VILIJAM GIBSON ili FRAGMENTARNI POGLED NA KIBER-PANK - Ilija Bakić; izdavač Kulturni centar vojvodine "Miloš Crnjanski" 2023.

 

NOVI-STARI DIABOLIK – „Diabolik - Senke prošlosti“ Tihomira Jovanovića; Beograd, 2023.

 

Sudbine junaka umetničkih dela različite su: neki bivaju brzo zaboravljeni, drugih se njihova publika dugo seća; ima i onih koji nastavljaju da intrigiraju svoje obožavaoce jer ovi žele da znaju šta je bilo posle kraja njihovih avantura. Ambiciozniji među ljubiteljima neretko su skloni da se „umešaju“ u posao autora tako što će i samo dopisati/docrtati/dosnimiti nove zgode dragih im heroja. Poslednjih decenija, posebno od kako smo doboko ukoračili u doba masovnih digitalnih komunikacija, ovakve rabote su dobile na poletu i brojnosti a skovan je i zvanični termin za njih – „fanfiction“ koji se prostire od literature i stripa do filmova (kakvi su fanovski nastavci „Zvezdanih ratova“ ili „Zvezdanih staza“, na koje filmski studiji nisu gledali blagonaklono). Preteče fanfiction-a mogu se naći kroz čitavu literarnu istoriju, od dopisivanja Šekspira, Servantesa do dopune Brema Stokera i Džejn Ostin. Masovnija pojava, kako se to tada zvalo, „neautorizovanih priča“ datira s kraja XIX i početka XX veka i vezna je za mnoštvo priča o Šerloku Holmu koje nije napisao Konan Dojl; što je junak bio popularniji to je češće bio dopisivan od strane anonimnih autora, najčešće ambicioznih amatera. Kako smo naveli, danas je takvo pisanje definisano kao fanfiction i manje-više se smatra regularnim ukoliko se, prilikom objavljivanja (najčešće u specijalizovanim megazinima ili antologijama), navedu autori originala. Po strani od ovog pokreta stoje knjige koje se temelje na ranijim delima napisane od pisaca-profesionalaca (npr. Filip Hoze Farmer je autor Tarzanove biografije i apokaliptičnog života Doka Sevidža, K. J. Džeter je napisao svojevrsni nastavak Velsovog „Vremeplova“...) a koje svoje „opravdanje“ mogu naći u okriljima doktrine postmodernizma.

            Tihomir Jovanović (1955), već se u svojim pričama bavio novim avanturama junaka Luna, kralj ponoći (dok se u ostatku dosadašnjeg opusa doticao mnogih popularnih junaka) a u najnovijoj knjizi se, kako sam naslov kaže, bavi doživljajima Diabolika, strip negativca nastalog 1962.g. u mašti sestara Guisani koju su u crtež pretočili mnogi crtači, od Berselija, Bozolija i Zanibonija (nacrtao je oko 300 epizoda) do novih snaga. U crnom trikou iz koga vire samo njegove oči, naoružan nožem i kapsulama otrova, Diabolik krade dragulja i antikvitete, najčešće u izmišljenom Klirvilu. Pomaže mu fatalna Eva Kant a glavni neprijatelj mu je inspektor Ginko. Diabolik je majstor prerušavanja za šta koristi savršene maske, znalac je umetnosti i nauka, vozi crnog Jaguara E iz 1961.g. (Eva ima isti takav auto ali bele boje); najpre je bio nemilosrdan prema svima koji mu se nađu na puta ali je „revidirao stav“ i najčešće mete su mu korumpirani političari i bahati bogataši. Jovanovićevu knjigu čini pet priča, od klasičnog nadmudrivanja policije u „Kristalnoj lobanji“ (koja je diskretni omaž Indijani Džonsu) do uvida u Diabolikovu mladost „Ostrvo prošlosti“ i poseti mestu na kome ga je, kao siroče, odgajao kriminalac Kralj (dok nije shvatio da je mladić opasan pa pokušao da ga ubije što je, pak, bio Kraljev kraj); „U Neptunovom carstvu“ je Diabolikova i Evina avantura pod morem u kojoj otkrivanje starog brodoloma donosi susret sa neprijateljskim vanzemaljcima; na naučnofantastičnom fonu je i „Diabolik protiv Diabolika“ jer prati dvoboj živog Diabolika sa svojim robotskim dvojnikom. Najsloženija i najambicioznija priča zbirke je „Tigrasta zolja“ u kojoj, tragajući za starim automatonom u obliku tagraste zolje, Diabolik kroz novinske članke prati poduhvat Fantomasa, francuskog negativca iz romana tandema Alan i Sauvestre, iz prvih decenija XX veka, koji je bio uzor autorkama Diabolika, i koji je takođe sklon prerušavanju a proganja ga policija na čelu sa inspektorom Žuveom. Nakon što posredno razokrije Fantomasovu potragu za tigrastom zoljom, Diabolik joj ulazi u trag ali je s poštovanjem ustupa tajanstvenom strancu Kresu, koji po biološkim zakonima nikako ne bi mogao biti živ!

            Jovanović je preuzeo postojeću matricu Diabolika i uspešno je iskušavao gradeći uzbudljive kriminalne intrige ali ju je i nadogradio novim elementima (vanzemaljci, roboti) da bi je u „Tigrastoj zolji“ razvio u intertekstualnu avanturu koja bi se lako uklopila u famoznu „Wold Newton family“, koncept izukrštane fikcije (crossover fiction) koji je osmislio pomenuti Filip Hoze Farmer a u kome je stvorena paralelna istorija na osnovu života svih literarnih/stripskih/filmskih junaka širom sveta. Na zanatsko-literarnoj strani Jovanović je verno oponašao stripovsku poetiku koja se temelji na jednostavnosti pripovednja, bez ikakvih ukrašavanja ili zahtevnijih stilskih figura, što je doprinelo uverljivosti štiva tako da čitalac, barem onaj sa dužim stažom, ima utisak da čita neku od starih svezaka edicije „Super strip biblioteka“ koja je, od broja 43 („Zasjeda pod vodom“) iz 1967.g. objavila 25 Diabolikovih epizoda. Mnogo kasnije, Diabolik je sporadično objavljivan, bez većeg odjeka među mlađim generacija što, naravno, nije zavisilo od njegove atraktivnosti već od duha novog vremena. Jovanovićeva knjiga nam, pak, živo i uverljivo vraća na scenu jednog od ikoničnih strip (anti)heroja druge polovine XX veka.

            („Dnevnik“, 2023.)

METAMORFOZA IZGUBLJENOG PACOVA – „Ja, pacov“ Borisa Stanića; izdavač Komiko, 2023.

 

                 

Strip izdavač „Komiko“ objavljuje i entuzijastički neguje biblioteku „Moderni srpski strip“ u kojoj se oglašavaju ovdašnji savremeni strip stvaraoci različitih poetika, što je svakako važan zalog za bogatstvo strip scene. Pod različitim poetikama podrazumevamo široku lepezu od klasičnog do alternativnog i autorskog odnosno andergraund stripa. Upravo u relacijama alternativnog, autorskog i andergraund stripa kreće se i grafička novela „Ja, pacov“ slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Sam naslov sugeriše ispovednu formu dela (sećajući, naravno, na nekolike literarne uzore „Ja, porota“ Spilejna, „Ja, Klaudije“ Grevsa, „Ja, vrhovni“ Roa Bastosa) što će biti potvrđeno iščitavanjem ove nimalo vedre novele. Naime, „pacov“ je mladić izgubljen u nedaćama i neprilikama sopstvenog postojanja; on je likovni umetnik, bez ideja, ambicija i perspektiva, koji se kreće u uskim krugovima poznanika koji postaju sve uži kako pojedini od njih odlaze u „beli svet“, čitaj, realan život koji ne nudi ništa sem odricanja, prinudnog pokoravanja rutini svakodnevice u kojoj ima malo ili nimalo radosti i kreativnosti. Pacov je uhvaćen u raskoraku, s jedne strane su želje, ideje i ambicije (koje polako blede) a s druge spoznaja onoga što se dešava oko njega i nije ni nalik snovima iz mladosti jer svet nije blagonaklon ni prema kome ko ulazi u njega pa se čini da su sva mesta „pod suncem“ zauzeta; sve dobre opcije su zaposeli neki drugi a one preostale ne nude nikakve perspektive. Mladić koji zna da više nije toliko mlad otaljava svoje dane na vetrometini između „želeo-bih-voleo bih“ i „moram“. U toj neodlučnosti „krade bogu dane“, „žica“ sitninu za poneko pivo, slavi kad mu baka da svoju penziju, kreće se poznatim stazama, koleba da upozna neku devojku... Setno se seća divnih dana rane mladosti, svojih maštanja o dosezanju neslućenih visina duha do kojih je trebalo da stigne. Zna da proteklih 10-15 godina uopšte nije napredovao, nije razvijao svoje sposobnosti. Takođe je svestan da ovakvo životarenje neće trajati doveka, da mu sledi potpuni materijalni krah, da će mu zapleniti stan pa će postati klošar. Jasno mu je da ga okolina smatra za lenčugu kao što mu je jasno da nije sposoban da uđe u korporativni svet grafičkog dizajna, niti da može da podnese stres i neizvesnost samostalnog preduzetništva. Ipak, u njemu i dalje tinja i znanje o sopstvenoj posebnosti, o talentu, o neuobičajenim sposobnostima koje, međutim, ne uspeva da ispolji i realizuje.

            Svaka situacija u kojoj se Pacov nađe, bilo da je to prepuni kafić, ispijanje piva sa drugom muzičarem na stepeništu crkve, pomaganje drugarici da utovari prodatu sliku, šetnja ulicama Pančeva, susret sa psom, pre ili kasnije vodi u intenzivne seanse samoispitivanja sa fatalnim zaključcima. Čak je i poziv prijatelja da se zaposli u pekari utopljen u depresivni mulj. Ipak, odlazak na posao u 4,30 otkriće, uprkos smrknutog lica, neki drugi svet i, konačno, izmamiti osmeh zbog praznih ulica i mesečine. Na poslednoj slici dešava se preobražaj (obrnut od onog iz Kafkine priče) jer dotadašnji pacov postaje – čovek!

            Stanić uvažava tradiciju alternativnog ispovednog stripa, posebno onu Roberta Kramba u kojoj se antijunaci sa životinjskim glavama kreću ubranim bespućima (ljudskih) gradova. No, Stanićev crtež je namerno osiromašen i sveden na nevešte skice (kojima on povremeno suprotstavlja klasičniji, puniji crtež), bez poštovanja perspektive i ostalih likovnih zanatskih veština. Takvim postupanjem se potcrtava i apostrofira mentalna i fizička beda Pacova i njegovog okružena odnosno njihovo puko oponašanje stvanog, punog življenja. Osnovni pripovedni tok novele nije pravolinijski već se u njega mešaju i upliću sjajne epizode kojima se atmosfera dublje i uverljivije dočarava; par stranica na kojima se slikama bez reči „opisuje“ pijanstvo izdižu se do čiste apstrakcije i otkrivaju inventivnog autora velikih mogućnosti. Autor takođe razbija klasičnu stripovsku tablu tako što briše ramove slika i same table ili redukuje broj sličica na stranici odnosno naizmenično niže stranice sa „čistim“ tekstom i one sa po jednom slikom, prateći time raspoloženja Pacova. Ovakva fleksibilnost u prezentovanju dela svakako se ne može naći u stripu klasičnog usmerenja.

            Zaključimo da je grafička novela „Ja, pacov“ vanredno zanimljivo i uspelo delo koje svedoči o nekim od ključnih problema mladih generacija na ovim prostorima i da je realizovana telentom umetnika koji zaslužuje punu čitalačku pažnju i uvažavanje.

            („Dnevnik“, 2023.)         

 

GUSARSKA MITOPEJA – „Barakuda“ 1 i 2, Difoa i Žeremija; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

Strip serijal „Barakuda“ scenariste Žana Difoa (1949) i crtača Žeremi Petikua (1984), čini šest albuma originalno objavljenih u periodu od 2010. do 2016. godine; agilna „Čarobna knjiga“ objavila je ovo delu u dva toma u renomiranoj biblioteci „Stari kontinent“ koja ovdašnjim stripoljubcima predstavlja, u tvrdokoričenim albumima i u punom koloru, reprezentativna klasična i savremena dela 9. umetnosti štampana u Evropi. Tematski okvir serijala je jedna od najomiljenijih „avanturističkih“ tema knjiga, filmova i stripova namenjenih najširoj publici – priča o dogodovštinama pirata/gusara iz „zlatne ere“ njihovog postojanja. Mada je piratstvo postojalo još u antičkim vremenima, ono koje i danas uzbuđuje maštu bezbrojnih dečaka dešavalo se tokom XVI, XVII i XVIII veka, prevashodno u vodima toplih karipskih mora. Ta duga istorija pljačkanja brodova koji su iz kolonija Novog sveta donosili blaga u Stari svet posledica je sukoba velikih evropskih pomorskih sila, pre svih Francuske i Španije, za prevlast na morima odnosno za osvajanje što većih teritorija Južne i Severne Amerike. Za te ratove su mobilisana mnoštva mornara koji su, po sklapanju mira, otpuštani iz službe; oni nevični drugim zanatima prijavljivali su se u posade trgovačkih brodova na kojima je rad bio težak, nadnice male, strogost kapetana i oficira nemislosrdna a opasnosti stalne... Pobune posada su bile česte a odmetnici su, pod crnim zastavama sa mrvačkim lobanjama, pljačkali druge brodove; predvodili su ih harizmatični kapetani od kojih su strahovale čitave flote. Ponekad su pirati sklapali ugovore sa nekom od država i „legalno“ pljačkali brodove njihovih konkurenata (tada su nazivani flibustijerima ili bukanirima). Nezamisliva bogatstva koja su prevožena u Evropu završavala su u riznicama vladara ali i moćnih pomorskih kompanija koje su takođe sklapale dogovore sa piratima ali i organizovale čitave pomorske flote koje su branile kompanijske interese. Sedišta pirata bila su na Karibima, u slobodnim piratskim republikama koje su bile prosperitetne koliko i raspusne. Pirati su nemilosrdno proganjani i konačno uništeni jer su bili opasnost za ostvarivanje enormnih, krvavnih profita koji su i danas u temeljima „civilizovanih“ evropskih država.

            Pirati su privlačili pažnju javnosti kako za svojih života tako i kasnije kada su se o njima ispredale legende. Od romana „Ostrvo sa blagom“ R. L. Stivenstona (objavljenog u nastavcima 1881-2. a kao knjiga 1883.g) pirati su deo ikonografije popularne zabavne literature na koju se nadovezala holivudska industrija gradeći mit koji je imao malo zajedničkog sa stvarnim događajima, insistirajući na šablonizovanim romantičnim herojima, bespomoćnim lepoticama, zlim piratima, impozantnim pomorskim bitkama koje su delovale magično sa velikog ekrana. Uprkos bezbrojnim manje ili više uspešnim varijacijama, dela o piratima i danas su popularna i rado „konzumirana“; potvrda ovoga je i tekuća strip produkcija „Čarobne knjige“ koja paralelno objavljuje čak tri piratska serijala: „Riđobradog“, „Republiku Lobanje“ i „Barakudu“. Svaki od serijala specifičan je po svom tretiranju teme (koja je prerasla u samosvojan žanr), odnosno manjem ili većem oslanjanju na fakte. „Barakuda“ je među njima „najslobodniji“ odnosno samosvesno se temelji na čistoj ikonografiji ove teme/žanra, oslobođen gotovo svih istorijskih uslovljenosti što mu dozvoljava slobodno kretanje i kreiranje situacija odnosno interakcija među likovima, uz nemali udeo fantastike u čitavom zamešateljstvu. Elem, saga započinje dramatičnom scenom napada piratskog broda „Barakuda“, kojim komanduje nemilosrdni kapetan Blekdog (sa sve crvenim povezom preko oka) a uz njega je osioni mu sin Rafi, na španski brod i hvatanjem Done Emilije del Skuebo, dame sa dvora i njenih kćeri, Marije i Emilije (ova druga je, pak, preobučeni dečak). Zarobljenici će biti prodati u roblje na pijaci u Puerto Blanko, piratskom ostrvu kojim vlada lepa ali stroga guvernerka. Blekdog se, međutim, ne zadržava na ostrvu već popunjava zalihe i, praćen lokalnom vešticom imena Da-Ne, odlazi put Ostrva glave koja govori jer je tamo, u grobu muža Done Emilije zakopan i znameniti Kašarov dijamant basnoslovne vrednosti ali i natprirodnih moći (koga traži i crkveni vrh). Priča nadalje prati sudbine tri tinejdžera Marije, Emilije i Rafija na Puerto Blanko i njihovu borbu za mesto pod suncem u ovoj „prljavoj jazbini morskih pacova“. U taj koloplet želje za moći, osvete i ljubavi upliću se i tajne prethodne generacije, jednako strasne, ambiciozne i nemilosrdne. Nakon burnih albuma „Roblje“, „Ožiljci“, „Dvoboj“, „Pobune“, „Ljudožderi“ i „Oslobođenje“ poneke tajne će se razotkriti, neki od aktera će stradati dok preživeli odlaze u nove avanture...

            „Barakuda“ je maniristički vrtoglavi i eksplozivni spoj jakih ličnosti, egzoričnih lokacija, misterija i interesa, bitaka i dvoboja. Difo svoje junake neprestano baca na iskušenja, vodi od moguće propasti do trijumfa, od dileme do dileme nudeći čitaocu vrele, bezumne ljubavi, podlost i prevaru, čast i osvete. Žeremi je prihvatio vratolomni ritam priče i pretočio ga u pravi vatromet efektnih slika punih siline pokreta, obilno zasićenih bojama i uklopljenih u dinamično montirane table. Stil šminkanja i mimika junaka, uz razletene kose i oblačenja u lepršave kostime i fetišističke kožne komplete nosi u sebi svojevrsni buntovni rok’n’rol štimung iz vremena ranih video spotova.

            Sveukupno, „Barakuda“ nudi čistokrvnu adrenalinsku strip avanturu kojoj je teško - i nepotrebno - odoleti i kao takva će prijati mladima svih uzrasta.

            („Dnevnik“, 2023.)

VELIKA MALA KUTIJA – Povodom ciklusa pesama „Mala kutija“ Vaska Pope

 

(Moguća čitanja poezije slažu se kao sedimenti u svojevrsnom kamenu mudrosti  sadržavajući, kroz vreme otkrivana značenja i bivajući temeljem novih. Naravno, svako  pojedinačno tumačenje uvek otkriva i ličnost čitaoca predstavljajući zbir njegovih   opredeljenja i iskustava uronjenih u okruženje trenutka u kome nastaje. Prilažem, dakle, jednu šaru u plemeniti kamen čitanja poezije Vaska Pope.)

             Ciklus pesama „Mala kutija“, umetnički artefakt u matici opšte duhovnosti, dotiče, na sasvim osoben način novu poeziju današnjice – teorijsku fiziku. Rezultati ove nauke čista su apoteoza lepoti uma u susretu sa Velikom Tajnom mikro i makro Vaseljene. Zahvaljujući oslonjenosti na egzaktne rezultate posmatranja i eksperimenata teorijska fizika izražava se prvenstveno u mediju matemaitke, tom jedinom univerzalnom jeziku Čovečanstva koji raskriljuje nesagledive širine izražavanja na potpuno novim, rečima nedostupnim, nivoima baleta apstrakcija.

            U okrivu teorijske fizike, u delu kvantna mehanika, nalazimo i poznati misaoni eksperiment nazvan „Šredingerova mačka“. U (malu) kutiju stavlja se mačka. Poklopac se zatvara. Pištolj uperen u kutiju opaliće ako/kad se jedno radioaktivno jezgro raspadne, što posmatrač ne može da opazi. Verovatnoća da do pucnja dođe je 50%. Ista je verovatnoće i da mačka bude ubijena. Da bi se saznalo da li je mačka živa ili mrtva poklopac (male) kutije mora da se otvori. Sve do tog trenutka kvantno stanje mačke je mešavina stanja u kome je ona živa i stanja u kome je mrtva. U kvantnoj mehanici, za razliku od klasične predstave o jednoj stvarnosti, obe mogućnosti, obe moguće istorije postoje istovremeno. Kvantna mehanika različito definiše stvarnost(i). Po njoj objekat nema jednu već SVE MOGUĆE ISTORIJE.

            Osnovni postulat ove teorije je Hajzenbergovo načelo neodređenosti koje kaže da se ne mogu istovremeno izmeriti položaj i brzina jedne čestice. Tačno merenje jedne umanjuje tačnost merenja druge vrednosti. Ovakvo „razmazivanje“ rezultira nemogućnošću utvrđivanja sadašnjeg stanja jednog sistema dakle nemogućnošću predviđanja jedne jedine budućnosti njegove. Moguće je samo predviđenje verovatnoća različitih ishoda, odnosno „zbira po istorijama“ (Fajnman). Ova pravila važe samo na nivou čestica ali, u trenu Velikog Praska koji stvara Vaseljenu, određuju sva potonja ustrojstva.

            U Maloj kutiji su, kažu poezije, sve istorije Vaseljene, „... gledamo / Predele izvan sveta“, „Od zvezda do protivzvezda“, parovi virtuelnih i antičestica „Onda nesvet drži / Malu kutiju u svojoj neruci“ pa „Nađite sada svet“, crne rupe, gravitaciju, brzinu svetlosti, „prazninu“ tame i svetlo materije, „Zvezdano testo“ i zakrivljenost prostorvremena na unutra, „nesvet“. A (možda) tu su, dok „Jašete u njoj prostor“ i „muzete vreme“, „plava zvezdana krv“ i lopta imaginarnog vremena, superstrune.

            „I tako je to u beskraj išlo“ u velikoj Maloj kutiji.

            Načinimo u ovom trenu Mebijusovski okret i na drugoj površini iste trake nakratko se prisetimo Džordža Barklija, „zauvek očaravajućeg biskupa“ (Džosi Rojs) iz Klojna i đakona iz Dablina, koji je, želeći da raskrinka materijalizam i ateizam, postavio 1710. godine princip „biti znači opažati i biti opažen“ (u „Raspravi o principima ljudskog saznanja“) po kome postoje samo duhovna bića, ona koja opažaju i ideje, stanja svesti koja se opažaju. Šta bi Barkli rekao na dilemu Male kutije? Verovatno bi negirao bilo kakav njen sadržaj, bilo kakvo postojanje mačke koja nije opažena. Možda bi, kao i Popa, o Maloj kutiji rekao: „Vežite je mački o rep / i poterajte mačku“ ili, možda, „Šta to radite ako boga znate / Ne ispuštajte je iz očiju“, postajući tako, barem malo, kvantno-mehanički-poetski u pravu. Jer, nikakvo znanje ne gubi se, kao što se ne gube ni energije koje kruže, prožimaju i pretaču se, uvek u nove oblike, nova stanja. U nove sedimente plemenitih kamenova.

            (Naravno, autor ovih redova svestan je da i za njegovo čitanje Male kutije važi načelo neodređenosti. Osvetljavajući jedno, druga i drugačija značenja zapostavljena su,    razmazana. Ili, kako bi to Starubinski rekao: „Znati čitati otvara pristup tolikim očevidnim     bogatstvima, jednoj tako gustoj složenosti, da ispitivanje nekog skrivenog zadnjeg sveta     praktično postaje nemoguće“. No, upravo su te činjenice zalozi neprestanog traganja, pokušaja da se razotkrije tajna Poezije-Umetnosti-Vaseljena, tog Jednog koji je Mnoštvo.)

 

(„Književne novine“ br. 941, 1995.)