I DALJE U NEISTRAŽENIM VODAMA - "Od šapata do vriska" Goran Skrobonja; izdavač Laguna, 2024.

 

И ДАЉЕ У НЕИСТРАЖЕНИМ ВОДАМА Приказ књиге Горана Скробоње „Од шапата до вриска, приче страве и фантастике“

CategoriesКритикеPosted on28. октобра 2024.

Пише: Илија Бакић 

Горан Скробоња (1962) један је из невелике групе писаца ослоњених на искуства жанровске фантастике који деценијама уназад раде у не превише пријатељски наклоњеном окружењу литерарне сцене на којој је превласт академистичког-реалистичког прозног кључа-светоназора и даље неспорна, упркос помацима које су донеле постмодерни наклоњени аутори. Отуда је и надаље свако изјашњавање за аутора хорора и/или осталих жанрова фантастике (научне и епске) својеврсно само-анатемисања у ‘сериозним’ књижевним круговима – иако је већ постмодернистичка ’доктрина’ жанрове сматрала за једнако атрактивне и равноправне књижевној матрици, односно упркос поштовању које је, рецимо, Борислав Пекић, не једном, исказао мајсторима модерног хорора, пре свега Стивену Кингу. Без обзира на ове проблеме, Скробоња је интензивно радио и задуго био најагилнији пропагатор дешавања на светским литерарним хорор сценама. У међувремену су пристигли млађи аутори али то није угрозило Скробоњино место на овдашњој жанровској сцени; напротив, чини се да је оно потврђено па и етаблирано што доказује и, за овдашње прилике, сасвим изузетно репринтовање Скробоњине прве збирке прича. Књига „Од шапата до вриска“, оригинално објављена пре безмало три деценије (издавач Кошмар, 1996) садржи изабране приче из првих 10 година Скробоњиног писања (1985-1994) и чини је 18 сегмената у распону од минијатуре до новела што, из данашње перспективе, даје добар увид у његова тадашња интересовања односно тадашње најаве могућих праваца даљег рада које су се мање или више оствариле. Усто, репринт ове збирке без ауторових интервенција свакако је још раритетнија појава обзиром да је уобичајеније штампање књига изабраних прича које су и својеврсна ревизија ранијих ауторових ставова. У овом случају, знатижељни читалац ће моћи да открије “оригиналног” Скробоњу у пуном значењу те речи; једини уступак протеклим деценијама је инструктивни и врло позитивно интонирани поговор др Љиљане Пештан-Љуштановић.

Pixabay.com

Поднаслов збирке „Од шапата до вриска” који гласи “приче страве и фантастике“ (следећа збирка “Шилом у чело” има поднаслов “приче фантастике и страве” а поднаслов треће збирке “Тихи градови” је – “приче”) сугерише два паралелна усмерења: хорор и научну фантастику (мада, уз епску фантастику, сва три жанра припадају корпусу литерарне жанровске фантастике; од треће збирке аутор више жанровски не одређује своје приче). У тренутку оригиналног објављивања Скробоњин поднаслов био је и бунтовна и субверзивна објава постојања домаће жанровске књижевности; такав је био и тзв блурб на корицама “књига после које у домаћој хорор књижевност више ништа неће бити исто” а који се показао као сасвим исправан односно истинит!

Скробоњине приче из збирке доказ су и својеврсног жанровског “одрастања” јер је до тада било раширено мишљење да овакве приче могу бити “смештане” само у ’иностранство’, да се хорор дакле мора дешавати негде другде (не треба занемарити ни утицај англосаксонских узора какви су Стивен Кинг или Џејмс Херберт). Но, Скробоња већ од новеле „Ноћни соко“ из 1986. радњу пребацује на домаћи терен. Тако Београд и Србија, у некој помереној садашњости или будућности, постају арена хорор дешавања, што је свакако (литерарно) позитиван помак. Наравно, не због било каквог ’локал патриотизма’ већ зато што се аутор одваја од дотадашњих узора и почиње да гради за ове крајеве нови вид фантастике – урбани хорор. Наиме, глобална позорница модерног хорора простире се од варошица до мегаполиса, по којима се крећу гомиле ’субјеката жанра’, опште прихваћених иако долазе из различитих култура. Такви стандарди жанра су нпр. вампири са Дракулом на челу, зомбији, разне варијанте Франкенштајнових чудовишта… Овим херојима бивају придодани, зависно од инвентивности аутора, разни ‘локални специјалитети’ који временом могу ући у стандардне (такви су већ формирани мексички, индијски и далеко-источни обрасци). Обзиром да су миље Београда и белосветских метропола (мање-више) блиски, иконографија градског живота идентична, глобални хорор стандарди могу ући у наше атаре а специфичност јесте наша рурална фантастика натприродног које се већ прилагодила новом времену. Тако ће Скробоња, поред рударских астероида или других држава (које и даље остају места догађања јер једино тамо неке ствари могу да функционишу), угазити у препознатљиве лавиринте београдских насеља, обала река, сплавова и градског саобраћаја и населити их вампирима, лудацима, монструмима, оргијама, болеснима од АИДС-а (што је врло присутна тема у хорору). Он жанровске шаблоне сутуација пребацује с наше стране граница и уклапа их у ’овде’ (нпр. у причи „Кућа на брду“ из 1991.г. где се знана монструм прича дешава у једном из Савеза Слободних Српских Срезова) као потврду јасне тенденција да хорор све више долази из родног нам тла и менталитета.

Pixabay.com

Као још једна тенденција развоја појављује се и кретање ка сложенијим темама. У првим причама које је написао доминира Скробоњина фасцинација чистим хорором, интригантним темама физичке бруталности, садистичких или канибалистичких покоља и базичних емоција страха, све у складу са помињаним узорима, традицијом ’палп’ и ’бљузга панк’ хорора, те филмских искуствима. У касније писаним причама приметан је помак са акције на психолошке компоненте, тајанства, мистерије, језу, слутњу и ишчекивање. Овакав ‘рад’, на трагу великана какви су По и Лавкрафт, поставља озбиљне захтеве пред аутора јер се нужно мењају приповедне стратегије, што наговештава кретања изван вода тврдих хорора у правцу мање жанровске одређености, отворености за комбинације и прожимања са другачијим уметничким праксама са богатијим, вишезначнијим резултатима.

Закључимо да је „Од шапата…“ књига која нам је својевремено представљала талентованог и занатски поткованог аутора који се кретао кроз, за нашу књижевност, неистражене воде провокативних садржаја и значења што је свакако заслуживало читалачку пажњу. Три деценије касније ова књига је наспорни камен међаш на коме се градио домаћи хорор (који и даље расте у висину) а Скробоња је доајен овдашње хорор литерарне сцене. А приче из књиге „Од шапата…“, на којима се темеље ове тврдње, и даље су свеже, уверљиве, узбудљиве и страшне – управо онакве какве и требају бити – јер им проток времена, због њихове ваљаности, није могао наудити.

(Лагуна, 2024)

https://medjutim.dnk.org.rs/i-dalje-u-neistrazenim-vodama-prikaz-knjige-od-sapata-do-vriska-price-strave-i-fantastike/

ODRASTANJE POD OKRILJEM CRNE MAGIJE ili TAKO DALEKO OD “AMERIČKOG SNA” – Prikaz romana “Đavolski dobar bluz” Ivana Nešića; izdavač Laguna 2022.

            Ivan Nešić (1964) spada među zapažene žanrovske prozaiste srednje generacije čiji su  literarni koreni i temelji prvenstveno u hororu. Do sada je objavio zbirke priča “Rigor Mortis” (1997) i “Jedan na jedan” (2009) i romane “Pod imelom” (2019) te, u koautorstvu sa Goranom Skrobonjom, roman “Firentinski dublet” u dve knjige “Sfumato” (2020) i “Kjaroskuro” (2021). Dobitnik je nekoliko nagrada za žanrovsku prozu a zastupljen je i u brojnim antologijama.

            U romanu “Đavolski dobar bluz” (Laguna, 2022) Nešić pripoveda o Džimiju Diksonu, tamnoputom, telesno hendikepiranom tinejdžeru koji ima probleme uklapanja u srednjoškolsku sredinu u kojoj je izložen teroru grupe nasilnika na čelu sa momkom pod nadimku Kameni. Dikson živi u jeftinom, socijalnom stanu koji je pripadao propaloj pilani, sa samohranom majkom koja mora da radi dva posla kako bi opstali. Usamljenog i neprilagođenog dečaka prihvataju i pomažu, (osim profesora istorije) neobična komšinica Bibop Mama, koja u svom stanu na džuboksu iznova i iznova vrti samo jednu singl ploču, i stari poslužitelj Džerom koji svira bluz i podučava dečaka kako se “kroti šestopreg”. Godine u kojima se pripovest dešava su polovina 1980-tih na dubokom američkom Jugu u kome je rasna segregacija i dalje itekako živa i - funkcioniše. Ipak, trpeći nasilje, trudeći se da nauči da svira, upoznajući čudne ljude i slušajući Bibop Mamine jezovite priče iz istorije pop muzike, Džimi, na pragu odrastanja, nekako krpi kraj s krajem sve dok u grad ne dođe predstava izvesnog Iluzioniste što će uznemiriti Bibop Mamu. Pojava tajanstvenog stranca nadljudskih moći koji donosi darove i obećanja te bizarna smrt starog bluzera uvod su u konačni obračun u sukobu Dobra i Zla koji traje decenijama i u kome Džimi ima krucijalnu ulogu… Važna pripovedna linija romana je vezana za legendu o Robertu Džonsonu, tvorcu bluza iz Delte (reke Misisipi), koji je za života snimio 29 pesama (toliko poglavlja ima roman) a za čiju sjajnu sviračku tehniku je objašnjenje nađeno u njegovoj nagodbi sa đavolom, sklopljenoj na raskršću puteva. Džonsonova izuzetna gitara u posedu je starog Džeroma i nasleđuje je Džim koji će otkriti da ona sadrži nepoznatu Džonsonovu pesmu kojom je on hteo da se suprotstavi đavolu ali ga je smrt pretekla.

            Nešić je intrigu ispleo oko niza repernih tačaka iz istorije bluza i početaka rok muzike (pre svih turneje  “Zimska plesna zabava” tokom koje su u padu aviona poginuli Badi Holi, Big Boper i Riči Valens, svi nosioci nadolazećeg rok’en’rol talasa) na koju je nadovezao ikonografiju filmskog horor žanra, od Romerovih zombija do opskurnog hibrida Hičkokovih Ptica i Ridli Skotovog Osmog putnika odnosno brojnih filmova i knjiga o jadima američkih srednjoškolaca ili predstavama mračnih mađioničara. Zaplet je potopljen u bogato oslikanu atmosferu rasne netrpeljivosti i socijalne bede tako daleke od “američkog sna”. U prelomnom trenutku na scenu stupa i istinski opozit mitu o potrošačkom raju – tajanstveni vudu obredi i magija crnačke populacije kojoj su koreni u vremenima pre nego što su kao robovi dovedeni u “Novi svet”. Ta će se sila suprotstaviti Zlu u svim njegovim zapadnjačko-hrišćanskim oblicima demonstrirajući vitalnost učenja i prakse koji potiču iz same kolevke ljudske vrste i koje zapadna civilizacija nije stigla da isprlja i opogani (kao što je to učinila sa prisvajanjem i vulgarizovanjem zombija njihovim izmeštanjem iz haićansko-karipske postojbine u betonske džungle imperijalno-kolonijalnog kapitalizma).

            Nešićevo pripovadanje je dinamično, uz pažljivo razvijane tenzije u nizu epizoda bogatih detaljima koji grade mozaik slike razastrte na gotovo pet decenija XX veka u kojima su se desili velike promene u svakodnevnom životu ali je suština međuljudskih odnosa ostala nedirnuta, baš kao što se ništa nije promenilo ni u večnom nadmetanju Dobra i Zla, dva principa na kojima počiva svet ljudi na ovoj planeti.

            Zaključimo da je “Đavolski dobar bluz” nesporno uspešna literarna avantura, koja baštini žanrovska iskustva i obrasce ali ih i nadrasta, nudeći znatiželjnim čitaocima uzbudljivu priču sa osvrtima na neke od bitnih dilemama koje nose izazovi odrastanja, fizičkog i mentalno-spekulativnog, izazovi ambicija i određivanja sopstvenog mesta u sopstvenom životu i svetu u kome on postoji i opstaje.

            (“Dnevnik”, 2022.) 

OŽIVLJAVANJE MITOVA KROZ NOVE PRIČE – Povodom “Rečnika slovenske mitologije (priče i legende)” i “Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende)”; izdanje Laguna 2021.

 

U izdanju “Lagune” pojavili su se prošle godine “Rečnik slovenske mitologije (priče i legende)” i “Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende)”, potekli iz pera Tamare Lujak (1976), spisateljice koja se većim delom svog dosadašnjeg opusa bavila proučavanjem baštine i starine odnosno ispisivanjem dela koja su na tragu tradicije. Otuda su novoizašli rečnici nastavak njenih traganja i nastojanja da se otkrije, prepozna i u novo ruho odene duhovno bogatstvo naših predaka nastalo u paganskim vremenima. Kako to i sama spisateljica konstatuje, mitologije mnogih naroda, od starogrčkih preko nordijskih do onih vanevropskih naroda, dobrano su istražene odnosno poznate čitaocima dok je mitologija Slovena i Srba velika nepoznanica jer je pisanih tragova malo. Stoga je proučavanje ovih oblasti, očito, ne samo nalik arheološkim iskopavanjima već zalazi i u sfere nagađanja i spekulacija odnosno posrednih zaključivanja. Neretko nedostaju i najosnovnija znanja o pojedinim bogovima ili bićima. S druge strane, mitologija, koliko god bila nevidljiva i neuhvatljiva i dalje se može prepoznati u svakodnevnog govoru i frazeologiji, u određenim obrascima rasuđivanja i zaključivanja. Stoga je autoru koji se bavi mitologijama potrebno da bude ne samo znalac prošlosti i tragova koji su nam od nje ostali već i savremenosti i, možda kao najvažnije, da bude kreativan i vispren u njihovom prepoznavanju i spajanju. Tamara Lujak ovim knjigama dokazuje da poseduje sve pomenute kvalitete. Otuda su ovi rečnici jedinstveni i moglo bi se reći prvi u novostvorenoj kategoriji “oživljene i razigrane mitologije”. Mada se obraća čitaocima mlađe dobi, osnovno i srednješkolcima, Lujak im ne povlađuje “olakšavanjem” sadržaja; kod nje nema mesta za famozne oznake “preveo i za decu priredio” koje su, posebno u drugoj polovini XX veka, značile da je prevodilac (svakako uz pomoć urednika) “filtrirao” sadržaj knjige prema sopstvenom shvatanju, očekivanju i tumačenju onoga što je primereno za decu. Spisateljica, pak, ne odustaje ni od obrazovne linije niti od zabavne linije svojih odrednica-priča – naprotiv ona na obema ravnopravno insistira. Dakle, svaka odrednica, od “ale” ili “aždaje” preko “vampira” i “vukodlaka”, “patuljaka” i “psoglava” do “čini” odnosno “džina”, jeste originalna kratka priča na zadatu temu a u njoj su sadržane i prepoznatljive osnovne karakteristike pojma-bića koje biste, iznesene strogo funkcionalnim rečnikom, našli u bilo kom leksikonu. U ovim rečnicima, međutim, bogovi (kakvi su recimo Veles, Dažbog, Perun, Belobog, Stribog...) i bića a samim tim i mitologija ponovo zadobijaju svoju životnost, duh i dušu što ih čini prijemčivijim za mlade koji će ih lakše zapamtiti i poneti kao svoj “paket” mitologije u dalji život. Lujak mitološkim bićima daruje personalnost sa vrlinama i manama, smešta ih u određene predele i situacije odnosno u manje ili više komplikovane međusobne odnose gradeći tako, u sveukupnosti priča, jedan bezvremeni-svevremeni univerzum u kome vladaju moćne prirodne sile ali i bića koja, već prema svojim karakterima, raspoloženjima i kapricima prekrajaju svet kroz koji prolaze. A tamo gde su mitovi i legende nedostajali da popune taj primarni univerzum spisateljica se, po sopstvenom priznanju, potrudila da ih izmisli i preko toponima veže za našu zemlji i zemlje u regionu. Naravno, u ponašanju tih bića prepoznajemo pokušaj ondašnjeg čoveka da, suočen sa nepoznatim i neretko neprijateljskim okruženjem prirode ali i saplemenika, sebi objasni određene pojave voljom nekih bogova i stvorova koji svojim snagama nadmašaju smrtnog, uplašenog i zapitanog, uspravljenog dvonošca. Pošto su danas barem osnovne prirodne pojave objašnjene uloga prastarih bogova i bića unekoliko se promenila pa su oni prinuđeni da traže svoje novo mesto pod suncem o čemu Lujak piše u nekoliko priča smeštenih u savremeni Beograd. Nemalu ulogu u “prepoznavanju” i približavanju bogova i bića čitaocima imaju i dopadljive dvobojne ilustracije Marice Kicušić.

Pošto su slovenska mitologija i srpska mitološka bića neraskidivo povezani, proističu jedni iz drugih i oslanjaju se jedni na druge, neminovno je bilo da u oba rečnika postoje i isti pojmovi-odrednice što je spisateljici dalo mogućnost da na istu temu ispiše različite varijacije produbljujući i šireći time horizonte mitskog u prostoru i u vremenu. Ovaj dodatni kvalitet rečnika nadovezuje se na već pomenuto oživljavanje mitološkog i njegovo specifično inkorporiranje, kao funkcionalnog elementa, u sadašnjicu te na specifičnu popunu nedostajućih sadržaja o pojedinim bogovima i bićima, što je, sveukupno, rezultiralo izuzetnim knjigama koje traže i zaslužuju pažljive, mudre i zahvalne čitaoce.

(“Dnevnik”, 2022.)

NADZEMNO LUDILO I PODZEMNI PAKAO ili BOJNO POLJE DRUŠTVENA MREŽA– „Poplavljeni um“ Jovana Ristića; izdavač Laguna, 2021.

 

„Poplavljeni um“ roman-prvenac Jovana Ristića (1973) svoj zametak ima u noveli „HAARP i druge priče“ uvršćenoj u antologiju „HAARP i druge priče o teorijama zavere“ koju je, za izdavačku kuću „Paladin“, 2014. godine priredio Goran Skrobonja. Priča je i ovom izdanju bila zapažena kako zbog svoje aktuelnosti - u njoj je reč o katastrofalnim poplavama koje su zadesile Srbiju u leto 2014. godine - tako i zbog jedinstvenog spoja ozbiljnih tema i humornog odmaka od njih. Bezmalo deceniju kasnije pojavljuje se, u izdanju „Lagune“, roman „Poplavljeni um“ u kome znatiželjni čitalac nalazi (barem nominalno) isti zaplet ali je čitalačka pozicija sada umnogome promenjena prolaskom vremena koje je (na žalost svih nas) potvrdilo većinu teza iznetih u delu iz 2014. godine jer ni jedan od problema u međuvremenu nije razrešen a mnogi su se dodatno zakomplikovali najavljujući daljnje probleme.

            Zaplet započinje bespoštednim borbama na najvećem, najžešćem i najbesmislenijem od svih bojnih polja u ljudskoj istoriji – na društvenim mrežama i forumima. Celomudrene stavove smenjuju optužbe o izdajnicima (koga drugog nego nebeskog, srpskog naroda) odnosno panegirici herojima i braniocima nacionalne časti i svetih vrednosti predaka. Kada, pak, usledi poziv za konkretnu akciju – pronalazak moguće HAARP antene u blizini Beograda – ispostaviće se da to daleko prevazilazi želje i volju žestokih diskutanata koji se ponašaju kao i njihovi istorijski prethodnici salonski revolucionari-socijalisti-borci za oslobađenje robova koji su prljavi posao terenskog rada u realizaciji ideja za koje su se zdušno zalagali u toplim salonima, komotnoj odeći, uz bogato posluženje i fina pića prepuštali drugima sa statusom potrošnih bednika. Tako se kao učesnici ekspedicije, na zakazanom mestu, pojavljuju samo dva dobrovoljca: Beba, samohrana prodavačica viršli i Mrvica, rodoljub mekog srca u medveđem telu. Glavni organizator, Momir, dotadašnji političar-aktivista koga su progutale i ispljunule „velike ribe“, kasni na zbor koji je zakazao jer ima – proliv. Filip, njegova senka razapeta između obožavanja i povlađivanja Momiru i sopstvene životne nesigurnosti, uspeva da spreči grotesknu propast poduhvata pa „Četvoročlana banda“ kreće na put probijajući se kroz zagušeni Beograd u pravcu Barajeva i seoceta Beljina koje je cilj njihove (naravno nepripremljene) misije. Usput, Boba, koja ne veruje u priču o HAARPu, i Mrvica, koji veruje da tu ima nečega, razglabaju o svemu i svačemu, o zaverama protiv srpskog naroda, velikim silama koje nas mrze i majčici Rusiji, na čelu sa Putinom, koja nas voli i štiti, o tajnim eksperimentima, zaprašivanjima ljudi iz aviona... Filip je sporedni učesnik u diskusijama dok je Momir sveden na indisponiranog kukavca koji ume tek povremeno da plane, posebno kad ga Beba iznervira. Što su tragači bliži cilju to im češće prilaze neobični tipovi (pumpađija, retardirano dete, uglađeni kafanski gost), obilaze ih skupi automobili, atmosfera je sve sumornija i zloslutnija. Konačno otkriće antene vodi u eksplozivno finale sa krvavim obračunom, pojavom strane vojske koja sprovodi nekakve eksperimente i silaskom u bezdan podzemnih bunkera...

            Mešajući žanrovske matrice – socijalni roman, roman misterije, roud roman, horor, naučnu fantastiku – autor stvara funkcionalnu celinu kojom, osim u finalnom segmentu, dominira prepoznavanje i analiza tekuće nam stvarnosti. S jedne strane je moćno sredstvo – internet – koje svima dozvoljava da se oglase a, s druge, nemerljivo neznanje i glupost pomešani sa nadmenošću i patološkom željom da se dobije priznanje sopstvene mudrosti, makar i od buljuka bezimenih entiteta. Internet dozvoljava svakome poslovičnih „15 minuta slave“ makar i među intelektualno inferiornim anonimusima (skrivenim iza „nikova“). Neodgovornost za sopstvene reči i stavove od mnogih čini samozvane i samoljubive junake u virtuelnom simulakrumu stvarnosti, o kome je pre tri decenije pisao Žan Bodrijar. A pozicija anonimnosti i izricanja stavova bez posledica idealno je tlo za bujanje svakovrsnih zaumnih teorija o vladama u senkama, podlim planovima o trovanju masa... Nikakva racionalna i stručna objašnjenja neće pokolebati zagovornike teorija zavera jer oni priznaju samo svoje fiksacije. Naravno, od kako je sveta i veka, postojale su i širile se teorije o zaverama ali je 21. vek njihovo zlatno doba. Ristić uspeva da „uhvati“ i na papir prenese strasne monologe „poplavljenih umova“ koji zdušno raskrinkavaju zavere (i smišljaju nove), a čiji idol je Stevan Kraljević pisac bestselera „Pokoreni um“ koji se od nacionalne tematike izdiže na nivo belosvetskih zavera. Zahvaljujući reminiscencijama svakog od aktera, koje upotpunjuju njihove psihološke profile, dobija se širi i dublji uvid u neveselu svakodnevicu zemlje u glibu (materijalnog i mentalnog) siromaštva, korupcije, haosa, kriminala i tajnih državnih službi te politikantske demagogije. Otuda je konačna slika sadašnjice ovih prostora slika potpune i trajne beznadežnosti. „Poplavljeni um“ je roman koji, iako se bavi spekulacijama i teorijama zavera i njihovim mogućim ostvarivanjima, iznad svega daje neušminkanu sliku smutnih vremena u kojima živimo (ili tek životinjarimo?).

            („Dnevnik“, 2022.)

U SUSRET NEMINOVNOJ APOKALIPSI – „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića; izdavač Laguna, 2021.

 

Darko Tuševljaković (1978) spada među retke pisce srednje generacije koji svoju prozu ravnomerno temelje na realističkim i fantastičkim iskustvima/tradiciji (i to osobito na onim žanrovskim); ovakvo svoje delanje pisac, s druge strane, ne skriva iza oveštalih floskula (čiji je zadatak pre svega da fantastičke elemente opravdaju umetničkim slobodama i tako delu obezbede tretman ozbiljne literature). U njegova tri prethodna romana („Senka naše želje“, „Jaz“ koji je 2017. dobio i Evropsku nagradu za književnost i „Jegermjaster“) odnosno dve zbirke priča („Ljudske vibracije“, „Naknadne istine“) upliv fantastičnog je različitog intenziteta ali je definitivno - neporeciv. Roman uznemirujućeg naslova „Uzvišenost“  (što potencira i dizajn korica, u izdanju Laguna, 2021) može se (i mora) iščitavati kao delo koje pripada žanru naučne fantastike. Naravno, žanrovsko usmerenje nije apriorna vrednosna diskvalifikacija kako je doživljavaju brojni čitaoci i kritičari već, sasvim suprotno, još jedan od značenjskih nivoa koji se percipiraju i obogaćuju sadržaj (istovremeno donoseći sa sobom iskustva istorije odosno tekuće stanje žanra).

            Priča „Uzvišenosti“ smeštena je u blisku budućnost Beograda koji živi svoje uobičajeno vreme - ne baš slavno niti mnogo bedno. Nominalna glavna junakinja, kći prokazanog i sa javne scene oteranog pisca, živi u emotivnom (homoseksualnom) haosu na koji se nastavljaju i manje ili više konfliktni odnosi sa dementnom majkom, i pokušava da skrpi kraj s krajem radom u kineskom seks šopu. Na globalnoj i lokalno gradskoj sceni, pak, dešavaju se veliki poremećaji koji nepovratno menjaju svet: program Kindred, koji garantovano svim prijavljenim klijentima nalazi idealne partnere (što se promoviše u ultimativnu svrhu čovekovog postojanja) uzrokuje pojavu „uzvišenih“ ljudi, onih koji su našli svog para i zatvorili se u izolovane, samodovoljne, paučinom omotane zgrade „šnenokle“. Vlast ne zna kako da se nosi sa ovako masovnim izlaskom iz državnog sistema pa angažuje vojsku da čuva za nju nejasne pa samim tim opasne objekte. Istovremeno, dešava se i povećani broj samoubistava koja se ne mogu sprečiti nikakvim stražama. Konačno, u svet glavne junakinje ulazi i „Sunčevo pleme“ kome je roman njenog oca sveta knjiga i putokaz-uputstvo za odlazak u druge dimenzije. U svom tom kolopletu događaja teško je naći pouzdan oslonac posebno kada se počnu pojavljivati i u svakodnevici učestvovati do tada mrtvi ljudi...

            Stvarnost glavne junakinje, a kroz nju i čitalaca, izložena je stalnim navalama začudnih pojava. Svaki novi događaj uništava skramu dotadašnje realnosti i potvrđuje postojanje nekih drugačijih vidova egzistencije (junakinja će to videti kad uđe u jednu šnenoklu i otkrije da uzvišeni gube svoj ljudski oblik i putuju ka nekoj novom identitetu, što korespondira sa pojavom „homo geštalta“ iz klasika naučne fantastike, romana „Više nego ljudski“ T. Sterdžena) što će, u finalu, biti oličeno u džinovskoj bebi koja najavljuje kraj sveta koji svi junaci (živi i opsene) poznaju. Sudar obične, trivijalne realnosti sa onom uobličenom u romanu, onom iz priča svedoka i onima koje imaju uzvišeni, samoubice i Sunčevo pleme, manje je ili više agresivan ali neminovno vodi u promenu koja će imati razmere „sudara (i kraha) svetova“. Apokalipsa, kao intrigantni element koji stavlja na iskušenje sve dotadašnje/dosadašnje principe po kojima je funkcionisala stvarnost osuđena na propast, uvek je tren katarze za čitaoce jer pred njima otvara konačno pitanje „gde smo pogrešili“. Tuševljaković se potrudio da ponudi mnoštvo elemenata koje taj odgovor treba da sadrži ali je konačno uobličenje odgovora prepustio znatiželjnom i ambicioznom čitaocu. Svakako treba apostrofirati i razrešenje značenja famoznog programa Kindred koji, istina, uspeva da tehnologijom reši večni problem ljudskog postojanja i međuodnosa ali neminovno deli ljudski rod na dve grupe što postaje izbor sukoba; u daljem razvoju problematike stiže se do novog metafizičkog nivoa – zajednice uzvišenih i njihovog, običnim ljudima, neobjašnjivog odricanja od ljudskoski i poklonjenja drugačijim principima/bogovima (što je u novou mistifikacija o novim božanstvima virtuelnih matrica nekih od vodećih pisaca kiber-panka, kakvi su npr. V. Gibson, B. Sterling).

            Razapevši priču između lokalnog i svetskog, trivijalnosti svakodnevice i visokih egzistencijalnih koncepata, Tuševljaković je, kako bi pojačao liniju identifikacije sa junakinjom, insistirao na prepoznatljivim detaljima i njihovim mogućim promenama (krivi toranj Beograda na vodi, kineski tržni centar, ćevapdžinica...) darujući tekstu preko potrebnu atmosferu i uverljivost u sitnicama (što je redovno slabo mesto klasičnih žanrovskih dela).

            Rečju, „Uzvišenost“ Darka Tuševljakovića je valjan naučnofantastični roman višestrukih priča i značenja koja će dobrano intrigirati, čak i provocirati, čitaoce nudeći im niz neuobičajenih dilema, pitanja i iznenađujućih odgovora.

            („Dnevnik“, 2022.)

UZBUDLJIVA EKSPEDICIJA U (NE)POZNATO ili KADGLIŠIĆ LOVI TRBOSEKA U LONDONU – „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, izdavač Laguna 2020-2021.

 

                         

Roman u dve knjige „Firentinski dublet – Sfumato“ i „Firentinski dublet – Kjaroskuro“ (izdanje “Laguna” 2020-2021.) Gorana Skrobonje i Ivana Nešića, zapaženih autora literarne fantastike, dokaz je da su zalaganja za žanrovsko čistunstvo – u ovom slučaju naučne fantastike ili horora – zaludna i jalova rabota. “Čistunstvo” je eventualno moglo biti legitiman zahtev u prvim decenijama posle II svetskog rata ali već od 1970-tih i nastanka “Novog talasa” naučne fantastike, tako rigidni stav više je gušio žanr nego što mu je nametao obavezu samodiscipline i samosvesti; u prvim decenijama XXI veka zahtevi za žanrovskom prepoznatljivošću i čistotom su primer anahronog konzervativizma. S druge strane, novoosvojena autorska sloboda nameće potrebu za dubljim i širim analizama ponuđenih dela. “Firentinski dublet” demonstrira lakoću šetanja između žanrovskih modela i obrazaca i stvaranje dela koje istovremeno zrači prepoznatljivošću i osobenom, intrigantnom egzotikom.

            Obimna priča (sveukupno oko 700 stranica) započinje tajanstvenom epizodom pojave mračne sile  koje se dešavanja vraćaju na polje varljivo prepoznatljive realnosti. Znatiželjni čitalac saznaje da je u godinama s kraja XIX veka a da je glavni junak čitavog zamešateljstva Milovan Glišić, priznati i slavljeni prozaista (realista i fantastičar) i pozorišni čovek koji je u svojoj priči skicirao profil serijskog ubice Save Savanovića a zatim učestvovao u njegovom hvatanju (time se iz stvarne prelazi u fikcijsku realnost). Avantura potom vodi Glišića u London sa dvostrukim zadatkom: javnim, da pomogne tamošnjoj policiji u rešavanju ubistava koja kao da je ponovo počinio Džek Trbosek, i tajnim, da od otmičara otkupi nepriznatu ćerku kralja Milana dajući u zamenu legendarnu Leonardovu beležnicu (koja ima parnjaka u beležnici koju je ispisao Mikelanđelo) koja je dokaz moći blistavosti ljudskog uma spram nemerljivih tajni. Naravno, ništa se neće desiti kako je planirano jer su ulozi suviše veliki (bezmalo sudbina sveta), protivnici moćni i dovitljivi a pozornica dešavanja prostrana i zavodljivo tajanstvena.

            Svaka nova stranica ove avanture krcata je akcijama, zaverama, borbama i poterama, vrcavim dijalozima i fantastičnim ali istinitim činjenicama. Ritam romana brz je i mami na dalje čitanje. Atraktivne, uzbudljive scene ispisane žestokim, funkcionalnim stilom potcrtane su neprestanom začudnošću koja izvire iz fikcije – ljudskih i neljudskih aktera i njihovih svakovrsnih, neretko nasilnih, interakcija – odnosno nepoznatih ili nedovoljno poznatih činjenica iz istorije viktorijanskog doba (od ikonografskog Orijent ekspresa do prebiranja po mulju Temze). Preplitanje ova dva sloja na momente je potpuno nerazmrsivo pa se fikcija čini realno utemeljenom a fakti dobijaju oreol proizvoda (preterano) žive mašte. Istorijski verodostojne ličnosti, od Brema Stokera, Tanasija Milenkovića, Kralja Milana I Obrenovića, Laze Lazarevića, Henrija Irvinga, Roberta Luisa Stivensona, kraljice Viktorije do Aberlina i Rida, legendarnih detektiva Skotland Jarda, daju čitaocu osećaj utemeljenja u stvarnom (ili pogodbeno stvarnom ali koliko-toliko usidrenom u realnosti) ali vrlo lako ga u tom uverenju i pokolebaju. Autori se, zavisno od potreba zapleta, bez zadrške poigravaju kako opštepoznatim tako i opskurnim podacima. Tako iskoračuju iz početnog “korišćenja” junaka u cilju ubrzane identifikacije čitaoca sa akterom i kreću se u smeru uklapanja heroja u nove uloge. Ako je na početku romana potrebno i poželjno o Glišiću znati osnovne činjenice iz njegovog života u nastavku priče to nije dovoljno jer on polako ulazi u ulogu markantnog, muževnog akcionog heroja čije prepoznavanje traži poznavanje barem kratke istorije razvoja špijunskih romana; takođe nije na odmet znati i poneke intimne zgode i nezgode iz života stvarnog Glišića na koje će se nastaviti i romaneskna strasna avantura sa atraktivnom arheološkinjom i avanturistkinjom Žanom Djelafoa.

           Autori se obilno koriste iskustvima odnosno standardima popularne kulture druge polovine XX veka koje, kao dobrodošli “začin” upliću u scene iz XIX veka tvoreći tako interfikcijsko i metafikcijsko delo koje paralelno funkcioniše na više nivoa. Stoga bi bilo kakvo žanrovsko cepidlačenje osiromašilo i osakatilo bogatu ponudu ovog romana. Zato ovo nije (ili, preciznije, nije samo) delo “alternativne istorije”, podžanra naučne fantastike, mada oba autora imaju iskustva u njemu (Skrobonjin “Teslaverzum” delimično je i alternativna istorija dok je Nešić u kolaboraciji sa Vladimirom Lazovićem ispisao nekolike alternativnoistorijske novele); isto tako ovo nije ni “čisti” horor roman mada ima atmosferu i elemente fantastike natprirodnog niti je “istorijski triler” (ili krimića) uprkos segmentima preuzetim iz tog obrasca. Ponuđeno delo je amalgam svih žanrova ali i samosvojna celina koja funkcioniše po pravilma koje sama postavlja i poštuje a, kako se može pročitati u “Epilogu”, ima i tendenciju da se produži u neke nove avanture.

            Stoga možemo zaključiti da je “Firentinski dublet” Skrobonje i Nešića delo koje vispreno i duhovito čini iskorak iz poznatih žanrovskih obrazaca u prostore njihovih stapanja i donosi uzbudljivu čitalačku ekspediciju u poznato-nepoznatu teritoriju bogatu svakojakim čudesima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

KOLIKO KOŠTA UBISTVO? – Romani „Poštar uvek zvoni dvaput“ i „Dvostruka odšteta“ Džejmsa M. Kejna

Ime američkog pisca Džejmsa M. Kejna (1892-1977) kritičari redovno pominju kada govore o školi/pokretu „tvrdo kuvanog“ krimića koji je počev, od kraja 1920-tih, trajno promenio kriminalistički žanr, najpre u literaturi (počev od priča u časopisu „Crna maska“) pa u filmu i stripu. Kejn nevoljno stoji rame uz rame sa Hemetom, Čendlerom, Barnetom i još par pisaca iz prve „hard boiled“ generacije koju će posle II svetskog rata naslediti Spilejni, dvojica Mekdonalda (Ros i Džon), Mek Bejn i mnogi drugi; on lično je pretendovao da ga nazivaju autorom „crnog“(„noir“) krimića. Kejn je posle ratnog izveštavanja sa bojišta I svetskog rata i civilnog novinarstva, u svojoj 42. godini objavio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“ da bi, na krilima popularnosti ove knjige (koja je bila slavljena i osporavana a u Bostonu, zbog nemoralnosti, čak i zabranjena par godina), otišao u Holivud koji je postao njegova dugogodišnja zanatska „tezga“ pa je iz senke (samo je dva puta potpisan na filmskim špicama) napisao mnoštvo filmskih scenarija (odnosno ispravljao i doterivao tuđe tekstove) što po svojim romanima (za života ih je objavio 17 uz jednu zbirku priča i jednu zbirku novela) što po literarnim predlošcima drugih autora. Sticajem izdavačkih (ne)prilika u protekle dve godine domaći čitaoci dobili su mogućnost da konačno pročitaju prevode dva Kejnova najpoznatija dela: najpre je „Dereta“ objavio novelu „Dvostruka odšteta“ (originalno 1936.g. objavljivanu u nastavcima u „Liberti magazinu“) a prošle godine je „Laguna“ štampala roman „Poštar uvek zvoni dvaput“.

Znatiželjni čitalac ovih dela odmah će zapaziti da imaju identičan zaplet - ljubavnici planiraju da ubiju ženinog muža ali tako da za to, naravno, ne budu kažnjeni već da nastave da uživaju u svojoj vezi kao i novcu koji će im ubistvo doneti. „Poštar...“ je mnogo ambicioznije zamišljen pa priča obuhvata i upoznavanje skitnice Frenka i Kore, supruge vlasnika restorana, propast prvog planiranog ubistva, (uspešno) ubistvo te život novog para, nakon oslobađanja od optužbi, i raspad njihove veze koji kulminira zadesnom tragedijom. Kejnov stil je škrt, bez kitnjastih detalja; on precizno prati zaplet bez izleta u opisivanja ili promišljanja karakteristična za klasični mejnstrim realizam ali sve to nadoknađuje povremenim vrcavim opaskama i zaključcima po kojima je blizak Hemetu i, još više, Čendleru (koji se u vreme „Poštara...“ još nije pojavio). Strast, divlja i nekontrolisana, koju dele Frenk i Kora neuklopiva je u okoštale forme učmale malograđanske sredine; otuda je ubistvo muža za ljubavnike prirodni način da reše svoj problem ali dok je skitnica spreman i za rizike (odlazak u nepoznato) žena konformistički odbija siromaštvo zarad kakve-takve finansijske sigurnosti. Ovo će neslaganje i dovesti do raspada veza: Kora postupa kao preduzimljivi sitni kapitalista dok Frenk samo žudi za slobodom što znači život od danas do sutra, bez para i plana. Zbog ovako širokog zahvata u međuljudske odnose „Poštar..“ nije tipičan „tvrdo kuvani“ roman (uprkos „palp“ epizodi sa ucenjivačima) i bliži je „noiru“ (za mejnstrim je stilistički suviše siromašan). Hemet je roman okarakterisao kao „Dobra, brza, nasilna priča“ a Kami je tvrdio da je u Frenkovim zapažanjima u zatvoru našao inspiraciju za svog „Stranca“. „Poštar...“ je do sada ekranizovan čak sedam puta!

„Dvostruka odšteta“ manje je ambiciozno zamišljena pa su joj i kvaliteti slabiji. Volter Haf agent osiguranja je pasivna strana ljubavnog para dok je Filis aktivni inicijator ubistva. Čak i kad smišlja način na koji će zločin biti izveden Haf je samo puki izvršilac. Posle ubistva će se ispostaviti da fatalna Filis nije početnica u ovoj raboti i da je za njom nekoliko zločina. Ipak, akcenat novele je na zločinu pa se Kejn za sve što nije direktno vezano za njega oslanja na objašnjenja koja izgovaraju sporedni likovi što guši dinamiku dela; u jednosmernoj krimi priči nema mesta za epizode koje bi se vratile u prošlost pa se u dugim dijalozima otkrivaju bitni momenti što dobrano oduzima uverljivost dešavanjima.

        Ono što je specifičan ugao oba dela jeste ukazivanje na finansijski kontekst zločina. Naime, bitnu ulogu u rasvetljavanju ubistava a potom sudskom postupku i kažnjavanju počinilaca imaju osiguravajuće kuće kojima se bukvalno ne isplati da pravda bude zadovoljena jer to znači da bi morale da isplate premije osiguranja. Zato njihovi agenti manipulišu dokazima, zaobilaze policijsku istragu i koriste sve advokatske ujurme da bi krivce oslobodile, sklonile od domašaja vlasti i time sačuvale svoj kapital. Tako nečija nasilna smrt dobija dolarski ekvivalent a nekažnjavnanje krivaca biva opravdano očuvanjem profita! Kejn ne ostavlja čak ni iluziju postojanja pravde za žrtve i razotkriva uznemirujuće činjenice o presudnom uticaju profita na ključne odnose dobra-zla, zločina i kazne u ondašnjem (pa i savremenom) američkom društvu.

(„Dnevnik“, 2021.) 

UZROCI I POSLEDICE SLOMA SVETA KOJI ZNAMO – „Drugi san“ Roberta Herisa; izdavač „Laguna“, 2020.

 

            Robert Heris (1957) dobro je znan ovdašnjem čitalaštvu obzirom da je desetak njegovih romana objavljeno u proteklim decenijama. Herisova literarna interesovanja nisu žanrovski ograničena: pisao je, sa jednakim žarom i uspehom, istorijske romane odnosno istorijske trilere, savremene krimiće i naučnu fantastiku. Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992. a u „Laguni“, koja je Herisov domaći izdavač, 2002.g) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019. u prevodu Tatjane Bižić i izdanju „Laguna“ 2020.g). I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u II svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“  (kao podsećanje da su srednjevekovni evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od par satu) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike. Konkretno, od propasti savremenog sveta kakvog poznajemo (i koja se desila upravo u par narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa Engleskim kraljem i crkvom a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u par većih gradova, ljudi, u velikoj bedi, žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena i veoma  stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“. U tako postavljenom svetu, mladi sveštenik Kristofer Ferfaks, dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo no, stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo pa sve zainteresovanije i strasnije Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.

                Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stramputicama. Naučena dogma ne uspeva da ga odbrani od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.

            Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno  ubrzan što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenšterna, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; na žalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

ČIJA JE LJUDSKA BUDUĆNOST? – „Zdravo svete: Kako biti human u doba mašina“ Hane Fraj; izdavač Laguna, 2019.

Brojne su (možda i bezbrojne) dileme koje pred ljudsku civilizaciju postavlja sadašnji trenutak kao i “lik stvari koje dolaze”. Dinamički odnos između mogućnosti savremene tehnologije, urbane prenaseljenosti i želja za dostizanjem određenih standarda svakodnevnog života (koji je po svojoj složenost prevazišao i najoptimističnija predviđanja), neprestano otvara fantastične mogućnosti i neočekivane krize. Digitalna revolucija u postindustrijskom neoliberalizmu traži od političara, sociologa i običnih ljudi da se odrede prema svakovrsnim izazovima od kojih je možda i najveći stvaranje veštačke inteligencije i njeno inkorporisanje u ljudsku realnost. Ulazak kompjutera i njihovog produžetka - svetske mreže, interneta - u sve pore “običnog života” olakšao je “realizovanje” mnoštva trivijalnih aktivnosti (od čitanja novina, gledanja TV programa, kupovine do zakazivanja lekarskih pregleda ili bukiranja letovanja…); na temeljima dotadašnjih rutina izdigle su se nove, omogućene upravo digitalnom tehnikom - a “čarobna reč” za tu oblast je “algoritam” što bi, vrlo pojednostavljeno, bio “postupak korak po korak za rešavanje problema ili postizanje cilja, posebno kada to čini kompjuter”. Uz pomoć algoritama pokušavaju se rešiti problemi u nizu ljudskih oblasti/aktivnosti - u ovoj knjizi je analizirana upotreba algoritama na poljima reklama, medicine, pravosuđa, automobilizma, umetnosti. Zagovornici “algoritamskog rešenja problema” tvrde da će njihova upotreba poboljšati situaciju na polju lečenja (poboljšavanjem dijagnostike), u policiji i pravosuđu (ujednačavanjem kazni, uspešnijim hvatanjem prestupnika), automobilizma (pojednostavljenjem upravljanja vozilima)… Oni koji se protive upotrebi algoritama pozivaju se na nehumanost ovog metoda i njegovu tehnološku nesavršenost. U krajnjem, sve se svodi na odgovor na pitanje: Da li biste radije da o vašoj sudbini odlučuje čovek ili algoritam? I, nadalje: Koliko bi trebalo da se oslanjamo na algoritme? Kakvu budućnost želimo za sebe i naše potomke?

            Hana Fraj, docent na matematici gradova Univerzitetskog koledža u Londonu, u knjizi „Zdravo svete: Kako biti human u doba mašina“ (izdavač “Laguna”, 2019; inače “Zdravo svete” treba da piše na ekranu monitora ako se uspešno savlada prva vežba iz programiranja) hrabro se upustila u pojašnjenje trenutnog stanja odnosno u sagledavanje mogućih smerova budućnosti. Njena izlaganja jasna su i lucidna, utemeljena na doktrinarnim stavovima ali i primerima iz svakodnevice, što čitaocu dočarava složenost problema, očekivanja i zablude. Da li će algoritam biti toliko superioran u odnosu na čoveka, da li su odluke koje donosi algoritam neupitne? Ona zapaža sklonost da se moći algoritama fetišizuju, baš kao što se, s druge strane, nekritički slavi “humanost” ljudskih odluka. I to iako, na primer, mnoga istraživanja utvrđuju zavisnost sudijskih odluka od toga da li su pre njihovog donošenja ručali ili ne! S druge strane stoje primeri ljudi koje su, ni krive ni dužne, programi za prepoznavanje lica identifikovali kao tražene kriminalce pa su završavali u zatvorima ili im je zabranjen povratak u domovinu. Jedan se revnosni vozač zamalo survao s litice jer je pratio instrukcije svog GPS sistema. A Kasparov je, u velikom meču iz 1997.g. sa superkompjuterom Dip blu, poklekao između ostalog i zato što su programeri u kompjuter namerno uneli i fingirane nesigurnosti i oklevanja!

            Algoritmi se, naravno, mogu i zloupotrebljavati i osuda tih rabota je jednodušna ali neefikasna. Mnoštvo elektronsko-digitalnih tragova koje svako od nas ostavlja u virtuelnom svetu svakim svojim činom (od obilaska internet sajtova do kupovina) predmet je kupoprodaje između različitih dilera i reklamnih agencija koje, potom, filtriraju te informacije u potrazi za potencijalnim kupcima određenih proizvoda. Tako će žene koje kupuju testove za utvrđivanje trudnoće ciljano dobijati ponude za bebi opremu ili kreme protiv strija. A muškarac koji je “onlajn” kupio bejzbol palicu ubrzo je dobio ponudi za kupovinu - fantomke!

            Autorka pokušava da predoči prednosti i mane korišćenja tehnologije istovremeno ukazujući i na ljudske nesavršenosti i nedoslednosti, koje najčešće uzimamo zdravo-za gotovo. Rečju, ovo nije samo knjiga o algoritmima već i o ljudima, poučna i provokativna, zabavna ali i duboko uznemirujuća i svakako zaslužuju svu čitalačku pažnju.

            (“Dnevnik”, 2020.)

KOMPJUTERSKA IGRICA I IZDAJNICI ČOVEČANSTVA - “Problem tri tela” Liju Cisina; izdavač “Laguna” 2019.

Uobičajena čitalačka asocijacija na pominjanje naučne fantastike odnosi se na autore iz Sjedinjenih Američkih Država i Engleske; potom „na red“ dolaze pisci iz Rusije (odnosno bivšeg SSSR-a), Francuske, Poljske, Japana. Tek su posvećenicima i teoretičarima znani pisci iz Nemačke, Švedske, Mađarske, Srbije... O naučnoj fantastici koja se piše o Kini do pre desetak godina retko ko je išta znao (pa čak ni da se li taj žanr uopšte tamo piše i čita). Ovu situaciju u potpunosti je promenila pojava romana „Problem tri tela“ autora Lija Cisina (1963). Njegova priča „Planina“, objavljena 2006.g. u kineskom časopisu „Naučnofantastični svet“ bila je zametak ovog romana koji je serijalizovan u istom časopisu a 2007. objavljen kao zasebna knjiga, prva u trilogiji „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Roman je preveden na engleski i objavljen u SAD 2014. a sledeće godine je dobio nagradu „Hugo“ za najbolji roman; tako je Cisin postao prvi autor iz Azije koji je osvojio ovu nagradu (za koju glasaju čitaoci). Na engleski su prevedeni i ostali delovi trilogije „Mračna šuma“ i „Kraj smrti“ (2017. osvojila nagradu „Lokus“). Cisin je tako na velika vrata ušao u američku (i svetsku) naučnofantastičnu scenu i ostavio vrata otvorena za nove autore iz Kine.

            “Problem tri tela” pripada tzv “tvrdoj naučnoj fantastici” (Hard Science Fiction) koja se oslanja na znanja iz naučnih disciplina (od genetike i fizike do kosmologije) i strogo ih poštuje. Stoga su spekulacije koje se u takvim delima pojavljuju temeljno potkrepljene naučnim teorijama i traže od čitalaca pojačanu pažnju kao i šire opšte znanje te spremnost za dodatno proučavanje nekih pitanja. Cisinova epska priča prostire se u stvarnom vremenu (koje podrazumeva vraćanje u prošlost) te u virtuelnom svetu (što je približava kiberpank miljeu). U realnom svetu savremene Kine dešava se niz samoubistava eminentnih naučnika za koje se ispostavlja da su uzrokovana gubitkom vere u svekoliko znanje jer više nije moguće dokazati funkcionisanje krucijalnih zakona fizičkog sveta! Fizičar Vang Mijao, stručnjak za nanotehnologiju, nevoljno upleten u čitavu gužvu iskusiće u svom vidnom polju i pojavu sablasnog časovnika koji odbrojava vreme do nekog fatalnog događaja. Za ovom senzacijom uslediće i uznemirujuća pojava anomalija u pozadinskom kosmičkom zračenju. Policijska istraga tapka u mestu ali naslućuje da iza sve stoji tajanstvena međunarodna grupacija.

            Paralelno sa ovim događajima, u ekskluzivnoj internet igrici, razvija se bizarni svet čiji opstanak zavisi od interakcija tri nebeska tela-sunca što uzrokuje haotične, nepredvidive promene-smene ekstremnih vremenskih neprilika i retkih perioda prijatnog vremena u kome se civilizacija, posle propasti, ponovo izdiže. Rešenju problema tri tela, kojim bi se sigurno predvideli povoljni periodi, priključuju se i virtuelni likovi Galileja, Njutna, Ajnštajna koji, u jednoj od civilizacijskih inkarnacija, u tu svrhu konstruišu i ljudski kompjuter od tri miliona vojnika! Igrači koji uspeju da pređu na sledeći nivo igrice bivaju pozivani na sastanke i tamo primani u redove famozne organizacije (ili eliminisani) iza koje postoji neverovatna tajna: u doba Kulturne revolucije, kada su mnogi naučnici likvidirani, započet je i tajni projekat sa zadatkom da pronađe vanzemaljske civilizacije. Ćerka jednog od pogubljenih naučnika „uhvatila je“ signale strane agresivne civilizacije i poslala im poruku da dođu na Zemlju i spreče ljudsku rasu da uništi planetu, čime je počinila izdajstvo sopstvene vrste. Civilizacija koja je primila poruku živi upravo na svetu ugroženom nepredvidivošću kretanja tri tela i šalje svoju flotu prema Zemlji (putovanje će trajati 450 godina); istovremeno šalje i dve modifikovane čestice-super kompjutere koje će poništiti temelje dosadašnje zemaljske nauke i tako sprečiti zemljane da se pripreme za odbranu pred osvajačima. Dodatne informacije o civilizaciji ukonponovane su u igricu kojom se vrbuju simpatizeri.

            Zaplet romana grandiozan je i u najboljoj tradiciji „tvrde naučne fantastike“ koja se bavila pitanjima opstanka života na Zemlji, ljudskim osvajanjem svemira, susretima i sukobima sa drugim oblicima razumnog života, konačnom smrću svemira... Vatromet neverovatnih ideja koje su predstavljene i opravdane kao moguće oduzima dah znatiželjnom čitaocu. Ono u čemu se Cisin razlikuje od mnoštva autora ovog žanrovskog usmerenja jeste uspešnije baratanje literarnim tehnikama; umesto pravolinijskog pripovedanja i slabašne karakterizacije junaka (pa oni liče na kartonske kulise koje deklamuju beživotne rečenice), Cisin uspeva da „skakanjem“ po vremenskoj osi dinamizuje priču i pojača tenzije kao i da „očoveči“ junake iz drugog kulturnog miljea, što sveukupno pojačava zavodljivost ovog romana i „vuče“ čitaoca u nove literarne avanture.

            („Dnevnik“, 2020.)

PUN KRUG OD FANTASTIKE DO REALIZMA - „Klopka i druge priče“ Gorana Skrobonje; izdavač „Laguna“ 2020.

Goran Skrobonja (1962), jedan od vodećih domaćih autora žanrovske fantastike, nedavno se oglasio novom knjigom zagonetnog naslova „Klopka i druge priče“ („Laguna“, 2020). Zbirka sadrži 12 kraćih proza nastalih u poslednjih par godina pa je, kao takva, dokument o Skrobonjom trenutnom stvaralaštvu i tematskim i stilističkim interesovanjima. Naslovna priča koja okončava knjigu potpuno je apartna spram ostalih - naime, „Klopka“ je realistička priča smeštena u sadašnje vreme. Zaplet je bolno stvarnosan: otkriće dokaza o bračnom neverstvu. Glavni junak pronalazi fleš memoriju sa fotografijama supruge u intimnom društvu drugog muškarca; pregledavanje snimaka odmotava klupko bračne sreće i nesporazuma koji, pred prizorima sa ekrana, dobijaju sasvim drugačija značenja. Muž shvata da mora da odluči šta će biti sa brakom - i u trenutku pred obznanu odluke priča se okončava ostavljajući čitaocu da je, prema sopstvenim afinitetima (i iskustvima), zaokruži. Realistička „Klopka“ u knjizi ima i parnjaka: priča „Katmandu“ je naučnofantastična varijacija motiva prevare. Zahvaljujući tehnologiji preljubnica može da se zabavlja sa novim izabranikom dok android (tačnije, androidkinja) „odrađuje“ zakonske bračne obaveze. Međutim, savršena kopija neće pristati da bude samo potrošna zamena već će hteti da postane novi original - bolji od starog originala!

Pripovetka „Zbogom, moja gospo iz razigrane vode“, koja otvara knjigu, mešavina je  naučne fantastike (u motivu vremenskog portala koji „izbacuje“ žitelje prošlosti) i krimića sa dahom horora (zalutali bivaju britalno ubijeni i iskasapljeni a ubica prodaje predmete koje su nosili sa sobom na crnom tržištu, odnosno ubija kriminalce kada zaprete i ugroze voljene mu osobe, bolesnog sina i bogoliku došljakinju). Čitavo zamešateljstvo je temeljno opisano sa  akcentom na glavnom junaku koji je patološka ličnost koja za svoju krvavu rabotu uvek ima lakonska opravdanja. Još jednu vrstu prostorno-vremenskog portala otkriva „Leonardova kutija“ koja odvodi momka iz ekipe koja je stvorila prifitabilnog Jugo-Zagora pravo u odsudni trenutak iz neobjavljene epizode stripa kada neko (baš on) mora da oslobodi legendarnog Duha sa sekirom!

            U knjizi su i priče utemeljene na ranijim delima: „U potrazi za ukradenim vremenom“ je deo fantazijskog univerzuma iz romana „Proročanstvo Korota“ i živopisna je avantura mladog lopova Ruđera koji je ukrao nešto što nije smeo a što, po cenu života, mora povratiti. „Zeleno, volim te zeleno“ je novi segment univerzuma Nikodija Marića, Skrobonjinog heroja različitih lica. Istina, Marić se samo pominje kao vlasnik eksperimentalnih laboratorija u budućem, mračnom svetu opsednutom sprečavanjem daljeg zagađenja prirode. Boris A, sitni činovnik razapet između doživotnih dugovanja i nadanja u bolji život, izazvaće neočekivane efekte na mrtvim telima koji će ga osloboditi dalje neizvesnosti. „Crna tajna belog brda“ donosi novu avanturu Anke Cukić, neustrašive Apisove špijunke iz Skrobonjinog Teslaverzuma; ona ovog puta sprečava plan bogatih engleskih fanatika da probude mračno božanstvo-demona - fatalnu Lilit.

            Skrobonja majstorski koristi žanrovske obrasce kako bi ispisao njihove varijacije. Božanskom spletkarenju čiji ulog je opstanak ljudske vrste prisustvujemo u priči „Vesna, Stribog i Zov Homolja“ koja opisuje vrcavi dijalog staroslovenskih božanstava usred elitnog bečkog restorana. Dok su u „Zeleno...“ zombiji mogući izlaz iz neljudskih uslova življenja, u priči „Sloboda se kaže glad“ oni se oslobađaju ropstva i ponižavanja u koja su ih sadistički gurnuli ljudski naučnici, profiteri i perverti. Teorije zavera dobijaju, u priči „Više od igre“, novi (ne)verovatni obrt - Jugoslavija je uništena da ne bi postala prvak sveta u fudbalu. Fantazijski „Kameni vrt“ uzbudljivo pripoveda o sukobu klana Noćnih senki sa rimskom vojskom i o poslednjoj ratnici koja, bežeći od potere, stiže do oltara starog boga-zmaja. U priči „Juče je bio novi dan“ mesto i vreme vezani su u petlju koja iznova ponavlja jedan dan a pripovedač preispituje svoje i tuđe postojanje u vremenima stradanja od NATO agresije.

            Rečju, Skrobonja precizno i tanano dočarava pogodbene prošlosti i budućnosti na ovoj ili nekoj drugoj planeti; on žanrovske obrasce koristi da bi, iza uzbudljivih dešavanja, pronašao emocije i životne dileme koji ovoj prozi daruju plemenitu patinu humanosti.

            („Dnevnik“, 2020.)

DUŽA VERZIJA PRIKAZA NA SAJTU "ART ANIMA"

http://www.art-anima.com/c14-prikazi/goran-skrobonja-klopka-i-druge-price

SUKOB INTELIGENTNIH PAUKOVA I OSTATAKA LJUDSKE VRSTE -„Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog; izdavač „Laguna“ 2018.

U izdanju „Lagune“ pojavio se, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje, roman „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog (1972), ovenčan prestižnom nagradom za naučnofantastični roman „Artur Klark“ za 2016. godinu. Tako je domaća publika dobila (ne tako čestu) priliku da upozna aktuelno delo iz vodeće anglosaksonske žanrovske produkcije. A u okvirima nje istovremeno postoje različiti pravci i poetike, od onih koji tragaju za novim žanrovskim prostorima do drugih koji ponavljaju obrasce iz ranijih „zlatnih“ epoha. U delima potonjeg smera podrazumeva se upotreba svekolike žanrovske ikonografije sa minimumom invencije (ili bez nje) uz imperativno poštovanje recepata kako da se takvo delo nađe na listama najprodavanijih knjiga. Adrijan Čajkovski, prevashodno znan kao korektan autor epske fantastike, učinio je „Decom vremena“ hrabar iskorak u nepoznato na šta se ne gleda blagonaklono pošto izdavači i publika više vole da „igraju na sigurno“. Naravno, pisaca koji su paralelno pisali više fantastičkih žanrova bilo je i u ranijim decenijama (Zelazni, Lajber, King) kao i danas (Džordž R.R. Martin je najpre pisao naučnu fantastiku pa horor a sada epsku fantastiku). Da će, posle uspeha, Čajkovski nastaviti pisanje u naučnofantastičnim vodama svedoči i roman „Deca ruševina“ (najavljen za mart 2019) koji nije nastavak „Dece vremena“ ali se dešava u istom svemiru.

Čajkovski je u „Deci vremena“ zapleo niz tema iz „tvrde“ naučne fantastike (utemeljene na egzaktnim naukama) odnosno „meke“ naučne fantastike (okrenute društvenim naukama). Priča se proteže na više od dva milenijuma i na dva carstva ljudske vrste koja su neslavno završila. Na zalasku prvog, pred fatalni rat dve političko-ekonomsko-filozofske frakcije, sabotažom biva uništen projekat stvaranja nove vrste na novoj planeti; preživljava samo doktorka Avrana Kern koja je projekat osmislila i koja, telom u hibernaciji a duhom u kompjuterskoj matrici, ostaje u kapsuli-čuvaru iznad planete. Sticajem okolnosti na planeti se ipak odvija proces usavršavanja jedne vrste ali ne majmuna, kako je planirano, već - paukova. Dva milenijuma kasnije do planete stiže brod-arka „Gilgameš“ u kojem je pola miliona ljudi u hibernaciji. Brod je pokušaj da se spase ljudska vrsta jer je Zemlja nepodobna za život pa su naučnici i političari drugog carsta, koje je nasledilo ostatke prvog, odlučili da krenu tragovima prethodnika i nađu pogodnu planetu na koju će se naseliti. Kapsula i Avrana ne dozvoljavaju „Gilgamešu“ spuštanje i upućuju ga do sledeće teraformirane planete što će, ispostavlja se, biti uzaludna nada. „Gilgameš“ se, trošeći poslednje resurse, vraća da naseli planetu po svaku cenu... Druga pripovedna linija prati razvoj civilizacije paukova koja se, zahvaljujući genetskom eksperimentu („pametnom“ nanovirusu), iz generacije u generaciju razvija prevazilazeći biološke datosti. Vrsta uči da se brani od najezda mrava i epidemija, da stvara gradove, komunicira na daljinu, prenosi znanja potomcima, posmatra svet i uočava pravilnosti sve do konačne mogućnosti da komunicira sa Glasnicom na nebu (kapsulom i dr Avranom) što ubrzava razvitak. Povratak džinova iz vrste-tvorca (ljudi) otvara pitanja opstanka i uništavanja opasnosti u to ime. Pauci imaju svoje rešenje tog problema, drugačije od ljudskog.

Čajkovski se opredelio za poštovanje zakonitosti po kojima „funkcioniše“ Univerzum i njihovu logičnu kauzalnu upotrebu; otuda „Gilgameš“ ne leti brzinom većom od svetlosne niti brodski bezbednjaci vitlaju svetlosnim sabljama. Ipak, bitan deo postavke su „pseudonaučne“ tehnologije, kakva je hibernacija čija upotreba je nužna kako bi junaci-ljudi ostali aktivni učesnici u putovanju koje traje milenijumima (pošto bivaju „uspavani“ i „buđeni“ tako da je njihov životni vek dug koliko i putešestvija). Osnovne ideje romana su na tragu postulata postavljenih u drugoj polovini XX veka i koje je najbolje formulisao Artur Klark tvrdnjom da čovečanstvo ima kosmičku budućnost istraživača i kolonizatora svemira. Istina, kod Čajkovskog ljudi ne odlaze sa Zemlje u potrazi za novim izazovima već beže sa nje pošto je postala nepogodna za život zbog ljudske bahatosti ili procesa koje je nemoguće zaustaviti. U „ljudskom“ delu priče dominiraju prepoznatljive situacije (trvenja u posadi, pobune i regresije u zatvorenoj zajednici, svemirske bitke) koje autor nije dograđivao tako da najintigantnija linija ovog dela priče ostaje ona o neizbežnom ponavljanju grešaka predaka. Deo romana posvećen civilizaciji paukova je inventivniji jer je pisac morao da osmisli originalna (ne-ljudska) rešenja u čemu je dobrano uspeo. „Ljudska“ priča vidno je manjkava na planu psihološkog produbljivanja ličnosti (svedenog na prepoznatljivu karakterizaciju utemeljenu na dužnostima koje likovi obavljaju; dr Kern je oličenje „ludog naučnika“ intelektualno narcisoidnog i spremnog da opstanak vrste žrtvuje uspehu svog projekta). U „paukovskom“ segmentu autor je sve potomke nazvao imenom „prvog“ pretka (od koga se nasleđuju i zanimanja-specijalnosti) što se ispostavilo kao uspešno i ubedljivo „vezivno“ rešenje.

Epske razmere priče uticale su na dužinu romana koji je, paradoksalno, ipak prekratak jer su izostala pojašnjenja određenih događaja koja bi, da su ispisana, produžala roman za par stotina stranica ali bi doživljaj drugačije stvarnosti definitivno bio impozantniji.  Opštu utisak kvare i povremena nedovoljno ubedljiva rešenja a razlog njihovog „dešavanja“ je piščevo tendenciozno usmeravanje priče.

Rečju, „Deca vremena“ su pisana „u ključu“ klasične „tvrde“ naučne fantastike, sa svim vrlinama i manama koje ona nosi. Čajkovski je ciljani model uspešno dostigao i ispunio na zadovoljstvo ljubitelja takve žanrovske literature.

(„Dnevnik“, 2019.)