijskih izbora fantastičke kratke proze („Tamni vilajet“, „Priča za kraj veka“, „Ugriz strasti: Priče erotske fantastike“, „Beli šum: Antologija priča o televiziji“, „Istinite laži: Priče o urbanim legendama“, „Apokalipsa – juče, danas, sutra: Priče o smaku sveta“, „U znaku vampira: Muške priče o krvopijama“, „Haarp i druge priče o teorijama zavere“, „Nova srpska pripovetka“, „Regia Fantastica“). Otuda je prijatno iznenađenje pojava njegovog prvog romana „Pod imelom“ (u izdanju „Everest media“, Biblioteka Znak Sagite), kojim je pretumbana ovdašnja uobičajena praksa da se prvo (neretko pod pritiskom izdavača) objavljuje roman a tek potom eventualno knjiga priča. Nezavisno od ove komercijalno-formalne strane priče, ono što je mnogo bitnije za kvalitet knjige jeste efikasno savladavanje tehnika i strategija pripovedanja u obe forme (pričama i romanu), a koje je bitno drugojačije i što nisu svi prozaisti u stanju da dostignu. Dobar pripovedač nije isto što i dobar romanopisac i obrnuto i to se vrlo očigledno (i bolno) može videti u mnogim knjigama pisaca koji su prešli iz jedne u drugu formu. No, recimo odmah, za Nešića je ova bojazan potpuno bezrazložna jer on suvereno vlada tekstom i uspešno raspoređuje-dozira tenzije romana do konačnog klimaksa u kome će se pripovedačke linije spojiti zaokružujući jednu situaciju uz problematski nagoveštaj onoga što sledi i naslućuje se (a nije opisano u romanu).
            Nešićev nevoljni junak dešavanja je sredovečni američki profesor književnosti u čiju se životnu rutinu tokom 2014.g. postepeno ubadaju događaji koji se ne mogu racionalno objasniti. On je zdravorazumski tip umereno hedonističkih navika, nesklon religiji i misticizmu, koji je preko glave preturio jedan tragično okončan brak, ima sporadične kontakte sa ćerkama a živi u drugom braku sa svim pripadajućim usponima i padovima. Činjenica da su deda i otac njegove supruge bili pravoslavni popovi (deda je izbegao iz Jugoslavije) ali i stručni isterivači duhova profesoru je prevashodno egzotični kuriozum o kome nema posebno mišljenje kao, uostalom, ni o detinjem imaginarnom prijatelju njegove supruge ili njenim praznovericama. Čak i kada se u tako uređenom i koliko-toliko ušuškanom svet počnu, bez ikakvog povoda, javljati čudna (čudnovata) dešavanja to profesoru nije znak za posebnu pažnju - ili, barem, nije ispočetka. Nagomilavanje anomalija, od bizarnih likova u kupatilu, pojava misterioznog motocikliste, kupovine table za prizivanje duhova, prosutog piva do susreta i razgovora sa davno mrtvim astronautom i ponovne pojave ženinog imaginarnog prijatelja, ipak će naterati profesora da „revidira stav“ i počne da sumnja u ono što vidi odnosno da podozreva kako iza pojavnog postoji i nešto nevidljivo a što će mu se nedvosmisleno obznaniti posle suprugine smrti i pozvati ga na delovanje ali - s druge strane života!
            Temeljna intriga romana - nadmetanje dva koncepta doživljavanja stvarnosti, onog koji insistira na pojavnom i onog metafizičkog - u kojoj izostaju besomučne akcione scene najpre zahteva od autora pažljivo građenje slike realnosti. Nešić uspeva da ispuni ovaj zadatak insistirajući na sijaset običnih, trivijalnih detalja koji se utapaju u široku sliku svakodnevice dodatno oplemenjenu nizom zapažanja i asocijacija o popularnoj kulturi i njenom uticaju na određene generacije. Na ovako bogato postavljenu pozornicu ulaze nezvani gosti koji su naznake drugačije realnosti (zaumne, začudne, magijske) ili su (kao mrtvi astronaut) emisari iz tog drugog nivoa/horizonta. Lepeza profesorovih samodefinisanih reakcija (roman je pisan u prvom licu) ide od zbunjenosti i neverice do postepenog uzmicanja pred navalama neprirodnog (ili natprirodnog) da bi, konačno, stupio u dijalog za onim u šta doskora nije verovao. Ova transformacija opisana je bez pompeznih obznana i melodramatske ekstatike; umesto bombastičnih scena (tako dragih žanrovskoj konfekciji) Nešić se opredelio za postupnost u otkrivanju i prihvatanju stranog elementa što nije umanjilo dinamiku romana istovremeno mu darujući veću ubedljivost kazivanja.
            Rečju, „Pod imelom“ je uspešna romaneskna avantura u kojoj Nešić demonstrira svoje nesporne spisateljske kvalitete i gradi uverljivu priču o temeljnim intrigama i dilemama spoznaje višestrukih stvarnosti, od fizičkih do mentalno-spekulativnih, koje u potpunosti određuju svaku pojedinačnu egzistenciju.
            („Dnevnik“, 2020.)


Jedanaesti tom strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) koji je upravo ovih dana, na radost osvedočenih stripoljubaca, objavila agilna „Čarobna knjiga“ u standardno kvalitetnom izdanju (tvrdi povez, pun kolor i vrhunska štampa), sadrži tri epizode: epizodu 31 - „Zmijsko leglo“ (originalno objavljena 2011), 32 - „Bos“ (2012) i 33 - „Veliki pas s plavušom“ (2014). Više od trideset godina od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman ne posustaje;  uprkos respektabilnom životnom dobu (u vreme rada na ovim epizodama „prebacio“ je sedamdesetu) bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi (a ovaj serijal nije jedino što radi već paralelno objavljuje i druge albume za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv). U svakom slučaju, „Džeremaja“ je Hermanov prvi samostalni serijal i - najdugovečniji! Nekada mladići a sada momci u punoj snazi, Džer i Kurdi i dalje krstare uzduž i popreko nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država razorenih međurasnim sukobom i bez funkcionalne centralna državna administracija umesto koje su se u veliku igru golog opstanka ili propasti su umešali novi-stari „igrači“ - kriminalci svih vrsta i fela. Jednom sjajna civilizacija ustupa mesto primarnijim principima: nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru; da bi se održale manje zajednice moraju da se organizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca i osiguravaju im „zadovoljavanje“ osnovnih životnih potreba. Ali, svaka vlast ima cenu sa „pratećim“ tekovinama: besomučnim izrabljivanjem masa, korupcijom i (zlo)upotrebom moći za sitno i krupno reketiranje. Ipak, stvari se menjaju pa ni Hermanova pozornica nije ista kakva je bila pre 30-tak godina; isprva je srušeni svet ličio na Divlji zapad ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. Džer i Kurdi sve češće nailaze na uspešne gradove sa slojem bogataša i svakovrsnih moćnika koji žive izdvojeno od manje-više siromašnih masa i skloni su svakovrsnim porocima i dekadenciji. Tako dvojac, pošto se Džer dopadne raskalašnoj naslednici, uživa u luksuzu vile sa bazenima i poslugom dok se iza sjajnih fasada kuju zavere za otimanje bogatstva (makar i po cenu bratoubistva). Gomila snobova oduševljava se performansom umetnika u usponu dok služavka, ni kriva ni dužna, životom plaća gazdine mahinacije. Džer i Kurdi biće angažovani da brane umetnika ali to neće sprečiti definitivni raspad moćne porodice...
            Dalje putovanje kraj razrušenih autoputeva dovodi lutalice, u epizodi „Bos“, u gradić kraj napuštenog lina-parka u vreme kada jedna banda pokušava da zauzme teritoriju druge. Džeru i Kurdiju pomaže momak koji ima problem sa majkom alkoholičarkom nevoljnom da sinu dozvoli da se oženi. Gradske tenzije eskaliraju u otvoreni sukob sa pucnjavom i pogibijama; Džer ne uspeva da se izvuče sa borbene linije pa mu Kurdi juri u pomoć iako je trešten pijan! Komične situacije sa pijanim Kurdijem koji baulja po „frontu“ pod velom dima i prašine smenjuju se sa surovim razrešenjem sudbina glavnih aktera u halama luna-parka. Konačno, policija, uprkos obećanju da se neće mešati, zaključuje da sav cirkus predugo traje i nimalo nežno razdvaja sukobljene... U epizodi „Veliki pas s plavušom“ kapriciozna plavuša u najboljim godinama, koja šeta opasnog psa, zapaža Džeremaju i nudi mu večeru u četiri oka što ovaj odbija potvrđujući da je „otrov“ za žene iako nije ženskaroš. No, kad otkrije da je Kurdi nestao, Džer prihvata pomoć plavušinog telohranitelja kako bi našao druga; Kurdi je otet u organizaciji starog protivnika Stoundriža kako bi se namirili dugovi iz prošlih vremena i starih epizoda. Potraga za Kurdijem vodi do luke u magli što Hermanu omogućava da se majstorski poigrava senkama. Pošto loši momci budu eliminisani Kurdi odlazi da se obračuna sa nalogodavcem otmice a Džer ispunjava obećanje da će, ako kraj bude srećan, otići na ponuđenu večeru...
            Herman osnovni zaplet strip priča obogaćuje prizorima života običnih ljudi te humornim pasažima odnosno autocitatima i parafraziranjem znanih situacija. Svojevrsni likovni kuriozum je epizoda „Zmijsko leglo“ u kojoj se Herman vratio klasičnom crtež koji se naknadno boji (kako je i započeo serijal) dok su ostale spizode rađene u maniru druge „faze“ serijala - u punom akvarelu. Ovaj postupak posebno je ubedljiv u scenama koje se dešavaju kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ neprestano razgranava i produbljuje svoje priče  kontinuirano pomerajući kvalitete serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa. Lepo je videti staru legendu koja je i dalje u izvrsnoj formi.
            („Dnevnik“, 2020.)

top