PUT KROZ SVETOVE „Poslednje putovanje Đurđe Rajs“ Branislav Dragojević, izdavač Prosveta, Beograd, 1996.

Paskal je tvrdio da je putovanje odvajanje, neprestano odbacivanje samog sebe, te bi se moglo zaključiti da je jedino vredno putovanje ono u sopstvenu unutrašnjost. Kratki roman Branislava Dragojevića (1922) „Poslednje putovanje Đurđe Rajs“ poseže za gotovo svim značenjima pojma putovanje, prepliće ih gradeći jedinstvenu simboličku sliku. Polazište zbiljskog putovanja je selo Vranić u nekom bezimenom vremenu rata, jednog od deset koji se nižu iz daleke istorije i vuku kroz bivstvovanja generacije meštana, određujući životne priče. Cilj je uspeti se na vrh Patrijarh na planini Čemernici ili se useliti u vilinski stakleni grad ili naći zlato ili bilje za prezdravljavanje tela i duše. Grupa Cigana koje je unajmila starica Đurđa uspinje se kroz šumu i gudure prolazeći kraj praznih kasarni, kolona vojnika koji odlaze u pogibiju ili beže od nje, izbeglica što se vraćaju u varošicu da ne bi umrli od gladi, svesni da će biti ubijeni u sukobu neimenovanih vojski koje se bore pod komandom stranih oficira, u bitkama posle kojih se ne zna pobednik (jer ga nema). Negostoljubiva planina kojom dominira nedostižni vrh, obećavajući blagodeti legendarnog Eldorada ali i namećući muke kiše, magle, gladi, izvlači iz svakog od putnika/hodočanika zapretene strahove i slutnje i utapa u sveopštu otupelost, ravnodušnost. I starica se, u sabiranju svog života, priseća svih smicalica kojima je rođacima otimala imanja, sada izgubljena i spaljena, dana koje je provela zatvorena u prazne sobe iz kojih je jedini izlaz bio uspon na vrh, iznad svog kala u koji je utopljena.

            Svaka etapa puta jedna je od stepenica na inicijacijskoj lestvici iskušenja koja vodi ka drugojačijoj stvarnosti. Transformacije putnika poklapaju se sa promenama pejzaža, spoljnog ekvivalenta pročišćenja. Grubost i praznina okoline odgovara sve jasnijem predavanju magijskom doživljaju sveta i prihvatanju puta kao jedinog smisla u vrednosnim sistemima gde su život i smrt istovetni. I sam cilj, ispostavlja se, proizvoljna je i varljiva tačka u fizičkim i mentalnim prostranstvima, koje je lako i jednostavno odreći se.

            Dragojević je prihvatio obrazac priče o putovanju (kao i lepezu mogućih iščitavanja) ali ga nije mehanicistički ’sprovodio’. Postupnost inicijacije, početak i kraj, proba i rezultati, promene, relatizovani su; jednosmernost (ka cilju kroz uspone) na oba plana (duhovnom i materijalnom) nije obavezna. Čest je slučaj fragmentiranja i variranja situacija u različitim kontekstima (npr. rasprave o mogućem ubijanju Đurđe) u sve svedenijim, minimalističkim, mimikrijskim pomerajima. Time se postiže specifičan efekat kruženja, kretanja po zadatoj, zatvorenoj liniji usuda koju autor potencira i naglašenom stilizacijom u kojoj se paralelno nižu mitološke priče, imena sa religijskim ’zaleđem’, dijalozi u rasponu od onih koji oponašaju filozofske i  apsurdističkih (prema trenutnom dešavanju i priči u celini), sve do sentencijskih zapisa u Đurđijinom dnevniku. U konačnom sagledavanju ovi postupci rezultiraju oslobađanjem od materijalnog, odnosno njegove sekundarne uloge spram važnijeg ispitivanja spiritualnog, simboličkog, prosvetljujućeg uspona u svetove ezoterije.

(1997)