Đorđe Pisarev (1957) spada među retke savremene domaće pisce koji se odlikuju nemirnim, tragalačkim duhom (za razliku od mnoštva autora koji se kreću utabanim stazama sopstvenog opusa koji iznova variraju i ponavljaju). U do sada objavljenim knjigama – a njih je, kako sam kaže, više nego što ih je napisao - Pisarev je utirao puteve kroz bespuća postmodernističkog literarnog svetonazora, od proze preko poezije do dramskih tekstova, praveći „izlete“ u fantastiku ili klasični realistički model mišljenja i pisanja; odskora su se tim traganjima pridružile i knjige namenjene prvenstveno mladom čitalaštvu, onom u osetljivom dobu posle najranijeg detinjstva a mnogo pre tinejdžerskih godina. Glavni junak ovih dela je „mačkić“ Fibislav koga radoznalost i sticaji okolnosti bacaju u svakovrsne avanture tela i duha. Do sada su se u ovom ciklusu, znakovito (i pomalo misteriozno) nazvanom „Devet mačijih života“, pojavila tri romana: „Pozna večera za Gospođu Fibi“, „Šta sanjaju Fibislavi“ i najnoviji „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“. Ove su knjige raskošne i vrcave pripovesti o Fibislavu u svetu koji je za njega nov i izazovno tajanstven, posebno jer je ovaj mačkić radoznao (čak i preterano) i vragolast.

            Uz sve rečeno, roman „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“ pripada na ovim literarnim prostorima retkoj literarnoj vrsti – naučnoj fantastici za najmlađe čitaoce. Knjiga počinje spektakularno: Srpska Svemirska Agencija (SSA) angažuje Fibislava za spasilačku misiju pod nazivom „Mesečev čvor“, mada je on, s druge strane, angažovan od Tajnog saveta planete Zemlja, da u maloj „stelt“ kapsuli, diskretno ispituje „nastanjene i nenastanjene planete u potrazi za sirovinama i resursima, prijateljima i neprijateljima“ a roman „Pogledaj...“ u stvari je hronika te opasne i rizične avanture koja će prpošnog „kosmonauta-veterana“ (kako Fibislav sebe vidi i predstavlja) voditi na planetu Grašikaš (nazvanu tako po njihovom tradicionalnom jelu: paprikaš plus paprika plus grašak), u tržni centar Jupiter, prepun neverovatnih čuda i poslastica sa sve restoranom „Kod veselih Hobita“, u luna park „Saturn“... Fibislavu je zapalo da se bori protiv zamalo pa fatalne najezde sve-mir-ševa na Mlečni put koja se, za opstanak našeg parčeta Univerzuma, mogla povoljno okončati samo pronalaskom Planete od sira koja je malo dalje od planete Robinson spejs sa koje su Fibislav i njegova ekipa hrabro otišli u nepoznato i pronašli Baš Belu Planetu svu od sira i na nju doveli gladne miševe i spasli svemir, TransMlečnu železnicu, Zvezdani grad i Zemlju!
            Avanture i putovanja svemirskog Fibislava prilika su da Pisarev razvije neobičnu, samosvojnu stvarnost sazdanu od čitaocima znanih svakodnevnih stvari i pojava pomešanih sa čudesima budućnosti, onima sasvim novim i onima osmišljenim i prezentovanim u popularnim naučnofantastičnim knjigama, filmovima i serijama. Kroz takav spoj starog i novog autor se kreće veselo, ponekad parodijski nastrojeno ali uvek razbibrižno lako i duhovito a u epizodi o Lajki iz kapsule „Sputnjik“ duboko potresno. Njegov odnosno Fibislavov svemirski slalom mlađima će biti podsticaj za razvijanje sopstvene mašte i sopstvenih vizija a one malo (ili malo više) starije podsetiće na njihovo detinjstvo i sadržaje koji su im plenili pažnju, od agent Fibislavovog predstavljanja „a la“ Bond, do (već poslovično legendarnih) android-barmena (u Luna-baru) ili (jednako legendarnih) fejzera. Opštem utisku pun doprinos daju i minuciozne, karikaturalne ilustracije Nastasje Pisarev.
            Rečju, roman „Pogledaj zvezdu svoju, Fibislave“ pravi je izvor iskrene čitalačke radosti izazvane piščevom maštovitom invencijom i spada u one retke knjige koje se zavole već posle par stranica i za koje je čitaocu žao što su se tako brzo (prebrzo) završile.

            2022.

https://www.art-anima.com/dorde-pisarev-pogledaj-zvezdu-svoju-fibislave/

 

Svi poznavaoci strip prilika i neprilika na ovim prostorima u poslednjih par decenija znaju ko je Marko Stojanović: reč je o predanom strip autoru, agilnom organizatoru i promoteru već proslavljene upornosti i tvrdoglavosti, najpoznatijem kao ključna figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici”. Stojanović, koji je serijal preko “staza i bogaza” uveo u drugu deceniju postojanja, sa trenutnim skorom od 12 albuma, zamislio je “Vekovnike” kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” (najpouzdanijem nedeljniku koji objavljuje stripove) i započeo ovu avanturu 2007.g. da bi, zbog neprilika i nerazumevanja, projekat “premestio” u albumski format uz sporadična pojavljivanja u periodici u Srbiji ali i okolnin državama, učinivši serijal Balkanskim strip događajem. Usput su se “Vekovnici” razgranali u “spin off” serijal “Beskrvni” i postali samosvojna kategorija na savremenoj nam strip sceni. Druga karakteristika serijala je timski crtački rad; naime, Stojanović je za svaki album angažovao više crtača koju su crtali pojedine segmente priče čime je oneobičio svaku epizodu drugačijim likovno-estetičkim  tonom a šire gledano predstavio lepezu aktivnih crtača sa ovih prostora. Kako je vreme proticalo a broj albuma rastao pojavila se potreba za integralnim reprintima, kategorijom koja je u domaćem stripu izuzetno retka za razliku od (belo)svetske izdavačke prakse da se, pošto se u nekom uspešnom serijalu pojavi veći broj albuma, štampaju stare epizode u luksuznim izdanjima čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti. Elem, tako su 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama sa prepoznatljivim logom “Vekovnika”, mogli pročitati prvi tom “Integrala” koji sadrži reprint prva dva albuma ovog serijala. Naravno, godinu dana kasnije pojavio se drugi integral koji sadrži albume “Prah” i “Pepeo”, originalno objavljene 2009. i 2010. godine.
            “Prah” i “Pepeo” nastavljaju priču smeštenu u realnost alternativne Evrope XVIII veka u kojoj, u “civilizovanom” delu, manje ili više skriveno caruju vampiri dok u “divljim” delovima žive i druga bizarna bića iz legendi i mitova (recimo psoglavci). Na toj jarkoj i zavodljivoj sceni sreću se dva bizarna junaka: vampir Čen koji je u sukobu sa svojom sabraćom i prgavi, besmrtni Kraljević Marko koji već 400 godina vodi svoje ratove. Mada su im koreni slični ova dvojica su krajnje suprotnosti: vampiri su koliko-toliko kultivisani (što znači uklopljeni u određene sistema zbog čega ipak nisu manje krvoločni i zli) dok je Marko divlji varvarin koji se ne može kontrolisati. Prijateljstvo Čena i Marka zasnovano je na “bratstvu po oružju” i razvijaće se kroz ispomaganje ali i povremene sukobe. Oni, posle svakovrsnih peripetija, dobijaju mapu (predstojeće apokalipse) koje, po svaku cenu (dakle i po cenu nasilja i sukoba) žele da se dokopaju mnogi - psoglavci, živa vatra, elitne ubice vampiri, tajanstveni krstaši vere – a svi su oni predstavnici raznorodnih verzija/doživljaja sveta, od animalnog misticizma do vanvremene ezoterije i religijskog fanatizma. Ispred i usred svih tih potera, zaseda i tuča, prijateljstvo Marka i Čena raskida se zbog sitnih zađevica ali i učvršćuje pred stalnom navalom svakojakih opasnosti.
            Nesporno je Stojanovićevo inteligentno i nadahnuto poigravanje fantazijskim žanrovima (epska fantastika, horor), uz dobrodošlu dozu istoriografske spekulacije i mistifikacije odnosno posezanje za mitologijom ovdašnjih prostora a sve kako bi se ispričala intrigantna, višeznačna priča. Pažnju čitalaca pleni i dinamika dešavanja bitno ubrzavana smenjivanjem pripovednih tokova odnosno mešanjem prošlosti junaka (čime njihove pojave dobijaju na punoći) sa spekulativnim pojašnjenjima interakcije likova te dešavanjima u tekućoj sadašnjosti priče. Ovakav razvoj epizoda potenciran je različitim kolorističkim paletama (Dejana Sedlana, Zorana Jovanovića, Ivana Šainovića, Ozrena Miždala, Damjana Mihailova) odnosno apartnim stranicama drugih crtača (Igora Jovčevskog, Danijela Atanasova, Filipa Andronika) koje dopunjuju i nadograđuju stilski kompaktan, dobro crtan i kadriran odnosno vešto montiran rad glavnog crtača Milorada Vicanovića Maze.
            Rečju, drugi tom integrala, dopunjen analitičkim esejima iz pera Vladimira Miloševića i Darka Mrgana, potvrđuje da su “Vekovnici” ambiciozno, valjano osmišljeno i nadahnuto realizovano delo 9. umetnosti kome treba posvetiti punu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2022.)

           

                

Nakon prve knjige koja najavljuje izuzetan i ogroman poduhvat objavljivanja sabranih doživljaja jednog od najpoznatijih kauboja u svetu stripa, „Čarobna knjiga“ je, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, brzopotezno objavila i knjige 2 i 3 avantura Taličnog Toma koji poteže revolver brže od svoje senke. U bivšoj Jugoslaviji popularni Talični (najpre je kršten kao Srećko Munja) se pojavljivao u „Crtanim romanima“, „Kekecu“, „Politikinom zabavniku“, „Caku“, „Biser stripu“ a kao kolor album je štampan u „Asteriksovom zabavniku“, edicijama „Dečijih novina“, „Politike, „Maverika“, „Veselog četvrtka“... Objavljivanje svih epizoda u tvrdokoričenim knjigama i punom koloru nesporno je gigatnski posao jer se radi o više od 80 albuma ovog serijala - mada taj broj nije prevelik ako se zna da je Talični star-mlad 76 godina! Naime, 1946. godine stvorio ga je Moris De Bever (1923-2001), belgijski karikaturista, strip crtač i ilustrator; Talični je te godine u strip (i istoriju kulture XX veka) ujahao na svom konju Džoli Džamperu u časopisu „Žurnal de Spiru“. Moris je bio kompletan autor stripa sve do 1957.g. kada je ulogu scenariste preuzeo Rene Gosini (1926-1977); posle Gosinijeve i Morisove smrti angažovano je nekoliko autora da nastave serijal koji izlazi i danas. Talični je isprva bio namenjen isključivo strip magazinima pa su i dužine epizoda najčešće 10-20 strana; naknadno su te epizode sakupljane u albume koji su imali standardizovanu dužinu od 48 strana pa su različiti izdavači različito „sklapali“ prve albume. Izdanje koje je pred domaćim čitaocima je iz produkcije „Luckey Comics“ i smatra se konačnim. Druga knjiga ovog serijala obuhvata period 1949-1952.g. i sadrži albume 4. „Pod nebom Divljeg zapada“, 5. „Talični Tom protiv Peta Pokera“ i 6. „Odmetnici“; treća knjiga sadrži epizode iz 1952-1956.g. i albume 7. „Eliksir doktora Doksija“, 8. „Talični Tom i Fil Nefer“ i 9. „Pruga kroz preriju“.
            I u ovim knjigama Talični odrasta i stasava pa mu Moris menja fizionomiju tako da usamljeni kauboj iz epizode u epizodu ne liči na sebe a kamoli na Garija Kupera koji je, navodno, bio inspiracija za njegov lik. Kao što mu je glava malo izdužena pa malo okrugla a nos manje ili više spljošten, tako su mu šiške kraće i duže, ponekad mu iz usta viri cigareta a drugi put ne (kasnije će mu cigareta zalepljena za izduženu donju usnu biti zaštitni znak a još kasnije će grickati travku u ime zdravog života). Uobičajeni „autfit“ se koliko-toliko ustalio (beli šešir, crvena marama, žuta košulja, crni prsluk, farmerke i čizme) mada ponekad nosi opasač sa dva revolvera a onda, opet, sa jednim (opasač je za svakog kauboja bio deo odeće). Njegov najbolji prijatelj, konj Džoli, za sada, nije preterano pričljiv a dešava mu se da ga ukradu a da se on ne buni. Talični s vremena na vreme zasvira usnu harmoniku i još uvek nije ustalio da na kraju epizode odlazi prema zalazećem suncu uz tužbalicu o usamljenom kauboju koji je daleko od doma svog. No, ikonografija serijala stvara se iz priče u priču, tu su već prepoznatljivi likovi bandita sa slomljenim nosevima, debelih rančera i zlokobnih grobara zvanih „sahranitelji“. Godine 1951.g. u epizodi „Odmetnici“ stižu i braća Dalton - Emet, Bil, Gret i Bob! To nisu ona braća iz Gosinijevog perioda Taličnog Toma već Daltoni kako ih istorija manje-više pamti; „rani“ Daltoni (koji delimično liče na one kasnije) u ovoj epizodi doživljavaju sudbinu koja se delimično poklapa sa istorijskom – u stripu u pokušaju pljačke Prve nacionalne banke u Viski-gradu, braća, neverovatno ali istinito, ginu 5. oktobra 1892.g. (istorija kaže da su dva brata poginula a Emet je odrobijao 14 godina i izašao na slobodu; Bob nije bio sa braćom jer je „operisao“ samostalno)! Naredne 1952.g. u epizodi „Povratak braće Dalton“ njihovi likovi će se pojaviti ali tek kao maske u jednoj vragoliji. Srećom po ljubitelje stripa, Gosini je osmislio svoje Daltone i učinio ih besmrtnim.
            Morisove priče su uglavnom klasične vestern priče o pljačkašima, profesionalnim kockarima (kakav je Pet Poker u dve priče), samozvanim lekarima koji prodaju čudotvorne napitke (doktor Doksi), takmičenjima u boksu ili trkama konja, hvalisavcima (šerif Bil Babura) ili smotancima (Pilulica koji će postati šerif), surovim revolverašima (Fil Nefer zvani Dugonja koji je crtan po liku glumca Džeka Palansa), uspavanim Meksikancima... Bizarni likovi sa slikovitim imenima žive na neobičnim lokacijama (Zelendol, Tesnac-varoš, Grumen varoš, Crvengrad, Korov-dol, Mrcingrad) po kojima su okačene neobične firme, poternice i reklame, u salunima se pravi viski služi oprezno jer ako padne - eksplodira dok na groblju stoje spomenici poučnih epitafa („Bebasti Teks umro prirodnom smrću“, „Bil Džons koji se nije sklonio na vreme“). Moris insistira na gegovima i svakojakim vratolomijama pa atmosfera stripa podseća na neme filmske burleske sa mnogo jurnjave i tučnjave. Na kraju treće knjige je epizoda „Pruga kroz preriju“ za koju je scenario napisao Gosini (mada je potpisan na dnu table samo inicijalima); čitaocima je odmah jasno da priču (zamišljenu u obimu albuma) vodi znalac koji vešto zapliće niti i precizno ih vodi do kraja.
            „Talični Tom“ spada u najpopularnije komične stripove druge polovine XX veka u Evropi, posebno u perodu kada je ingeniozne scenarije pisao Gosini. Hronološko i tehnički kvalitetno objavljivanje celokupnog serijala svakako će radovati osvedočene stripadžije ali i one koji ulaze u svet „priča u slikama“ osobito jer su, uprkos proteku vremena, avanture usamljenog kauboja bržeg od svoje senke i dalje vrcavo razgaljujuće.

            („Dnevnik“, 2022.)

 


        Don Lorens (1928-2003) spada među retke strip autore čija su opusi dobrim delom bili dostupni publici na ovim prostorima u dužem (posleratnom) periodu i u različitim publikacijama, mada čitaoci to najčešće nisu znali jer običaj da se imenuju stvaraoci stripova nije postojao. Tako ljubitelji “Karla Vikinga”, “Maroka” ili “Olaka gladijatora”, objavljivanih u “Panorami” tokom 1960-tih, nisu znali da su oni svoj lik dobili ispod Lorensove olovke, mada su mogli da zapaze sličnosti u fizionomija, pejzažima i montažama tabli. A kada se u “Panorami” broj 137 od 23. maja 1968. pojavio strip “Daleka planeta” najverovatnije niko nije mogao da pretpostavi da je autor blistavo kolorisanih slika isti taj Lorens. Istini za volju, Lorens je bio znan kao autor sjajnih kolor ilustracija, čak je i njegov Karl Viking osvanuo u boji (1965.g. u godišnjaku magazine “Lav” objavljena je kolor epizoda “Karl Viking i more bez plime”). Originalni naziv “Daleke planete” je “Uspon i pad Triganskog carstva”; strip je imao premijeru u magazinu “Rendžer” 1965. godine a kasnije je izlazio u nedeljniku “Vidi i uči”. Zbog primarne okrenutosti periodici epizode najčešće imaju dužinu oko 20 strana a ne standarnu dužinu albuma (42-48 strana). Lorens je “Trigansko carstvo”, po scenariju Majka Batervorta (1924-1986), slikao punu deceniju sve dok 1976.g. na međunarodnoj strip konvenciji u Londonu nije saznao da se njegov strip objavljuje širom Evrope, pa je od izdavača zatražio povećanje honorara. Pošto je bio odbijen Lorens prekida saradnju i prelazi u danski magazin “Epo” za koga crta album “Komandant Grek” nakon koga počinje naučnofantastični serijal “Storm” na kom radi sve dok ne počne da gibi vid. U međuvremenu, “Trigansko carstvo”, nastalo pod različitim kičicama, nastavlja da izlazi sve do 1982. godine.
        Priča serijala započinje eksplozivno: u močvare Floride srušio se vanzemaljski svemirski brod a humanoidna posada je smrznuta. Naučnici celog sveta pokušavaju da otkriju tajne knjiga koje su nađene u brodu ali svi polako odustaju, osim najupornijeg koji, nakon decenijskog proučavanja, kao sedokosi starac dešifruje vanzemaljsko pismo i počinje da čita istoriju daleke živopisne planete Elekton naseljene brojnim rasama i narodima na različitim nivioma razvoja. Istorija prati nomadsko pleme koje predvode tri brata; jedan od njih, Trigo, zagovara da se okanu skitnje i sazidaju grad na pet brežuljaka koji će postati centar njihove buduće bogate države sposobne da se odbrani od tehnološki naprednih i agresivnih Loka. Uprkos protivljenju braće a zahvaljući sticaju okolnosti, Trigo će uspeti da sagradi grad i tako započne uspon svog carstva. Na tom putu će morati da ratuje sa drugim narodima ali i da se bori sa invazijama vanzemaljaca, da sklapa saveze, uči se vladanju i pomaže nauku, razvija vojsku i administraciju, menja način života svog naroda… I kad postane najmoćnija država na planeti, Trigansko carstvo će se braniti od napada podmuklih Loka i divljih plemena kao i od “unutrašnjeg neprijatelja” u liku ambicioznih, beskrupuloznih oficira, činovnika ili rođaka.
        Batervortove zamisli, zapleti i razrešenja situacija primereni su uzrastu dečaka koji su pratili strip nedeljnike; u njima se barata poznatim, jasnim i jednostavnim principima i primarnom “plošnom” psihologijom tako da su i priče lake za praćenje i razumevanje, bez mnogo nedoumica ili “otvorenih krajeva”. Odrasli čitaoci će, zbog ovako podešenog materijala, ostati uskraćeni za serioznije sadržaje koje bi im zaokupljale pažnju (otud je srećna okolnost što epizode nisu preduge). Ono što “Daleku planetu”/“Trigansko carstvo” svrstava u vrhunske “priče u slikama” jeste Lorensov izuzetan spoj realističke slikarske veštine, dinamične montaže tabli i blistavog kolora. Njegovom rad je otelotvorenje dečačke fascinacije velikim, nepoznatim svetovima prepunim uzbuđenja i avantura. Elekton je planeta prekivena pustinjama i džunglama, pećinama i moćnim morima, sa egzotičnom florom i faunom, prepotopskim čudovištima, zastrašujućim divljacima. Jednako su začudni i civilizovani narodi, njihova staništa, odeća i običaji odnosno fizionomije. U stvaranju ovog segmenta Lorens je iskoristio svoja prethodna iskustva iz istorijskih stripova: Trigo i njegovi ratnici odeveni su kao rimski vojnici a imaju mačeve kakve ima Karl Viking. Njihov grad podseća na staru Atinu ili Rim, dok fizionomije, brade, nošnje i naseobine naroda Herikona liče na stare Persijance ili Vizantince a Loki nalikuju Mongolima. Lorensov “retrofuturizam” podrazumeva laserske pištolje koji se, kad se isprazne, odbacuju a boj se nastavlja mačevima, moćne leteće mašine ili topove i odlazak kod mudraca Perika, arhetipskog sedobradog maga-renesansnog stručnjaka za sva pitanja od arhitekture i astronomije do diplomatije (njegova kći je, pak, lekar za sve boljke).
        Uprkos slabostima, “Trigansko carstvo” ostaje neponovljivi praznik za oči željne avantura i čudesa, bilo da pripadaju generacijama koje su odrastale sa ovim stripom ili pripadaju onima koji su svet upoznavali kroz kompjuterske igrice. Izdanje novosadskog “Komika” konačno predstavlja ovaj strip kako dolikuje – u punom koloru i preciznoj štampi – na radost svih poklonika 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2022.) 

top