Duško Vlajković Mitrovanov, Glorian Day i Mitar Vladuš jedna (ni)su
osoba! Ovo senzacionalno otkriće utvrđeno je dugogodišnjim strpljivim radom
koji podrazumeva praćenje štampe i književne periodike, obilaženje mesta na
kojima se pričalo da se osumnjičeni pojavljuje, razgovora sa svedocima i
nabavku izdanja umnoženih u malim tiražima i deljenih poverljivim osobama.
Spisak (ne)dela ovih/ove osobe/osoba nije potpun i teško da ćemo ikada steći
uvid u njegovu kompletnu bibliografiju a ni sa biografskim podacima nije bolja
situacija – osim da je rođen 1967.g. u Vršcu, gde i dalje (ne) živi i radi, sve
ostalo su pretpotavke i legende.
Opšte je poznato da
imenovanog interesuju različiti umetnički žanrovi: drama, kratka proza i
njihove mešavine, aforizmi, kompjuterski strip... Ono što im je svima
zajedničko je nonšalatno-neobavezno nepriznavanje autoriteta, velikih istina,
malograđanskog morala i lepog ponašanja. Njegovi zapleti i raspleti, replike,
rečenice i stihovi vrcaju od provokacija, pitanja koja ne bi trebalo
postavljati i neugodnih odgovora na ista. Za one koji se, čitajući ih, osete
neugodno, povređeno, uvređeno, ozlojeđeno, izvesno je da su u debelom salu konformizma
izgubili smisao za satiru i provokaciju (ako su ga ikada i imali). U svom
delovanju Duško/Glorian/Mitar, naravno, ne štedi ni sebe, uvek je voljan da se
samohvali i samodrekuje (kako bi rekao stari i slavni prvak pisane reči koji je
pisao i drame i aforizme i stihove), zahvaljujući čemu ostaje normalan prema
samom sebi a drugima ne dozvoljava da mu nađu manu ili ga uhvate u raskoraku.
Šta će nadalje biti sa
Vlajković Mitrovanov/Day/Vladušom, sa svakim posebno i svima zajedno?
Sigurno
je da će i dalje gurati svoje pero-reč-nos tamo gde se ne sme, mahati pred
njuškama uvaženih, zabijati prste u oko akademizma, stalno biti levo smetalo,
bubuljica na nezgodnom mestu, kurje oko bon-tona. Biće teško iskoreniti ga ili
ućutkati ga jer je tamo višestruk. Možda je zaista rešenje proizvesti ga u
sveca, kako on najavljuje, nadajući se da će prestati da ga slušaju oni koji to
sada čine slatko i gorko se smeškajući. Razapinjanje na krst svakako ne dolazi
u obzir jer je on već našao način kako da i to izvrda u svoju korist (vidi
crtež). Jedina nada za sve kojima smeta jeste da imenovani, kako god da ga
zoveta, podlegne svojoj najvećoj vrlini-mani (već kako ko na to gleda):
Lenjosti, i na neodređeno vreme rastegne spravljanje svojih radova ili u
potpunosti prekine sa tom praksom. No, i u tom slučaju ostaju ranija (zlo)dela
koja se prenose s kolena na koleno, iz ruke u ruku, iz džepa u džep. Dakle,
sekta DVM-ista, GD-ista i MV-ista nastaviće svoje subverzivno delovanje u
katakombama iz kojih će, kad za to svane dan, izaći na svetlo dana u kome će se
suditi opštoj istoriji licemarja.
Zato, bojte ga se svi
koji za to imate razloga!
AA (Anonimni Anonimus)
(2001)
Osnovni zadatak zapadne industrije zabave (kao i svih drugih industrija)
jeste da stvara profit svojim vlasnicima tj. da izabacuje robu koja se masovno
kupuje. Pošto biznis ne trpi rizike i teži da ih smanji na najmanju meru,
konstantna je potreba za otkrivanjem želja konzumenata i standardizovanje
proizvoda u skladu sa njima. Filmska industrija razvila je moćne sisteme za
otkrivanje sadržaja koji imaju prođu i sve visokobudžetne produkte podvrgla
ovim imperativima/ograničenjima. No, ni ostale grane masovne zabave ne zaostaju po pitanju traganja za isplativim
temama. Takav je slučaj i sa knjigama best-selerima. Velike izdavačke kuće SAD,
Engleske i drugih zemalja razradile su strategije za ubacivanje knjiga na top
liste i njihovo što duže zadržavanje na njima. S jedne strane su legalne
aktivnosti (reklame, plaćene senzacionalističke recenzije i intervjui, turneje
pisaca; sve je to poduprto od lanaca velikih knjižara koje posluju po principu
najtraženije-najzastupljenije) a s druge strane su one manje poštene rabote
kakve su organizovana kupovima po reprezentativnim knjižarama (onima u kojima
se beleže podaci za best-seler liste) ili pojava ’best-selera u pretplati’ (po
kojoj se neka knjiga na osnovu neproverivih podataka o broju pretplatnika
uvrštava na best-seler liste iako još nije ni izašla iz štampe).
Naravno, relativni
centar čitavog dešanja jesu knjiga i njen pisac (mada je urednik, sa svojim
širokim ovlašćenjima da izbacuje, menja i prekraja napisano, često važniji jer
štiti kapital izdavača). Među piscima, pak, uspostavljena je hijerarhija prema
tome da li je neki autor redovni posetilac top lista ili ne. Majkl Krajton (1942) jedan je od onih iz
samog vrha piramide jer već pune dve decenije proizvodi romane koji se dobro
prodaju. Za to vreme on je (kao i njegove kolege Kunc, Mekafrijeva, Ladlam, Grišam, Morel, King i drugi) razradio i
usavršio recept za pravljenje best-selera koji primenjuje u svakoj prilici pa i
u romanu „Sfera“ iz 1987.g. nedavno
objavljenom i kod nas.
Za siguran best-seler
potrebno je, dakle, sledeće: prvo, zanimljiva priča. Ovo ne znači da
priča mora da bude originalna ili jako dobra; nužno je da bude akciona i da
barata (barem na prvi pogled) velikim dilemama. U slučaju „Sfere“ to znači da će pisac uplesti poznate obrasce priča o
tajanstvenim otkrićima, vanzemaljcima ili došljacima iz budućnosti,
fantastičnim moćima i dilemama koje njihova upotreba donosi. Stoga su mnogi
segmenti „Sfere“ prepoznatljivi: tim
naučnika podseća na Krajtonov roman „Andromedin
soj“ (iz 1968.) po kome je snimljen i film, ceo podvodni ambijent liči na
filmove „Ambis“ i „Podvodna platforma 6“ i tako dalje.
Drugi sastojak best-selera jesu dinamični međuljudski odnosi. Grupa
naučnika nije ni prevelika ni premala već upravo tolika da čitalac bez napora
prati aktere koji su jasno iscrtani. Kada, kasnje, postane potrebno
eliminisanje nekih likova, prvo stradaju vojnici pa histerični naučnik (prvima
je dužnost da stradaju, previše su kruti a drugi je šarlatan) tako da preostaje
odvažna trojka temeljnih i jakih karaktera među kojima je neko – izdajnik.
Treći začin je ’naučnost’. Krajton neprestano ubacuje činjenice iz raznih
oblasti nauka, tehničke podatke, teorije i tako pokušava da fascinira čitaoca
svojom temeljnošću (što je radio i u ranijim knjigama o dinosaurusima,
ekspedicijama u Africi ili problemima japija). Sledi precizno razvijanje i dizanje
tenzije što ’vuče’ publiku. U skladu sa ovim ciljem poglavlja se
prekidaju kad je najuzbudljivije, sa poslednjom, udarnom rečenicom. Korišćenje
narativnih iskustava filma posledica su i Krajtonovog filmskog iskustva – on je
režirao nekoliko filmova među kojima su najpoznatiji „Koma“ i „Svet Divljeg
zapada“. Specijalitet ovog segmenta je: dvostruka katarza. U
velikom finalu problem se razrešava dva puta, jednom samo prividno a drugi put
(posle trke s vremenom i propašću) definitivno. Dalji elementi recepta su: prljavi
veš (svi junaci imaju mane i tamne mrlje iz prošlosti, komplekse i
paranoje a tu je i definitivni krivac – podsvest; naravno, do kraja će heroji
pobediti i same sebe i postati kompletne ličnosti), trunčica međurasnih konflikata
(tek toliko da se, na pogodnom mestu, pokaže kako su Ameri tolerantni) i,
konačno, nužni hepi-end.
Krajton se držao svih
pravila, smešao akciju, egzotiku, napetost i tajnu u ne predugu knjigu i, što
je najvažnije, ne pretešku za prosečnog čitaoca. Istina, zbog toga je bio
prinuđen da ne preteruje u psihologiziranju (pa su podsvest i ostali tereti
ipak samo dobar izgovor za zaplet). Sterilizacija,
ublažavanje i pojednostalvjivanje zarad čitljivosti osnovni su imperativ
best-selera. Nikakvo eksperimentisanje ili ’gušenje’ publike drugačijim
egzibicijama, već obavezni optimizam i vera u prave vrednosti – to se očekuje
od ovakvih knjiga namenjenih marljivim pojedincima-čitaocima (u odnosu na mase
nemih TV konzumenata). Krajton je očekivanja ispoštovao napisavši lepu i laku
knjigu po kojoj je (pošto se lepo prodavala) snimljen i film, naravno, opet prema
oprobanom receptu.
(1998)
Doktor Mile Janković poznat je beogradskim ljubiteljima SF-a po svojim
aktivnostima na propagiranju ovog žanra i učešću u radu „Društva ljubitelja SF ’Lazar Komarčić’“. Njegov prvi objavljeni
roman (ali ne i napisani jer Jovanović ovo svoje delo svrstava u ciklus „Priče sazdane od krvi i mašte“), pod
naslovm „Bleda mesečeva svetlost“,
potvrda je autorovog ozbiljnog promišljanja tema kojima se SF bavi (u ovom
slučaju to su paralelne evolucije) te njihove temeljne, studiozne obrade.
Radnja romana smeštena
je u grad L. u nekoj neodređenoj zemlji, u neodređenom vremenu. Glavni junak,
Pavle, tipični je pojedinac u svom svetu: tihi, mirni činovnik, bez poroka
(osim ljubavi prema sakupljanju maraka), veran drug. Njegov bezličan život promeniće
smrt najboljeg prijatelja posle koje će Pavle otkriti da svet nije tako miran i
nevin i da se u njemu vodi bespoštedna borba između ljudi nastalih od
čovekolikih majmuna i onih nastalih od škorpija. U finalu romana Pavle će,
preobražen, ustati u odbranu mladog ljubavnog para i suočiti se sa Zlom.
Prvi utisak sa kojim se
čitalac romana susreće jeste da je knjigu pisao neko ko je veliki poštovalac
ruskih klasika. I zaista, paralele sa npr. Dostojevskim same se nameću, počev
od izbora glavnog junaka do atmosfere koja vlada u gradu L. Sve do zaista
brutalne scene ubistva Pavlovog prijatelja - kome čovek/škorpija cepa utrobu,
puni je kamenjem i baca ga u reku - nižu se opisi sitnih činovničkih radosti,
filosofskih rasprava i najdubljih dilema koje potresaju Pavla, što bitno
usporava roman i time još više utvrđuje osećaj da je tekst pisan u drugom
vremenu. Uprkos ponekim preterivanjima (posebno kad su u pitanju sakupljači
poštanskim maraka) činjenica je da autor uspeva da nas uvede u jedan, nazovimo
ga, ’starinski svet’, što je dokaz da pred sobom imamo pisca koji želi i ume da
stvori atmosferu u svom delu. I struktura priče, detalji (npr. Pavlovo bekstvo
u bolest pošto se suočio sa pravom, skrivenom slikom sveta), doprinose da priču
doživljavamo kao nešto pristiglo iz prošlosti. No, upravo zbog tog (ponovimo)
namerno izazvanog osećaja koji pomalo uspavljuje čitaoca, brutalne i krvave
scene dostojne savremenih majstora horora proizvode adekvatne efekte.
Sve u svemu, uprkos
svim manama, ovaj roman, kao jedno netipično ali uspešno delo u savremenoj domaćoj SF produkciji,
zaslužuje pažnju.
(1993.)
Brus Sterling (1954) svrstavan je, polovinom 1980-tih, u
prvu liniji kiberpank ’revolveraša’ (u
članku „Vodič za postmodernizam“ M. Svonvika) uz V. Gibsona, R, Rukera, L. Šinera, L. Šeparda, Svonvika i ostale
saborce. Ipak, pored ’čistog’ kiberpanka u pričama i romanima, te ljutih pank
razračunavanja sa zastarelim SF shvatanjima, objavljivanih pod pseudonimom Vinsent Omniveritas, u samizdat fanzinu „Jeftina istina“, Sterling se često
poigravao i ne-pank temama, što mu je donelo ocenu (u pomenutom Svonvikovom
članku) ’kameleona’ koji je „zadržao boju
i uzbuđenje kiberpanka ali je i prešao u nešto novo“. Taj novi kvalitet
vidljiv je u pričama uronjenim u kiberpank, kakve su „Mocart sa reflektujućim naočarima“ (u saradnju sa L. Šinerom), „Crvena zvezda, zimska putovanja“ (sa V. Gibsonom), „Zeleni dani u
Bruneji“, „Kraljica Cikada“, i u onima koje su ’negde između’ kao „Mala prodavnica čarolija“, „Roj“, „Večera u
Audogastu“. (Napomena: sve pomenute priče su prevedene u časopisima „Sirius“, „Alef“ i SF almanahu „Monolit“).
Roman „Ostrva u mreži“ originalno se pojavio
1988.g. i nosi u sebi brojne kiberpank karakteristike ali i koncepte ’humanista’ (SF pravca suprotstavljenog
kiberpankerima) o poštovanju književnih vrednosti. Priča se odvija u prvoj
polovini sledećeg veka i prati pokušaj mladog bračnog para da nađe mesto u svom
okruženju, kompaniji koja funkcioniše po principima ljudske solidarnosti i
demokratije. Put ka uspehu vodi iz Amerike u nesigurnost Grenade, Singapura i
pakao Afrike, kroz, za ceo svet, prelomne događaje. Visoka tenzija zadatka i
neodoljiv zov ambicija, želja za dokazivanjem, uništiće zajednicu dva bića koja
više ne dele iste ideje (ili bar nisu spremna na jednako žrtvovanje za njih).
Bračna drama i kasnije putešestvije junakinje (jer ona ostaje u igri), kako
radnja odmiče, svode se na krokije emocija, pre svega onih osnovnih (strah za
sopstvenu egzistenciju), a u prvi plan izbija Sterlingova opčinjenost
okruženjem – socio-političkom strukturom i funkcionisanjem sveta. Junakinja je
najčešće u pasivnom položaju spram dešavanja koja je vode na rub njenog
poimanja života (jer ju je američko blagostnaje razmazilo), te je na delu
svojevrsno rastakanje njene ličnosti; no, ponegde su vidljive praznine u
opisima (npr. njenog dugog tamnovanja i kulturološkog šoka izazvanog boravkom u
Africi). Objašnjenje ovih propusta može biti i Sterlingov stav da je SF „u osnovi scena a zaplet tu samo smeta“.
Sterlinog interes za
’scenu’ je i profesionalan, obzirom da je on diplomirani novinar sa priličnim
iskustvom u struci i poznavanjem kako dešavanja koja dolaze na naslovne strane
novina tako i onih naizgled malih ali uticajnih pokreta u pozadini. Ispitivanja
globalnih aspekata politike i tehnologije u „Ostrvima...“
(koja su dobila nagradu „John Campbell
Memorial“) funkcionišu bez većih teškoća (čak i živi Istočni,
socijalistički blok ne liči na samog sebe tj. uklopljen je u ostatak sveta,
tako da ova Sterlingova pogrešna postavka ’bode oči’ ali ne previše).
Sterlingov svet je podeljen na izuzetno bogate (s obe strane zakona) i
nepregledne mase ljudi osuđenih na krajnju bedu u koncentracionim logorima
Afrike. Mreža komunikacija obavija planetu u skladu sa podelom moći, ostrva su
prostori koje ona na pokriva i isključuje iz prometa informacija/kapitala.
Nasuprot afričkih militantnih država je prevrtljiva vlast Beča, naslednika
Ujedinjenih nacija (u kome je postignut sporazum o sveopštem razoružanju).
Multinacionalne kompanije su pravi vladari sveta koji po svojim potrebama
određuju šta je ispravno i moralno te glatko paktiraju i sa info-piratima.
Mnoštvo malih zajednica različitih uređenja, od marksističkih do tradicionalističko
zatvorenih, bori se za svoje pravo na egzistenciju. Uprkos jeftinoj veštačkoj
hrani u Trećem svetu se umire od gladi, lokalni ratovi su svakodnevica kao i
sveprisutni retro-virusi. Ekološka propast je na dohvat ruke. Rečju, sem za
manjinu svet nije nimalo gostoljubivo mesto.
U svojoj kreaciji
budućnosti Sterling je pošao od vojno-političkih doktrina SAD koje su u to
vreme bile u opticaju, od predviđenog globalnog rasta medija, ne previše
poželjne decentralizacije ekonomske moći i strategije „sukoba niskog intenziteta“, na ograničenom prostoru i sa
kontrolisanim snagama, kojima bi se rešavali problemi interesnih sfera, obzirom
na sve veće potrebe bogatih i ograničenost prirodnih resursa smeštenih upravo u
Trećem svetu. U pozadini slike bogate
Amerike nazire se dolazak novog doktrinarnog učenja Frensisa Fukojame o ’Kraju
istorije’ (prvi tekst o tzv. „Endizmu“
pojavio se 1989.g.). Kraj istorije (ratova, bede, gladi) postojaće samo za one
koji usvajaju principe liberalne demokratije, kaže Fukojama, misleći, naravno,
samo na one već sada bogate i moćne toliko da od drugih otmu ono što im je
potrrebno. Sterlingov roman, pak, slika ono što propaganda prećutkuje, otkriva
da blistava budućnost jednih neće drugima doneti ništa više od poniženja i
brisanja dostojanstva.
(1997)
FANTASTIKA I KULT – O novim izdanjima „Solarisa“ (1994)
Mladi ali izuzetno
agilni izdavač „Solaris“ iz Novog
Sada objavio je tokom letnjih meseci čak pet vrednih knjiga, svrstanih u tri
biblioteke: ’Biblioteka svetske
fantastike’, ’Biblioteka srpske fantastike’ i ’Biblioteka ’Cult’. Glavni urednik svih biblioteka je mladi
književnik Saša Radonjić.
Prva knjiga u ’Biblioteci
svetske fantastike’ je izbor priča iz opusa E.
A. Poa, pod naslovom „Pad kuće
Ušera“, koji je priredio Dušan Patić.
Ovaj izbor vraća nas jednom od rodonačelnika savremene književnosti, genijalnom
Pou čije je delo esencija onoga što se naziva tajanstvo, jeza i misterija.
Druga knjiga u ovoj
biblioteci, izbog bajki Hermana Hesea,
naslovljen „Čudnovata vest sa druge planete“,
koji je priredio Vojislav Despotov,
sadrži priče u kojima dominira zapitanost nad dilemama večnosti i prolaznosti,
smislu života, prirode i čitavog sveta, posmatranim iz vizure dalekoistočnih
filozofija.
Kada se bude birao
izdavački poduhvat 1994.g. u izboru će neizostavno morati da bude i knjiga Dragitina Ilića „Autobiografija odlazećeg“.
Knjigu je, na osnovu do sada neobjavljenog rukopisa, priredio Sava Damjanov i njome se konačno, nadamo
se, otvara put za ponovno vrednovanje ovog neopravdano zaboravljenog autora,
pionira Science Fiction žanra kod nas (njegova drama „Posle milijom godina“ iz 1889.g. prvo je takvo SF delo u nas i
jedno od prvih u Evropi). „Autobiografija...“
je romaneskna proza koja kroz niz spiritualnih avantura, prati posvećenika na
putu ka otkrivanju Velike Rajne Prosvetljenja. Jedno remek-delo vraćeno je ovim
izdanjem na svetlo dana a zasluga za to pripada ’Biblioteci srpske fantastike’.
Biblioteka ’Cult’
trebala bi da, kako joj i ime kazuje, sadrži knjige autora koji su kultne pojave
u svetu književnosti. Biblioteku otvara roman „Playback“ Rejmonda Čendlera, pisca čije se ime, uz Dešajela Hemeta, najčešće vezuje za
pojavu tzv ’tvrdog krimića’. „Playback“ je još jedna (poslednja za života
autora objavljena) avantura slavnog detektiva Filipa Marloua, ciničnog borca za varljivu Pravdu.
Drugi kult pisac iz ove
bibliote je Antoan de Sent Egziperi.
Njegova knjiga „Noćni let“ oda je
hrabrosti i plemenitosti pilota, jedna gotovo bajkolika priča o vrlini koja
pleni svojom čistotom, što joj je priznao i pisac predgovora, slavni Andre Žid. Pojava knjige svojevrsno je
obelažavanje 50-to godišnjice misterioznog Egziperijevog nestanka u plavim
visinama.
(1994)
ŠPIJUN U KOMUNISTIČKOJ DIKTATURI „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorens Darel,
izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.
Radnja romana „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorensa Darela,
najnove knjige u biblioteci „Cult“
(urednik Dušan Patić) novosadskog „Solarisa“,
dešava se u Jugoslaviji, u predvečerje rezolucije Informbiroa i prati
doživljaje engleskog špijuna ubačenog u planine Južne Srbije. Specijalni
operativac tamo će otkriti grupu rojalista „Belih
orlova“ koja pokušava da do morske obale prenese zlato Kraljevine
Jugoslavije, ne bi li njime obezbedila rasplamsavanje borbi protiv komunističke
diktature. Darel (1912-1990), autor znamenitih romana „Aleksandrijski kvartet“ i „Avinjonski
kvintet“, inače britanski ataše za štampu od 1949. do 1952.g. u Beogradu
(to vreme je tema njegove knjige „Pevači
diplomatskog zbora“), napisao je uzbudljiv i netipičan špijunski roman koji
će ovdašnoj publici biti dodatno interesantan kako obzirom na vreme i mesto u
koje je priča smeštena tako i zbog piščeve naklonjenosti prema ’nenarodnim elementima’,
što je svakako bio razlog za ranije neprevođenje ove knjige (originalno objavljene
1957.g.) kao, uostalom, i mnogih drugih dela sličnog, politički ’nepoželjnog’
sadržaja.
(1995)
PUTOPISI I FANTASTIKA ZA VELIKE I MALE (1995)
Mladi novosadski
izdavač „Solaris“ i u letnjim
mesecima nastavlja da ispunjava svoj kvalitativno vrlo ambiciozni izdavački
plan. Upravo su iz štampe izašle tri nove, interesantne knjige.
Književnik Saša Radonjić priredio je „Rečnik srpske putopisne proze“ sabravši
srpske putopise objavljene u knjiškom obliku u periodu od 1783. do 1988.
godine. O svakoj knjizi navedeni su osnovni bibliografski podaci, uz
pripadajuće registre imena autora odnosno opisanih geografskih lokaliteta, a iz
nekolikih putopisa odabrani su i karakteristični odlomci. Na ovaj način
Radonjić je otkrio jedno od lica srpske literature koje je, iako ima dugu
tradiciju, nedovoljno poznato, i tako sačinio knjigu koja je nazaobilazna za
svakog budućeg istraživača ili ljubitelja ovakve literature. Ponuđeni odlomci
svojevrsni su pregled spisateljskih taktika (od reportersko-dokumentarističkih
do meditativno-refleksivnih) stvaranja putopisa. Iako je sveprisutnost
vizuelnih masmedija naizgled umanjila atraktivnost putopisne književnosti „Rečnik...“ dokazuje da ovaj žanr i
dalje nudi specifične, neponovljive doživljaje.
„Vrata u zidu“ H. Dž. Velsa prva je, nakon nekoliko decenija, kod
nas objavljena zbirka SF priča ovog autora koga teoretičari smatraju pravim
rodonačelnikom modernog Science Fictiona. Vels je, nasuprot Žil Vernu, bio manje fasciniran
mogućnostima razvoja nauke i tehnike a više zainteresovan za odraz tih promena
na živote njegovih junaka. Vels je, takođe, u SF uveo ili nagovestio teme koje
i danas intrigiraju pisce (putovanje kroz vreme, antiutopije, ksenofobijski
susreti sa vanzemaljcima, paralelni svetovi, genetske manipulacije...) Izbor
priča iz najranijeg autorovog perioda priredio je Dušan Patić.
„Bal Nemirne reke“, prva prozna knjiga pesnika Željka Smolića, bajka je u koju autor upliće iskustva narodnih i
autorskih bajki, uz poneku naznaku i tzv. epske fantastike. To je rezultiralo
pitkom i šarmantnom pričom, na radost najmlađih čitalaca.
(1995)
FANTASTIKA I HUMOR „Senovite priče“ Fjorod Sologub, „Ljudožderi u vozu“
Mark Tven, izdavač Solaris, Novi Sad, 1995.
Agilni novosadski
izdavač „Solaris“ objavio je nove
knjige u svojim već afirmisanim bibliotekama ’Svetska fantastika’ i ’Cult’.
„Senovite priče“ Fjodora Sologuba (1863-1927, pseudonim Fjodora Kuzmića Teternjikova), u izboru
i prevodu Draginje Ramadanski,
predstavljaju nedovoljno poznatog pisca ruskog ’fin de siecle’-a. Osam priča iz ove knjige otkriva lepezu
Sologubovih interesovanja i proznih
strategija – od variranja znanih obrazaca (krađa duše, beda malog čoveka...) uz
suptilna odstupanja koja sadrže mogućnosti novih čitnaja, do otvaranja, do
tada, tabuisanih tema kakva je opsednutost samoerotikom. Fantastika ovih priča
nosi ruralni duh bajki i skaski spojen i transformisan, u urbanom miljeu, u
novi krug ljudske bede i bespomoćnosti, što u krajnjem rezultira mističnim i
bizarnim, još i danas svežim delima.
„Ljudožderi u vozu“ Marka Tvena (1835-1910) izbor je priča koji je
priredio Dušan Patić a preveo Zlatko Crnković, autora u nas poznatog
prevashodno po romanima za decu i omladinu. Da je to suviše skučena predstava o
piscu dokazuje ova knjiga. Tvenovo pero ispisuje humorističke ali ubojite priče
u kojima razobličava mnoge ’ugodne i lepe’ predrasude. On ne preza da cinično
dirne u svetinje kakve su Adam, Eva i izgon iz Raja, odnosno poučne priče o
Dobru i Zlu iz knjiga veronauke, dokazujući svojim varijantama onu da je ’put
do Pakla popločan dobrim namerama’. Nimalo blaži Tven nije ni prema novinarstvu
(kojim se i sam bavio), politici ili slavi detektiva. Naravno, uprkos
’ozbiljnim’ namerama Tven nije dozvolio da mu priče skliznu u rutinsko
ismejavanje te je njihova vrcavost prirodna a ne izveštačena, što je preporuka
više za iščitavanje ove knjige.
(1996)
NETIPIČNI DISIDENT „Filijala“ Sergej Dovlatov, izdavači ’Krovovi’
Sremski Karlovci, ’Solaris’ Novi Sad, 1995.
(1996)
Šesta knjiga Ljubomira
Đukića, pesnika mlađe generacije (rođen 1966.g.), (samo)određena je već
naslovom, utoliko važnijim što pesme u njoj nisu podeljene u podceline-cikluse
već se ’kreću’ kao niz u kome pojedini motivi dolaze, susreću se, sudaraju ili
prepliću, odbijaju i nestaju iz stihova. „Slika“ iz naslova podrazumeva
nekoliko nivoa-planova: najširi, arhetipski i mitološki, koji se izričito pojavljuje
samo u nekoliko pesama ali se jasno nazire jer je težište, matrica-obrazac
promišljanja. Srednji plan, označen kao „brisani
prostor XX veka“, takođe je dat samo u naznakama. U centralnom, gro-planu
je, naravno, lirski subjekt. Nedostajuće blisko okruženje ogleda se u oku
subjekta, koje je stvarna žiža slike/slika i u koju utiču sve linije sadržaja i
bivaju zakrivljene neponovljivom samosvojnošću (samo)svesne jedinke. Ona vidi,
sagledava prirodu i bestijarijum društva i kreatura u njemu, istovremeno pokušavajući
da spozna i svoje mentalne predele omeđene zavodljivim rečima i igrama s njima,
bojom slika (ili slikama o slikama), muzikom i tišinom. U neprestanom
prožimanju spoljnjeg i unutrašnjeg opstaju, u svojevrsnim koncentričnim
krugovima, lažni proroci i talasi Tise (mikrolokaliteta koji ima predznak
pleminitog pojma zavičaja), umorni čičak i zavodnica, usamljena gomila i divlje
deponije „glasnih očiju“. Metafore
začete u tim okvirima slikaju „slepilo
početka“ i „vrhove očaja“ (koji „treba podseći“), prepoznaju „papirni san“ dvojnika sa „uzvodnih svetova“ i sopstvenu malenkost
u okovima balkanskog voza te kratkotrajnost na vrhu brega izraslog taloženjem
otpadaka predaka. Negde iza i iznad ovih zavesa-opsena je nasušna potreba za
autokontaktom, oštricom koja ozleđuje, identifikacijom sa bićem koje jeste prvo
lice jednine. No, u vremenu „strogo
kontrolisanih zaraza“, zataškavanja i sveopšta dezinsekcije, nametnute
autocenzure, od razapinjanja između očiglednosti generacijskog usuda i
imperativa opstanka „pod kožom koža
puca“. Bekstvo među pesme-lozinke, beskonačni zatvor kraj „nužnika smeha“ ne donosi više od
kratkotrajnog (samo)zaborava, dok na obzorju, sasvim ravnodušno, iznad svih
dilema, „pijani grobari vrše prozivke
zanemelih deformacija“. Ini jesu možda jedina statična tačka u slici koja
bez prestanka teče, preliva se, meandrira i mutira.
Segment tog vrtloga, ne
previše naglašen ali stalno prisutan, jeste zvuk (jedno od začenja reči ’ton’
iz naslova) odnosno njegovo odsustvo, u rasponu od „bešumnog isplovljavanja“, tišine koja zaglušuje, melodija Vagnera
i Čajkovskog, zadnjih tonova cimbala do
bezglasne, bestrzajne ironije. Ovaj lik pejzaža, nagoveštavajući put zalaska,
od zenita ka utrnuću, potvrđuje i mogućnost čitanja naslova u ključu koji ’tonsko’
pretežno određuje kao ’valersko’. Slika koju Đukić otkriva sagledava se kao
serija svetlih i tamnijih varijacija nekoliko početnih kontura u pokretu,
varijacija koje postepeno ali istrajno deformišu celokupni prostor (fizički i
mentalni) te, u celini, uprskos razgaljujućim i/ili ironijskim fragmentima,
preovladava sumrak (kraja epohe) i opšti „utisak
obruča“ što pritiska, ne dozvoljavajući zatvoreniku u njemu da diše.
Knjigu je nadahnuto
ilustrovao akademski slikar Loran Agošton.
(1998.)
Artur Klark (1917) jedan je od poslednjih autora koji
ispujava još uvek široko ukorenjem obrazac/predrasudu o ’pravom’ SF piscu kao
nekom ko poznaje nauke, pre svega one tehničke, piše o budućnosti, po
mogućstvu, kosmičkoj i zna da vanzemaljci i leteći tanjiri postoje! Dok je
poslednja karakteristka o ’malim zelenim’
i NLO-ima stara oko pet decenija, prve dve vode vek unazad, sve do lika i dela Žil Verna, po kome su i stvorene. I
zaista, ako među modernim SF piscima ima i jednog koji direktno nastavlja
tradicije slavnog, čudima tehnike oduševljenog francuza, onda je to upravo Artur Klark, klasik žanra, insitucija,
kulturološki fenomen.
Do Monolita
Priča o A. Klarku počinje u vreme II svetskog rata
kada je on bio u timu naučnika koji su stvorili radar a nastavlja se 1945.g.
kada je izložio ideju o telekomunikacionim satelitima (propustivši da zamisao
patentira jer nije verovao da će biti skoro ostvariva; taj peh lišio ga je
neslućene gomile dolara). Uporedo sa ovim ’egzaktnim’ dokazima svoje
kompetencije Klark piše naučno-popularizatorska dela i SF priče i romane.
Sledeće dve decenije njegova slava raste u granicama žanra, mada ne koliko ona
koju nosi „dobri doktor za robote“ Isak
Asimov. No, predlog Stenlija Kjubrika
da naprave „poslovično dobar SF film“
i ono što je nakon tog sudbonosnog proleća 1964.g. usledilo i četiri godine
kasnije rezultiralo filmom koji je fascinirao svet, drastično je promenilo Klarkov
poslovni rejting. Od tada on postaje hodajuće institucija, svojevrsni izaslanik
budućnosti i njenih tajni. „Odiseja u
svemiru 2001“ prepoznala je nadanja i nedoumice gledalaca i čitalaca koji
su znali da stoje pred novim, kosmičkim dobom civilizacije ali ne i šta ono
nosi. Impozantnost i uverljivost filmske vizije tog ’novog’ bila je toliko
snažna da je doseza nivo svesti „šoka
budućnosti“ (da se poslužimo naslovom futurološkog bestselera A. Toflera). Upečatljivost filma bila je
dovoljna da jedna od Klarkovih izjavu posle premijere bude da će sledeći
uspešni SF film morati biti sniman na licu mesta događanja.
Iako je vrlo brzo
postalo jasno da se zamišljenja 2001. neće poklopiti sa stvarnom to nije
umanjilo slavu ni nje ni njenog autora. Mnoštvo podudarnosti sa stvarnim
događajima utvrdilo je uverenje da je Klark ipak ’pogodio’ budućnost (iako on
nije propuštao da citira Reja Bredberija
i njegovu izjavu da SF ne predviđa već pre pokušava da spreči neke budućnosti).
Tako su astronauti Apola 8 teško
odoleli iskušenju, po sopstvenim izjavama, da, obzirom na poklapanje pejzaža
koji su videli pred sobom i onog sa filma, pošalju poruku o otkriću crnog
monolita na tamnoj strani Meseca. Posada Apola
13 upravo je slušala temu „Tako je
govorio Zaratrustra“ Riharda Štrausa (koja je postala sinonim za film, kao
što je valcer „Na lepom, lavom Dunavu“ posle
filmskog kosmičkog baleta dobio novo značenje) kada je došlo do eksplozije
nakon koje su poslali poruku „Hjuston,
imamo problem“ koja je gotovo identična onoj iz „Odiseje“. Klark, u
predgovoru za „2010: drugu odiseju“,
koja se pojavila 1982.g. nakon dugogodišnjeg odbijanja da je napiše, ponosno
iznosi još nekoliko koincidencija, potvrda ispravnosti njegovih opisa. Ali,
slava ima svoja pravila i obaveze. Bez obzira na knjige koje je napisao posle
prve „Odiseje“ on nije mogao da izmakne njenoj senci. I tako se, nakon
nećkanja, bombastih najava, teatralnog uzimanja akontacije za nenapisanje
knjige i davanja procenta literarnom agentu (suma za treću „Odiseju“ bila je
jedan dolar Klarku – deset centi agentu) pojavila „2010: Druga odiseja“, 1987.g. „2061:
Treća odiseja“ a ove godine i „3001:
Konačna odiseja“ koja je svestku premijeru imala u Beogradu (ali i
piratisanje na beogradskom buvljaku). Svaki od nastavaka prilagođavan je što
filmu što novostima u nauci i sveskoj politici odnosno slavi serije. Reklamana kampanja
za „Konačnu odiseju“ govori o „veličanstvenom
finalu najznačajnije SF serije svih vremena“, „najželjenije očekivanom nastavku“, i sličnim ’naj’ hvalama. Naravno, marketing radi
svoj posao i u svetu i kod nas (mada smo mi malo zatečeni; iako su i druga i
treća kao i ova „Odiseja“ imale svetsku premijeru ovde, tek sada je to obnarodovano
ovakvim intenzitetom). Dobismo, dakle, testamentalno delo najvećeg SF pisca (pošto
je Asimov umro 1992.; do tada je među rivalima vladao džentlemnski sporazum da,
ako nekog upitaju ko je najveći SF pisac on navede ime onog drugog), u kome je
Klark sažeo svoje stvaralačke opsesije, opisao neke sjajne izume, načinio (na
kraju) fantastični preokret, knjigu napisao pod morem itd, itd... O valjanosti
knjige kao celine ne govori se previše jer to i nije važno spram slave pisca
koju jedna knjiga (dobra ili loša) ne može umanjiti.
Dalje od Monolita
Jedna od Klarkovih
brojnih izjava posle premijere filmske „Odiseje 2001“ bila je da, ako neko
posle prvog gledanja može da kaže da je razumeo film, onda autori nisu uradili
dobar posao. Jer, težište raspleta je – tajna. Monolit koji je pomogao razvoj
ljudske vrste, ulaz je u novi, viši oblik postojanja a opisati šta je Boumen,
nestavši u monolitu, postao nemoguće je jer nas od tog oblika postojanja deli
isto koliko i čovekolikog majmuna od astronauta. U prvoj „Odiseji“ Klark je
uspeo da spekulativnim ravnima priče uravnoteži svoju fascinaciju razvojem
tehnologije (koja je u ranijim knjigama umela da uguši priču) i potrebu da (na
osnovu valjanih znanja) stvori neke nove artefakte (od šatla, WC-a za
bestežinsko stanje do svemirskih orbitalnih stanica i mesečevih naselja).
’Otvoreni kraj’ romana jedini je moguć pred misterijom beskraja. Na žalost,
svaki od nastavaka žrtvovao je delikatnu simbiozu fizike i metafizike; druga
„Odiseja“ je počela da razbija taj koncept, treća ga nastavila a četvrta
dovršila. U ljudski logički sistem uklapan je entitet koji bi trebalo da je
nezamislivo stariji, trajniji i moćniji od ljudi. Iz kojeg god da je razloga
Klark odustao od svojih početnih postulata, dobijeni rezultati nisu na visini
„2001“-e. Priča je ušla u šablon ’nastaviće se’ jer ako posle druge „Odiseje“
nastavaka i nije moralo da bude, posle treće knjige nastavak je bio neminovan.
Jedina prepreka razvoju serije bile su Klarkove godine te tako, kao zbir svih
segmenata, dobismo „3001“-u.
Načinivši ogroman
vremenski skok Klark se poslužio lukavstvom i, probudivši Frenka Pula, aktera
prve „Odiseje“, dobio priliku da, iz vizure našeg savremenika, sagleda
budućnost. A ona je gotovo identična dugo traženoj Utopiji. Zahvaljujući nauci
ljudi su ipak postali dobri, iskorenjene su sve pošasti, prirodne i međuljudske
(ratovi, beda, fanatizmi), energije ima u izobilju, Zemlja još postoji, život
je lak, čovečanstvo napreduje, komunicira mislima, rešilo je probleme
stanovanja, bolesti i kriminala. Klarkov prosvetiteljski optimizam trijumfuje.
Mnoštvo njegovih ideja iz ranijih knjiga složilo se u blistavu odu napretku za
sve. Konačno, ti će dobri Übermenschevi,
uz pomoć duhova Boumena i Hala, privremeno pobediti i sam monolit i osigurati
još milenijum uspona do konačnog susreta sa onima koji su ih podigli iz blata
praistorije.
Ako se bilo kome
sadržaj „Konačne odiseje“ učini preteranim treba ga upitati: ’Da li je od Klarka trebalo očekivati bilo
šta osim da ostane Klark?’ Naravno da ne. Tako i treba čitati ovu knjigu,
kako novu dozu optimizma, kap čiste infantilnosti koja stoji na vrhu sve nauke
koja se više ne razlikuje od magije (po drugom Klarkovom zakonu). Tu magiju
potvrđuju i ’Izvori i zahvalnice’ na
kraju knjiga (možda njen najzanimljiviji deo) u kojima se pedantno beleži sve
što je poslužilo za razvoj ove vizije budućnosti. Spisak, pa dakle i Klarkova
obaveštenosti, fascinantan je i smrtnicima oduzima dah. U tom spisku je i veza
sa Vernom: i on je koristio naučnu publicistiku kao inspiraciju. U spisku je i
koren Klarkove noćne more da će u nečemu ’promašiti’. A šta će zaista od svega
biti, najbolje je odgovorio baš Klark u prvoj „Odiseji“ rečima da će „istina, naravno, biti neuporedivo
neobičnija“.
(1997.)
Nakon dve zbirke poezije te knjige priča za decu, Stevan Radak se
knjigom „Igračke sa Poljane“ otiskuje
u vode romana i, recimo odmah, čini to uspešno i valjano. Postupkom slaganja
fragmenata (ukupno 49, nejednake dužine, od sažetih, poetskih slika do čvrste
pripovedne strukture) autor vodi tri različite priče kojima je (otkriva se to
već posle prvih stranica) zajedničko mesto događanja – grad Vršac, odnosno, kao
svojevrsna žiža, mikro lokalitet Poljana. Jasna vremenska datiranost priča
(1666, 1848. i godine pre i posle Drugog svetskog rata) nudi mogućnost koju je
Radak spremno iskoristio, realističkom uranjanja u epohu, građenja uporednih
istorijski zasnovanih društvenih, političkih i etno-psiholoških pojzaža i
portreta, naravno, uvek prelomljenih kroz pojedinačne sudbine (jer ovo nije
roman koji se u osnovnom nivou bavi istorijskim pokretima masa, iako nosi u
sebi i sloj tzv. ’duha vremena’). Smenjivanje epizoda iz razičitih vremena nije
mehaničko jer ni njihov obim/zastupljenost nije isti: one iz ’starijih’ vremena
kraće su od ’mlađih’. Na ovaj način je moguća ravnomernost u rasporedu
zamenjena diskontinuitetom koji prati dinamiku, ritam sažimanja, grčeve pripovednih
linija i doprinosi njihovoj zavodljivosti.
Približavanje kraju
romana kroz razrešenja njegovih segmenata, kroz male katarze, donosi postepeno
otkrivanje jednog novog sloja: saznanje o prepletenosti života junaka, o
njihovoj mogućoj krvnoj vezi zagubljenoj i skrivenoj nanosima vremena. Ta se
perspektiva diže iznad svakodnevnog i sabira sudbine grešnog sveštenika,
njegove ljubavi za jednu noć i deteta koje je tada začeto, mrtvog vojnika,
prijatelja, oca i ljubavnice mu, te fabrikanta sirćeta sa porodicom; sve
sudbine su teške, sa žigom krivice prema sebi i bližnjima i iscrtavaju liniju
nesrećne apartnosti začete u predačkom grehu koji se, kao usud, prostire kroz
generacije i biva konstanta spram prolaznosti. Otuda i mistični prolasci likova
kroz vremena koja nisu njihova, kao potvrda vezanosti, zadatosti svakog
pojedinačnog trajanja, što rezultira efektnim finalnom romana koje nosi (prividni)
završetak pripovesti ali ne i sudbina uronjenih u tokove sila koje se njima, u
svojoj fatalnoj ravnodušnosti, igraju.
(1996)
Časopis „Znak Sagite“ jedina
je profesionalna publikacija koja se kod nas bavi Science Fiction, Fantasy i
Horror literaturom, odnosno u manjem obimu i ostalim medijima te je stoga svaki
novi broj značajan za zaljubljenike u pomenute žanrove i u najmanju ruku
zanimljiv znatiželjnim i predrasuda prema etiketiranim nosiocima šunda,
oslobođenim tragačima za zanimljivim štivom. Ako se, pak, ima na umu da je
kontinuiranim praćenjem pojedinih grana stvaralaštva, pored „Znaka Sagite“, bave jedino
poluprofesionalni „Emitor“ Kluba
ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda i fanzin „Faros“ Kluba ljubitelja SFa iz Bele Crkve,
te da „Znak...“ finansira izdavač Boban
Knežević, što je u ova finansijska (ne)vremena i te kakav napor, značaj
svakog broja časopisa samo je veći i ’teži’. Kako to u uvodnoj reči urednika
kaže Ivan Nešić, primarni,
beletristički sadržaj petog broja u znaku je na svetskoj sceni žanrovske
fantastike opšte prisutne pojave ’slepstika’
ili ’slipstrima’ tj. mešanja
žanrovskih fantastika i glavnog književnog toka, s jedne, i nekih novina u tzv.
’tvrdoj SF fantastici’. Primeri za prvu pojavu su novele Jana Mekdonalda, mlade zvezde sa specifičnom vizurom i stilom, „Fragmenti analize jednog slučaja histerije“
odnosno nagradama ovenčana priča „Linkolnov
voz“ Morin Mekhju; obema je žanrovsko, horor u prvoj i alternativna
istorija u drugoj, filtrirano kroz iskusva ’seriozne’ literature; na drugoj,
tvrdo žanrovskoj strani je sjajna studija „Dobri
pacov“ Alena Stila koju od prethodnih priča odvaja samo tema (eksperimentisanje
sna ljudima u cilju razvijanja novih industrijskih proizvoda) dok u zanatu
pripovedanja ona ni malo ne zaostaje i ne pati od standardnih žanrovskih
šablona. I fantazi-horor minijatura „Trolov
most“ Nila Gejmena prati pomenutu mešavinu žanrova.
Domaće priče takođe su
u širokom rasponu od standardnih horora, prepoznatljive ikonografije, u „Uzorku“ Tihomira Stevanovića i „Dijabologika“ Bobana Kneževića (koja se
dešava ovde i sada), preko SF parodije „Istinite
laži o ratu svetova“ Ilije Bakića do fantaszmagorijske alegorije (na
domaćem terenu) „Đuro“ Dragan R.
Filipovića.
Dve horor priče, „Njegova usta imaće ukus pelina“ Popi Z.
Brajt i „Tragač“ H. P. Lavkrafta,
obe iste tematike, povod su za analitičan ogled „Nekrofilija - nekad i sad“ Dejana Ognjanovića, koji analizira posezanje
za ovako bizarnom temom kroz istoriju literature. U nastavku je i osvrt na život
i delo nespornog klasika horora H. P. Lavkrafta.
Magazinski deo časopisa
donosi dva izuzetna članka. U prvom, „Postmoderna
fantastika“ Norman Spinrad analizira nekoliko novih Fantasy knjiga
zaključujući da je ono što se danas dešava na ovoj sceni, koja je pod jakim
uticajem ’slipstika’ daleko
interesantnije od neinventivnih voda čistog SF žanra. Intervju sa Brusom Sterlingom, vrsnim piscem, jednim
od propagatora ’slipstika’ i novinarem koji poznaje situaciju u Istočnoj
Evropi, donosi niz zanimljivih opservacija o SF-u, odnosno na globalna pomeranja
u društveno-političkoj konstelaciji snaga, što će odrediti i početak novog
milenijuma. Sledi izlog novih knjiga objavljenih u svetu, te tekstovi o
filmovima („Zvezdani vojnici, „“Godzila“,
TV seriji „Milenijum“), portret
ilustratora Sanjulijana i lista 10
najboljih SF filmova o vanzemaljcima.
Časopis je izuzetno
dizajniran, počev od naslovne strane (rad Boba
Živkovića), po svemu u maniru svetskih izdanja iz ove oblasti.
(1998.)
U 1997.g. naučna fantastika je nastavila svoj poluilegalni život na
ovdašnjoj književnoj sceni a po kome žanr postoji samo za ’odabrane’ izdavače i
čitaoce ali ne i za akademske kritičare i etablirane izdavače. Ovakvo stanje
nije novo i traje tako dugo da je prvi privatni izdavač SF knjiga „Polaris“ uspeo da napuni 15 godina
rada, za kojih je objavio gotovo 200 naslova. U jubilarnoj godini „Polaris“ je
izdao 12 redovnih knjiga plus vanredno izdanje proslavljenog Adamsovog „Autostoperskog vodiča kroz
galaksiju“, svih 5 delova u jednom tomu. Sa izuzetnom dve knjige, svi „Polarisovi“ naslovi delovi su
višetomnih serijala, uglavnom ’hard SF’ usmerenja, što osigurava kupovinu od
strane onih koji su nabavili prethodne nastavke ali isključuje novopridošle
čitaoce i ograničava uvid u širinu svetske SF produkcije (serijali Banforda, Nivena ili Bera kreću se
utabanim stazama; sličan je i Robinsonov
ep „Crveni/zeleni/plavi Mars“ iako su
mu kritičari ’prišili’ etiketu ’Rat i mir
SF žanra’). „Polaris“ je, s druge
strane, povukao potez od šireg kulturnog značaja: objavio je CD ROM koji sadrži
160 knjiga koje je za proteklih 15 godina štampao i na ovaj način ušao u XXI
vek.
U drugoj polovini
1997.g oglasila se i edicija „Znak
Sagite“ Bonbana Kneževića, u okviru koje se pojavilo 5 kvalitetnih knjiga.
Za početak 1998. najavljen je „Monolit
10“, kultni almanah za sve ljubitelje novog, umetnički ambicioznijeg SF-a;
svaki tom „Monolita“ bio je, u godini objavljivanja, centralni događaj na
domaćoj SF sceni.
Od ostalih,
nespecijalizovanih izdavača pomenimo „Esotheriju“
koja je objavila romane po kojima su rađeni filmski hitovi („Izgubljeni svet“ i „Sfera“ Krejtona, „Kontakt“ Segana) te nastavila hvale vredno ’dopunjavanje’ magičnog
Tolkina. „Stubovi kulture“ priredili su svetsku premijeru romana „3001: Konačna odiseja“ Artura Klarka,
žive legende žanra. „B92“ je objavio
jednu priču-epizodu iz popularne TV serije „Dosije
X“. „Solaris“ je u biblioteci „Cult“
preveo roman „Automatska Alisa“ Džefa Nuna.
Beležimo takođe i alternativni izdavački prokjekat „Chapbooks“ Gorana Skrobonje, u okviru koga se pojavio jedan izbor
priča i dve novele domaćih autora.
U konačnom sabiranju
broj prevedenih SF knjiga u 1997.g. ne dostiže broj 30, što je svakako malo
(broj knjiga domaćih SF pisaca upola je manji). Kada se rečenom doda da ne
postoji redovan specijalizoven časopis (osim časopisa „Znak Sagite“ koji izlazi retko, u 1997.g. samo jedan broj), a
znano je da ovakve publikacije obezbeđuju vezu sa svetskim dešavanjima i
’dinamizuju’ domaću scenu, sveukupni položaj SF literature kod nas daleko je od
povoljnog. Ipak, zalog verovanja u opstanak ovog žanra, ovde i sada, je gotovo
fanatična privrženost kako izdavača tako i čitalaca ovom licu umetnosti.
Od svih prevedenih SF
knjiga koje su se pojavile u 1997.g. izdvajaju se, po mišljenju pisca ovog
pregleda, sledeće (naravno, svi koji su započeli praćenje nekih serijala
neizostavno će poželeti da saznaju ’šta je bilo posle’, bez obzira na stvarne
kvalitete nastavaka)
Antologije/izbori
-
Jan Mekdonald „Plavi motel“ (Chapbook,
izbor, prevod Goran Skrobonja), prvo predstavljanje mladog britanskog pisca
koji je svojim magijskim realizmom osvežio žanr; njegov briljantni roman „Nekrovil“ biće objavljen u „Monolitu 10“,
-
„Futura“ SF Fantasy antologija (Znak Sagite), izbor priča objavljenih u hrvatskom SF mesečniku „Futura“ sadrži nekoliko bisera iz
svetske produkcije 1990-tih,
-
„Polarisova SF antologija ’97“ (Polaris,
izbor, prevod Goran Skrobonja), 12 priča iz poslednjih nekoliko godina, u
rasponu od SF do čistog horora,
Romani
-
Džef Nun „Automatska Alisa“ (Solaris), izuzetan roman koji se, na jednom od
nivoa, može čitati i u SF ključu,
-
Džin Volf „Egzodus sa Dalekog Sunca“ (Polaris),
veliko finale serije „Dugo Sunce“,
jedinstvena mešavina SF i Fantasy-ja velikog majstora poznatog po izuzetnoj „Knjizi novog Sunca“,
-
Rodžer Zelazni „Noć u samotnom oktobru“ (Znak
Sagite), lepršava priča sa
brojnim reminiscencijama na klasike književne fantastike, u kojoj su glavni
junaci ljubimci dobrih i zlih magova,
-
Entoni Bardžis „Paklena pomorandža“
(Plato/Znak Sagite), prvo
objavljivanje kompletnog teksta ove klasične antiutopije,
-
Brus Sterling „Ostrva u mreži“ (Znak Sagite), delo jednog od vodećih kiberpankera koje pleni
globalnošću svoje vizije.
(1998)
Jan Mekdonald jedan je od najzapaženijih britanskih SF pisaca
mlađe-srednje generacije koja sistematski izneverava klasične žanrovske obrasce
zarad spoja sa tradicijom i iskustvima tzv. glavnog književnog toka. U širokoj
skali valera ovog prožimanja (u teoriji nazvanog ’slipstrim’, ’slipstik’
ili ’postmoderna fantastika’),
Mekdonald je bliži onom polu koji podrazumeva relativno lako prepoznavanje SF
miljea (mada je voljan i da ode izvan žanra) dograđeno vanrednim stilom
pripovedanja i razvojem likova po mnogo čemu blisko hispanoameričkom magijskom
realizmu što, sveukupno, rezultira inteligentnim i intrigantnim delima.
Ideja za novelu-kratki
roman „Makaze, papir, kamen“
(originalno objavljeno 1994.g.), po rečima samog Mekdonalda, rodila se prilikom
njegovog iščitavanja knjige dizajnera Nevila
Brodija (u kojoj se govori o autoritativnim vrstama slova) i razvila u
priču, žanrovski znanu, o traganju i otkriću, u ovom slučaju fraktala, znakova
koji svakome ko ih vidi prenose ultimativne podsvesne poruke u rasponu od onih
što uzrokuju isceljenja do drugih koje nose ludilo i smrt. Kao i uvek,
oduševljenje pronalaskom ustuknuće pred spoznajom o mogućnostima zloupotrebe,
te dilemom da li uništiti svoje delo. Junak će razrešenje potražiti u hodočašću
dugom hiljadu milja, na kome treba, u društvu mladog slikara, da poseti 88
budističkih hramova i doživi prosvetljenje.
Priče o putovanjima
idealne su za otkrivanje strukture društva, svakodnevnog života i mentalnog
profila običnih ljudi. Mekdonald obilato koristi ovu mogućnost i slika Japan iz
21. veka, razapet između restauracije tradicije i tehno raja koji nije nastupio
te, umesto blagodeti, doneo dugu agoniju recesije u kojoj država nije sposobna
da fizički održi svoju vlast i predaje je raznim kompanijama a dalje je otimaju
sitne bande (čitavo dešavanje neodoljivo podseća na feudalnu rascepkanost u
doba samuraja). No, ni globalna situacija nije bolja: institucije braka,
porodice, religije, raspale su se trajno menjajući vrednosne kodekse.
Poremećaji, njihova dubina i posledice na mikro i makro planu (od
intelektualnih i fizičkih bogalja, naselja besprizornih do mutiranih,
neizlečivih bolesti) dati su precizno i plastično. Hodočasnici na svom putu
kroz gradove i pejzaže, u kontaktima sa normalnim i bizarnim ljudima,
raspoznaju (i na svojoj koži osećaju) krugove moći, koja vlada i određuje
’stanje stvari’, istovremeno bivajući izmenjeni tj. pročišćeni. Mekdonald u
gradnji ovako kompleksne slike koristi i prepliće nekolike žantovske obrasce:
’meki’ sociološko-društveni SF, njegov nastavak, tz. ’humanizam’ kao opozit
tvrdoj liniji kiber-panka, uz dodatak melodramatskih, špijunskih i triler
zapleta. U ovakvoj mešavini nema magijsko-realističkih izleta po kojima je
pisac znan (a kakvi su osnov njegovog prvenca, sjajnog romana „Bespuće“), što je dokaz odbijanja da se
robuje etiketi pod kojom je prihvaćen i želje za istraživanjem kako žanra tako
i sopstvene invencije. Tom traganju možemo pripisati i, uprkos ambicioznosti
dela, predvidivost finala, katarzičnog ali već korišćenog u žanru a i van
njega. Ipak, „Makaze...“ su svakako
proza visokog kvaliteta i još jedna potvrda da je Mekdonald autor na koga treba
obratiti pažnju.
Napomenimo, na kraju,
kao kuriozum hvale vredan, da je „Makaze...“
preveo i u svojoj ediciji Chapbook
objavio Goran Skrobonja (u istoj
ediciji već se pojavio izbor Mekdonaldovih priča „Plavi motel“), nastavljajući tako svoj entuzijastički i reklo bi
se prosvetiteljski poduhvat upoznavanja zainteresovanih čitalaca sa zanimljivim
novim svetskim SF i Horor piscima, poduhvat utoliko značajniji kada se ima u
vidu da domaće SF izdavaštvo objavljuje sve manje knjiga neujednačenog
kvaliteta.
(1998)
Gregori Benford (1941) poznat je kao jedini pravi ’naslednik’ Artura Klarka,
što zbog njegovih naučnih kvalifikacija (doktor astronomije i univerzitetski
profesor) što zbog uvažavanja naučnih znanja i principa u knjigama koje piše.
Banford, ipak, nije redovni optimista (kao Klark) po pitanju budućnosti; njegov
roman „Vremenski pejzaž“ nema iluzija
o opstanku ljudske vrste u civilizaciji koja nemilosrdno rasipa bogatstva rodne
planete. Benford je takođe vatreni zagovornih tzv ’igre sa mrežom’ odnosno pisanja koje se drži određenih žanrovskih
kanona. U serijalu „Galaktičko središte“,
u 6 romana pisanih u razdoblju od dve decenije, autor se bavi jednom od
stožernih i često razrađivanih SF tema-spekulacija: ratom organskih i mašinskih
civilizacija. Epopeja započinje
pronalaskom vanzemaljskih artefakata (roman „U okeanu noći“), prvom invazijom drugih oblika života („Preko mora sunaca“), da bi se u
dalekoj budućnosti nastavila na planeti po kojoj šačica ljudi beži pred moćnim
mašinama („Velika nebeska reka“) i
beži na drugu planetu („Plime svetlosti“)
dok, konačno, ne stigne do crne rupe u središtu galaksije („Mahniti zaliv“) i mitskog prostor-vremenskog utočišta na njenom
obodu, gde će se sve linije sage sakupiti a dva neprijateljska kraka
civilizacija spojiti u novi kvalitet (“Jedrenje
blistavom večnošću“). Kako to podžanr ’spejs
opere’ zahteva, kroz romane paradiraju
različiti oblici-vrste života (od planetarnih bića do onih koja žive u
otvorenom svemiru), smenjuju se spektakularne bitke i putovanja i dešavaju
raznorazni kosmički fenomeni (opisani običnim jezikom a ne matematičkim
formulama). Obzirom da ovako ’junački’ sadržaj traži i odgovarajuće aktere,
pisac je morao da bude prigodan u njihovom izboru. Otuda u prve dve knjige
nalazimo kartonske makete hrabrih astronauta/istraživača, što ova dela
maksimalno približava paraliteraturi (tipa ’pročitaj-zaboravi-baci’). Treći
segment-roman („Velika nebeska reka“)
donosi izrazit pomak na ovom planu: iz grupe nevoljnika, nemilosrdno gonjenih i
istrebljivanih, izranjaju autentični likovi, zaokružene ličnosti (otac,
ljubavnica, starci, kukavice...) sa svojim namerama, planovima, kompleksima.
Iako je autor, da roman ne bude potpuno crn, naprasno spasao ljude i poslao ih
u nove avanture, valjanost najvećeg dela knjige nije umanjena. Na žalost, dalji
nastavci nisu održali postignuti kvalitet, među mnoštvom događaja likovi su
počeli da blede i svode se na makete i kulise. Žanrovska kritika ocenila je
seriju „Galaktičko središte“ kao
najuspešniju ’spejs operu’ 80-tih i 90-tih, što je verovatno tačno ako se ima u
vidu da su svi zahtevi podžanra ispoštovani. Ostaje, međutim, i konstatacija da
je Benford u svojoj ’igri sa mrežom’, držeći se nepretencioznih pravila, izvojevao
(poslužimo se šahovskim rečnikom) samo ’remi’ umesto da realizuje svoje očite
kvalitete i dobije majstorsku partiju.
(1998)
Пријавите се на:
Постови (Atom)
