„Simpsonovi“ su 1987.g. startovali
kao gosti u programu „Trejsi Ulman šou“ a dve godine kasnije su se osamostalili
pod okriljem kompanije „Foks netvork“. Met Grejning, kreator serije, za model
junaka uzeo je sopstvenu porodicu (on je oličen u liku Barta) a priču je
smestio u gradić Springfild koji, kako je sam izjavio, liči na Portland u Oregonu,
gde je odrastao; okolina Springfilda menja se za potrebe pojedinih epizoda pa
je čas na moru, čas podno planina ili u preriji. Okvirno vreme priče su 1990-te
ali se u njih umeću i pojave, ličnosti i fenomeni trenutka u kome se epizode
snimaju. Junaci, kao i u klasičnim strip serijalima, ne stare; ne menjaju se ni
polazne postavke pa svaka epizoda kreće iz početka. Simpsonove čine dični i
brižni otac familije, sušti hedonista Homer, debeo, neobrijan, ćelav, lenj i
poprilično tupav radnik u lokalnoj nuklearnoj centrali. Njegove lepša polovina
Mardž, sa dvospratnom punđom na glavi, tipična je domaćica niže srednje klase,
razapeta između održavanja kuće, brige za decu i muža i pokušaja da se od svega
toga povremeno otrgne i nađe dodatni smisao i avanturu u svom životu.
Najstarije dete Bart (10 godina), mangup je koji ima problema sa odrastanjem,
školom, roditeljima, drugarima, sestrom. Lisa (8 godina), starmala je mudrica
koja svira saksofon, deli savete a povremeno želi da promeni svet. Najmađe
dete, beba Megi, puzi uokolo i sa svetom komunicira gestovima i bučnim sisanjem
cucle. Simpsonovi imaju i četvoronožne ljubimce, širu familiju, bliže i dalje
komšije i sa svima su u složenim odnosima koji su osnov za vesele zaplete.
Serija obiluje otkačenim likovima, od Homerovih kolega na poslu, nastavnog
kadra u školi do lokalnih važnih ličnosti i osobenjaka; neki od sporednih
likova konstatno se pojavljuju dok drugi samo gostuju u epizodi i nestaju.
Zapleti priča koje smišljaju timovi
scenarista bazirani su na problemima u porodici, u školi i na poslu, na krizama
u lokalnoj zajednici pa i na širim događajima koji dotiču Springfild i njegove
stanovnike. Prve epizode bavile su se jednostavnim problemima da bi, kako je
vreme odmicalo, zapleti umeli da budu komplikovaniji. Primetno je i da epizode često
imaju poprilično uvrnute priče kojima nedostaje prepoznatljivi realizam; ali,
pošto je satira, parodija i karikiranje osnovno sredstvo pripovedanja ovo ’popuštanje
realizma’ sasvim je funkcionalno i uspešno. U „Simpsonovima“ se konstantno
ismevaju političari (predsednik Džordž Buš je bio Homerov omiljeni pacijent a i
Al Gor je dobio svoju porciju), popularne ličnosti iz svetova filma i muzike
ali i sam taj biznis (posebno kroz likove ciničnog Klovna Krastija ili Kenta
Brokmana, samozaljubljenog TV voditelja) a scenaristi malo-malo pa potkače i
Foks kompaniju i njenog vlasnika Ruperta Mardoka (koji im ’hleb daju’). Među
posebne specijalitete spadaju epizode koje se emituju za Noć veštica (sa
adekvatno strašnim sadržajem) ili one u kojima porodica odlazi na letovanje
širom sveta (što prosečni Ameri sebi ne mogu da priušte) pod parolom
„Simpsonovi sada idu ...“
Dužina emitovanja donela je razvoj
početnih polazišta serije, mnoštvo tema, manje ili više uspešno obrađenih,
bezbroj likova koji defiluju kroz epizode. Ipak, sve vreme neke stvari nisu se
izmenile i postale su zaštitni znakovi serije i deo ikonografije popularne
kulture. Uvodna špica serije prepoznatljiva je po svojoj muzici i osnovnom zapletu:
članovi porodice žure kući, da bi se bacili na kauč i uključili televizor.
Ipak, svaka špica se u nekom detalju razlikuje od druge - upravo kao što se to
dešavalo i u špicama serije „Mapet šou“. Prepoznatljive su i uzrečice Homera
Simpsona, od uzvika „D'oh!“ do poštapalica „Ay, caramba!“ i „Eat my shorts!“
(„Ize'š mi gaće!“) koje su ušle u svakodnevni govor pa i u rečnike savremenog
američkog engleskog jezika. U seriji se stalno pojavljuju i smešni i šašavi
natpisi na prodavnicama, ispred škola i crkava - baš kao što u stripu „Talični
Tom“ nalazimo razgaljujuće table na ulazu u neki grad ili selo. Specijalitet su
i tzv ’smrznuti gegovi’ odnosno ’gegovi smrznutog ekrana’ koji se pri normalnom
emitovanju ne mogu videti jer traju prekratko ali se mogu videti kada se video
traka ili disk stopiraju u određenom trenutku; ovo je štos poznat i kao
’nesvesne reklame’ koje su proizvođači plaćali dok nisu bili zabranjeni.
Serija je od svoje pojave do danas
izazivala različite komentare - od oduševljenih pohvala do oštrih kritika.
Hvaljen je njen aktivni angažman prema američkoj svakodnevici, razotkrivanje
pukotina u ’američkom načinu’ života, nedoslednosti u sprovođenju deklamovanih
sloboda. Kritičari su zamerali na rušenju porodičnih vrednosti, ismevanju
hrišćanske tradicije oličene u liku Neda Flandersa. Sam Džordž Buš je рекао:
„Nastavićemo da se trudimo da osnažimo američku porodicu. Da učinimo da bude
više nalik porodici Volton, a manje porodici Simpson“. Na početku emitovanja
bilo je i onih koji nisu bili zadovoljni karikaturalnim crtanjem samih likova
jer je to, navodno, ružno i loše utiče
na decu. Vremenom su u medijima objavljivani i ozbiljniji radovi o ovoj seriji,
koji je imenuju za jednog od retkih korporativnih proizvoda koji su uspeli da
izbegnu šablonima i sterilno-instantnim sadržajima. Paralelno sa ovim
pohvalama, rasla je i industrija pratećih proizvoda: majice, šolje, torbe,
plakati i štošta drugoga sa likovima iz „Simpsona“ prodavali su se masovno
donoseći novi profit. Tako je ova serija s jedne strane finansijski izuzetno
uspešna, s druge je postala reper za nove serije (kakva je „Saut park“) a na
trećoj je mnogi smatraju progresivno-subverzivnom. Za ogromnu većinu gledalaca
u Americi i širom ostatka sveta, „Simpsonovi“ su prevashodno izvor zabave,
sjajnih gegova i zdravog smeha bez mnogo dodatnih mudrovanja. Tako je bilo u prvih
500 epizoda a sva je prilika da će se tako i nastaviti.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар