Na ovdašnjoj, srpskoj (a ranije
jugoslovenskoj) strip sceni, kao na širokoj poljani, niče i razvija se svakojako,
raznorodno bilje, od cveća i cvećki do kukolja. Pošto su svi potekli iz iste
zemlje, teške i siromašne, i rasli na istom podneblju – svi, ovako ili onako, manje
ili više, liče jedni na druge (što nije niti dobro niti loše već je tako-kako
je). No, kako to uvek biva, ima i poneka biljka koja je drugačija od ostalih i
jedino na koga liči je ona sama – ali i to ne uvek. Takva retka i raritetna,
blagorodna i kontraverzna pojava na srpskoj (a ranije jugoslovenskoj) strip
sceni je Franja Straka. Takvog u ovim krajevima nije bilo, nema mu parnjaka ni
sada a da li će biti – živi bili pa videli. Ono što je on radio i radi – niko
nije niti može jer Straka je stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj i
dalje boravi, i što je najbitnije – ne stidi se toga odakle je i šta je već,
naprotiv, na tome insistira. Ali Straka nije puki realista (ili još preciznije
verista i naturalita) jer on ume da se od pojavnog distancira, iskorači
ustranu, pravo prema satiri ali i da se izdigne u sfere
filozofsko/egzistencijalističkog manira i svetonazora. No, čak i na tim
visinama on nije jalovo celomudren i sterilan već zrači životnom snagom i
prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono što je nesporno a kada spekuliše
čini to i poletno i razdragano i furiozno, u jurišu; desi li se da u toj raboti
omane, Straki uopšte nije teško da prizna kako je zastranio i da i tu grešku
izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.
U
njegovom, već sada ogromnom opusu, znatiželjni čitalac naći će sve što poželi:
od muževa i supruga, radnika i seljaka, pijaca i kuhinja, spavaćih soba i
kabineta, politike i estrade do prošlosti i budućnosti, krimića i ljubića,
špijuna i fizikalaca, sponzoruša i spremačica, slikara, pisaca, stripadžija,
Mirka i Slavka, Tarzana, kauboja i indijanaca... (ako baš nešto/nekoga niste
našli ne brinite – Straka i dalje crta punom snagom pa će i taj nedostatak popuniti.)
U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od bezbroj svetova,
neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. Konture, profile i anfase,
pejzaže i oblake uobličila je njegova nestašna linija-karikaturalna, postojana
ili mestimična, sigurna i drhtava. Na njegovim crtežima ima i nema senki,
perspektive, skraćenja i izduženja, on poštuje pa zaobilazi pravila crtačke
veštine; iako ih zna – kao da ih ne zna, za iste ne mari previše i tera dalje,
sa stranice na stranicu, na stotine i hiljade strana! Uprkos onome što je već
uradio, Straka je nenametljiv, ne busa se u grudi, ne reklamira sam sebe (nema
za to ni vremena jer živi i crta). On pušta svoje stripove u svet znajući da ih
čekaju patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i neshvatanje, lenjost. Ali,
njegov iskreni glas jednom će (danas, sutra, za 10 ili 100 godina) stići do
onoga ko će poruku osetiti, uvažiti je, poštovati makar se i ne slagao sa njom.
Tada će ceo krug biti zatvoren: duh lutajući i neštašna ruka stvorili su poruku
o jednom postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a onda je
neko tu poruku primio i iščitao, čist u svojoj znatiželji i dobroj volji. Šta
više tražiti?
Teško
je, gotovo nemoguće, stoga nacrtati Strakin portret/profil. Otima se on, čas je
primiren, čas se mrda, nogata ili skače. Ćutljiv je a onda brbljiv, pravi se nevešt a sve zna. Ako
je išta, ipak, stalno to je - njegov osmeh; taj ne silazi sa lica čak i kad ga
pritiskaju muke obične ili dileme, mračne misli mudrijaške.
Ali,
bez obzira na teškoće valja nam načiniti, skicirati taj portret i to raznim
tehnikama – od Strakinih sećanja i promišljanja, jednog prikaza njegovog strip
izdanja, propratnih beleški i zaključaka. Dakle, krenimo...
FRANJA STRAKA
(13.12.1952. u Čereviću). Dugo godina radio u Beočinskoj fabrici cementa (BFC).
Kako je na svojim rukama osetio svu težinu džakova cementa, olakšanje duši našao je u crtanju. Bavio se
karikaturom, književnom ilustracijom i stripom. Poznat je njegov serijal
„Samonikli korov strip“, zatim strip „Provale“ kao i elektronski magazin „Duga
devetka“. Obavljivao je u listovima „Osmeh“, „Humoristički magazin“, „Mladost“,
„Sremske novine“, „Glas omladine“, „Stripoteka“ „Cemenat, list radnog kolektiva
BFC“, „Val strip“, „Ošišani jež“, „Nezavisni“, „Vojvođanski građanski list“,
„Vršačka nova kula“, „Naša krmača“, „Seksi humor“. Živi i radi u Beočinu.
(Na koricama
izdanja „Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem 2009. godine.)
PITANJA I ODGOVORI
1. Stripovi koje si čitao kao početnik, koji su ti postali
uzor...
Čitav život nešto crtuckam. U ranoj
mladosti sam isecao strip kaiševe iz „Večernjih novosti“ - „Porodica Tarana“ i
„Julija Džons“. Predivno. U stvaranju moje ljubavi prema stripu su mnogo
učestvovale edicije „Nikad robom“, „Crtani romani“ i „Biblioteka Lale“. To sam
tek sada otkrio pregledavajući ta izdanja na netu. Precrtavanje do besvesti.
Pravljenje svojih strip novina. Ja i kum Čule (Stevan Brajdić, Čule, Čupko,
Čukarinac, rođen u Novom Sadu, 07.01.1953.g; upoznali smo se 13. aprila 1952. godine,
u Čerevičkoj crkvi gde su se tog dana venčavali moji i njegovi roditelji. Ja
sam bio malo radoznaliji pa sam se par dana ranije rodio. On je mene i moju
suprugu venčao, u Čereviću, 1984.g, krstio mi je 1993. godine ćerku Mirjanu).
Danas kad pogledam na svoj rad mislim da su (pored „Porodice Tarana“) tri autora/crtača
ostavila ogroman uticaj na mene. Nesvesno. Jacovitti, Serđo Aragones i Miloš
Krnjetin. Danas bi „Strašni O’stoja“ bio hit. Engleski na ćirilici. San naših
političara. Urnebesno srpsko selo koje nestaje. Ima ga još samo u ukoričenim „Ježevima“
u di kojoj biblioteci. Vauuuuu.
2. Kada si
započeo sa samostalnim strip radom?
Kad sam završio šesti razred na
raspustu sam sa baba Katom krenuo u kopanje vinograda. Nije bila nadnica pošto
sam bio još zelen za motiku već je majka uzimala da uradi posao đuture. Tu je
počela moja porodično-genetska trauma. Alkoholizam. Sporazumno smo se rastali
tek u mojoj 31 godini.
Završio sam osmogodišnju
školu. Do četvrtog razreda u Čereviću a do osmog u Beočinu. Svakodnevno
pešačenje četiri kilometra u jednom pravcu. Vreme za maštanja. I danas sam
zaljubljen u duga besciljna tumaranja. Srednja škola. Novi Sad. Fascinantno.
Otac me nije pustio u umetničku školu. Zanat. Mašinbravar. Završio sam jednu
godinu, u drugoj mi ponestalo samopouzdanja. Preselih se u nadnicu. Motika,
lopata, vile, špric za špricanje, putunja, kosa... moji svakodnevni drugari.
Bezbrojni pićoci rakije i čerevićki proleteri. Beznađe. Posle vojske „vo Ohrid
i Bitola“, posao u Novom Sadu. Brodogradilište. Više vremena za posete Čuletu i
Detelinari.
On je bio student. Imao je
zavidnu strip kolekciju. Muvao se po „Dnevniku“, „Forumu“ i Gornjem Milanovcu.
Sa njim odem i do Ivana Balenovića. On je bio urednik „Osmeha“ – mesečnog
humorističkog magazina. U „Osmehu“, u broju 21, septembra 1976. godine osvanuše
tri karikature. „Osmeh“ je izlazio do marta 1978. godine. Povremeno sa mojim
karikaturama. Tempo posao-kafana-kuća za spavanje je ostavio malo vremena za
crtanje. Karikature i strip kaiševi. Na konkursu za strip kaiš u „Mladosti“ –
Listu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kaiševi stripa „Ajk“ su bili
zapaženi. U broju 1088. od 21.03.1978. godine pojavila su se dva kaiša. „Ajk“
se pojavio u desetak brojeva „Mladosti“. Te godine postajem ambiciozniji. Crtam
karikature koje su izlazile u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“, u nedeljnom
podlisku „Koprive“, od broja 1319, 18 juna 1978. Urednik, Budimir Vojnović, i
veliki novosadski karikaturista, zaljubljen u nautiku je ogromnim gliserom dolazio
na peščane čerevićke sprudove u nastanku, da me podseti da nacrtam nešto za
njega. NEVEROVATNO. Veliki umetnik i čovek. Muvajući se po Gregurevcima, rodnom
mestu svoga oca, Čule upozna Todora Bjelkića, urednika „Sremskih novina za decu“.
Tu sam od 27.09.1978. godine počeo objavljivati strip kaiš „Prvaci“. Slučajno
sam otišao do đačkog igrališta u Novom Sadu gde je bilo uredništvo Omladinskog
lista „Glas omladine“. 16.02.1981. u broju 231. na zadnjoj strani našla se moja
strip tabla. Sa Čuletom sam naravno bio i u „Forumu“. Slavku Draginčiću se
svideo moj „Ajk“. Izlazio je u „Stripoteci“, u 4 broja po 3 kaiša 1981.godine.
3. Fabrički
strip?
Od 1977. godine sam počeo da radim u
beočinskoj fabrici cementa (BFC). Porodična firma. Izgrađena na kostima predaka.
Posao težak. Pakeraj.
Utovar cementa u vagone i kamione. Pakao. Svakodnevno vitlanje norme.
Konzumiranje alkohola slobodno. Nepresušni potoci. Alkoholni raj. Kad sam došao u BFC pokušao sam stupiti u
kontakt sa urednikom fabričkog lista, koji je izlazio dva puta mesečno kao
podlistak „Sremskih novina“ iz Sremske Mitrovice. Bezuspešno. Ipak, kad sam se
1983. godine oženio i prestao piti, spletom raznoraznih neverovatnih okolnosti
nađosmo se u redakciji lista „Cement“. Ja, Ladislav Kun, mašinbravar pesnik i
dugogodišnji pisac aforizama u listu, Dušan Popsavin glavni urednik i Nedeljko
Terzić, novinar „Sremskih novina“ i književnik.
Dogovorismo se za strip
kaiš „Cemenko“. Lacika ga je prvo krstio kao „Cementko“ ali je Neđa odrečno
odbio i glasno predložio „Cemenko“ i tačka. Tako i osta. „Cemenko“ se pojavio u
316. broju „Cementa“ 25.01.1984. godine. Sa „Cemenkom“ sam, hteo to ili ne,
postao crtač koji razmišlja stripski. Trudio se iz kaiša u kaiš. Učio. Na pola
rada sa „Cemenkom“ sam već radio samostalno. Ipak, sam potpisivao scenaristu iz
navike i zbog straha od samostalnog rada.
Dolazi beznađe. Rat.
Nedobro vreme za autora koji misli drugačije i provocira terajući na
razmišljanje. Ne crtam više za javnost. Kad je „Cement“ počeo da izlazi mesečno,
kao samostalna revija, Željko Copkov, generalni direktor BFC me je pozvao i
predložio da crtam ponovo strip. Pozvao sam stare saradnike ali oni u tom
trenutku nisu bili spremni da napreduju a ja nisam hteo da se vraćam na staro.
Branka Drezgić, kao nova urednica lista, dala mi je punu podršku pa sam mogao
da crtam čitavu stranu zabavljajući se i istraživati mogućnosti stripa kao
medija. Branka mi je mnogo pomogla oko štampanja stripa „Miris tišine“. Još
jedan izazov. Tekstovi Gorana Kovačevića razbacani po kojekakvim sveščicama.
Dugi sati ubeđivanja sa Goranom. Kad je „Miris...“ zamirisao osmog marta 2000.
godine svi su digli ruke od njega. Niko u fabrici da ga pomene. Najgori
projekat koji je finansirao BFC. Skandal. Ipak se sve smirilo. Prećutno.
Zahvaljujući Čuletu sam upoznao Nebojšu
Đukića. Po njegovim scenarijima sam radio SF strip. Par epizoda. Stotinak
tabli. Sve je izgubljeno u čestim seobama. Ostale su samo 3-4 naslovne strane
za te stripove. U „Val“ stripu, brojevi 1. i 2, aprila 1986. i januara 1987. su
izašli stripovi „Prijatelji“ i „Vitez Vozier“. Scenaristi su bili Dragan Perić
i Saša Milutinović.
Volim izazove. Nadgradnju. Postepenu
metamorfozu. I tu me je strip zarobio. Postao sam njegov rob. Crtam tridesetak
tabli mesečno a publikujem jednu. Mislio sam da je to vrhunac. Nisam mogao ni
pretpostaviti da će to sve otići toliko daleko. Da će hobi postati potreba.
Današnja krajnost je brzo crtanje zbog suludih ideja koje nestrpljivo čekaju da
ih autor ovekoveči na papiru. Mislim da nikad više neću moći nikom, pa ni sebi,
baš zbog toga dokazati da znam da crtam. A možda i ne znam. Dileme. Svakodnevno
dokazivanje. Razočaranje na kraju.
4. Korov, od
kada je i zašto počeo?
Bolni odlazak iz BFC. Sa nešto novca u
džepu i besposlenom porodicom na grbači. Kupim kompjuter svestan da još dugo
neću uspevati preraniti porodicu fizikom jer sam u tom trenutku imao punu 51
godinu. Moram učiti. Šta? Kompjuter, skener, štampač. Pozovem nezaobilaznog Čuleta
u goste posle mesec dana odbijanja da priđem kompu. Koji će mi to? Novotarija.
Fuj. Dva puta po nedelju dana poduke i on napravi čudo. Nauči magarca da radi
osnovne stvari u Fotošopu i Korelu. Zajedno napravismo prvih desetak brojeva „Samoniklog
korov stripa“. Toliko toga je tek bilo nacrtano u tom trenutku. Počeh na silu
da ih distribuiram na i-mejl adrese. Zlatko Milenković me posavetovao da sve iz
jpg-a prebacim u gif zbog manje težine i bržeg skidanja. Prvi „Korov“ je
distribuiran 11.12.2004. a drugi 01.01.2005. itd. Kad sam nacrtao prvih 50
brojeva „Samoniklog korov stripa“ mislio sam da je tu kraj. Ali sve se otrglo
kontroli. Danas ima nacrtano 465 brojeva sa preko 6000 tabli stripa. Gde su
granice gluposti? Na to pitanje ćemo možda nekad dobiti odgovor.
Zašto „Korov“? Naivno
seljačko čeljade je mislilo da će za 5 godina uspeti dokazati sebi i drugima da
zna da crta strip. Radom. Korovom. Samo ime e-zina pokazuje početak. Gde je
kraj? „Samonikli korov strip“ je fleksibilan. Pokušavam ga razvući do raznih
granica prepoznatljivosti stripa. „Korov“ stalno mutira.
5. Duga
devetka, od kada i zašto?
Lunjajući po netu naleteh i na sajt „Artija“.
Neki konkurs za strip. Poslah par tabli.
Zoran Matić Mazos se javijo. Počeo sam mu slati „Samonikli korov strip“.
On je imao mesečno izdanje „Kiks“ za karikaturu i kratki strip. Od broja 6,
juna 2007. se počeo pojavljivati „Korov strip“. U dugim razmenama mejlova i
telefonskim divanima dogovorili smo se da napravimo strip reviju na netu.
Andergraund. Baš nekako u to vreme je Sibin Slavković iz „Marketprinta“ počeo
vraćati davno otkupljene a nikad objavljene stripove. Miloviću sam prerađivao
grbe u vrtu. Predložio sam da to bude revija domaćeg stripa. Uslovno. Dadoh joj
ime „Duga devetka“. Prvi broj se pojavio maja 2008. godine. Posle izložbe „40
godina „Stripoteke““, decembra te godine ja sam uzeo pedesetak kaiševa „Ajka“.
Čak i dve table „Ajka“ koje sam i zaboravio da sam nacrtao. Vraćeni su mi i Čuletovi
stripovi kao i stripovi Mikice Ivanovića. Sibin me je pitao da li poznajem neke
crtače da im vrati stripove. Među njima i Zoran Selena iz Stare Pazove.
Raspitah se i čoveka nađoh u Zrenjaninu. Svakog autora sam telefonski davio da
mi da stripove za objavljivanje u „Dugoj devetki“. Pojavila su se 24 broja sa
dosta premjerno publikovanih stripova.
25 broj se nikad nije pojavio. Zoran Matić Mazos je iznenada umro.
6. Strip
publikacije koje si objavio?
„Miris tišine“ sa Goranom Kovačevićem 2000.
godine
„Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem
2009. godine.
7. Strip
izložbe...
Kafe
„Garuda“, Novi Sad 30. jul 2000.
SKC
Beograd februar 2008.
Desetak
kolektivnih izložbi
8. Klasični ili alternativni/ autorski strip - gde vidiš sebe?
Ne znam. Možda ću, ako se jednog dana
većina mog strip epa „Samonikli korov strip“ štampa, uspeti nešto da shvatim o
njemu. Ovako… Mislim da se to posle 50-tog broja
otelo kontroli. Autor nije bitan. Strip ga je zagušio. Zatro. Količinom,
bizarnošću, orginalnošću, trivijalnošću, kvalitetom, raznovrsnošću…
U ovom slučaju sve pretpostavke
padaju u vodu. Duboko. Nedohvatljivo. Da li autor uopšte ima hrabrosti da stane
ispred tog ogromnog đubreta i da jasno kaže – da to sam ja, kad se zgušnjava i
razvodnjava u istom trenutku? To što autor radi ne liči ni na šta. Čist “Samonikli
korov strip” i ništa više.
A možda greši? Možda nije ni to.
Etiketa i ništa više.
Bezličnost. Dadaizam. Ko to sa
sigurnošću zna?
Neshvatljivost. Priča. Život.
Nebuloza. Ništa. I sve to pojedinačno.
9. Kako stvaraš stripove – unapred razrađeni scenario ili čista
improvizacija ili svega po malo?
Stvaram stripove? Nisam primetio.
Stripovi stvaraju mene. Teraju me da
se prisećam bolne prošlosti. Ništavila. Budućnosti. Žida. Endre Adija. Malo
nacrtam, par slika, pa pokušavam da zaboravim. Iz dana u dan. Pokušavam. Nema
scenarija. Nema ideje. Onako olovka vodi ruku.
Dvadesetak započetih priča, tabla,
dve, pet i ništavilo. Priča se vremenom otvara. Za neka je potrebno i do godinu
dana trauma. Neverovatno.
Kad se čita vidi se da priča nije
pravolinijska. Da je konfuzna. Isprekidana vremenom i novim iskustvima i
strahovima. Pitanjima. Potpitanjima. Da li se nekad neko setio toga na taj
način i zašto?
10. Inspiracije...
Inspiracija. Šta je to. Čujeno. Viđeno.
Proživljeno. Inspiracija mi je sigurno strah. Strah od zaborava. Neprepoznavanje
pravih vrednosti. Novi put. Jednostavnost. Strah da neću stići ispričati sve
moguće varijante priča i pričica. Sigurno neću stići svuda turiti svoj nos. Što
više postigneš - to više hoćeš. Dileme. Pokušavam da se pravilno vidim. Ne uspevam.
Uvek me nešto spreči u tome. Viđam se samo u prošlosti ili budućnosti. Na
sadašnjost zakasnim. Ne uspevam je registrovati. Prepoznati. Postajem rob
znanja. Vrednosti.
Da li će me neko prepoznati?
Shvatiti. Apsolutno me ne interesuje.
Crtam stripove da ne bih pravio veće
gluposti. Provociram i smirujem sebe. Monotono. Neemotivno. Ne interesuje me
ničiji sud. Mišljenje. A želeo bih da mi neko da savet. Da mi kaže reč-dve.
Gušim se u korovu. Svakodnevno. Zovem u pomoć. Nečujnim glasom. Nemoćan plačem.
Korov se cereka. Likujući. Još samo da završim započeto i nikad više pakao.
Urlam. Znam. Lažem. Bezobrazno. Samo izvlačim istinu. Crtam. Danonoćno. Nadam
se da to niko neće primetiti. Pokušavam imitirati sam sebe. Franja Straka.
Karikatura. Pseudonim. Izgubljen u vremenu. Bestelesan. Dokaz da neznanje ne
donosi uvek originalnost. Dokaz da i korov ima cenu. Moć okupacije. U koliko
slika? Pravilo bespravilnosti. Skupa lakoća stvaranja. Možda uvek nisam
ozbiljan.
Čim dvoje isto vide ja sam
opozicija. Ponekad i sam sebi. Imam toliko čvrsto mišljenje da sam sam sebi
politički rečeno opozicija. Čovek koji ima retku sposobnost. Uspevam da
posvađam dva oka u jednoj glavi. Autor se svom snagom trudi. I uspeva.
Ideje. Same se nude. Ponekad
stidljivo a nekad naprasno. Treba ih samo prepoznati. I nadgraditi. Uobličiti.
Inspiracija je svuda oko nas. Samoća. Pokušaj razumevanja samog sebe. Strah od
sklapanja poznanstava. Dva drugara su mi izvršila samoubistvo. Možda sam i pre
tih tragičnih događaja begao u snove. Kad ne razumem život - odsanjam. Pobegnem
u inspiraciju. Tu je nepredvidljivo. Vitezi na belom konju nude ruke spasa. Ja
ne prihvatam. Samo gleduckam. Sanjam život. Niko neće imati čvrste dokaze da
sam živeo. Ako mi je potrebna neka pomoć ja je odsanjam. Budi me samo miris
redovno neopranih nogu. Operem ih i opet mogu snevati. Preci još stoje na svom
mestu. Nešto prčkaju i savetuju me. A ja kontraš. Sve njima u inat. Oni
dobronamerni ne reaguju burno. Gledaju me sažaljivo. Znam. Nerviraju se. Zbog
mene. A meni šecko.
Pisanje mi je noćna mora.
Glavobolja. Crtanje me ispunjava radoznalošću pa jedva čekam da gotov strip
pročitam. Redovno se razočaram. Zato ne stižem da napišem scenario. Već
napisane tuđe scenarije šikaniram jer ne mogu da podnesem da je nešto
nepromenljivo i konačno.
11. Tvoji
stavovi o stripu...
Nemam nikakve stavove o stripu. Strip mi je
samo sredstvo. Dokaz da mislim. Način ovekovečavanja proživljenog trenutka.
Mesto gde gubitnici postaju pobednici. Gde pravila igre pišu marginalci. Gde je
čast biti zgažen. Živiti se i podsmevati istorijskim pobednicima. Podsmevati se
istoriji, nauci, politici… Biti svoj dok se ne posramiš jer su te brzo
pročitali. Kupili te za siću. Pročitali. Smejući se ceni a ne sadržaju.
I sad posle ovog mog ozbiljnog
prisećanja na davno prošlo vreme jedino znam samo jedno. Za sve moje strip
trauma i sistematsko maltretiranje di kojeg ozbiljno dokonog priglupog čitaoca
ometenog u razvoju koji se na vreme nije znao isključiti i pobeći glavom bez
obzira iz sveg nebuloznog već je uporno pokušao shvatiti neshvatljivo da je
jedini krivac za to Čule. Zato ćemo njega na čelu sa mnom uhvatiti za gušu jer
je njegova krivica ovim tehestom potpuno dokazana.
Ne znam da li da posle ovog pustim
vodu.
Ipak ću za svaki slučaj dobro oprati
ruke.
PRIKAZ
Goran Kovačević i Franja Straka -
"Miris tišine"
izdavač: Beočinska fabrika cementa, Beočin
2000.
STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE
Odavno
je prestalo da važi pravilo po kome se sve važne strip stvari dešavaju u
prestonici. Bez obzira na otpore "metropolista" nadiranju snaga iz
provincije-unutrašnjosti, one su stigle, dokazale se i opstale. Stoga se nije
čuditi što neki stripadžija radi u Pančevu, Vršcu, Subotici ili, u ovom
slučaju, Beočinu, kao što će činjenica da je strip svesku "Miris tišine"
objavila tamošnja fabrika cementa izmamiti osmeh naklonosti i poštovanja
dovitljivosti autora i otvorenosti direktora; neće biti ni trunke sumnji u
kvalitet radova samo zato što nisu stigli iz glavnog grada (ko tako reaguje
izgubljen je za ovdašnju strip scenu). Kako god bilo da bilo, iza poetskog
naslova "Miris tišine", nalazi se 30-tak stripova, prevashodno
dugih-kratkih po jednu tablu, vešto komponovanu sa nekad pretežnim tekstom a
potom karikaturalnim slikama da bi na sledećoj bio uspostavljen čudni balans oba
elementa što svemu daje posebnu, unutrašnju dinamiku. Rečima i slikom Kovačević
(tekst) i Straka (crtež) poigravaju se najčešće svakodnevnim događanjima i
situacijama, uvek sa dozom zdravog humora i satire koji, istini za volju, umeju
da kliznu i u grotesku, karikiranje ili laku morbidnost. Polazna tačka pričica
je ispovest učesnika, što će reći veselih i vragolastih drugara, očevidaca,
komšija, sugrađanina, kolega s posla, rečju nekoga ko je nešto video, čuo ili
izazvao pa to, post festum, otkriva širokom auditorijumu. Prisnost i
nonšalantnost "na prvu loptu" pridobijaju čitaoca i dozvoljavaju
autorima da se, bez uvoda i ustezanja, koncentrišu na efikasan i efektan razvoj
stripa što će, po sklapanju korica, rezultirati utiskom da se čitalo i saznalo
mnogo više no što bi se po broju strana očekivalo. S druge strane, sasvim
(ne)obično (ne)normalni tipovi, kakve svako sreće na ulici, izuzetno su pogodni
za prikazivanje lakih i teških šema po kojima se kotrlja svakodnevna tzv.
egzistencija nam i iza koje je ogromni zjap ni na šta upotrebljenog (čitaj
protraćenog) vremena. No, autori nemaju želju da se celomudreno, nadmeno i
oholo postavljaju prema svojim (anti)junacima jer bi to izbrisalo
"zafrkanstski šmek" a izazvalo otpor i kontraefekte. Oni se zadovoljavaju
ponekom bockalicom dok su im, u celini gledano, likovi kojima se bave
sasvim simpatični. Međutim, njihova
dobronamernost nije naišla na isti odaziv kod živih ljudi koji su se, ko zna
zašto, prepoznali u onima sa papira i zbog toga uvredili, pa su Kovačević i
Straka čak morali da štampaju, na posebnom papiru, "Uputstvo za
upotrebu" svog stripa. Ovim je, i bez zvanične kritike potvrđena valjanost
stripa a posredno i samog strip medija koji, očito, nije za potcenjivanje.
FINALE BEZ
ZAKLJUČKA
Toliko fragmenata/elemenata za
portret Franje Strake - za ovaj put.
Zainteresovani
pročitanim Strakina (ne)dela lako će naći na Internetu - jer Straka je naš naj-virtuelniji
strip autor koga više ima u www-svetovima nego na papiru. Tim putem može se
poslati mejl-poruka pa će Straka zaintrigiranima redovno slati nove brojeve
“Samoniklog korov stripa”. Sve ostalo zavisi od otvorenosti čitaoca za
eksperiment, nonsens, apsurd, karikiranje - rečju za drugačije senzacije, koje
podrazumevaju aktivno učešće u čitanju stripa (a ne instant intelektualnu lenjost). Straka sasvim pošteno
i dobronamerno, bez foliranja, nudi svoje ideje, misli i emocije. Problem je
što takva ponuda mnogima liči na ogledalo u kome nema ulepšanih slika - a to
oni nisu voljni da vide.
(“Parabellum” br. 4, 2013)