„PATAGONIJA“, DRUGI PUT Strip magazin „Patagonija“ broj 2, izdavač DOV, Vršac

            Nakon izuzetnog uspeha strip magazina „Patagonija“ broj 1, koji je privukao značajnu pažnju javnosti i okarakterisan kao jedan od najvažnijih događaja na Jugosloveskoj strip sceni 1993.g., stigla je „Patagonija“ broj 2, u svakom pogledu sjajan nastavak prvog koraka.
            „Patagonija 1“  otvorila je široke prostore tzv alternativnog i andergraund stripa, tih u Jugoslaviji potpuno nepoznatih pravaca u devetoj umetnosti i dokazala da je, bez obzira na predrasude, u pitanju nadasve zanimljiv i vredan pogled na svet i strip kao medijum.
            „Patagonija 2“ definitivno, kako svojom pojavom (jer su šanse da se ne pojavi bile ogromne) tako i izborom i kvalitetom ponuđenih radova potvrđuje opravdanost svog postojanja odnosno potvrđuje snagu i vitalnost Vršačkog strip pokreta koji stoji iza projekta „Patagonije“.
            Na 64 strane „Patagonije 2“ rasprostrli su se svetovi i ideje u rasponu od antologijske priče Aleksandra Zografa „U vreme građanskog rata u Jugoslaviji“, koje je 1992. uvrštena u antologiju andergraund stripa objavljenu u Kanadi, te mračnih fantazija i snova istog autora, preko Wostokovog sveta marioneta koje u mračnim hodnicima otkrivaju svoja lica (u priči „Prorezi na krinki“), psihodeličnog sveta u kome jedan mačak barata bazukom (u stripu Wostoka i Grabowskog „Zid za Aarona“), te zdravog izrugivanja društvenom teroru (Ingrid/Odin u „Iskušenju svetog Antonija“), do crnog humora Mučibabića (u njegovom stripu majmun odbija da postane čovek), radova Ratosa, Rigensteina, Ljubanovića i muško-šovinističke provokacije Redže.
            Ekskluzivci „Patagonije 2“ su dva kanadska autora, Julie Doucet i Eric Theriault, čiji stripovi nas uveravaju da, bez obzira na daljine, osećaj usamljenosti u svom životu svuda postoji.
            Poseban biser „Patagonije“ je i mala Lola, najmlađi strip autor na svetu sa samo 3 godine, koja nam svojim crtežima i rečima vraća duh detinje nevinosti.
            „Patagonija 2“ je, rečju, skup sjajnih stripova. Neki se mogu veoma lako svrstati pod odrednicu „andergraund“ strip dok su drugi na putu eksperimenta i traženja sopstvenog izraza. Zbog toga se čini da bi bilo kakva stroga klasifikacija ovog projekta samo štetila njegovoj širini.
I, na kraju, uz sve čestitke autorima, pomenimo i zasluge sponzora ovog izdanja, Ninoslava Jovanovića, koji se odvažio da uloži novac u kulturu. Na koricama „Patagonije 2“ može se pročitati, sem oznake „Made in Yugoslavia“ i naznaka „Vršačka inicijativa“. Nadajmo se da će ovaj vršački spoj umetnika i privrednika nastaviti da nas raduje projektima čiji značaj i odjeci prevazilaze lokalne okvire.
(1994)

CRNO-BELA SNAGA „Patagonija strip“ broj 2, izdavač DOV, Vršac, februar 1994.

            Nakon prošloletnje pojave „Patagonije 1“, čija je medijska prezentacija bila višestruko obrnuto srazmerna tiražu broja (od samo 51 primerak), ali u skladu sa značajem izdanja, 14.02.1994.g. pojavio se drugi broj ovog čak dvostruko prvog strip projekta, tj. prvog koji je u SRJ prevashodno bavi andergraund i/ili alternativnim stripom i prvog izdanja tog profila koje je – štampano! (dosadašnji pokušaji, uključujući i „Patagoniju 1“ bili su fotokopirani). Vršački strip pokret, koji stoji iza „Patagonije“, dokazao je svoju izdavačku vitalnost i predstavio nove radove mladih autora čiji se pogled na strip najopštije može definisati kao drugačiji od klasičnog.
            Započinjući predstavljanje „Patagonije 2“ treba, pre svih, pomenuti dva mlada umetnika iz Kanade (pojava stranih stripova – ovi su štampani uz pismena odobrenja autora – još je jedna i ta kako značajana prvina u „Patagoniji 2“): Julia Doucet ispričaće nam jedan dan svog sumornog života a Eric Theriault svoj lucidni san (ili moru) o Indijancima čiji je svet pokrio beton Montreala.
            Wostok nam predstavlja svoju verziju priče J. Lorrine-a „Prorezi na krinki“. U pitanju je jedan od najboljih Wostokovih radova iz njegove serije u kojoj glavnu ulogu imaju košmarni spletovi mraka i senki, maski i marioneta.
            Aleksandar Zograf, alias Saša Rakezić, zastupljen je sa nekoliko radova. Tu je već antologijski strip „U vreme građanskog rata u Jugoslaviji“, storija koja se prvo pojavila u tzv „samoizdatu“ a zatim , kroz mrežu alternativnog svetskog izdavaštva, objavljena u Americi, Francuskoj i u kanadskoj antologiji andergraund stripa izdavača „Mangajin Books“. Zograf potpisuje i 3 strip table mračnog apsurda rađene po preznim delima Remizova i Grobarova, te jedan stripovani san nastao kao rezultat Zografovog eksperimentisanja sa hipnagogičkim snovima.
            „Zid za Aarona“, delo scenariste Wostoka i drtača Grabowskog, specifičan je spoj stilizovanog crteža i halucinantne priče koji balansira između dubokih podsvesnih značenje, s jedne, i karikaturalnog izraz, s druge strane.
            „Patagonija 2“ sadrži i tablu stripa verovatno najmlađeg autora na svetu – trogodišnje Lole. „Ko je moj čaj popijo?“ je povratak one tako nam potrebne detinje začuđenosti.
            Strip „Roditelji, pripazite na svoju decu šta rade“ B. Redžića Redže je još jedan susret sa gorkim humorom ovog autora koji ne prestaje da provocira i zabavlja svojim muškim šovinizmom. A provokacija je duša andergraund stripa, zar ne?
            Ingrid i Odin smislili su pričicu „Iskušenja svetog Antonija“ koja odiše svežinom zdravog podsmevanja institucijama i šablonima koji guše različitog pojedinca.
            Od kratkih stripova pomenimo crnohumorne table Ratosa, Nandora Lj, Rigensteina i Mučibabićev negativan odgovor na evolucionu ponudu naslovljen sa „Neću, c“.
            Posle 64 strane „Patagonija 2“ zatvara se kao skup svetova, raznorodnih ali jedinstvenih u nameri da ne ostanu u okviru klasične definicije stripa. U crno-belim hodnicima „Patagonije 2“ odjekuju iskušavanja granica medija značenja i smisla reči i crteža, predrasuda i učenosti. Da li je za ovakve radove odgovarajuća odrednica „alternativni“ ili „andergraund“ ili „art“ strip (ili neka druga ili sve zajedno) sasvim je, čini se, nebitno. Važan je rezultat. A to su lepota i snaga dela.
(„Košava“ br. 14,1994)

Na ovdašnjoj, srpskoj (a ranije jugoslovenskoj) strip sceni, kao na širokoj poljani, niče i razvija se svakojako, raznorodno bilje, od cveća i cvećki do kukolja. Pošto su svi potekli iz iste zemlje, teške i siromašne, i rasli na istom podneblju – svi, ovako ili onako, manje ili više, liče jedni na druge (što nije niti dobro niti loše već je tako-kako je). No, kako to uvek biva, ima i poneka biljka koja je drugačija od ostalih i jedino na koga liči je ona sama – ali i to ne uvek. Takva retka i raritetna, blagorodna i kontraverzna pojava na srpskoj (a ranije jugoslovenskoj) strip sceni je Franja Straka. Takvog u ovim krajevima nije bilo, nema mu parnjaka ni sada a da li će biti – živi bili pa videli. Ono što je on radio i radi – niko nije niti može jer Straka je stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj i dalje boravi, i što je najbitnije – ne stidi se toga odakle je i šta je već, naprotiv, na tome insistira. Ali Straka nije puki realista (ili još preciznije verista i naturalita) jer on ume da se od pojavnog distancira, iskorači ustranu, pravo prema satiri ali i da se izdigne u sfere filozofsko/egzistencijalističkog manira i svetonazora. No, čak i na tim visinama on nije jalovo celomudren i sterilan već zrači životnom snagom i prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono što je nesporno a kada spekuliše čini to i poletno i razdragano i furiozno, u jurišu; desi li se da u toj raboti omane, Straki uopšte nije teško da prizna kako je zastranio i da i tu grešku izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.
            U njegovom, već sada ogromnom opusu, znatiželjni čitalac naći će sve što poželi: od muževa i supruga, radnika i seljaka, pijaca i kuhinja, spavaćih soba i kabineta, politike i estrade do prošlosti i budućnosti, krimića i ljubića, špijuna i fizikalaca, sponzoruša i spremačica, slikara, pisaca, stripadžija, Mirka i Slavka, Tarzana, kauboja i indijanaca... (ako baš nešto/nekoga niste našli ne brinite – Straka i dalje crta punom snagom pa će i taj nedostatak popuniti.) U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od bezbroj svetova, neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. Konture, profile i anfase, pejzaže i oblake uobličila je njegova nestašna linija-karikaturalna, postojana ili mestimična, sigurna i drhtava. Na njegovim crtežima ima i nema senki, perspektive, skraćenja i izduženja, on poštuje pa zaobilazi pravila crtačke veštine; iako ih zna – kao da ih ne zna, za iste ne mari previše i tera dalje, sa stranice na stranicu, na stotine i hiljade strana! Uprkos onome što je već uradio, Straka je nenametljiv, ne busa se u grudi, ne reklamira sam sebe (nema za to ni vremena jer živi i crta). On pušta svoje stripove u svet znajući da ih čekaju patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i neshvatanje, lenjost. Ali, njegov iskreni glas jednom će (danas, sutra, za 10 ili 100 godina) stići do onoga ko će poruku osetiti, uvažiti je, poštovati makar se i ne slagao sa njom. Tada će ceo krug biti zatvoren: duh lutajući i neštašna ruka stvorili su poruku o jednom postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a onda je neko tu poruku primio i iščitao, čist u svojoj znatiželji i dobroj volji. Šta više tražiti?
            Teško je, gotovo nemoguće, stoga nacrtati Strakin portret/profil. Otima se on, čas je primiren, čas se mrda, nogata ili skače. Ćutljiv je  a onda brbljiv, pravi se nevešt a sve zna. Ako je išta, ipak, stalno to je - njegov osmeh; taj ne silazi sa lica čak i kad ga pritiskaju muke obične ili dileme, mračne misli mudrijaške.
            Ali, bez obzira na teškoće valja nam načiniti, skicirati taj portret i to raznim tehnikama – od Strakinih sećanja i promišljanja, jednog prikaza njegovog strip izdanja, propratnih beleški i zaključaka. Dakle, krenimo...

FRANJA STRAKA (13.12.1952. u Čereviću). Dugo godina radio u Beočinskoj fabrici cementa (BFC). Kako je na svojim rukama osetio svu težinu džakova cementa, olakšanje  duši našao je u crtanju. Bavio se karikaturom, književnom ilustracijom i stripom. Poznat je njegov serijal „Samonikli korov strip“, zatim strip „Provale“ kao i elektronski magazin „Duga devetka“. Obavljivao je u listovima „Osmeh“, „Humoristički magazin“, „Mladost“, „Sremske novine“, „Glas omladine“, „Stripoteka“ „Cemenat, list radnog kolektiva BFC“, „Val strip“, „Ošišani jež“, „Nezavisni“, „Vojvođanski građanski list“, „Vršačka nova kula“, „Naša krmača“, „Seksi humor“. Živi i radi u Beočinu.
(Na koricama izdanja „Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem 2009. godine.)

PITANJA I ODGOVORI

1. Stripovi koje si čitao kao početnik, koji su ti postali uzor...
Čitav život nešto crtuckam. U ranoj mladosti sam isecao strip kaiševe iz „Večernjih novosti“ - „Porodica Tarana“ i „Julija Džons“. Predivno. U stvaranju moje ljubavi prema stripu su mnogo učestvovale edicije „Nikad robom“, „Crtani romani“ i „Biblioteka Lale“. To sam tek sada otkrio pregledavajući ta izdanja na netu. Precrtavanje do besvesti. Pravljenje svojih strip novina. Ja i kum Čule (Stevan Brajdić, Čule, Čupko, Čukarinac, rođen u Novom Sadu, 07.01.1953.g; upoznali smo se 13. aprila 1952. godine, u Čerevičkoj crkvi gde su se tog dana venčavali moji i njegovi roditelji. Ja sam bio malo radoznaliji pa sam se par dana ranije rodio. On je mene i moju suprugu venčao, u Čereviću, 1984.g, krstio mi je 1993. godine ćerku Mirjanu). Danas kad pogledam na svoj rad mislim da su (pored „Porodice Tarana“) tri autora/crtača ostavila ogroman uticaj na mene. Nesvesno. Jacovitti, Serđo Aragones i Miloš Krnjetin. Danas bi „Strašni O’stoja“ bio hit. Engleski na ćirilici. San naših političara. Urnebesno srpsko selo koje nestaje. Ima ga još samo u ukoričenim „Ježevima“ u di kojoj biblioteci. Vauuuuu.

2. Kada si započeo sa samostalnim strip radom?
Kad sam završio šesti razred na raspustu sam sa baba Katom krenuo u kopanje vinograda. Nije bila nadnica pošto sam bio još zelen za motiku već je majka uzimala da uradi posao đuture. Tu je počela moja porodično-genetska trauma. Alkoholizam. Sporazumno smo se rastali tek u mojoj 31 godini.
            Završio sam osmogodišnju školu. Do četvrtog razreda u Čereviću a do osmog u Beočinu. Svakodnevno pešačenje četiri kilometra u jednom pravcu. Vreme za maštanja. I danas sam zaljubljen u duga besciljna tumaranja. Srednja škola. Novi Sad. Fascinantno. Otac me nije pustio u umetničku školu. Zanat. Mašinbravar. Završio sam jednu godinu, u drugoj mi ponestalo samopouzdanja. Preselih se u nadnicu. Motika, lopata, vile, špric za špricanje, putunja, kosa... moji svakodnevni drugari. Bezbrojni pićoci rakije i čerevićki proleteri. Beznađe. Posle vojske „vo Ohrid i Bitola“, posao u Novom Sadu. Brodogradilište. Više vremena za posete Čuletu i Detelinari.
            On je bio student. Imao je zavidnu strip kolekciju. Muvao se po „Dnevniku“, „Forumu“ i Gornjem Milanovcu. Sa njim odem i do Ivana Balenovića. On je bio urednik „Osmeha“ – mesečnog humorističkog magazina. U „Osmehu“, u broju 21, septembra 1976. godine osvanuše tri karikature. „Osmeh“ je izlazio do marta 1978. godine. Povremeno sa mojim karikaturama. Tempo posao-kafana-kuća za spavanje je ostavio malo vremena za crtanje. Karikature i strip kaiševi. Na konkursu za strip kaiš u „Mladosti“ – Listu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kaiševi stripa „Ajk“ su bili zapaženi. U broju 1088. od 21.03.1978. godine pojavila su se dva kaiša. „Ajk“ se pojavio u desetak brojeva „Mladosti“. Te godine postajem ambiciozniji. Crtam karikature koje su izlazile u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“, u nedeljnom podlisku „Koprive“, od broja 1319, 18 juna 1978. Urednik, Budimir Vojnović, i veliki novosadski karikaturista, zaljubljen u nautiku je ogromnim gliserom dolazio na peščane čerevićke sprudove u nastanku, da me podseti da nacrtam nešto za njega. NEVEROVATNO. Veliki umetnik i čovek. Muvajući se po Gregurevcima, rodnom mestu svoga oca, Čule upozna Todora Bjelkića, urednika „Sremskih novina za decu“. Tu sam od 27.09.1978. godine počeo objavljivati strip kaiš „Prvaci“. Slučajno sam otišao do đačkog igrališta u Novom Sadu gde je bilo uredništvo Omladinskog lista „Glas omladine“. 16.02.1981. u broju 231. na zadnjoj strani našla se moja strip tabla. Sa Čuletom sam naravno bio i u „Forumu“. Slavku Draginčiću se svideo moj „Ajk“. Izlazio je u „Stripoteci“, u 4 broja po 3 kaiša 1981.godine.

3. Fabrički strip?
            Od 1977. godine sam počeo da radim u beočinskoj fabrici cementa (BFC). Porodična firma. Izgrađena na kostima predaka.
            Posao težak. Pakeraj. Utovar cementa u vagone i kamione. Pakao. Svakodnevno vitlanje norme. Konzumiranje alkohola slobodno. Nepresušni potoci. Alkoholni raj.  Kad sam došao u BFC pokušao sam stupiti u kontakt sa urednikom fabričkog lista, koji je izlazio dva puta mesečno kao podlistak „Sremskih novina“ iz Sremske Mitrovice. Bezuspešno. Ipak, kad sam se 1983. godine oženio i prestao piti, spletom raznoraznih neverovatnih okolnosti nađosmo se u redakciji lista „Cement“. Ja, Ladislav Kun, mašinbravar pesnik i dugogodišnji pisac aforizama u listu, Dušan Popsavin glavni urednik i Nedeljko Terzić, novinar „Sremskih novina“ i književnik.
            Dogovorismo se za strip kaiš „Cemenko“. Lacika ga je prvo krstio kao „Cementko“ ali je Neđa odrečno odbio i glasno predložio „Cemenko“ i tačka. Tako i osta. „Cemenko“ se pojavio u 316. broju „Cementa“ 25.01.1984. godine. Sa „Cemenkom“ sam, hteo to ili ne, postao crtač koji razmišlja stripski. Trudio se iz kaiša u kaiš. Učio. Na pola rada sa „Cemenkom“ sam već radio samostalno. Ipak, sam potpisivao scenaristu iz navike i zbog straha od samostalnog rada.
            Dolazi beznađe. Rat. Nedobro vreme za autora koji misli drugačije i provocira terajući na razmišljanje. Ne crtam više za javnost. Kad je „Cement“ počeo da izlazi mesečno, kao samostalna revija, Željko Copkov, generalni direktor BFC me je pozvao i predložio da crtam ponovo strip. Pozvao sam stare saradnike ali oni u tom trenutku nisu bili spremni da napreduju a ja nisam hteo da se vraćam na staro. Branka Drezgić, kao nova urednica lista, dala mi je punu podršku pa sam mogao da crtam čitavu stranu zabavljajući se i istraživati mogućnosti stripa kao medija. Branka mi je mnogo pomogla oko štampanja stripa „Miris tišine“. Još jedan izazov. Tekstovi Gorana Kovačevića razbacani po kojekakvim sveščicama. Dugi sati ubeđivanja sa Goranom. Kad je „Miris...“ zamirisao osmog marta 2000. godine svi su digli ruke od njega. Niko u fabrici da ga pomene. Najgori projekat koji je finansirao BFC. Skandal. Ipak se sve smirilo. Prećutno.
Zahvaljujući Čuletu sam upoznao Nebojšu Đukića. Po njegovim scenarijima sam radio SF strip. Par epizoda. Stotinak tabli. Sve je izgubljeno u čestim seobama. Ostale su samo 3-4 naslovne strane za te stripove. U „Val“ stripu, brojevi 1. i 2, aprila 1986. i januara 1987. su izašli stripovi „Prijatelji“ i „Vitez Vozier“. Scenaristi su bili Dragan Perić i Saša Milutinović.
Volim izazove. Nadgradnju. Postepenu metamorfozu. I tu me je strip zarobio. Postao sam njegov rob. Crtam tridesetak tabli mesečno a publikujem jednu. Mislio sam da je to vrhunac. Nisam mogao ni pretpostaviti da će to sve otići toliko daleko. Da će hobi postati potreba. Današnja krajnost je brzo crtanje zbog suludih ideja koje nestrpljivo čekaju da ih autor ovekoveči na papiru. Mislim da nikad više neću moći nikom, pa ni sebi, baš zbog toga dokazati da znam da crtam. A možda i ne znam. Dileme. Svakodnevno dokazivanje. Razočaranje na kraju.

4. Korov, od kada je i zašto počeo?
Bolni odlazak iz BFC. Sa nešto novca u džepu i besposlenom porodicom na grbači. Kupim kompjuter svestan da još dugo neću uspevati preraniti porodicu fizikom jer sam u tom trenutku imao punu 51 godinu. Moram učiti. Šta? Kompjuter, skener, štampač. Pozovem nezaobilaznog Čuleta u goste posle mesec dana odbijanja da priđem kompu. Koji će mi to? Novotarija. Fuj. Dva puta po nedelju dana poduke i on napravi čudo. Nauči magarca da radi osnovne stvari u Fotošopu i Korelu. Zajedno napravismo prvih desetak brojeva „Samoniklog korov stripa“. Toliko toga je tek bilo nacrtano u tom trenutku. Počeh na silu da ih distribuiram na i-mejl adrese. Zlatko Milenković me posavetovao da sve iz jpg-a prebacim u gif zbog manje težine i bržeg skidanja. Prvi „Korov“ je distribuiran 11.12.2004. a drugi 01.01.2005. itd. Kad sam nacrtao prvih 50 brojeva „Samoniklog korov stripa“ mislio sam da je tu kraj. Ali sve se otrglo kontroli. Danas ima nacrtano 465 brojeva sa preko 6000 tabli stripa. Gde su granice gluposti? Na to pitanje ćemo možda nekad dobiti odgovor.
            Zašto „Korov“? Naivno seljačko čeljade je mislilo da će za 5 godina uspeti dokazati sebi i drugima da zna da crta strip. Radom. Korovom. Samo ime e-zina pokazuje početak. Gde je kraj? „Samonikli korov strip“ je fleksibilan. Pokušavam ga razvući do raznih granica prepoznatljivosti stripa. „Korov“ stalno mutira.

5. Duga devetka, od kada i zašto?
Lunjajući po netu naleteh i na sajt „Artija“. Neki konkurs za strip. Poslah par tabli.  Zoran Matić Mazos se javijo. Počeo sam mu slati „Samonikli korov strip“. On je imao mesečno izdanje „Kiks“ za karikaturu i kratki strip. Od broja 6, juna 2007. se počeo pojavljivati „Korov strip“. U dugim razmenama mejlova i telefonskim divanima dogovorili smo se da napravimo strip reviju na netu. Andergraund. Baš nekako u to vreme je Sibin Slavković iz „Marketprinta“ počeo vraćati davno otkupljene a nikad objavljene stripove. Miloviću sam prerađivao grbe u vrtu. Predložio sam da to bude revija domaćeg stripa. Uslovno. Dadoh joj ime „Duga devetka“. Prvi broj se pojavio maja 2008. godine. Posle izložbe „40 godina „Stripoteke““, decembra te godine ja sam uzeo pedesetak kaiševa „Ajka“. Čak i dve table „Ajka“ koje sam i zaboravio da sam nacrtao. Vraćeni su mi i Čuletovi stripovi kao i stripovi Mikice Ivanovića. Sibin me je pitao da li poznajem neke crtače da im vrati stripove. Među njima i Zoran Selena iz Stare Pazove. Raspitah se i čoveka nađoh u Zrenjaninu. Svakog autora sam telefonski davio da mi da stripove za objavljivanje u „Dugoj devetki“. Pojavila su se 24 broja sa dosta premjerno publikovanih stripova.
            25 broj se nikad nije pojavio.  Zoran Matić Mazos je iznenada umro.

6. Strip publikacije koje si objavio?
 „Miris tišine“ sa Goranom Kovačevićem 2000. godine
 „Šta sam drugo mogao, nego...“ sa Nedeljkom Terzićem 2009. godine.

7. Strip izložbe...
            Kafe „Garuda“, Novi Sad 30. jul 2000.
            SKC Beograd februar 2008.
            Desetak kolektivnih izložbi

8. Klasični ili alternativni/ autorski strip - gde vidiš sebe?
Ne znam. Možda ću, ako se jednog dana većina mog strip epa „Samonikli korov strip“ štampa, uspeti nešto da shvatim o njemu. Ovako… Mislim da se to posle 50-tog broja otelo kontroli. Autor nije bitan. Strip ga je zagušio. Zatro. Količinom, bizarnošću, orginalnošću, trivijalnošću, kvalitetom, raznovrsnošću…
            U ovom slučaju sve pretpostavke padaju u vodu. Duboko. Nedohvatljivo. Da li autor uopšte ima hrabrosti da stane ispred tog ogromnog đubreta i da jasno kaže – da to sam ja, kad se zgušnjava i razvodnjava u istom trenutku? To što autor radi ne liči ni na šta. Čist “Samonikli korov strip” i ništa više.
            A možda greši? Možda nije ni to. Etiketa i ništa više.
            Bezličnost. Dadaizam. Ko to sa sigurnošću zna?
            Neshvatljivost. Priča. Život. Nebuloza. Ništa. I sve to pojedinačno.

9. Kako stvaraš stripove – unapred razrađeni scenario ili čista improvizacija ili svega po malo?
Stvaram stripove? Nisam primetio.
            Stripovi stvaraju mene. Teraju me da se prisećam bolne prošlosti. Ništavila. Budućnosti. Žida. Endre Adija. Malo nacrtam, par slika, pa pokušavam da zaboravim. Iz dana u dan. Pokušavam. Nema scenarija. Nema ideje. Onako olovka vodi ruku.
            Dvadesetak započetih priča, tabla, dve, pet i ništavilo. Priča se vremenom otvara. Za neka je potrebno i do godinu dana trauma. Neverovatno.
            Kad se čita vidi se da priča nije pravolinijska. Da je konfuzna. Isprekidana vremenom i novim iskustvima i strahovima. Pitanjima. Potpitanjima. Da li se nekad neko setio toga na taj način i zašto?

10. Inspiracije...
            Inspiracija. Šta je to. Čujeno. Viđeno. Proživljeno. Inspiracija mi je sigurno strah. Strah od zaborava. Neprepoznavanje pravih vrednosti. Novi put. Jednostavnost. Strah da neću stići ispričati sve moguće varijante priča i pričica. Sigurno neću stići svuda turiti svoj nos. Što više postigneš - to više hoćeš. Dileme. Pokušavam da se pravilno vidim. Ne uspevam. Uvek me nešto spreči u tome. Viđam se samo u prošlosti ili budućnosti. Na sadašnjost zakasnim. Ne uspevam je registrovati. Prepoznati. Postajem rob znanja. Vrednosti.
            Da li će me neko prepoznati? Shvatiti. Apsolutno me ne interesuje.
            Crtam stripove da ne bih pravio veće gluposti. Provociram i smirujem sebe. Monotono. Neemotivno. Ne interesuje me ničiji sud. Mišljenje. A želeo bih da mi neko da savet. Da mi kaže reč-dve. Gušim se u korovu. Svakodnevno. Zovem u pomoć. Nečujnim glasom. Nemoćan plačem. Korov se cereka. Likujući. Još samo da završim započeto i nikad više pakao. Urlam. Znam. Lažem. Bezobrazno. Samo izvlačim istinu. Crtam. Danonoćno. Nadam se da to niko neće primetiti. Pokušavam imitirati sam sebe. Franja Straka. Karikatura. Pseudonim. Izgubljen u vremenu. Bestelesan. Dokaz da neznanje ne donosi uvek originalnost. Dokaz da i korov ima cenu. Moć okupacije. U koliko slika? Pravilo bespravilnosti. Skupa lakoća stvaranja. Možda uvek nisam ozbiljan.
            Čim dvoje isto vide ja sam opozicija. Ponekad i sam sebi. Imam toliko čvrsto mišljenje da sam sam sebi politički rečeno opozicija. Čovek koji ima retku sposobnost. Uspevam da posvađam dva oka u jednoj glavi. Autor se svom snagom trudi. I uspeva.
            Ideje. Same se nude. Ponekad stidljivo a nekad naprasno. Treba ih samo prepoznati. I nadgraditi. Uobličiti. Inspiracija je svuda oko nas. Samoća. Pokušaj razumevanja samog sebe. Strah od sklapanja poznanstava. Dva drugara su mi izvršila samoubistvo. Možda sam i pre tih tragičnih događaja begao u snove. Kad ne razumem život - odsanjam. Pobegnem u inspiraciju. Tu je nepredvidljivo. Vitezi na belom konju nude ruke spasa. Ja ne prihvatam. Samo gleduckam. Sanjam život. Niko neće imati čvrste dokaze da sam živeo. Ako mi je potrebna neka pomoć ja je odsanjam. Budi me samo miris redovno neopranih nogu. Operem ih i opet mogu snevati. Preci još stoje na svom mestu. Nešto prčkaju i savetuju me. A ja kontraš. Sve njima u inat. Oni dobronamerni ne reaguju burno. Gledaju me sažaljivo. Znam. Nerviraju se. Zbog mene. A meni šecko.
            Pisanje mi je noćna mora. Glavobolja. Crtanje me ispunjava radoznalošću pa jedva čekam da gotov strip pročitam. Redovno se razočaram. Zato ne stižem da napišem scenario. Već napisane tuđe scenarije šikaniram jer ne mogu da podnesem da je nešto nepromenljivo i konačno.

11. Tvoji stavovi o stripu...
            Nemam nikakve stavove o stripu. Strip mi je samo sredstvo. Dokaz da mislim. Način ovekovečavanja proživljenog trenutka. Mesto gde gubitnici postaju pobednici. Gde pravila igre pišu marginalci. Gde je čast biti zgažen. Živiti se i podsmevati istorijskim pobednicima. Podsmevati se istoriji, nauci, politici… Biti svoj dok se ne posramiš jer su te brzo pročitali. Kupili te za siću. Pročitali. Smejući se ceni a ne sadržaju.
            I sad posle ovog mog ozbiljnog prisećanja na davno prošlo vreme jedino znam samo jedno. Za sve moje strip trauma i sistematsko maltretiranje di kojeg ozbiljno dokonog priglupog čitaoca ometenog u razvoju koji se na vreme nije znao isključiti i pobeći glavom bez obzira iz sveg nebuloznog već je uporno pokušao shvatiti neshvatljivo da je jedini krivac za to Čule. Zato ćemo njega na čelu sa mnom uhvatiti za gušu jer je njegova krivica ovim tehestom potpuno dokazana.
            Ne znam da li da posle ovog pustim vodu.
            Ipak ću za svaki slučaj dobro oprati ruke. 

PRIKAZ
Goran Kovačević i Franja Straka - "Miris tišine"
 izdavač: Beočinska fabrika cementa, Beočin 2000.

STRIP SLIKE I (NE)PRILIKE
            Odavno je prestalo da važi pravilo po kome se sve važne strip stvari dešavaju u prestonici. Bez obzira na otpore "metropolista" nadiranju snaga iz provincije-unutrašnjosti, one su stigle, dokazale se i opstale. Stoga se nije čuditi što neki stripadžija radi u Pančevu, Vršcu, Subotici ili, u ovom slučaju, Beočinu, kao što će činjenica da je strip svesku "Miris tišine" objavila tamošnja fabrika cementa izmamiti osmeh naklonosti i poštovanja dovitljivosti autora i otvorenosti direktora; neće biti ni trunke sumnji u kvalitet radova samo zato što nisu stigli iz glavnog grada (ko tako reaguje izgubljen je za ovdašnju strip scenu). Kako god bilo da bilo, iza poetskog naslova "Miris tišine", nalazi se 30-tak stripova, prevashodno dugih-kratkih po jednu tablu, vešto komponovanu sa nekad pretežnim tekstom a potom karikaturalnim slikama da bi na sledećoj bio uspostavljen čudni balans oba elementa što svemu daje posebnu, unutrašnju dinamiku. Rečima i slikom Kovačević (tekst) i Straka (crtež) poigravaju se najčešće svakodnevnim događanjima i situacijama, uvek sa dozom zdravog humora i satire koji, istini za volju, umeju da kliznu i u grotesku, karikiranje ili laku morbidnost. Polazna tačka pričica je ispovest učesnika, što će reći veselih i vragolastih drugara, očevidaca, komšija, sugrađanina, kolega s posla, rečju nekoga ko je nešto video, čuo ili izazvao pa to, post festum, otkriva širokom auditorijumu. Prisnost i nonšalantnost "na prvu loptu" pridobijaju čitaoca i dozvoljavaju autorima da se, bez uvoda i ustezanja, koncentrišu na efikasan i efektan razvoj stripa što će, po sklapanju korica, rezultirati utiskom da se čitalo i saznalo mnogo više no što bi se po broju strana očekivalo. S druge strane, sasvim (ne)obično (ne)normalni tipovi, kakve svako sreće na ulici, izuzetno su pogodni za prikazivanje lakih i teških šema po kojima se kotrlja svakodnevna tzv. egzistencija nam i iza koje je ogromni zjap ni na šta upotrebljenog (čitaj protraćenog) vremena. No, autori nemaju želju da se celomudreno, nadmeno i oholo postavljaju prema svojim (anti)junacima jer bi to izbrisalo "zafrkanstski šmek" a izazvalo otpor i kontraefekte. Oni se zadovoljavaju ponekom bockalicom dok su im, u celini gledano, likovi kojima se bave sasvim  simpatični. Međutim, njihova dobronamernost nije naišla na isti odaziv kod živih ljudi koji su se, ko zna zašto, prepoznali u onima sa papira i zbog toga uvredili, pa su Kovačević i Straka čak morali da štampaju, na posebnom papiru, "Uputstvo za upotrebu" svog stripa. Ovim je, i bez zvanične kritike potvrđena valjanost stripa a posredno i samog strip medija koji, očito, nije za potcenjivanje.
          
FINALE BEZ ZAKLJUČKA
            Toliko fragmenata/elemenata za portret Franje Strake - za ovaj put.
            Zainteresovani pročitanim Strakina (ne)dela lako će naći na Internetu - jer Straka je naš naj-virtuelniji strip autor koga više ima u www-svetovima nego na papiru. Tim putem može se poslati mejl-poruka pa će Straka zaintrigiranima redovno slati nove brojeve “Samoniklog korov stripa”. Sve ostalo zavisi od otvorenosti čitaoca za eksperiment, nonsens, apsurd, karikiranje - rečju za drugačije senzacije, koje podrazumevaju aktivno učešće u čitanju stripa (a ne instant  intelektualnu lenjost). Straka sasvim pošteno i dobronamerno, bez foliranja, nudi svoje ideje, misli i emocije. Problem je što takva ponuda mnogima liči na ogledalo u kome nema ulepšanih slika - a to oni nisu voljni da vide.

(“Parabellum” br. 4, 2013)
         


Deda Pera, stari trgovac, ispred prodavnice na periferiji lepe ravničarske varoši, ugleda svog ispisnika, deda Mitu, pa mu priđe: „Zdravo Mito, kako si?“
            „Pa, da ti pravo kažem, nisam najbolje.“
            „Što, da te ne boli nešto? Pritisak opet skočio? Il je tvojoj babi loše? Loše je ovo vreme za nas matore i bolesne.“
            „Nije ništa od toga nego nam je unuk opet pao na vozačkom ispitu. To mu je već treći put. Otac i mati mu se jede a kako i ne bi kad to polaganje košta silne novce. I unuk se nervira, kaže da je za sve je kriv semafor.“
            „Kako to?“
            „Pa, izgleda da se pokvario pa je unuk čekao da se upali zeleno a ono nikako da se upali. Iza njega počeli da trube a dete nije znalo šta da radi. Na kraju je onaj iz komisije rekao da vozi i kad su se vratili tako odakle su pošli, odmah su mu rekli da je pao. A nije on kriv što je semafor neispravan. Nisu ih učili šta da radi kad se to desi.“
            „Eto ti ga sad. I kad sam ja polagao semafor je bio najstrašniji. To je bilo tamo početkom 1970-tih... ih, ko da je sto godina prošlo. Onda su postavili prvi semafor u centru grada. To je bilo pravo čudo i za pešake i za vozače a za one koji su polagali vozački – najgori strah. Em je to novo em ima svakakvih petljancija – te zaustavi pre bele linije, te čekaj pa onda kreni... Ljudima se gasili motori, neki su povlačili ručnu pa posle zaboravljali da je puste.  Nekima se činilo da će zeleno samo da trepne pa su kretali jako brzo. A bilo je i onih što su čekali, valjda da bi bili sigurni da zeleno neće da se predomisli i vrati u crveno. Kažem ti, silne petljancije. Još kad je ono trepćuće žuto – kose da počupaš od muke. Dobro, ni pešaci se nisu uvek snalazili al oni nisu polagali ispit. Dolazili su i iz okolnih mesta učenici da ovde vežbaju kako treba da se savlada taj semafor i svima je to bila muka a nisi imao nekog starog šofera da pitaš za savet. Onda nije bilo puno privatnih kola pa da se vežba posle nastave a niko nije ni smeo da vežba u centru grada bez instruktora. Muka, kažem ti. I to je trajalo neko vreme a onda...
Uvek se neko doseti kako da se ispomogne pa je naš samafor naglo počeo da se kvari dan ili noć pred polaganje vozačkog. Bilo je mangupa koji gurnu neku žicu ispod onog poklopca za struju, u stubu semafora, izbije kuršlus i semafor ne radi pa nemaš brige sa njim na ispitu. Par puta su, sećam se, klinci razbijali ona crvena i zelena svetla... To je došlo dotle da su pored semafora postavljali jednog milicajca da ga čuvu dan i noć pred ispit.
Posle smo se svi navikli na semafore i sad kad ne rade ispadne krkljanac na raskrsnici. Oni koji su znali kad ko ima prednost – zaboravili su a još više je onih koji to nisu ni naučili. A šta se radi kad svetlo na semaforu samo gori i ne menja se, pravo da ti kažem, ne znam a sigurno je da to ne znaju ni vozači pa se snalaze onako „iz malog mozga“. Kako god okreneš, unuk ti baš nije imao sreće. Čist baksuz ga spopao. Stare babe bi rekle da je, pre ispita, trebalo da obuče naopako gaće ili majicu protiv uroka i baksuza al, sad, šta je tu je... Ne ide sve kako planiraš. Kud bi nama bio kraj da nam je sve išlo kako smo hteli? Zato moraš, pre ili posle, da naučiš i tu školu. Spremiš se, izađeš na ispit, uradiš sve što možeš a šta će na kraju da ispadne - to nije na tebi nego na nekom drugom. Bogami, treba neki put i sreća da te pogleda, ništa ti ne vredi bez nje.“

(2013)

ASTERIKS I OBELIKS - NOVI ŽIVOT?

Svet stripa uzdrmala je nova vest koja bi se vrlo lako mogla nazvati senzacionalnom - danas, tačnije 24. oktobra u knjižare stiže novi, 35. po redu, album stripa „Asteriks“ kao prvi koji nije uradio niko od originalnih tvoraca – Rene Gošini i Alberta Uderco. Naravno, bolje obavešteni ljubitelji znaju da je crtač Uderco (rođ. 1927) pre gotovo dve godine najavio da prestaje sa radom na stripu koji je proslavio njega i scenaristu Gošinija (rođ. 1926); Uderco samostalno crta „Asteriksa“ od Gošinijeve smrti, sada već davne 1977. godine. Ljubitelji avantura prgavog mališe Asteriksa i krupnog ljubitelja pečenih veprova Obeliksa, sa pratećom bulumetnom Gala, obaveznim Rimljanima i ostalim, sporednim akterima (sa sve nesretnim gusarima), prihvatili su Udercov rad kao prirodan nastavak stvaralačkog tandema koji je, sticajem okolnosti, spao na jedno slovo. Ali, promena koja će uskoro ugledati svetlost dana ipak je drastična, bez obzira što novopečeni autori, scenaristi Žan Iv-Feri (Jean Yves-Ferri) i crtač Didije Konrad (Didier Conrad) uživaju punu podršku vremešnog Uderca. Jer, ovim se potezom dira u jednu od ikona stripa koja je bila više od „priča u slikama“ - simbol očuvanja autorskog evropskog posleratnog stripa pred najezdom američkog korporativnog stripa. Generacije su odrastale sa ovim stripom, smejući se i učeći ponešto iz istorije, geografije ali i savremenih političkih dešavanja.
            „Asteriks“ se prvi put pojavio 1959.g. i u prvih pola veka svog postojanja osvojio najveći deo sveta, postajući klasik 9. umetnosti i jedna od ikona XX veka. Procenjuje se da je prodato između 350 i 400 miliona albuma ovog stripa prevedenog na više od 100 jezika. „Asteriks“ je na svoj osvajački pohod krenuo iz takođe legendarnog magazina „Pilot“ kao dete dva nadahnuta autora koji su uspeli da se savršeno dopunjuju od početne avanture. Svako od njih imao je već iskustva u stripu (Uderco je crtao pilotski serijal „Tangi i Laverdier“, Gosini je pisac scenarija za „Taličnog Toma“, „Iznoguda“) a i njihov zajednički rad, strip „Umpah Pah“ (1958-1962), bio je lepo primljen od čitalaca. „Asteriks“ je, pak, bio savršeni pogodak. Okvir priče danas je svima znan - Rimljani su osvojili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji; stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u jednom su složni - po svaku brane svoju slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji im sprema njihov druid. Nominalni heroji priče su brkati mališa sa šlemom ukrašenim krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban pre tuča sa Rimljanima ili drugim nevaljalcima, odnosno kada nosi stećke ili preduzima druge junačke radove. Ovaj dvojac po potrebi lunja svetom, uglavnom Evropom ali i širim antičkim svetom, upoznaje lokalne običaje i deli pravdu. Broj epizodista u serijalu impozantan je i dostiže, kažu oni koji vole da broje i slažu podatke, 400 likova! No, koliko god da su likovi brojni svi su prepoznatljivi i ubedljivi što je uspeh kako vrcavog scenariste tako i delikatnog crtača. Mnogi teoretičari ukazuju na izuzetan osećaj za građenje priče i balansiranje tenzijama, odnosno vanredan humor koji je u rasponu od gega do složenih komedija karaktera pa i apsurda. Gali su često u situaciji da ne razumeju svoje goste ili domaćine (kada su oni u nekoj poseti), baš kao ni osvajače Rimljane ali se ova kulturološka razlikovanja pojavljuju i kao izvor smešnih situacija ali i razlog za druženje i izmirenje. Ono što se danas često određuje kao „pozitivan stav“ i „multikulturalnost“ konstanta je avantura Asteriksa i Obeliksa.
            Autori stripa nisu mogli (ali nisu ni želeli) da odole iskušenjima trenutka pa su u ovom stripu gostovali junaci-epizodisti koji su likom podsećali na aktuelne političare, glumce ili zabavljače iz šou biznisa; u ponekim epizodana ismevane su i karikirane aktuelne društvene i političke situacije u Francuskoj (i širom Evrope), što je dodatno razgaljivalo čitaoce. No, oni sa drugih kontinenata nisu razumevali ove finese ali su uživali u sjajnoj osnovnoj priči; i danas, više od pola veka kasnije, strip priče jednako su sveže i živahne mada su mnoge nijanse zapleta zaboravljene (osim ako ih neko ne objasni, što se dešava u luksuznim izdanjim albuma opremljenim obimnim predgovorima i fusnotama). Rečju, „Asteriks“ je strip koji je izdržao ispit vremena i postao klasik žanra i opšte kulture. Njegovoj popularnosti pomogli su i kratko i dugometražni crtani filmovi koji uglavnom nisu izneverili duh stripa; igrani filmovi nisu bilo tako ubedljivi ali su imali svoju publiku.
            Dakle, kad se sve uzme u obzir, nije čudo što se album „Asteriks u zemlji Pikta“ koji je kompletno delo novih autora očekuje sa pomešanima emocijama (mada se čini da strah i zebnja pretežu u odnosu na ljubopitljivost). Naravno, ni evropski strip nije imun na „prebacivanje“ popularnih junaka od originalnih autora do sasvim novih (američki strip ovu varijantu koristi bez ikakvih pardona). Rezultati ovih poduhvata različiti su - npr. „Avanture Spirua i Fantazija“ (sa legendarnim Marsupilamijem) u prvoj, Žižeovoj, inkarnaciji nisu bile popularne kao one koje je kasnije radio Frankvin dok se potonje verzije koje je radilo nekoliko autora nisu proslavile; drugačiji je slučaj sa novim autorima stripa „Blejk i Mortimer“ Van Hameom i Benoitom (originalni autor je Edgar Jakobs) koji su umeli da iznenade domišljatošću. Kako god bilo da bilo, novi Asteriks stiže; svim znatiželjnicima, kako onima koji znaju „pravog“ Asteriksa tako i onima koji će tek upoznati ovog junaka, ostaje da ga pročitaju/razgledaju i donesu sud o njegovim (ne)kvalitetima.

(2013)



Mada se najčešće podrazumeva (i ne zapaža) crno, crna (ne)boja, odsustvo boja, trajni deo/pratilac strip crteža, oponent beloj, ume, u rukama majstora, ne samo da obznani svoje postojanje već i da izbori sopstvenu egzistenciju koja ima posebne zakone i pravila. U takvom obrtu svakodnevni prizori, senke ili čak puke mrlje počinju da žive i pulsiraju, dišu, grade jedan magični i magijski crni lavirint u koji se ugrađene arhetipske slike. Zrači iz tog mraka mnogo nagoveštaja, slutnji.
            Čipke senki razapetih oko beline ili gromada crnog u sudaru sa svetlom uokviruju svaki pokret, mrznu ga više no što to može „obični“ crtež, stežu u nepopustljive kandže.
            Oko posmatrača klizi niz linije dodira, „linije loma“ (Dušica Pavkov), čvrste linije tog fronta, „crno-bele podele“, tone i isplivava i ponovo tone, sve bliže opijenosti igrom u kojoj ono dotad znano biva oneobičeno i iznova novo, čisto, sveže i obećavajuće. U toj začudnosti i radosti otkrivanja skidanjem vela sa svakidašnjeg, reči i priče bivaju puni značenja, otežaju od poruka.
            Crno nas tada vodi ka novom nivou doživljaja, ka novoj osećajnosti.

*
            Multimedijalna izložba „Crni strip“ predstavlja radove Aleksandra Zografa, Wostoka, Grabowskog, značajnog dela nadolazećeg talasa novog JU stripa 90-tih, odnosno likovne umetnice Vesne Tokin.

**
            Aleksandar Zograf – Saša Rakezić (u „civilnom“ životu), prisutan na ovdašnjoj strip

sceni već više od deceniju, promoviše duh otvorenosti novom u 9. umetnosti. Zahvaljujući svojoj upornosti Rakezić je uspeo da preskoči ovdašnje tradicionalizme i da zaroni u široku alternativu svetskog stripa koja kao mreže subkulturne zavere obavija zemljinu kuglu. U nadolazećoj globalnoj osećajnosti Rakezićevi stripovi prepoznati su kao autentične vrednosti. 1994. „Fantagraphic Book“ objavljuju njegov album „Život pod sankcijama“ a od ove godine za istog izdavača (najvećeg svetskog izdavača alternativnog stripa) crta strip sveske pod naslovom „Psihonaut“.
            Tematski raspon Rakezićevih stripova kreće se od priča o stvarnosti do priča o snovima. Njegov crtež prepoznatljiv je, oštar, precizan, krt.
            Bavljenje stvarnošću podrazumeva stripove inspirisane detinjstvom (u kojima struji duh iskrenog dečačkog oduševljenja), alegorije na temu ustrojstva sveta (iz vizure odraslog) a kulminira već pomenutim „Životom pod sankcijama“ u kome, baveći se vremenom građanskog rada u Jugoslaviji, autor ubedljivo, bez politikantskih i nacionalističkih balasta, secira stvarnost haosa, zapanjujuće vreme sloma epoha u životu jedne zemlje i običnih ljudi.
            „Visual Reports“ (predstavljeni na izložbi) objavljeni su u američkom magazinu „Reflex“, nastavak su beleženje svakodnevnog trajanja koje se otkriva u svoj svojoj oneobičenosti, opterećenosti mitskim, balastom kolektivno nesvesnog. Crna (ne)boja ovih crteža, tek ponegde izgrebana žiletom, ne bi li se pustilo malo svetla u mrak, okvir je i lik beznađa o kome govori.
            Traganja za snovima nose u Rakezićevom dosadašnjem opusu liniju nesputanog, razigranog i višeznačnog. Stanje hipnagogičkog sna (svesnog sna) omogućava mu da direktno preslikava svoje vizije u kojima se mnoštvo bizarnih likova (od junaka crtanih filmova, dinosaurusa do oživljenih predmeta) nalazi u fascinantnim i neobičnim situacijama. Crno ovih stripova (ovog podžanra koga Rakezić hrabro istražuje) (ne)boja je mistike i tajni, ponekad strašnih ponekad punih radosti.

***
            Wostok – Danilo Milošev (u „civilnom“ životu) široj strip javnosti poznat je od 1992.g. i pojave strip albuma „Istina o Jozeefu K. i Gregoru Samsi“, nakon koga slede brojni stripovi objavljeni po publikacijama u zemlji i svetu. Jedan je od osnivača strip magazina „Patagonija“ i najaktivnijih stvaralaca u Vršačkom strip pokretu. U sopstvenoj režiji objavljuje „Podzemni žurnal – Krpelj“ koji donosi stripove u rasponu od čistog andergraunda do eksperimenata u mediju. Svoju izuzetnu produktivnost i šarenilo tematskih usmerenja krije iza brojnih pseudonima (osim Wostok) kakvi su Mediokritet, Deda ilija...
            Dosadašnji opus može se sagledavati kao kretanje u dva pravca, ka andergraundu i groteski.
            Andergraund segment najčešće potpisuje Mediokritet i čine ga moralno subverzivni, cinični, raskalašni stripovi na sve zabranjene ili neprilične teme, od seksa do defekacije i ostalih fizioloških nužda, te zlurado ismejavanje strip konvencija i junaka kakvi su Mandrak, Rip Kirbi, Zagor, Blek, Teks. Milošev je u ovom liku stvorio sopstvenu, specifčnu ikonografiju sačinjenu od seksističkih i mazohističkih pribora, tehnika i fetiša pomešanih sa fenomenima masovne kulture rok muzike, filma, mode. Crtež u ovim stripovima namerno je grub, primitivan a crna (ne)boja ovde asocira na tabu, na podsvesne želje, pobude i snove.
            Apsurd, teskoba, paradoks odlikuju segment koji uslovno nazvasmo grotesknim (iako groteske ima i u prethodnom segmentu). Za ove radove karakterističan je kultivisaniji stil rada koji svakako svoj razlog ima i u literarnim predlošcima kakvu su Franc Kafka ili mladi srpski pisac Nabor Devolac (nastavljac tradicija Kafke i Harmsa). Priča „Prorezi na krinki“ sa ove izložbe dobar je primer za Wostokov postupak. Izbor priče (J. Lorraina) dozvoljava autoru da se maksimalno poigrava maskama, izveštačenošću, tajanstvom atmosfere, senkama, značenjima postupaka, i tako kroz strip provlači tešku atmosferu usuda. Crna u priči (i sličnima, odnosno onima koje ismejavaju ljudsku duuhovnu bedu) je potpuna, ona je crnost fatalnosti strašne tajne.

****
            Strip „Luna“ tandema Wostok-Grabowski (Grabowski – vršački strip autor sklon kraćim radovima bizarnih tema), predstavljen kao slobodna parafraza proslavljenog stripa „Put na Mesec“ Valtera Nojgebauera, pojavljuje se kao rad koji „ne liči“ ni na jednog od svojih tvoraca tj. ni na jedan njihov samostalan rad. Priča pleni slojom lepršavošću, poigravanjem nekim od opštih mesta SF žanra ali i uplivom razgaljujućeg apsurda u avanturu. Vizuelna atraktivnost postignuta je kjaroskuro postupkom koji, uz umešnu montažu prizora i tabli, podržava bizarnost dešavanja. Sudari svetla i tame ovde su u funkciji začudnosti i likovnosti. Crno u „Luni“ je plemenitog kova, namenjeno čulnom uživanju.

*****
            Video rad Vesne Tokin koji prati ovu izložbu insistira na pokretu, igri i preplitanju senki, mnogostrukom povećavanju tenzija koje nedefinisani likovi bude kod posmatrača. Utisci polaze od zbunjenosti, intrigiranosti i kreću ka mučnini i klaustrofobiji.
            U sadejstvu sa celokupnom postavkom izložbe – podrumom, hladnoćom i vlagom koji biju iz zidova, raskomadanim stripovima razbacanim po ovoj pozornici-instalaciji (aktivnu ulogu u postavljanju-organizovanju izložbe imao je slikar Ž. Grozdanić Gera), video rad sa pripadajućom aparaturom za prikazivanje pojavljuje se kao dodatna intervencija u prostoru, novi nivo, vid egzistencije čitavog izlaganja. Posetioci-posmatrači (koji samom svojom pojavom takođe učestvuju u postavci, oni su tela u prostoru, zauzimaju ga, osvajaju, oblikuju) prisustvuju kompleksnom umetničkom dešavanju koje otkriva neke nove puteve istraživanja i izražavanja ideja kako u likovnoj tako i u strip umetnosti.


(1996)
„(...) svako posmatranje zavisi od ličnih svojstava posmatrača (...) prema svemu što slijedi treba (se) odnositi sa dozom sarkazma – ako ne već i sa potpunom nevjericom“ napisao je Josif Brodski a priređivači antologije „Otklon“ te milsi, kao moto, stavili na početak svog dela, nateravši tako čitaoca da pre samog iščitavanja prihvati ili uvaži – s nevericom – ovaj stav. Zašto nevericom? Jer je uobičajeno da se antologije smatraju ozbiljnim, temeljno prostudiranim i pažljivo izvedenim poduhvatima koji ostaju, zbog svoje vrednosti, trajni reper svim potonjim generacijama. „Krivci“ za nastanak ove antologije, pak, zadržavaju pravo da njihovo viđenje nije sveopšte, da oni „poseduju određeni stepen realnosti“ ali da ne pretenduju na „potpuno svođenje računa“ (kome nisu ni težili). Čemu taj otklon, rezerva kad je umetnost carstvo subjektivnog (pošto se ne meri ni na metar ni na kilogram)? Zbog prevelike blizine objekta posmatranja? Možda. U umetnosti ono što je zaista vredno sagledivo je tek sa višedecenijske distance koja će destilovati (po opštem stavu) ono „pravo“ (ali je uvek prisutna sumnja da je neki autor ostao nepravedno nepriznat ili, čak, potpuno nepoznat, zatrpan ogromnom produkcijom). Mogući odgovor na zadršku nalazimo već na stranicama koje slede za motom, u predgovoru naslovljenom simbolično-problematično-posprdno „Trube“ u kome se skicira stanje na (bojnom) polju koje je predmet interesovanja, te se konstatuju istorijski koreni tj. nasleđe kao temelj na kome je počela gradnja kule nove crnogorske poezije. A taj osnov jeste epsko-romantičarsko-mitski uslovljen istorijskim položajem sredine u kojoj je nastao, da bi sa njega, u drugoj polovini XX veka, u decenijama mira i prosperiteta, krenula da niče neka drugojačija poezija te se sada, pred novim milenijumom, postavilo pitanje šta se uradilo, gde stiglo.
            Ovom antologijom, kao i nekim ranijim („Kvarenje omladine“, „So What?“), jasno je konstatovano zatečeno stanje, opterećujuća obaveznost tradicije od koje se generacije stasale u drugačijim uslovima pokušavaju otrgnuti zarad otvaranja prema novom vremenu i njegovim damarima. No, duboki koreni vekovnih vrednosnih sistema ne daju se tako lako raskinuti niti, u blažoj varijanti, modifikovati. Novo se uvek ispostavlja kako iskorak u izneveravanje amaneta predaka, posebno ako se na terenu gde je carevala ozbiljnost tipa „nacionalni identitet i opstanak“ pojave glasovi skloni postavljanju „neugodnih“ pitanja ili posprdnim dosetkama. Svakako da se vekovne kolotečine ne mogu, za 50 godina, preskočiti niti preusmeriti, odnosno da paralelno sa realnošću koju prepoznaju, prihvataju i potenciraju priređivači „Otklona“ egzistira još jedna bazirana na tradicionalizmu.
            Kako se vremenom društvene prilike i svet menjaju, napredak umetnosti ne može se zaustaviti – protivljenje tom procesu uspeće da ga uspori ali ne i spreči – te je promena u crnogorskoj poeziji evidentna i ogleda se u razbuktavanju mnoštva različitih poetika, što će dovesti kritičare i teoretičare pred novu dilemu: šta sve postoji i šta od toga vredi? Imperativu prevrednovanja prošlosti dodaje se onaj sagledavanja svekolikog dešavanja i njegovog ocenjivanja u rasponu od tekućih prikaza do antologija. Sve u svemu, mukama priređivača nigde kraja, sa sviju strana vrebaju ograničenja i iskušenja. Čak i sa osnovnim principom treba se izboriti – da li je ne-tradicionalizam beskompromisan ili su poželjna ublažavanja koja će u knjigu uvrstiti i autore kojima tradicija jeste inspiracija ali su od nje delom odmaknuti? S druge strane pitanje je koliki radikalizam i eksperiment mogu biti pravilno spoznati i ocenjeni?
            Rezultat svih dilema, njihovo razrešenje je u antologiji koja sadrži pesme 22 pesnika, rođena između 1941. i 1972. godine. Najzastupljeniji su autori rođeni 1950-tih, što je i razumljivo jer se njihova puna stvaralačka zrelost podudara sa posmatranim periodom; pesnici rođeni 1940-tih stasali su u razdoblju prelamanja, dolaska novog ali i još jakih struja tradicije – otuda njihov napor odupiranja starom svakako valja poštovati – dok su pesnici rođeni 1960-tih i mlađi oni od kojih se očekuje da budu spone sa novim milenijumom u kome će dati svoj maksimum. U odabranim pesmama odzvanjaju sećanja na mitsko ali i uranjanje u tkiva urbanog, novu melanholiju, pogledi obojeni  rok’n’rol kulturom, humorno-cinični odmaci, metafizičke dileme... Milić Popović i Bogić Rakočević, i sami pesnici okrenuti novim tendencijama i svrstani u neke druge antologije (u svojoj nisu zastupili sebe što je možda i nepotrebna skromnost), opredelili su se za umereniju radikalnost, što podrazumeva da su imali sluha i za pesnike u čijem delu novo nije poništilo već famoznu tradiciju, ali su pokušali i da ukažu na generacije koje dolaze. Naravno, moguće je stavljati primedbe na broj pesama kojima je poneko zastupljen ili na odabrane pesme koje ponekad ne odražavaju u potpunosti verno kvalitete odnosno preokupacije pojedinog autora (npr. nedovoljno je zastupljena naučno-fantastična poezija Slobodana Vukanovića, po kojoj je on jedinstvena pojava na crnogorskoj pesničkoj sceni); takođe se da konstatovati da su kod pojedinih autora pesme u „Otklonu“ iste sa onima iz antologije-izbora „So What?“ iz 1997.g. (postoji i velika podudarnost zastupljenih pesnika u obe knjige što je razumljivo jer se obe bave istim korpusom). No, sve izrečeno nikako nije „otežavajuća okolnost“ za „Otklon“ već tek moguća smernica za dalji rad koji uvažava osnovni uspeh antologije a on je u obuhvatanju, sagledavanju i sameravanju jedne vrlo aktivne i atraktivne pesničke scene.
(2000)


Zbirka pesama B. B. Kebre nastavak je tradicije ukoričavanja stihova i misli rokera, i još dalje u istoriji, svakovrsnih muzičara. Setimo se npr. srednjevekovnih trubadura, francuskih šansonjera pa Bulata Okudžave i L. Koena, pevača protestnih pesama B. Dilena, rokera Morisona i naših Štulića i Čorbe. Osnovni problem sa svima njima bio je i ostao: šta su oni? Umetnici reči ili muzike? Jer, poezija je odavno prestala da se samo peva, da bude deo veće muzičke celine, i postala samostalna, svela se-uzdigla na „muziku reči“, na produbljivanje svog verbalno-asocijativnog značenja.
            A R’n’R je jedinstvo teksta i muzike. Uvek se može desiti da jedan segment bude slab ali ako su oba dobra doživljaj je jedinstven (tu podrazumevam i one slučajeve kad jedan segment uspešno skriva manjkanosti drugog).
            Objavljivanje reči pesama uvek je, zbog tog jedinstva, manjkavo i ima značaj propratne pojave. Ritam u glavi diktira način čitanja reči. Takve pesme jednostavno ne postoje samostalno, bez muzike jer su se prvo pojavile u jedinstvu sa njom. (Zato se tekstovi i najčešće štampaju kao dodatak nosaču zvuka, kao skraćeni oblik nekadašnjih pesmarica koje su pored reči popularnih pesama sadržavale i note istih.) Konture Mona Lize uvek su samo priručan, za neku svrhu prigodan prikaz slike. A slika je celina!
            O preostalim pesmama, dakle onima koje nisu prvo otpevane, u takvim knjigama može se (ako ih uopšte ima) suditi samo sa književnog stanovništa.
            Tako stoje stvari i sa zbirkom poezije  B. B. Kebre.
            Pesme koje smo mogli da čujemo i koje su već u tom obliku ishvaljene od rok kritičara, ovako same, samo u tekstu, dosta se dobro drže – sasvim su korektne. Daleko ispod njih su pesme koje se (svesno ili ne, voljno ili ne) drže tzv. verističkog pesničkog izraza. Njihovo bavljenje svakodnevnim, čak i uz dobranu dozu psihodelinog gledanja na stvari, na nivou je rutinskog ispunjavanja stranica.
            Ono što preostaje je nekoliko pesama koje, na tragu nadrealizma, ređanjem asocijacija (takođe svedenih na okvire psihodelije i apsurda) uspevaju da stvore onu „muziku reči i značenja“. Takvi stihovi najbliži su književnosti sa velikim K. Ima u njima snage koja, bude li se radilo na njoj, može da raste. Ali, hoće li Kebra to?
            Da li je njegova namera da ostane dobar roker koji praši dobru muziku i čiji su tekstovi i-ha-haj odmakli od ostalih rokerskih (ne)dela?
            Da li Kebra želi da upliva u pesničko more i van plićaka?
            Hoći li „nepevani“ stihovi biti samo uzgredna zabava, neobavezna demonstracija mogućnosti, ili će, posle obećavajućeg početka, krenuti dalje u Književnost?
            Sada je negde između. I ovde i tamo. U mogućem iskoraku. Još nedovoljno definisan.
            Još uvek bez odgovora na pitanje: Ko je taj čovek?
(1992)


top