NOVA STRIP SNAGA - strip grupa MOMCI


Strip grupa Momci jedna je od najinteresantnijih pojava na domaćoj strip sceni poslednjih godina. Njihovi radovi plene svežinom i lucidnošću odnosno zdravim, nesputanim humorom koji se poigrava svim ’ozbiljnim’ i ’neozbiljnim’ temama sa istim žarom. Karikiranje opštih mesta potrošačkog raja, ispraznost i apsurd „velikih ideja i vrlina", poniranje u svetove fantazija, uvek u briljantnom grafičkom obliku, zaštitni su znak mladih umetnika koji su najava nove generacije strip autora, novih snaga i osećajnosti.

            Pored brojnih pojavljivanja u strip periodici ’Momci’ su objavili i dva samostalna izdanja: ’’Ostaci’’ i ’’Hodnik se pretvara u grožđe’’ (koje sadrži stripove N. Vitkovića), i ona su potvrda kvaliteta ove grupe pred kojom je svakako lepa budućnost.

            Evo šta o svom radu, razbarušeno i neobavezno, kažu Nikola Vitković (Lepa), Goran Rajšić (Kiki), Kavon Robiland (Roki) i Andrej Vojković (Koja).

 

KOŠAVA: Za one koji se tek uključuju recite nešto o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

 

MOMCI: Neko od gore je hteo da rizikuje pa nas je spojio. Sada se sigurno zbog toga kaje. To je bilo daleke '91, da bi se naša definitivna struktura iskristalisala '93, u doba najveće nemaštine. U tada već presahle vode domaćeg stripa zakoračili smo sitnim koracima objavljivanjem u ‘’Tronu’’. Držali smo se plašljivo uz obalu plašeći se da nas ne odnese struja samo da bi shvatili da više i ne postoji struja. Uvidevši prazan prostor odlučili smo da budemo novi tok. Kao što znate, na izvoru svake reke postoji potočić da bi potom prerastao u pravu bujicu. Pogledajte samo Kolorado. Shvatate li? Kolorado je ostavio iza sebe Grend Kenjon (a pritom ne mislimo na Veliki Nužnik), njemu je za to trebalo na milione godina. Nama je dovoljna decenija. Sledila su objavljivanja u ‘’Patagoniji’’, ‘’Strip maniji’’, ‘’Nezavisnom’’, ‘’Vremenu dece’’, ‘’Književnoj reči’’ & par samostalnih izdanja. Takođe, pojavljivali smo se po izlozbama: ‘’3&4 Bienale stripa’’, ‘’Zlatno pero 95’’, ‘’World Of Ex Libris’’ i ‘’60 godina domaćeg stripa’’.

 

KOŠAVA: Zaboravili ste da pomenete i vaš strip - koncert u ‘’Radionici za popravku grada’’, koji je inače bio novina u stripu.

 

MOMCI: To je bila promocija ‘’Jebusa: katalog japanske tehnologije - multimedijalni spektakl’’. To je odličan primer onoga što predstavljamo. Znači: sinteza rok grupe, strip autora, kibernetike i genetskog inženjeringa.

 

KOŠAVA: Čime ste zauzeti sada?

 

MOMCI: Trenutno su u pripremi stripovi po narudžbinama iz Japana. Plan za domaće tržište obuhvata pojavljivanje u ‘’Strip maniji’’, nadolazećem ‘’Striperu’’ i ‘’Patagoniji’’ do kraja ove godine. Ne libimo se pojavljivanja u bilo kom časopisu u kom se oseti potreba za nama.

 

KOŠAVA: Neizostavno se nameće pitanje: kakav je vaš odnos prema domaćoj strip sceni?

 

MOMCI: Radujemo se tom pitanju. Osnovni problem je nedostatak ambicije & samoreklamiranja. Nećemo da seremo kako niko ne plaća, pa se zbog toga i ne treba truditi. Dosta je opravdanja i vađenja na situaciju. Jeste da su ‘’Borci sumraka’’ i ‘’Generacija idiota’’ najgori stripovi svih vremena ali ipak im treba odati priznanje zbog ambicije i želje koje pokazuju u svom nastupu, a to je upravo što našima fali. Agresivnost, ne samo u stripovima nego agresivnost tj. odlučnost u nastupu. Džaba nekome što je najbolji ako za njegove stripove zna jedno od dvoje ljudi.

 

KOŠAVA: I na kraju, sta je vaš cilj?

 

MOMCI: Kruna našeg plana biće otvaranje MOMCILENDA, zabavnog parka zbog kog bi se i sam Dizni odledio. O tom potom.

 

 

(‘’KOŠAVA’’, br. 31. decembar 1996. - januar 1997.)

Razgovarao Ilija Bakić



Duško Vlajković Mitrovanov, Glorian Day i Mitar Vladuš jedna (ni)su osoba! Ovo senzacionalno otkriće utvrđeno je dugogodišnjim strpljivim radom koji podrazumeva praćenje štampe i književne periodike, obilaženje mesta na kojima se pričalo da se osumnjičeni pojavljuje, razgovora sa svedocima i nabavku izdanja umnoženih u malim tiražima i deljenih poverljivim osobama. Spisak (ne)dela ovih/ove osobe/osoba nije potpun i teško da ćemo ikada steći uvid u njegovu kompletnu bibliografiju a ni sa biografskim podacima nije bolja situacija – osim da je rođen 1967.g. u Vršcu, gde i dalje (ne) živi i radi, sve ostalo su pretpotavke i legende.
            Opšte je poznato da imenovanog interesuju različiti umetnički žanrovi: drama, kratka proza i njihove mešavine, aforizmi, kompjuterski strip... Ono što im je svima zajedničko je nonšalatno-neobavezno nepriznavanje autoriteta, velikih istina, malograđanskog morala i lepog ponašanja. Njegovi zapleti i raspleti, replike, rečenice i stihovi vrcaju od provokacija, pitanja koja ne bi trebalo postavljati i neugodnih odgovora na ista. Za one koji se, čitajući ih, osete neugodno, povređeno, uvređeno, ozlojeđeno, izvesno je da su u debelom salu konformizma izgubili smisao za satiru i provokaciju (ako su ga ikada i imali). U svom delovanju Duško/Glorian/Mitar, naravno, ne štedi ni sebe, uvek je voljan da se samohvali i samodrekuje (kako bi rekao stari i slavni prvak pisane reči koji je pisao i drame i aforizme i stihove), zahvaljujući čemu ostaje normalan prema samom sebi a drugima ne dozvoljava da mu nađu manu ili ga uhvate u raskoraku.
            Šta će nadalje biti sa Vlajković Mitrovanov/Day/Vladušom, sa svakim posebno i svima zajedno?
            Sigurno je da će i dalje gurati svoje pero-reč-nos tamo gde se ne sme, mahati pred njuškama uvaženih, zabijati prste u oko akademizma, stalno biti levo smetalo, bubuljica na nezgodnom mestu, kurje oko bon-tona. Biće teško iskoreniti ga ili ućutkati ga jer je tamo višestruk. Možda je zaista rešenje proizvesti ga u sveca, kako on najavljuje, nadajući se da će prestati da ga slušaju oni koji to sada čine slatko i gorko se smeškajući. Razapinjanje na krst svakako ne dolazi u obzir jer je on već našao način kako da i to izvrda u svoju korist (vidi crtež). Jedina nada za sve kojima smeta jeste da imenovani, kako god da ga zoveta, podlegne svojoj najvećoj vrlini-mani (već kako ko na to gleda): Lenjosti, i na neodređeno vreme rastegne spravljanje svojih radova ili u potpunosti prekine sa tom praksom. No, i u tom slučaju ostaju ranija (zlo)dela koja se prenose s kolena na koleno, iz ruke u ruku, iz džepa u džep. Dakle, sekta DVM-ista, GD-ista i MV-ista nastaviće svoje subverzivno delovanje u katakombama iz kojih će, kad za to svane dan, izaći na svetlo dana u kome će se suditi opštoj istoriji licemarja.
            Zato, bojte ga se svi koji za to imate razloga!
            AA (Anonimni Anonimus)
(2001)

Osnovni zadatak zapadne industrije zabave (kao i svih drugih industrija) jeste da stvara profit svojim vlasnicima tj. da izabacuje robu koja se masovno kupuje. Pošto biznis ne trpi rizike i teži da ih smanji na najmanju meru, konstantna je potreba za otkrivanjem želja konzumenata i standardizovanje proizvoda u skladu sa njima. Filmska industrija razvila je moćne sisteme za otkrivanje sadržaja koji imaju prođu i sve visokobudžetne produkte podvrgla ovim imperativima/ograničenjima. No, ni ostale grane masovne zabave ne  zaostaju po pitanju traganja za isplativim temama. Takav je slučaj i sa knjigama best-selerima. Velike izdavačke kuće SAD, Engleske i drugih zemalja razradile su strategije za ubacivanje knjiga na top liste i njihovo što duže zadržavanje na njima. S jedne strane su legalne aktivnosti (reklame, plaćene senzacionalističke recenzije i intervjui, turneje pisaca; sve je to poduprto od lanaca velikih knjižara koje posluju po principu najtraženije-najzastupljenije) a s druge strane su one manje poštene rabote kakve su organizovana kupovima po reprezentativnim knjižarama (onima u kojima se beleže podaci za best-seler liste) ili pojava ’best-selera u pretplati’ (po kojoj se neka knjiga na osnovu neproverivih podataka o broju pretplatnika uvrštava na best-seler liste iako još nije ni izašla iz štampe).
            Naravno, relativni centar čitavog dešanja jesu knjiga i njen pisac (mada je urednik, sa svojim širokim ovlašćenjima da izbacuje, menja i prekraja napisano, često važniji jer štiti kapital izdavača). Među piscima, pak, uspostavljena je hijerarhija prema tome da li je neki autor redovni posetilac top lista ili ne. Majkl Krajton (1942) jedan je od onih iz samog vrha piramide jer već pune dve decenije proizvodi romane koji se dobro prodaju. Za to vreme on je (kao i njegove kolege Kunc, Mekafrijeva, Ladlam, Grišam, Morel, King i drugi) razradio i usavršio recept za pravljenje best-selera koji primenjuje u svakoj prilici pa i u romanu „Sfera“ iz 1987.g. nedavno objavljenom i kod nas.
            Za siguran best-seler potrebno je, dakle, sledeće: prvo, zanimljiva priča. Ovo ne znači da priča mora da bude originalna ili jako dobra; nužno je da bude akciona i da barata (barem na prvi pogled) velikim dilemama. U slučaju „Sfere“ to znači da će pisac uplesti poznate obrasce priča o tajanstvenim otkrićima, vanzemaljcima ili došljacima iz budućnosti, fantastičnim moćima i dilemama koje njihova upotreba donosi. Stoga su mnogi segmenti „Sfere“ prepoznatljivi: tim naučnika podseća na Krajtonov roman „Andromedin soj“ (iz 1968.) po kome je snimljen i film, ceo podvodni ambijent liči na filmove „Ambis“ i „Podvodna platforma 6“ i tako dalje. Drugi sastojak best-selera jesu dinamični međuljudski odnosi. Grupa naučnika nije ni prevelika ni premala već upravo tolika da čitalac bez napora prati aktere koji su jasno iscrtani. Kada, kasnje, postane potrebno eliminisanje nekih likova, prvo stradaju vojnici pa histerični naučnik (prvima je dužnost da stradaju, previše su kruti a drugi je šarlatan) tako da preostaje odvažna trojka temeljnih i jakih karaktera među kojima je neko – izdajnik. Treći začin je ’naučnost’. Krajton neprestano ubacuje činjenice iz raznih oblasti nauka, tehničke podatke, teorije i tako pokušava da fascinira čitaoca svojom temeljnošću (što je radio i u ranijim knjigama o dinosaurusima, ekspedicijama u Africi ili problemima japija). Sledi precizno razvijanje i dizanje tenzije što ’vuče’ publiku. U skladu sa ovim ciljem poglavlja se prekidaju kad je najuzbudljivije, sa poslednjom, udarnom rečenicom. Korišćenje narativnih iskustava filma posledica su i Krajtonovog filmskog iskustva – on je režirao nekoliko filmova među kojima su najpoznatiji „Koma“ i „Svet Divljeg zapada“. Specijalitet ovog segmenta je: dvostruka katarza. U velikom finalu problem se razrešava dva puta, jednom samo prividno a drugi put (posle trke s vremenom i propašću) definitivno. Dalji elementi recepta su: prljavi veš (svi junaci imaju mane i tamne mrlje iz prošlosti, komplekse i paranoje a tu je i definitivni krivac – podsvest; naravno, do kraja će heroji pobediti i same sebe i postati kompletne ličnosti), trunčica međurasnih konflikata (tek toliko da se, na pogodnom mestu, pokaže kako su Ameri tolerantni) i, konačno, nužni hepi-end.
            Krajton se držao svih pravila, smešao akciju, egzotiku, napetost i tajnu u ne predugu knjigu i, što je najvažnije, ne pretešku za prosečnog čitaoca. Istina, zbog toga je bio prinuđen da ne preteruje u psihologiziranju (pa su podsvest i ostali tereti ipak samo dobar izgovor za zaplet). Sterilizacija, ublažavanje i pojednostalvjivanje zarad čitljivosti osnovni su imperativ best-selera. Nikakvo eksperimentisanje ili ’gušenje’ publike drugačijim egzibicijama, već obavezni optimizam i vera u prave vrednosti – to se očekuje od ovakvih knjiga namenjenih marljivim pojedincima-čitaocima (u odnosu na mase nemih TV konzumenata). Krajton je očekivanja ispoštovao napisavši lepu i laku knjigu po kojoj je (pošto se lepo prodavala) snimljen i film, naravno, opet prema oprobanom receptu.
(1998)


Doktor Mile Janković poznat je beogradskim ljubiteljima SF-a po svojim aktivnostima na propagiranju ovog žanra i učešću u radu „Društva ljubitelja SF ’Lazar Komarčić’“. Njegov prvi objavljeni roman (ali ne i napisani jer Jovanović ovo svoje delo svrstava u ciklus „Priče sazdane od krvi i mašte“), pod naslovm „Bleda mesečeva svetlost“, potvrda je autorovog ozbiljnog promišljanja tema kojima se SF bavi (u ovom slučaju to su paralelne evolucije) te njihove temeljne, studiozne obrade.
            Radnja romana smeštena je u grad L. u nekoj neodređenoj zemlji, u neodređenom vremenu. Glavni junak, Pavle, tipični je pojedinac u svom svetu: tihi, mirni činovnik, bez poroka (osim ljubavi prema sakupljanju maraka), veran drug. Njegov bezličan život promeniće smrt najboljeg prijatelja posle koje će Pavle otkriti da svet nije tako miran i nevin i da se u njemu vodi bespoštedna borba između ljudi nastalih od čovekolikih majmuna i onih nastalih od škorpija. U finalu romana Pavle će, preobražen, ustati u odbranu mladog ljubavnog para i suočiti se sa Zlom.
            Prvi utisak sa kojim se čitalac romana susreće jeste da je knjigu pisao neko ko je veliki poštovalac ruskih klasika. I zaista, paralele sa npr. Dostojevskim same se nameću, počev od izbora glavnog junaka do atmosfere koja vlada u gradu L. Sve do zaista brutalne scene ubistva Pavlovog prijatelja - kome čovek/škorpija cepa utrobu, puni je kamenjem i baca ga u reku - nižu se opisi sitnih činovničkih radosti, filosofskih rasprava i najdubljih dilema koje potresaju Pavla, što bitno usporava roman i time još više utvrđuje osećaj da je tekst pisan u drugom vremenu. Uprkos ponekim preterivanjima (posebno kad su u pitanju sakupljači poštanskim maraka) činjenica je da autor uspeva da nas uvede u jedan, nazovimo ga, ’starinski svet’, što je dokaz da pred sobom imamo pisca koji želi i ume da stvori atmosferu u svom delu. I struktura priče, detalji (npr. Pavlovo bekstvo u bolest pošto se suočio sa pravom, skrivenom slikom sveta), doprinose da priču doživljavamo kao nešto pristiglo iz prošlosti. No, upravo zbog tog (ponovimo) namerno izazvanog osećaja koji pomalo uspavljuje čitaoca, brutalne i krvave scene dostojne savremenih majstora horora proizvode adekvatne efekte.
            Sve u svemu, uprkos svim manama, ovaj roman, kao jedno netipično ali uspešno  delo u savremenoj domaćoj SF produkciji, zaslužuje pažnju.
(1993.)


Brus Sterling (1954) svrstavan je, polovinom 1980-tih, u prvu liniji kiberpank ’revolveraša’ (u članku „Vodič za postmodernizam“ M. Svonvika) uz V. Gibsona, R, Rukera, L. Šinera, L. Šeparda, Svonvika i ostale saborce. Ipak, pored ’čistog’ kiberpanka u pričama i romanima, te ljutih pank razračunavanja sa zastarelim SF shvatanjima, objavljivanih pod pseudonimom Vinsent Omniveritas, u samizdat fanzinu „Jeftina istina“, Sterling se često poigravao i ne-pank temama, što mu je donelo ocenu (u pomenutom Svonvikovom članku) ’kameleona’ koji je „zadržao boju i uzbuđenje kiberpanka ali je i prešao u nešto novo“. Taj novi kvalitet vidljiv je u pričama uronjenim u kiberpank, kakve su „Mocart sa reflektujućim naočarima“ (u saradnju sa L. Šinerom), „Crvena zvezda, zimska putovanja“ (sa V. Gibsonom), „Zeleni dani u Bruneji“, „Kraljica Cikada“, i u onima koje su ’negde između’ kao „Mala prodavnica čarolija“, „Roj“, „Večera u Audogastu“. (Napomena: sve pomenute priče su prevedene u časopisima „Sirius“, „Alef“ i SF almanahu „Monolit“).
            Roman „Ostrva u mreži“ originalno se pojavio 1988.g. i nosi u sebi brojne kiberpank karakteristike ali i koncepte ’humanista’ (SF pravca suprotstavljenog kiberpankerima) o poštovanju književnih vrednosti. Priča se odvija u prvoj polovini sledećeg veka i prati pokušaj mladog bračnog para da nađe mesto u svom okruženju, kompaniji koja funkcioniše po principima ljudske solidarnosti i demokratije. Put ka uspehu vodi iz Amerike u nesigurnost Grenade, Singapura i pakao Afrike, kroz, za ceo svet, prelomne događaje. Visoka tenzija zadatka i neodoljiv zov ambicija, želja za dokazivanjem, uništiće zajednicu dva bića koja više ne dele iste ideje (ili bar nisu spremna na jednako žrtvovanje za njih). Bračna drama i kasnije putešestvije junakinje (jer ona ostaje u igri), kako radnja odmiče, svode se na krokije emocija, pre svega onih osnovnih (strah za sopstvenu egzistenciju), a u prvi plan izbija Sterlingova opčinjenost okruženjem – socio-političkom strukturom i funkcionisanjem sveta. Junakinja je najčešće u pasivnom položaju spram dešavanja koja je vode na rub njenog poimanja života (jer ju je američko blagostnaje razmazilo), te je na delu svojevrsno rastakanje njene ličnosti; no, ponegde su vidljive praznine u opisima (npr. njenog dugog tamnovanja i kulturološkog šoka izazvanog boravkom u Africi). Objašnjenje ovih propusta može biti i Sterlingov stav da je SF „u osnovi scena a zaplet tu samo smeta“.
            Sterlinog interes za ’scenu’ je i profesionalan, obzirom da je on diplomirani novinar sa priličnim iskustvom u struci i poznavanjem kako dešavanja koja dolaze na naslovne strane novina tako i onih naizgled malih ali uticajnih pokreta u pozadini. Ispitivanja globalnih aspekata politike i tehnologije u „Ostrvima...“ (koja su dobila nagradu „John Campbell Memorial“) funkcionišu bez većih teškoća (čak i živi Istočni, socijalistički blok ne liči na samog sebe tj. uklopljen je u ostatak sveta, tako da ova Sterlingova pogrešna postavka ’bode oči’ ali ne previše). Sterlingov svet je podeljen na izuzetno bogate (s obe strane zakona) i nepregledne mase ljudi osuđenih na krajnju bedu u koncentracionim logorima Afrike. Mreža komunikacija obavija planetu u skladu sa podelom moći, ostrva su prostori koje ona na pokriva i isključuje iz prometa informacija/kapitala. Nasuprot afričkih militantnih država je prevrtljiva vlast Beča, naslednika Ujedinjenih nacija (u kome je postignut sporazum o sveopštem razoružanju). Multinacionalne kompanije su pravi vladari sveta koji po svojim potrebama određuju šta je ispravno i moralno te glatko paktiraju i sa info-piratima. Mnoštvo malih zajednica različitih uređenja, od marksističkih do tradicionalističko zatvorenih, bori se za svoje pravo na egzistenciju. Uprkos jeftinoj veštačkoj hrani u Trećem svetu se umire od gladi, lokalni ratovi su svakodnevica kao i sveprisutni retro-virusi. Ekološka propast je na dohvat ruke. Rečju, sem za manjinu svet nije nimalo gostoljubivo mesto.
            U svojoj kreaciji budućnosti Sterling je pošao od vojno-političkih doktrina SAD koje su u to vreme bile u opticaju, od predviđenog globalnog rasta medija, ne previše poželjne decentralizacije ekonomske moći i strategije „sukoba niskog intenziteta“, na ograničenom prostoru i sa kontrolisanim snagama, kojima bi se rešavali problemi interesnih sfera, obzirom na sve veće potrebe bogatih i ograničenost prirodnih resursa smeštenih upravo u Trećem svetu.  U pozadini slike bogate Amerike nazire se dolazak novog doktrinarnog učenja Frensisa Fukojame o ’Kraju istorije’ (prvi tekst o tzv. „Endizmu“ pojavio se 1989.g.). Kraj istorije (ratova, bede, gladi) postojaće samo za one koji usvajaju principe liberalne demokratije, kaže Fukojama, misleći, naravno, samo na one već sada bogate i moćne toliko da od drugih otmu ono što im je potrrebno. Sterlingov roman, pak, slika ono što propaganda prećutkuje, otkriva da blistava budućnost jednih neće drugima doneti ništa više od poniženja i brisanja dostojanstva.
(1997)


„SOLARIS“ Novi Sad, knjige 1994-1995.


FANTASTIKA I KULT – O novim izdanjima „Solarisa“ (1994)

            Mladi ali izuzetno agilni izdavač „Solaris“ iz Novog Sada objavio je tokom letnjih meseci čak pet vrednih knjiga, svrstanih u tri biblioteke: ’Biblioteka svetske fantastike’, ’Biblioteka srpske fantastike’ i ’Biblioteka ’Cult’. Glavni urednik svih biblioteka je mladi književnik Saša Radonjić.
            Prva knjiga u ’Biblioteci svetske fantastike’ je izbor priča iz opusa E. A. Poa, pod naslovom „Pad kuće Ušera“, koji je priredio Dušan Patić. Ovaj izbor vraća nas jednom od rodonačelnika savremene književnosti, genijalnom Pou čije je delo esencija onoga što se naziva tajanstvo, jeza i misterija.
            Druga knjiga u ovoj biblioteci, izbog bajki Hermana Hesea, naslovljen „Čudnovata vest sa druge planete“, koji je priredio Vojislav Despotov, sadrži priče u kojima dominira zapitanost nad dilemama večnosti i prolaznosti, smislu života, prirode i čitavog sveta, posmatranim iz vizure dalekoistočnih filozofija.
            Kada se bude birao izdavački poduhvat 1994.g. u izboru će neizostavno morati da bude i knjiga Dragitina Ilića „Autobiografija odlazećeg“. Knjigu je, na osnovu do sada neobjavljenog rukopisa, priredio Sava Damjanov i njome se konačno, nadamo se, otvara put za ponovno vrednovanje ovog neopravdano zaboravljenog autora, pionira Science Fiction žanra kod nas (njegova drama „Posle milijom godina“ iz 1889.g. prvo je takvo SF delo u nas i jedno od prvih u Evropi). „Autobiografija...“ je romaneskna proza koja kroz niz spiritualnih avantura, prati posvećenika na putu ka otkrivanju Velike Rajne Prosvetljenja. Jedno remek-delo vraćeno je ovim izdanjem na svetlo dana a zasluga za to pripada ’Biblioteci srpske fantastike’.
            Biblioteka ’Cult’ trebala bi da, kako joj i ime kazuje, sadrži knjige autora koji su kultne pojave u svetu književnosti. Biblioteku otvara roman „Playback“ Rejmonda Čendlera, pisca čije se ime, uz Dešajela Hemeta, najčešće vezuje za pojavu tzv ’tvrdog krimića’. „Playback“ je još jedna (poslednja za života autora objavljena) avantura slavnog detektiva Filipa Marloua, ciničnog borca za varljivu Pravdu.
            Drugi kult pisac iz ove bibliote je Antoan de Sent Egziperi. Njegova knjiga „Noćni let“ oda je hrabrosti i plemenitosti pilota, jedna gotovo bajkolika priča o vrlini koja pleni svojom čistotom, što joj je priznao i pisac predgovora, slavni Andre Žid. Pojava knjige svojevrsno je obelažavanje 50-to godišnjice misterioznog Egziperijevog nestanka u plavim visinama.
(1994)


ŠPIJUN U KOMUNISTIČKOJ DIKTATURI „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorens Darel, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.

            Radnja romana „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorensa Darela, najnove knjige u biblioteci „Cult“ (urednik Dušan Patić) novosadskog „Solarisa“, dešava se u Jugoslaviji, u predvečerje rezolucije Informbiroa i prati doživljaje engleskog špijuna ubačenog u planine Južne Srbije. Specijalni operativac tamo će otkriti grupu rojalista „Belih orlova“ koja pokušava da do morske obale prenese zlato Kraljevine Jugoslavije, ne bi li njime obezbedila rasplamsavanje borbi protiv komunističke diktature. Darel (1912-1990), autor znamenitih romana „Aleksandrijski kvartet“ i „Avinjonski kvintet“, inače britanski ataše za štampu od 1949. do 1952.g. u Beogradu (to vreme je tema njegove knjige „Pevači diplomatskog zbora“), napisao je uzbudljiv i netipičan špijunski roman koji će ovdašnoj publici biti dodatno interesantan kako obzirom na vreme i mesto u koje je priča smeštena tako i zbog piščeve naklonjenosti prema ’nenarodnim elementima’, što je svakako bio razlog za ranije neprevođenje ove knjige (originalno objavljene 1957.g.) kao, uostalom, i mnogih drugih dela sličnog, politički ’nepoželjnog’ sadržaja.
(1995)

PUTOPISI I FANTASTIKA ZA VELIKE I MALE (1995)

            Mladi novosadski izdavač „Solaris“ i u letnjim mesecima nastavlja da ispunjava svoj kvalitativno vrlo ambiciozni izdavački plan. Upravo su iz štampe izašle tri nove, interesantne knjige.
            Književnik Saša Radonjić priredio je „Rečnik srpske putopisne proze“ sabravši srpske putopise objavljene u knjiškom obliku u periodu od 1783. do 1988. godine. O svakoj knjizi navedeni su osnovni bibliografski podaci, uz pripadajuće registre imena autora odnosno opisanih geografskih lokaliteta, a iz nekolikih putopisa odabrani su i karakteristični odlomci. Na ovaj način Radonjić je otkrio jedno od lica srpske literature koje je, iako ima dugu tradiciju, nedovoljno poznato, i tako sačinio knjigu koja je nazaobilazna za svakog budućeg istraživača ili ljubitelja ovakve literature. Ponuđeni odlomci svojevrsni su pregled spisateljskih taktika (od reportersko-dokumentarističkih do meditativno-refleksivnih) stvaranja putopisa. Iako je sveprisutnost vizuelnih masmedija naizgled umanjila atraktivnost putopisne književnosti „Rečnik...“ dokazuje da ovaj žanr i dalje nudi specifične, neponovljive doživljaje.
            „Vrata u zidu“ H. Dž. Velsa prva je, nakon nekoliko decenija, kod nas objavljena zbirka SF priča ovog autora koga teoretičari smatraju pravim rodonačelnikom modernog Science Fictiona. Vels je, nasuprot Žil Vernu, bio manje fasciniran mogućnostima razvoja nauke i tehnike a više zainteresovan za odraz tih promena na živote njegovih junaka. Vels je, takođe, u SF uveo ili nagovestio teme koje i danas intrigiraju pisce (putovanje kroz vreme, antiutopije, ksenofobijski susreti sa vanzemaljcima, paralelni svetovi, genetske manipulacije...) Izbor priča iz najranijeg autorovog perioda priredio je Dušan Patić.
            „Bal Nemirne reke“, prva prozna knjiga pesnika Željka Smolića, bajka je u koju autor upliće iskustva narodnih i autorskih bajki, uz poneku naznaku i tzv. epske fantastike. To je rezultiralo pitkom i šarmantnom pričom, na radost najmlađih čitalaca.
(1995)

FANTASTIKA I HUMOR „Senovite priče“ Fjorod Sologub, „Ljudožderi u vozu“ Mark Tven, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.

            Agilni novosadski izdavač „Solaris“ objavio je nove knjige u svojim već afirmisanim bibliotekama ’Svetska fantastika’ i ’Cult’.
            „Senovite priče“ Fjodora Sologuba (1863-1927, pseudonim Fjodora Kuzmića Teternjikova), u izboru i prevodu Draginje Ramadanski, predstavljaju nedovoljno poznatog pisca ruskog ’fin de siecle’-a. Osam priča iz ove knjige otkriva lepezu Sologubovih  interesovanja i proznih strategija – od variranja znanih obrazaca (krađa duše, beda malog čoveka...) uz suptilna odstupanja koja sadrže mogućnosti novih čitnaja, do otvaranja, do tada, tabuisanih tema kakva je opsednutost samoerotikom. Fantastika ovih priča nosi ruralni duh bajki i skaski spojen i transformisan, u urbanom miljeu, u novi krug ljudske bede i bespomoćnosti, što u krajnjem rezultira mističnim i bizarnim, još i danas svežim delima.
            „Ljudožderi u vozu“ Marka Tvena (1835-1910) izbor je priča koji je priredio Dušan Patić a preveo Zlatko Crnković, autora u nas poznatog prevashodno po romanima za decu i omladinu. Da je to suviše skučena predstava o piscu dokazuje ova knjiga. Tvenovo pero ispisuje humorističke ali ubojite priče u kojima razobličava mnoge ’ugodne i lepe’ predrasude. On ne preza da cinično dirne u svetinje kakve su Adam, Eva i izgon iz Raja, odnosno poučne priče o Dobru i Zlu iz knjiga veronauke, dokazujući svojim varijantama onu da je ’put do Pakla popločan dobrim namerama’. Nimalo blaži Tven nije ni prema novinarstvu (kojim se i sam bavio), politici ili slavi detektiva. Naravno, uprkos ’ozbiljnim’ namerama Tven nije dozvolio da mu priče skliznu u rutinsko ismejavanje te je njihova vrcavost prirodna a ne izveštačena, što je preporuka više za iščitavanje ove knjige.
(1996)


NETIPIČNI DISIDENT „Filijala“ Sergej Dovlatov, izdavači ’Krovovi’ Sremski Karlovci, ’Solaris’ Novi Sad, 1995.

            Poezija i proza disidenata sa (sada već nestalog) komunističkog Istoka  najčešće sadrži, svim autorima iz ovog krila svetske literature, svojstvenu impozantnu dozu sveopšte, gotovo usudne (a neretko ipak preterane) ozbiljnosti. Otuda je pojava romana „Filijala“ Sergeja Dovlatova (1941-1990), izdanje ’Krovovi’ Sremski Karlovci, ’Solaris’ Novi Sad, prevod Dušan Patić, prijatno iznenađenje. Dovlatov je, nakon ’tradicionalnih’ godina progona, emigrirao iz Sovjetskog saveza 1978.g; u ovom romanu (kojim se prvi put predstavlja domaćoj publici) ne poseže ni za teskobom, čak ni za sarkazmom, već boji svoje mikro priče „sećanja voditelja radio-emisije“ zdravim humorom koji ne ismeva ali i ne prećutkuje (npr. vašarsku atmosferu ’ozbiljnog’ simpozijuma sovjetskih disidenata u SAD). Ovakav stav rezultira prozom neopterećenom tezama a bogatom pronicljivim zapažanjima i u tome je, čini se, ključ njegove vanredne popularnosti u ddanašnjoj Rusiji. Jer, kako kažu upićeni (Aleksandar Ševo): „U Rusiji danas čitaju jedino Harmsa i Dovlatova“.
(1996)



            Šesta knjiga Ljubomira Đukića, pesnika mlađe generacije (rođen 1966.g.), (samo)određena je već naslovom, utoliko važnijim što pesme u njoj nisu podeljene u podceline-cikluse već se ’kreću’ kao niz u kome pojedini motivi dolaze, susreću se, sudaraju ili prepliću, odbijaju i nestaju iz stihova. „Slika“ iz naslova podrazumeva nekoliko nivoa-planova: najširi, arhetipski i mitološki, koji se izričito pojavljuje samo u nekoliko pesama ali se jasno nazire jer je težište, matrica-obrazac promišljanja. Srednji plan, označen kao „brisani prostor XX veka“, takođe je dat samo u naznakama. U centralnom, gro-planu je, naravno, lirski subjekt. Nedostajuće blisko okruženje ogleda se u oku subjekta, koje je stvarna žiža slike/slika i u koju utiču sve linije sadržaja i bivaju zakrivljene neponovljivom samosvojnošću (samo)svesne jedinke. Ona vidi, sagledava prirodu i bestijarijum društva i kreatura u njemu, istovremeno pokušavajući da spozna i svoje mentalne predele omeđene zavodljivim rečima i igrama s njima, bojom slika (ili slikama o slikama), muzikom i tišinom. U neprestanom prožimanju spoljnjeg i unutrašnjeg opstaju, u svojevrsnim koncentričnim krugovima, lažni proroci i talasi Tise (mikrolokaliteta koji ima predznak pleminitog pojma zavičaja), umorni čičak i zavodnica, usamljena gomila i divlje deponije „glasnih očiju“. Metafore začete u tim okvirima slikaju „slepilo početka“ i „vrhove očaja“ (koji „treba podseći“), prepoznaju „papirni san“ dvojnika sa „uzvodnih svetova“ i sopstvenu malenkost u okovima balkanskog voza te kratkotrajnost na vrhu brega izraslog taloženjem otpadaka predaka. Negde iza i iznad ovih zavesa-opsena je nasušna potreba za autokontaktom, oštricom koja ozleđuje, identifikacijom sa bićem koje jeste prvo lice jednine. No, u vremenu „strogo kontrolisanih zaraza“, zataškavanja i sveopšta dezinsekcije, nametnute autocenzure, od razapinjanja između očiglednosti generacijskog usuda i imperativa opstanka „pod kožom koža puca“. Bekstvo među pesme-lozinke, beskonačni zatvor kraj „nužnika smeha“ ne donosi više od kratkotrajnog (samo)zaborava, dok na obzorju, sasvim ravnodušno, iznad svih dilema, „pijani grobari vrše prozivke zanemelih deformacija“. Ini jesu možda jedina statična tačka u slici koja bez prestanka teče, preliva se, meandrira i mutira.
            Segment tog vrtloga, ne previše naglašen ali stalno prisutan, jeste zvuk (jedno od začenja reči ’ton’ iz naslova) odnosno njegovo odsustvo, u rasponu od „bešumnog isplovljavanja“, tišine koja zaglušuje, melodija Vagnera i  Čajkovskog, zadnjih tonova cimbala do bezglasne, bestrzajne ironije. Ovaj lik pejzaža, nagoveštavajući put zalaska, od zenita ka utrnuću, potvrđuje i mogućnost čitanja naslova u ključu koji ’tonsko’ pretežno određuje kao ’valersko’. Slika koju Đukić otkriva sagledava se kao serija svetlih i tamnijih varijacija nekoliko početnih kontura u pokretu, varijacija koje postepeno ali istrajno deformišu celokupni prostor (fizički i mentalni) te, u celini, uprskos razgaljujućim i/ili ironijskim fragmentima, preovladava sumrak (kraja epohe) i opšti „utisak obruča“ što pritiska, ne dozvoljavajući zatvoreniku u njemu da diše.
            Knjigu je nadahnuto ilustrovao akademski slikar Loran Agošton.
(1998.)

Artur Klark (1917) jedan je od poslednjih autora koji ispujava još uvek široko ukorenjem obrazac/predrasudu o ’pravom’ SF piscu kao nekom ko poznaje nauke, pre svega one tehničke, piše o budućnosti, po mogućstvu, kosmičkoj i zna da vanzemaljci i leteći tanjiri postoje! Dok je poslednja karakteristka o ’malim zelenim’ i NLO-ima stara oko pet decenija, prve dve vode vek unazad, sve do lika i dela Žil Verna, po kome su i stvorene. I zaista, ako među modernim SF piscima ima i jednog koji direktno nastavlja tradicije slavnog, čudima tehnike oduševljenog francuza, onda je to upravo Artur Klark, klasik žanra, insitucija, kulturološki fenomen.

                                                                        Do Monolita
            Priča o A. Klarku počinje u vreme II svetskog rata kada je on bio u timu naučnika koji su stvorili radar a nastavlja se 1945.g. kada je izložio ideju o telekomunikacionim satelitima (propustivši da zamisao patentira jer nije verovao da će biti skoro ostvariva; taj peh lišio ga je neslućene gomile dolara). Uporedo sa ovim ’egzaktnim’ dokazima svoje kompetencije Klark piše naučno-popularizatorska dela i SF priče i romane. Sledeće dve decenije njegova slava raste u granicama žanra, mada ne koliko ona koju nosi „dobri doktor za robote“ Isak Asimov. No, predlog Stenlija Kjubrika da naprave „poslovično dobar SF film“ i ono što je nakon tog sudbonosnog proleća 1964.g. usledilo i četiri godine kasnije rezultiralo filmom koji je fascinirao svet, drastično je promenilo Klarkov poslovni rejting. Od tada on postaje hodajuće institucija, svojevrsni izaslanik budućnosti i njenih tajni. „Odiseja u svemiru 2001“ prepoznala je nadanja i nedoumice gledalaca i čitalaca koji su znali da stoje pred novim, kosmičkim dobom civilizacije ali ne i šta ono nosi. Impozantnost i uverljivost filmske vizije tog ’novog’ bila je toliko snažna da je doseza nivo svesti „šoka budućnosti“ (da se poslužimo naslovom futurološkog bestselera A. Toflera). Upečatljivost filma bila je dovoljna da jedna od Klarkovih izjavu posle premijere bude da će sledeći uspešni SF film morati biti sniman na licu mesta događanja.
            Iako je vrlo brzo postalo jasno da se zamišljenja 2001. neće poklopiti sa stvarnom to nije umanjilo slavu ni nje ni njenog autora. Mnoštvo podudarnosti sa stvarnim događajima utvrdilo je uverenje da je Klark ipak ’pogodio’ budućnost (iako on nije propuštao da citira Reja Bredberija i njegovu izjavu da SF ne predviđa već pre pokušava da spreči neke budućnosti). Tako su astronauti Apola 8 teško odoleli iskušenju, po sopstvenim izjavama, da, obzirom na poklapanje pejzaža koji su videli pred sobom i onog sa filma, pošalju poruku o otkriću crnog monolita na tamnoj strani Meseca. Posada Apola 13 upravo je slušala temu „Tako je govorio Zaratrustra“ Riharda Štrausa (koja je postala sinonim za film, kao što je valcer „Na lepom, lavom Dunavu“ posle filmskog kosmičkog baleta dobio novo značenje) kada je došlo do eksplozije nakon koje su poslali poruku „Hjuston, imamo problem“ koja je gotovo identična onoj iz „Odiseje“. Klark, u predgovoru za „2010: drugu odiseju“, koja se pojavila 1982.g. nakon dugogodišnjeg odbijanja da je napiše, ponosno iznosi još nekoliko koincidencija, potvrda ispravnosti njegovih opisa. Ali, slava ima svoja pravila i obaveze. Bez obzira na knjige koje je napisao posle prve „Odiseje“ on nije mogao da izmakne njenoj senci. I tako se, nakon nećkanja, bombastih najava, teatralnog uzimanja akontacije za nenapisanje knjige i davanja procenta literarnom agentu (suma za treću „Odiseju“ bila je jedan dolar Klarku – deset centi agentu) pojavila „2010: Druga odiseja“, 1987.g. „2061: Treća odiseja“ a ove godine i „3001: Konačna odiseja“ koja je svestku premijeru imala u Beogradu (ali i piratisanje na beogradskom buvljaku). Svaki od nastavaka prilagođavan je što filmu što novostima u nauci i sveskoj politici odnosno slavi serije. Reklamana kampanja za „Konačnu odiseju“ govori o „veličanstvenom finalu najznačajnije SF serije svih vremena“, „najželjenije očekivanom  nastavku“, i sličnim ’naj’ hvalama. Naravno, marketing radi svoj posao i u svetu i kod nas (mada smo mi malo zatečeni; iako su i druga i treća kao i ova „Odiseja“ imale svetsku premijeru ovde, tek sada je to obnarodovano ovakvim intenzitetom). Dobismo, dakle, testamentalno delo najvećeg SF pisca (pošto je Asimov umro 1992.; do tada je među rivalima vladao džentlemnski sporazum da, ako nekog upitaju ko je najveći SF pisac on navede ime onog drugog), u kome je Klark sažeo svoje stvaralačke opsesije, opisao neke sjajne izume, načinio (na kraju) fantastični preokret, knjigu napisao pod morem itd, itd... O valjanosti knjige kao celine ne govori se previše jer to i nije važno spram slave pisca koju jedna knjiga (dobra ili loša) ne može umanjiti.

                                                             Dalje od Monolita
            Jedna od Klarkovih brojnih izjava posle premijere filmske „Odiseje 2001“ bila je da, ako neko posle prvog gledanja može da kaže da je razumeo film, onda autori nisu uradili dobar posao. Jer, težište raspleta je – tajna. Monolit koji je pomogao razvoj ljudske vrste, ulaz je u novi, viši oblik postojanja a opisati šta je Boumen, nestavši u monolitu, postao nemoguće je jer nas od tog oblika postojanja deli isto koliko i čovekolikog majmuna od astronauta. U prvoj „Odiseji“ Klark je uspeo da spekulativnim ravnima priče uravnoteži svoju fascinaciju razvojem tehnologije (koja je u ranijim knjigama umela da uguši priču) i potrebu da (na osnovu valjanih znanja) stvori neke nove artefakte (od šatla, WC-a za bestežinsko stanje do svemirskih orbitalnih stanica i mesečevih naselja). ’Otvoreni kraj’ romana jedini je moguć pred misterijom beskraja. Na žalost, svaki od nastavaka žrtvovao je delikatnu simbiozu fizike i metafizike; druga „Odiseja“ je počela da razbija taj koncept, treća ga nastavila a četvrta dovršila. U ljudski logički sistem uklapan je entitet koji bi trebalo da je nezamislivo stariji, trajniji i moćniji od ljudi. Iz kojeg god da je razloga Klark odustao od svojih početnih postulata, dobijeni rezultati nisu na visini „2001“-e. Priča je ušla u šablon ’nastaviće se’ jer ako posle druge „Odiseje“ nastavaka i nije moralo da bude, posle treće knjige nastavak je bio neminovan. Jedina prepreka razvoju serije bile su Klarkove godine te tako, kao zbir svih segmenata, dobismo „3001“-u.
            Načinivši ogroman vremenski skok Klark se poslužio lukavstvom i, probudivši Frenka Pula, aktera prve „Odiseje“, dobio priliku da, iz vizure našeg savremenika, sagleda budućnost. A ona je gotovo identična dugo traženoj Utopiji. Zahvaljujući nauci ljudi su ipak postali dobri, iskorenjene su sve pošasti, prirodne i međuljudske (ratovi, beda, fanatizmi), energije ima u izobilju, Zemlja još postoji, život je lak, čovečanstvo napreduje, komunicira mislima, rešilo je probleme stanovanja, bolesti i kriminala. Klarkov prosvetiteljski optimizam trijumfuje. Mnoštvo njegovih ideja iz ranijih knjiga složilo se u blistavu odu napretku za sve. Konačno, ti će dobri Übermenschevi, uz pomoć duhova Boumena i Hala, privremeno pobediti i sam monolit i osigurati još milenijum uspona do konačnog susreta sa onima koji su ih podigli iz blata praistorije.
            Ako se bilo kome sadržaj „Konačne odiseje“ učini preteranim treba ga upitati: ’Da li je od Klarka trebalo očekivati bilo šta osim da ostane Klark?’ Naravno da ne. Tako i treba čitati ovu knjigu, kako novu dozu optimizma, kap čiste infantilnosti koja stoji na vrhu sve nauke koja se više ne razlikuje od magije (po drugom Klarkovom zakonu). Tu magiju potvrđuju i ’Izvori i zahvalnice’ na kraju knjiga (možda njen najzanimljiviji deo) u kojima se pedantno beleži sve što je poslužilo za razvoj ove vizije budućnosti. Spisak, pa dakle i Klarkova obaveštenosti, fascinantan je i smrtnicima oduzima dah. U tom spisku je i veza sa Vernom: i on je koristio naučnu publicistiku kao inspiraciju. U spisku je i koren Klarkove noćne more da će u nečemu ’promašiti’. A šta će zaista od svega biti, najbolje je odgovorio baš Klark u prvoj „Odiseji“ rečima da će „istina, naravno, biti neuporedivo neobičnija“.
(1997.)

Nakon dve zbirke poezije te knjige priča za decu, Stevan Radak se knjigom „Igračke sa Poljane“ otiskuje u vode romana i, recimo odmah, čini to uspešno i valjano. Postupkom slaganja fragmenata (ukupno 49, nejednake dužine, od sažetih, poetskih slika do čvrste pripovedne strukture) autor vodi tri različite priče kojima je (otkriva se to već posle prvih stranica) zajedničko mesto događanja – grad Vršac, odnosno, kao svojevrsna žiža, mikro lokalitet Poljana. Jasna vremenska datiranost priča (1666, 1848. i godine pre i posle Drugog svetskog rata) nudi mogućnost koju je Radak spremno iskoristio, realističkom uranjanja u epohu, građenja uporednih istorijski zasnovanih društvenih, političkih i etno-psiholoških pojzaža i portreta, naravno, uvek prelomljenih kroz pojedinačne sudbine (jer ovo nije roman koji se u osnovnom nivou bavi istorijskim pokretima masa, iako nosi u sebi i sloj tzv. ’duha vremena’). Smenjivanje epizoda iz razičitih vremena nije mehaničko jer ni njihov obim/zastupljenost nije isti: one iz ’starijih’ vremena kraće su od ’mlađih’. Na ovaj način je moguća ravnomernost u rasporedu zamenjena diskontinuitetom koji prati dinamiku, ritam sažimanja, grčeve pripovednih linija i doprinosi njihovoj zavodljivosti.
            Približavanje kraju romana kroz razrešenja njegovih segmenata, kroz male katarze, donosi postepeno otkrivanje jednog novog sloja: saznanje o prepletenosti života junaka, o njihovoj mogućoj krvnoj vezi zagubljenoj i skrivenoj nanosima vremena. Ta se perspektiva diže iznad svakodnevnog i sabira sudbine grešnog sveštenika, njegove ljubavi za jednu noć i deteta koje je tada začeto, mrtvog vojnika, prijatelja, oca i ljubavnice mu, te fabrikanta sirćeta sa porodicom; sve sudbine su teške, sa žigom krivice prema sebi i bližnjima i iscrtavaju liniju nesrećne apartnosti začete u predačkom grehu koji se, kao usud, prostire kroz generacije i biva konstanta spram prolaznosti. Otuda i mistični prolasci likova kroz vremena koja nisu njihova, kao potvrda vezanosti, zadatosti svakog pojedinačnog trajanja, što rezultira efektnim finalnom romana koje nosi (prividni) završetak pripovesti ali ne i sudbina uronjenih u tokove sila koje se njima, u svojoj fatalnoj ravnodušnosti, igraju.
(1996)

Časopis „Znak Sagite“ jedina je profesionalna publikacija koja se kod nas bavi Science Fiction, Fantasy i Horror literaturom, odnosno u manjem obimu i ostalim medijima te je stoga svaki novi broj značajan za zaljubljenike u pomenute žanrove i u najmanju ruku zanimljiv znatiželjnim i predrasuda prema etiketiranim nosiocima šunda, oslobođenim tragačima za zanimljivim štivom. Ako se, pak, ima na umu da je kontinuiranim praćenjem pojedinih grana stvaralaštva, pored „Znaka Sagite“, bave jedino poluprofesionalni „Emitor“ Kluba ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda i fanzin „Faros“ Kluba ljubitelja SFa iz Bele Crkve, te da „Znak...“ finansira izdavač Boban Knežević, što je u ova finansijska (ne)vremena i te kakav napor, značaj svakog broja časopisa samo je veći i ’teži’. Kako to u uvodnoj reči urednika kaže Ivan Nešić, primarni, beletristički sadržaj petog broja u znaku je na svetskoj sceni žanrovske fantastike opšte prisutne pojave ’slepstika’ ili ’slipstrima’ tj. mešanja žanrovskih fantastika i glavnog književnog toka, s jedne, i nekih novina u tzv. ’tvrdoj SF fantastici’. Primeri za prvu pojavu su novele Jana Mekdonalda, mlade zvezde sa specifičnom vizurom i stilom, „Fragmenti analize jednog slučaja histerije“ odnosno nagradama ovenčana priča „Linkolnov voz“ Morin Mekhju; obema je žanrovsko, horor u prvoj i alternativna istorija u drugoj, filtrirano kroz iskusva ’seriozne’ literature; na drugoj, tvrdo žanrovskoj strani je sjajna studija „Dobri pacov“ Alena Stila koju od prethodnih priča odvaja samo tema (eksperimentisanje sna ljudima u cilju razvijanja novih industrijskih proizvoda) dok u zanatu pripovedanja ona ni malo ne zaostaje i ne pati od standardnih žanrovskih šablona. I fantazi-horor minijatura „Trolov most“ Nila Gejmena prati pomenutu mešavinu žanrova.
            Domaće priče takođe su u širokom rasponu od standardnih horora, prepoznatljive ikonografije, u „Uzorku“ Tihomira Stevanovića i „Dijabologika“ Bobana Kneževića (koja se dešava ovde i sada), preko SF parodije „Istinite laži o ratu svetova“ Ilije Bakića do fantaszmagorijske alegorije (na domaćem terenu) „Đuro“ Dragan R. Filipovića.
            Dve horor priče, „Njegova usta imaće ukus pelina“ Popi Z. Brajt i „Tragač“ H. P. Lavkrafta, obe iste tematike, povod su za analitičan ogled „Nekrofilija - nekad i sad“ Dejana Ognjanovića, koji analizira posezanje za ovako bizarnom temom kroz istoriju literature. U nastavku je i osvrt na život i delo nespornog klasika horora H. P. Lavkrafta.
            Magazinski deo časopisa donosi dva izuzetna članka. U prvom, „Postmoderna fantastika“ Norman Spinrad analizira nekoliko novih Fantasy knjiga zaključujući da je ono što se danas dešava na ovoj sceni, koja je pod jakim uticajem ’slipstika’ daleko interesantnije od neinventivnih voda čistog SF žanra. Intervju sa Brusom Sterlingom, vrsnim piscem, jednim od propagatora ’slipstika’ i novinarem koji poznaje situaciju u Istočnoj Evropi, donosi niz zanimljivih opservacija o SF-u, odnosno na globalna pomeranja u društveno-političkoj konstelaciji snaga, što će odrediti i početak novog milenijuma. Sledi izlog novih knjiga objavljenih u svetu, te tekstovi o filmovima („Zvezdani vojnici, „“Godzila“, TV seriji „Milenijum“), portret ilustratora Sanjulijana i lista 10 najboljih SF filmova o vanzemaljcima.
            Časopis je izuzetno dizajniran, počev od naslovne strane (rad Boba Živkovića), po svemu u maniru svetskih izdanja iz ove oblasti.
(1998.)



U 1997.g. naučna fantastika je nastavila svoj poluilegalni život na ovdašnjoj književnoj sceni a po kome žanr postoji samo za ’odabrane’ izdavače i čitaoce ali ne i za akademske kritičare i etablirane izdavače. Ovakvo stanje nije novo i traje tako dugo da je prvi privatni izdavač SF knjiga „Polaris“ uspeo da napuni 15 godina rada, za kojih je objavio gotovo 200 naslova. U jubilarnoj godini „Polaris“ je izdao 12 redovnih knjiga plus vanredno izdanje proslavljenog Adamsovog „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, svih 5 delova u jednom tomu. Sa izuzetnom dve knjige, svi „Polarisovi“ naslovi delovi su višetomnih serijala, uglavnom ’hard SF’ usmerenja, što osigurava kupovinu od strane onih koji su nabavili prethodne nastavke ali isključuje novopridošle čitaoce i ograničava uvid u širinu svetske SF produkcije (serijali Banforda, Nivena ili Bera kreću se utabanim stazama; sličan je i Robinsonov ep „Crveni/zeleni/plavi Mars“ iako su mu kritičari ’prišili’ etiketu ’Rat i mir SF žanra’). „Polaris“ je, s druge strane, povukao potez od šireg kulturnog značaja: objavio je CD ROM koji sadrži 160 knjiga koje je za proteklih 15 godina štampao i na ovaj način ušao u XXI vek.
            U drugoj polovini 1997.g oglasila se i edicija „Znak Sagite“ Bonbana Kneževića, u okviru koje se pojavilo 5 kvalitetnih knjiga. Za početak 1998. najavljen je „Monolit 10“, kultni almanah za sve ljubitelje novog, umetnički ambicioznijeg SF-a; svaki tom „Monolita“ bio je, u godini objavljivanja, centralni događaj na domaćoj SF sceni.
            Od ostalih, nespecijalizovanih izdavača pomenimo „Esotheriju“ koja je objavila romane po kojima su rađeni filmski hitovi („Izgubljeni svet“ i „Sfera“ Krejtona, „Kontakt“ Segana) te nastavila hvale vredno ’dopunjavanje’ magičnog Tolkina. „Stubovi kulture“ priredili su svetsku premijeru romana „3001: Konačna odiseja“ Artura Klarka, žive legende žanra. „B92“ je objavio jednu priču-epizodu iz popularne TV serije „Dosije X“. „Solaris“ je u biblioteci „Cult“ preveo roman „Automatska Alisa“ Džefa Nuna. Beležimo takođe i alternativni izdavački prokjekat „Chapbooks“ Gorana Skrobonje, u okviru koga se pojavio jedan izbor priča i dve novele domaćih autora.
            U konačnom sabiranju broj prevedenih SF knjiga u 1997.g. ne dostiže broj 30, što je svakako malo (broj knjiga domaćih SF pisaca upola je manji). Kada se rečenom doda da ne postoji redovan specijalizoven časopis (osim časopisa „Znak Sagite“ koji izlazi retko, u 1997.g. samo jedan broj), a znano je da ovakve publikacije obezbeđuju vezu sa svetskim dešavanjima i ’dinamizuju’ domaću scenu, sveukupni položaj SF literature kod nas daleko je od povoljnog. Ipak, zalog verovanja u opstanak ovog žanra, ovde i sada, je gotovo fanatična privrženost kako izdavača tako i čitalaca ovom licu umetnosti.
            Od svih prevedenih SF knjiga koje su se pojavile u 1997.g. izdvajaju se, po mišljenju pisca ovog pregleda, sledeće (naravno, svi koji su započeli praćenje nekih serijala neizostavno će poželeti da saznaju ’šta je bilo posle’, bez obzira na stvarne kvalitete nastavaka)

Antologije/izbori
-          Jan Mekdonald „Plavi motel“ (Chapbook, izbor, prevod Goran Skrobonja), prvo predstavljanje mladog britanskog pisca koji je svojim magijskim realizmom osvežio žanr; njegov briljantni roman „Nekrovil“ biće objavljen u „Monolitu 10“,
-          „Futura“ SF Fantasy antologija (Znak Sagite), izbor priča objavljenih u hrvatskom SF mesečniku „Futura“ sadrži nekoliko bisera iz svetske produkcije 1990-tih,
-          „Polarisova SF antologija ’97“ (Polaris, izbor, prevod Goran Skrobonja), 12 priča iz poslednjih nekoliko godina, u rasponu od SF do čistog horora,

Romani
-          Džef Nun „Automatska Alisa“ (Solaris), izuzetan roman koji se, na jednom od nivoa, može čitati i u SF ključu,
-          Džin Volf „Egzodus sa Dalekog Sunca“ (Polaris), veliko finale serije „Dugo Sunce“, jedinstvena mešavina SF i Fantasy-ja velikog majstora poznatog po izuzetnoj „Knjizi novog Sunca“,
-          Rodžer Zelazni „Noć u samotnom oktobru“ (Znak Sagite), lepršava priča sa brojnim reminiscencijama na klasike književne fantastike, u kojoj su glavni junaci ljubimci dobrih i zlih magova,
-          Entoni Bardžis „Paklena pomorandža“ (Plato/Znak Sagite), prvo objavljivanje kompletnog teksta ove klasične antiutopije,
-          Brus Sterling „Ostrva u mreži“ (Znak Sagite), delo jednog od vodećih kiberpankera koje pleni globalnošću svoje vizije.

(1998)


Jan Mekdonald jedan je od najzapaženijih britanskih SF pisaca mlađe-srednje generacije koja sistematski izneverava klasične žanrovske obrasce zarad spoja sa tradicijom i iskustvima tzv. glavnog književnog toka. U širokoj skali valera ovog prožimanja (u teoriji nazvanog ’slipstrim’, ’slipstik’ ili ’postmoderna fantastika’), Mekdonald je bliži onom polu koji podrazumeva relativno lako prepoznavanje SF miljea (mada je voljan i da ode izvan žanra) dograđeno vanrednim stilom pripovedanja i razvojem likova po mnogo čemu blisko hispanoameričkom magijskom realizmu što, sveukupno, rezultira inteligentnim i intrigantnim delima.
            Ideja za novelu-kratki roman „Makaze, papir, kamen“ (originalno objavljeno 1994.g.), po rečima samog Mekdonalda, rodila se prilikom njegovog iščitavanja knjige dizajnera Nevila Brodija (u kojoj se govori o autoritativnim vrstama slova) i razvila u priču, žanrovski znanu, o traganju i otkriću, u ovom slučaju fraktala, znakova koji svakome ko ih vidi prenose ultimativne podsvesne poruke u rasponu od onih što uzrokuju isceljenja do drugih koje nose ludilo i smrt. Kao i uvek, oduševljenje pronalaskom ustuknuće pred spoznajom o mogućnostima zloupotrebe, te dilemom da li uništiti svoje delo. Junak će razrešenje potražiti u hodočašću dugom hiljadu milja, na kome treba, u društvu mladog slikara, da poseti 88 budističkih hramova i doživi prosvetljenje.
            Priče o putovanjima idealne su za otkrivanje strukture društva, svakodnevnog života i mentalnog profila običnih ljudi. Mekdonald obilato koristi ovu mogućnost i slika Japan iz 21. veka, razapet između restauracije tradicije i tehno raja koji nije nastupio te, umesto blagodeti, doneo dugu agoniju recesije u kojoj država nije sposobna da fizički održi svoju vlast i predaje je raznim kompanijama a dalje je otimaju sitne bande (čitavo dešavanje neodoljivo podseća na feudalnu rascepkanost u doba samuraja). No, ni globalna situacija nije bolja: institucije braka, porodice, religije, raspale su se trajno menjajući vrednosne kodekse. Poremećaji, njihova dubina i posledice na mikro i makro planu (od intelektualnih i fizičkih bogalja, naselja besprizornih do mutiranih, neizlečivih bolesti) dati su precizno i plastično. Hodočasnici na svom putu kroz gradove i pejzaže, u kontaktima sa normalnim i bizarnim ljudima, raspoznaju (i na svojoj koži osećaju) krugove moći, koja vlada i određuje ’stanje stvari’, istovremeno bivajući izmenjeni tj. pročišćeni. Mekdonald u gradnji ovako kompleksne slike koristi i prepliće nekolike žantovske obrasce: ’meki’ sociološko-društveni SF, njegov nastavak, tz. ’humanizam’ kao opozit tvrdoj liniji kiber-panka, uz dodatak melodramatskih, špijunskih i triler zapleta. U ovakvoj mešavini nema magijsko-realističkih izleta po kojima je pisac znan (a kakvi su osnov njegovog prvenca, sjajnog romana „Bespuće“), što je dokaz odbijanja da se robuje etiketi pod kojom je prihvaćen i želje za istraživanjem kako žanra tako i sopstvene invencije. Tom traganju možemo pripisati i, uprkos ambicioznosti dela, predvidivost finala, katarzičnog ali već korišćenog u žanru a i van njega. Ipak, „Makaze...“ su svakako proza visokog kvaliteta i još jedna potvrda da je Mekdonald autor na koga treba obratiti pažnju.
            Napomenimo, na kraju, kao kuriozum hvale vredan, da je „Makaze...“ preveo i u svojoj ediciji Chapbook objavio Goran Skrobonja (u istoj ediciji već se pojavio izbor Mekdonaldovih priča „Plavi motel“), nastavljajući tako svoj entuzijastički i reklo bi se prosvetiteljski poduhvat upoznavanja zainteresovanih čitalaca sa zanimljivim novim svetskim SF i Horor piscima, poduhvat utoliko značajniji kada se ima u vidu da domaće SF izdavaštvo objavljuje sve manje knjiga neujednačenog kvaliteta.
(1998)

Gregori Benford (1941) poznat je kao jedini pravi ’naslednik’ Artura Klarka, što zbog njegovih naučnih kvalifikacija (doktor astronomije i univerzitetski profesor) što zbog uvažavanja naučnih znanja i principa u knjigama koje piše. Banford, ipak, nije redovni optimista (kao Klark) po pitanju budućnosti; njegov roman „Vremenski pejzaž“ nema iluzija o opstanku ljudske vrste u civilizaciji koja nemilosrdno rasipa bogatstva rodne planete. Benford je takođe vatreni zagovornih tzv ’igre sa mrežom’ odnosno pisanja koje se drži određenih žanrovskih kanona. U serijalu „Galaktičko središte“, u 6 romana pisanih u razdoblju od dve decenije, autor se bavi jednom od stožernih i često razrađivanih SF tema-spekulacija: ratom organskih i mašinskih civilizacija. Epopeja započinje  pronalaskom vanzemaljskih artefakata (roman „U okeanu noći“), prvom invazijom drugih oblika života („Preko mora sunaca“), da bi se u dalekoj budućnosti nastavila na planeti po kojoj šačica ljudi beži pred moćnim mašinama („Velika nebeska reka“) i beži na drugu planetu („Plime svetlosti“) dok, konačno, ne stigne do crne rupe u središtu galaksije („Mahniti zaliv“) i mitskog prostor-vremenskog utočišta na njenom obodu, gde će se sve linije sage sakupiti a dva neprijateljska kraka civilizacija spojiti u novi kvalitet (“Jedrenje blistavom večnošću“). Kako to podžanr ’spejs opere’ zahteva, kroz romane paradiraju  različiti oblici-vrste života (od planetarnih bića do onih koja žive u otvorenom svemiru), smenjuju se spektakularne bitke i putovanja i dešavaju raznorazni kosmički fenomeni (opisani običnim jezikom a ne matematičkim formulama). Obzirom da ovako ’junački’ sadržaj traži i odgovarajuće aktere, pisac je morao da bude prigodan u njihovom izboru. Otuda u prve dve knjige nalazimo kartonske makete hrabrih astronauta/istraživača, što ova dela maksimalno približava paraliteraturi (tipa ’pročitaj-zaboravi-baci’). Treći segment-roman („Velika nebeska reka“) donosi izrazit pomak na ovom planu: iz grupe nevoljnika, nemilosrdno gonjenih i istrebljivanih, izranjaju autentični likovi, zaokružene ličnosti (otac, ljubavnica, starci, kukavice...) sa svojim namerama, planovima, kompleksima. Iako je autor, da roman ne bude potpuno crn, naprasno spasao ljude i poslao ih u nove avanture, valjanost najvećeg dela knjige nije umanjena. Na žalost, dalji nastavci nisu održali postignuti kvalitet, među mnoštvom događaja likovi su počeli da blede i svode se na makete i kulise. Žanrovska kritika ocenila je seriju „Galaktičko središte“ kao najuspešniju ’spejs operu’ 80-tih i 90-tih, što je verovatno tačno ako se ima u vidu da su svi zahtevi podžanra ispoštovani. Ostaje, međutim, i konstatacija da je Benford u svojoj ’igri sa mrežom’, držeći se nepretencioznih pravila, izvojevao (poslužimo se šahovskim rečnikom) samo ’remi’ umesto da realizuje svoje očite kvalitete i dobije majstorsku partiju.
(1998)

top