U FOKUSU
Srboljub Nikić (1971) ovdašnoj strip javnosti predstavio se prošle godine grafičkim romanom „Žig petokrake“. Reč je o prijatnom iznenađenju, tim većem što dolazi van uobičajenih centara strip produkcije (demetropolizacija stripa bitna je, kasnije potisnuta, tekovina alternativnog stripa 1990-tih). Kako zapaža recenzent Zoran Stefanović, ovo delo korespondira, sa delovanjem beogradske strip grupe „Kosmoplovci“ i radovima članova „Vršačkog strip pokreta“ Danila Milošava Wostoka i Borislava Grabovića Grabowskog, te sa iskustvima neoavangardnog pokreta Signalizam, kako po samom duhu tako i vizuelnim izražajnim sredstvima i tehnikama. „Žig petokrake“ je nekonvencionalna, razbarušena pripovest koja spaja naučnu fantastiku, društvenu satiru odnosno fantazmagorijske odmake od realnosti iscrtane „primitivnim“ slikama na tragu andergraund iskustava dokazujući da alternativni/„andergraund“/autorski strip i dalje nudi talentovanim autorima široke prostore za izražavanje koji podrazumevaju i ambicioznije radove; otuda je vidno posustajanje domaćeg andergraunda pre pitanje smene autorskih generacija nego prevaziđene forme jer alternativa nikad ne može zastareti.
Novi Nikićev grafički roman „Srce nije meso“ već svojom pojavom pobuđuje interes znatiželjnog čitaoca koga ponajpre intrigira da li je stvaralac ostao dosledan sebi ili je promenio tabor i prešao u „mejnstrim“ strip. Otuda odmah konstatujemo da je novo Nikićevo delo na tragu prethodnog, odnosno da ostaje verno poetici sa kojom je započeo svoju strip avanturu; ovo, naravno, ne znači da početne pozicije nisu nadograđene jer Nikić vidno napreduje u svim elementina svog dela.

REČ KRITIKE
            „Srce nije meso“ na stotinjak stranica nudi višeslojnu, zgusnutu priču koja se, nominalno, dešava u budućnosti ali se vezuje i za skorašnju, ratnu prošlost ovih prostora. Muzička zvezda u usponu doživljava veliku ljubav ali i tragediju, ubistvo usvojenog deteta-igračke u anarhističkom atentatu i raspad emotivne veze; potom će mlada žena bizarnu utehu naći u naručju robota Petka iz koga će je otrgnuti bolest koju može izlečiti samo presađivanje srca. Oporavak na Jupiterovom satelitu Evropa doneće novu ljubavnog partnera (koji je, u stvari, stari) ali i neobične snove u kojima se preživljava život nevoljnog donatora srca. Veštačka trudnoća i rađanje deteta-klona donatora srca početak su propast dotadašnjeg ustrojstva sveta. Osnovna se priča dodatno usložnjava pobočnim događajima odnosno umetnutim višeznačnim celinama - stripom, holografskom operom, snovima... Buduća istorija, mada izgleda sjajna i odmaknuta od prošlih dana nije ni savršena ni oslobođena mračnog nasleđa koje se povremeno probija do površine društvene realnosti. Autor nenametljivo ali ustrajno pominje kako dileme i kolebanja mlade žene tako i krta, problematična mesta u ustrojstvu novog doba; ti tamni valeri u osnovu su zalog ubedljivosti čitavog dešavanja.
            Crtežu rudimentarnih linija, koje ne poštuju nijedno klasično crtačko pravilo, od perspektiva i proporcija do senčenja, u ovom delu je usložnjena uloga. Autor ne samo da izdvojene celine crta drugačije od dešavanja u osnovnoj priči već povremeno „primitivni crtež“ izdiže na ravan namernog i vrlo efektnog manirističkog poigravanja kako u kompoziciji kvadrata tako i tabli, što svedoči o bogatstvu i razvoju njegovog nesvakidašnjeg talenta.
            („Dnevnik“, 2015)
U FOKUSU
Dino Batalja (1923-1983) jedan je od cenjenih strip umetnika XX veka koji je za nepune četiri decenije aktivnog rada stvorio obiman i raznorodan opus. Svoju je strip avanturu započeo po okončanju II svetskog rata kao član „Venecijanske grupe“ uz Huga Prata i Alberta Ongara. Ipak, i pored početnih uspeha, on nije hteo da se 1948.g., kao njegove kolege, preseli u Argentinu kako bi sarađivao sa izdavačem Cezarom Civitom. Batalja se preselio u Milano i nastavio da crta stripove za različite naručioce i publikacije, sa vrlo promenjivim uspehom. Bitnu promenu ovog stanja donelo je prihvatanje ponuda da crta stripove po delima Šekspira, Poa, Lavkrafta, Hofmana, Mopasana. Ovi radovi su pročistili i profilisali njegov grafizam odnosno doneli mu široku popularnost i uvažavanje kritike.  Na najprestižnijem evropskom (i svetskom) strip festivalu u Angulemu, 1975. godine, nagrađen  je priznanjem „Najbolji strani umetnik“. Godinu dana pred iznenadnu smrt Batalja se vratio svojim strip korenima stvorivši novog junaka, netipičnog detektiva Kuka iz Skotland jarda koji početkom XX veka rešava bizarne krimi slučaje.
Strip album „Legionar“ pojavio se 1977.g. u znamenitoj ediciji „Un uomo un'avventura“ („Čovek u akciji/avanturi“) koja je donela tridesetak sjajnih priča iz pera i četkica najboljih italijanskih autora. Mada su prošle gotovo četiri decenije od originalnog objavljivanja „Legionara“ on i dalje pleni pažnju kako samom pričom tako i načinom na koji je ova realizovana, neprikosnoveno dokazujući da valjanost umetničkog dela ponajmanje zavisi od njegovog oblika/forme (ma koliko ona, kao recimo strip, bila prokazana kao trivijalna).
REČ KRITIKE
       Kako samo ime nagoveštava ovaj se strip bavi Legijom stranaca odnosno epizodom iz njene istorije. Priča se dešava 1921.g. u Alžiru, odnosno Saharskoj pustinji i prati rivalstvo kapetana Dezea i legionara Moroa. Iako je pravilo da se ulaskom u Legiju stranaca prošlost ni jednog njenog pripadnika ne pominje, Moro podseća kapetana da je, tokom I svetskog rata, u bici kod Verdena, zbog njegovog kukavičluka on, Moro, sa nekolicinom vojnika, bio osuđen na strogi zatvor. Moro odbija da prihvati ponuđeno izmirenje pa se sukob oficira i vojnika zaoštrava ali biva prekinut kada jedinica dobija zadatak da proveri stanje u udaljenoj pustinjskoj tvrđavi. Četa uspeva da stigne na cilj ali biva opkoljena pobunjenicima. U nemilosrdnoj borbi legionari se bore do poslednjeg. Pokušaj kapetana Dezea da se preda potvrđuje Moroovu tezu da zec nikada neće postati lav ali mu osveta ne donosi nikakvo zadovoljenje tik pre nego će alžirski patrioti ući u tvrđavu. Priča o vojničkoj časti, hrabrosti i kukavičluku imponuje ali nije, ipak, nimalo sjajna jer ako su se rivali prethodno, u Velikom ratu, borili protiv agresora sada su upravo oni agresori koji su porobili i uništavaju druge narode; u takvoj raboti svakako nema nikakve časti pa ni vojničke. Otuda ova vinjeta pored sve muke i surovosti profesionalne službe u oružanim snagama i plaćeničkog ratovanja, nosi u sebi gorčinu učestvovanja u jednom nehumanom, nemoralnom činu.
            Bataljin dokumentaristički crtež, mutnih linija i obrisa, oplemenjen tananim akvarelom, ponovo se, potpomognut i efektnom montažom tabli, pokazuje kao idealno sredstvo za dočaravanje atmosfere, te prikazivanje gotovo fantazmagorijskih pejzaža pustinje i nemilosrdnih scena bitaka i pogibija. „Legionar“ je još jedan biser koji je čitaocima podario vrhunski strip umetnik.

            („Dnevnik“, 2015)
Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i  srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli.
U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama.
(“Srpski književni list“, 2015)
U FOKUSU
            Drugi tom sabranih epizoda - avantura Ripa Kirbija, „prvog savremenog detektiva“, kako piše na prvoj strani reprezentativnog albuma, čini sedam epizoda objavljenih u periodu od polovine 1948. do polovine 1950. godine. Prva epizoda ovog stripa pojavila se 4. marta 1946.g. a „priče u slikama“ kontinurano su se nastavljale u dnevnim novinskim kaiševima. Crtež je bio delo Aleksa Rejmonda (1900-1956), proslavljenog autora „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934.g. odnosno „Tajnog agenta X-9“ koji je svoje avanture započeo dve nedelje kasnije, 22. januara 1934. (zbog nemogućnosti da uporedo radi na tri serijala Rejmond je naredne godine odustao od „Tajnog agenta“). Uprkos velikoj popularnosti Gordona i Džima, Rejmond se 1944.g. prijavio za službu u mornarici (crtao je ilustracije uglavnom za vojne časopise) iz koje je izašao posle nepune dve godine i suočio se sa situacijom mnogih demobilisanih vojnika - nemogućnošću da nađe posao; u njegovom slučaju izdavač „King Fičers“ je za tekuće serijale angažovao druge crtače. Rejmond je morao da osmisli novog strip junaka a kako je rat od njega stvorio realistu (umesto ranijeg fantaste) izbor je bio kriminalistički strip sa privatnim detektivom u glavnoj ulozi. Rip Kirbi se trebao razlikovati od dotadašnjih obrazaca - da ne bude ni prefinjeni, prevashodno dedukciji sklon detektiv ali ni robusni, „tvrdo kuvani“ detektiv spreman da probleme rešava pesnicama, revolverom i ne uvek zakonskim metodama. Kirbi je preuzeo po malo iz obe tradicije nadograđujući ih netipičnim izgledom kojim dominiraju naočare i specifičnim temama koje su zajedno kreirali Rejmond i scenarista Vord Grin. Tako je Rejmond priču „spustio na zemlju“, dodao joj bleštavošt velegrada i visokih društvenih krugova, precizan crtež i - pustio Kirbija u svet. Čitaoci su ga odmah prihvatili što je Rejmonda ponovo uzdiglo među najpopularnije strip stvaraoce svog vremena.
             
REČ KRITIKE
            U trećoj godini izlaženja „Ripa Kirbija“ osnovne postavke priče iskristalisale su se i počele da nadograđuju. Duga epizoda (objavljivana gotovo 6 meseci) „Užas na Temzi“ ponovo zapliće svetove manekenki, glamura, bogatstva, snobizma i kapricioznosti sa smrtonosnim krugovima kriminala. Kirbi problem rešava i „sivim ćelijama“ i „običnom“ tučom.
„Bandarski rubini“ su igra nadmudrivanja i skrivanja na luksuznom brodu iz koje će, osim slave, Kirbiju ostati i bernandinac Major, statista u sledećim avanturama.
Epizoda „Kao muve na med“ baca Kirbijevu devojku, manekenku Hani, u naručje bogatog plejboja koji želi da se oženi njome. Kirbi uviđavno ostavlja Hani da sama odluči koga više voli ali ne uspeva da ostane hladnokrvan, posebno kad se ona nađe u smrtnoj opasnosti koju izaziva pohlepa prema velikom nasledstvu.
„Veselo leto s Pagan“ vraća na scenu staru poznanicu, Pagan Li, prestupnicu kojoj je Kirbi pomogao da izađe na „pravi put“ i postane holivudska zvezda Medlon. U ambicioznoj priči sa nekoliko paralelnih zapleta, kompromitujuća prošlost ponovo preti Pagan u liku bezočnog ucenjivača.
U „Maloj begunici“ sudaraju se bogatstvo i ljubavni gresi; ovog puta dete ljubavi pokušava da se odupre diktatu, pravilima i interesima (čuvanja) novca.
„Opasnost na snegu“ meša visoku modu, sjajne dragulje i dovitljive lopove dok u „Ljubavnoj tragediji“ Dezmond upada u zamku prevejanih prevaranata koji zloupotrebljavaju normalnu čovekovu želju da voli i bude voljen.
            Rejmondov foto-realistični, detaljima bogat crtež besprekoran je kao i majstorsko senčenje prilagođeno crno-beloj novinskoj štampi. Montaža i kadriranje, iako ograničeni skromnim mogućnostima kaiševa, precizno prate tenzije priče. I ova knjiga potvrđuje da je „Rip Kirbi“ nesporno jedan od najboljih detektivskih stripova XX veka.

            („Dnevnik“, 2015)
Nova knjiga Vase Pavkovića (1953) bavi se teškom mada izazovnom i podsticajnom pesničkom (ali i opšte literarnom) temom odnosa prema umetničkoj sabraći pesnicima/literatama savremenicima.
Zbog čega je ova tema teška i izazovna pa se, otuda, retko ko njome bavi?
Zbog toga što zahteva celovitu ličnost sposobnu da sebe sagleda u kontekstu postojeće literarne scena (koja je svet za sebe) odnosno da se (samo)odredi (što neminovno podrazumeva i sameravanje) prema ostalim stvaraocima i njihovim delima.
Određivanje umetnika prema literatama iz dalje i/ili bliže prošlosti podrazumeva se kao čin korektnosti i kolegijalnosti, poštovanja i uvažavanja autora čija je valjanost višestruko potvrđena a koji su svojevrsni uzori/učitelji mladim autorima, oni koji ih uvode u večni i beskonačni svet literature.
Dela literata savremenika (posebno ako stvaraju na istom polju) najčešće se prećutkuju. Razlozi za to su mnogobrojni, od samoljubivosti autora kojima se čini da će pominjanjem dela drugih autora umanjiti značaj sopstvenog do umetničkih, estetskih neslaganja. Rečenom valja dodati i moguće sasvim lične (ne)simpatije, sukobe i životne rivalitete. Otuda je retko čuti da literata pominje dela kolega (dakle, ne u svojstvu kritičara već pripadnika iste branše), posebno ne u pozitivnom kontekstu (osim, naravno, ako ne pripadaju istim interesnim grupama). Da bi se trezveno i nadahnuto govorilo o savremenicima treba biti zaokružena, stabilna ličnost svesna sopstvenih kvaliteta i dostignuća odnosno postojećeg okruženja. U psihijatriji se ovakvo ponašanje definiše kao „pravilna orijentisanost u vremenu, prostoru i prema ličnostima“ što je odlika zdrave ličnosti.
Ako je, pak, govor o drugima pretočen u stihove imamo pred sobom odista izuzetnu pojavu. Vasa Pavković je u knjizi „Majstori pevači“ ispisao (ili, dozvolite da upotrebim starinski ali ispravniji termin - ispevao) stihove o četvorici svojih (i naših) savremenika - Jovanu Hristiću, Aleksandru Ristoviću, Srbi Mitroviću i Novici Tadiću. U trenutku kada se knjiga pojavljuje sva četvorica nisu više sa nama no uspomena na njih je vrlo živa a njihova poezija i dalje odzvanja i nije prekrivena prahom proteklih dana.
Pavkovićev dijalog sa pesnicima višestruk je. Primaran je doživljaj njihovih pesama-stihova koje on citira kao polazište svoje pesme, element koji ih razvija i usmerava odnosno zaključuje ih. Reči/misli/slike drugog pesnika postoje kao spoljni entitet kome se Pavković divi promišljajući njihovu estetsku vrednost odnosno značenjske nivoe. No, ti stihovi nisu „strano telo“ za ovog čitaoca-pesnika već, naprotiv, njihovim „konzumiranjem“ oni postaju deo čitaočevog-pesnikovog postojanja, element koji usmerava pažnju i misli i boji ih određenim emocijama, daje viđenom drugojačije predznake u odnosu na vreme pre njihovog saznanja. Tako se dešava svojevrsna alhemija razmene energija dva bića prostorno i vremenski udaljena a ipak u vezi, alhemija čija je priroda i dalje nepoznata.
Pored tog duhovnog kontakta, sticajem okolnosti dolazi i do susreta pesnika „licem u lice“ što je sasvim nov nivo komunikacije odnosno interakcija. U njemu se neminovno traže sličnosti i razlike između onoga što pesnik piše i njegovog „fizičkog oblika“ a što je, takođe, predmet mnogih manje ili više uspelih teorijskih promišljanja i spekulacija. Naravno, u ovakvim je slučajevima na delu i određena empatija između ličnosti što povratno može delovati na doživljaj onoga što pesnik stvara a u kome ima (ili nema) i doze subjektivnosti što je, u slučaju pesničke knjige o pesnicima, itekako dobrodošla nota.
Konačno čitanje pesama i druženje sa njihovim tvorcem način je da se autor samospozna, da se otkriju njegove emocije i misli, životne dileme i akcije. Jer odabir  govori i o onome ko ga sačinjava pošto time iscrtava i sopstveni profil, pomalo iskosa, ali, otuda, i preciznije i uverljivije. Četvorica odabranih pesnika, uz sve razlike koje ih dele kako u stvaralaštvu tako i životu, mogu se posmatrati (uslovno ali ne i proizvoljno) kao primeri različitih načina postojanja elegancije kao literarnog i životnog principa i kvaliteta. Na estetizovanu eleganciju Hristića nadovezuje se pritajena, introvertna eleganciju Ristovića i, slična a opet i različita, otvorenija Mitrovića odnosno robusna, tamna elegancija Tadića. Različita tematska interesovanja u poeziji odnosno, manje ili više prisutna/odsutna vezanost za neposredni kontakt sa pesnikom, formalno su polazište za Pavkovićeva promišljanja savremenika ali, povratno i - nedvosmisleno, sopstvenog svetonazora pošto u ovoj knjizi nema dileme ko je lirski subjekt jer ovo je potpuno lična Pavkovićeva knjiga nepokolebljivo potpisana njegovim imenom i prezimenom, što je čini duboko ispovednom. Čitaocu neće moći da promaknu melanholični pasaži, zadivljenost rečima drugih pesnika, naklonost prema njihovim sudbinama i senke prepoznavanja stvaralačkog (ne)sretnog usuda. Dileme življenja, mladosti, sredovečnosti i naznaka starosti, poleta i naizgled smirene mudrosti, trivijalni prizori iza kojih je duboko značenjsko zaleđe, priroda i urbanost, svakodnevica i njen literarni-pesnički odjek kao odrednice postojanja i duhovnih kretanja spojeni su majstorski u Pavkovićevim pesmama. A sve su one ispisane suzdržano, bez afektacija i melodramskih efekata, bez „velikih“ reči dakle primireno i - elegantno. Pavković iznova demonstrira svoju raritetnu sposobnost da niže stihove neodoljive lakoće i prozračnosti, da iskušava i meša trivijalno i visokoumno a da mu glas ostane pouzdan, neposredan, bezmalo intiman.
U konačnom sagledavanju knjiga „Majstori pevači“ duboko je lična ispovest koja je isečak iz sopstvenog života i, istovremeno, ne samo pohvala dela određenih pesnika već i pohvala same poezije, njene moći/snage da utiče i menja mentalne horizonte onih koji se usude da je čitaju i spremni su da je razumeju.
(„Beogradski književni časopis“ br. 38, 2015)


top