UZROCI I POSLEDICE SLOMA SVETA KOJI ZNAMO – „Drugi san“ Roberta Herisa; izdavač „Laguna“, 2020.

 

            Robert Heris (1957) dobro je znan ovdašnjem čitalaštvu obzirom da je desetak njegovih romana objavljeno u proteklim decenijama. Herisova literarna interesovanja nisu žanrovski ograničena: pisao je, sa jednakim žarom i uspehom, istorijske romane odnosno istorijske trilere, savremene krimiće i naučnu fantastiku. Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992. a u „Laguni“, koja je Herisov domaći izdavač, 2002.g) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019. u prevodu Tatjane Bižić i izdanju „Laguna“ 2020.g). I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u II svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“  (kao podsećanje da su srednjevekovni evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od par satu) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike. Konkretno, od propasti savremenog sveta kakvog poznajemo (i koja se desila upravo u par narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa Engleskim kraljem i crkvom a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u par većih gradova, ljudi, u velikoj bedi, žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena i veoma  stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“. U tako postavljenom svetu, mladi sveštenik Kristofer Ferfaks, dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo no, stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo pa sve zainteresovanije i strasnije Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.

                Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stramputicama. Naučena dogma ne uspeva da ga odbrani od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.

            Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno  ubrzan što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenšterna, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; na žalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

U KANDŽAMA TREĆEG RAJHA - "Otadžbina" Roberta Herisa; izdavač: Laguna, Beograd 2002.

            Istorija je, poput svemira, beskrajna, njome vladaju "veliki i mali" zakoni na nivoima makro i mikro svetova. Ovo je neprestani izazov kako za naučničko tako i umetničko traganje za motivima i mehanizmima delovanja istorije na pojedince, grupe, narode, čitavo čovečanstvo. U literarnim radovima događaji se rekonstruišu, povezuju, dele, tumače na osnovu do tada poznatih i dostupnih dokumenata i artefakata, uvek uz opasnost da se nekim novopronađenim spisima ili predmetima obesmisle čitavi tomovi knjiga i godine rada. (Istini za volju, moguće je i da nalazi potvrde neke hipoteze ali je ovo ipak ređi slučaj.) Naučna fantastika je istoriografskom korpusu pridodala jedan sasvim nov pravac - alternativnu istoriju koji kombinuje postojeća znanja i spekulacije. Naime, polazna tačka ovih dela jeste (ne)dešavanje događaja koji je svojevrsna prekretnica nakon koje se menja smer istorije i razvijanje ideje o tome šta bi posle bilo, kakvo bi ustrojstvo prevladalo da je npr opstalo Rimsko carstvo ili da je španska zlatna armada pobedila. Svakako najprisutnija tema alternativne istorije je II svetski rat odnosno mogućnost da se on završio pobedom nacista ili nekim kompromisom sa saveznicima. Mnoštvo je dela na ovu temu a nekolicina spada u ramek-dela žanra, takvi su romani "Čovek u visokom dvorcu" Filipa K. Dika i "Zvuk njegovog roga" Sarbana ili priča "Uhvati taj cepelin" Frica Lajbera.

            Osnovno polazište romana Roberta Herisa "Otadžbina" (originalno objavljenog 1992.g.) je špijunsko-kriminalistička afera u svetu u kome Treći Rajh vlada većim delom istočne Evrope i beskrajnim stepama Rusije. Proleće je 1964.g. i Berlin se priprema za impozantnu proslavu Firertaga - 75. rođendana velikog vođe Adolfa Hitlera. Pukim sticajem okolnosti jedan uviđaj utopljenog starca zapada u nadležnost Ksavijera Marta, istražitelja koji već dugo pokazuje nedovoljan entuzijazam prema sveprisutnoj Partiji. Sumnja u samoubistvo odvešće Marta, uprkos zabrani, u traganja po arhivama i na terenu u kojima on počinje da nazire obrise velike zavere kojoj je cilj da se, pred prvi mirovni susret čelnika SAD i Nemačke, koji će doneti "dobrobit" i detant obema državama, definitivno izbrišu krvavi tragovi genocida Jevreja. A kada je tako veliki napredak u pitanju sredstva se ne biraju. Mart nalazi tragove, procenjuje situacije, otkriva istinu, beži od  snaga kojima smeta i sve to u nizu akcija koje ne dozvoljavaju čitaocu da odloži knjigu.

            Heris je uspešni novinar i stručnjak za istoriju Trećeg Rajha te je njegova slika razvoja ove sila impozantna u globalnoj zamisli i u pojedinostima, od opisa toka rata, svetske "posleratne" politike, zauzimanja životnog prostora, terorističkih napada ruskih partizana, do u tančine opisanog policijsko-partijskog upliva u svakodnevni život i impozantne arhitekture Berlina iz planova Alberta Špera. Romanom, takođe, paradira i bezbroj stvarnih nacističkih vođa koje su "napredovale" posle velike pobede. Heris je u čitav zaplet izuzetno umešno upleo i mnošvo originalnih dokumenata (neki baš i nisu pohvalni za Amerikance) tako da je uverljivost maksimalna (tek se tu-i-tamo mogu pronaći poneki propusti ali je to na granici zanemarljivosti). Ovako temeljan postupak pripreme odudara od klasičnih best-seler receptura po kojima se istorijske činjenice (zlo)upotrebljavaju po nahođenju autora i njegovoj nameri da izgradi što spektakularniju priču. Heris se opredelio da preuzme samo one "bolje" delove pomenute recepture (uzbudljivu triler potragu, melodramatski podzaplet, borbu pojedinca protiv mračnog sistema) i napisao knjigu koja se čita lako i brzo a u kojoj nema previše zašećerenih ili patetičnih delova niti posle njenog sklapanja čitaocu ostaje lakši ili teži osećaj da je, ipak, prevaren. Za vreme šestodnevne potrage za istinom i bekstva od progonitelja Mart otkriva sjaj i naličje nacional socijalizma kao dve strane još jednog megalomanskog projekta koji je trebao da usreći izabrani narod. Međutim, kao i u socijalističkim ili liberalno-kapitalističkim državama, i u ovoj su blagostanje i uspeh rezervisani za odabrane a muka i beda su za ostatak puka. Iako se nigde ne postavlja izričito (pitanje je da li je autor imao nameru da ga postavi) nad knjigom lebdi parola iz Orvelove "Životinjske farme" po kojoj su "sve životinje jednake ali su neke jednakije od drugih" i od koje se, definitivno, ne može pobeći ma za kakvim se ideologijama posezalo.