SVET KOJI POSTOJI SAMO U TAMI – „Betmen: Pobeda nad tamom” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripski junak, od pojave u „Detektivskim stripovima“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta. Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao super-heroja što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“ koje koristi. Kada je polovinom 1980-ih uredništvo DC-a uvidelo da je potrebno „osvežavanje“ starih strip junaka, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena, za koja je to majstorski obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije da opet deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. (crtež Macukeli). Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju: Džef Loub (1958) je nastavio tamo gde je stala „Godina prva“ a jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila je serijal “Duga Noć veštica” (13 svezaka na gotovo 400 strana!), objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Betmenu što je, neminovno, vodilo do nastavka jer priča nije bila završena. I tako je u 13 nastavaka objavljenih 1999. i 2000. godine od istog kreativnog dvojca stigao obimni (preko 360 strana!) strip serijal (ili je to, imajući u vidu kompleksnost priče, grafička novela?) „Betmen: Pobeda nad tamom”.

            Dakle, priča se nastavlja: ubica Praznik je uklonjen, bivši tužilac Dent unakažen kiselinom je Dvoliki smešten je u Arkam azil (ludaru), zajedno sa mladim Albertom Falkoneom i gomilom ‘nakaza’ (Džoker, Strašilo, Kalendar, Solomon Grandi…). Silvija Gigante, iako u invalidskim kolicima, pokušava da održi primat Falkone familije u kriminalnom Gotamu. Jedan od planova koji trebaju da joj obezbede osvetu i ostvarenje ambicija je napad na Arkam i oslobađanje ‘nakaza’. Zamišljeno-učinjeno. Uskoro Gotamom počinje da hara novi ubica, Vešala, koji na praznike ubija bivše korumpirane policajce. Osumnjičenih je mnogo ali načelnik Gordon ne uspeva da otkrije ko je Vešala a na Betmena ne može da se osloni jer su njihovi odnosi zahladneli zbog onoga što se desilo Dentu. Žena-mačka je i dalje Betmenu za petama, padaju nove žrtve, kriminalci stare škole pokušavaju da ‘napreduju’ u svom biznisu, Vejn usvaja siroče nastradalih cirkuskih artista na trapezu jer ga seća na to kako je on postao siroče, dečak uskoro postaje Betmenov asistent Robin… Kao i u prvom delu ovo je priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. I ovog puta Betmen kasni za ubicom. No, ovo nije rutinska krimi akciona avantura uz oslanjanje na filmske krimi klasike (i omaž jednoj od kultnih scena iz “Kuma”), težište zapleta nisu tuče i pucnjave jer jednaku važnost imaju porodične i bračne trzavice, poverenja i sumnje, nade, ambicije i dileme junaka - kako reče Betmen: „Svako od nas je izgubio delić života i sakrio ostatak u tami. Da li ovo želim sebi? Svet koji postoji samo u tami?“

            Na širem planu ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Vreme ‘klasičnih’ kriminalaca-mafijaša nestaje. Gotam su preplavili maskirani, histerični, sumanuti kriminalci ‘nakaze’. Matrice ponašanja su se drastično promenile. U prvom delu Betmen se čak pita da li je njegova pojava (groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika) privukla ovo izopačeno ludilo? Ni u drugom delu on nema zadovoljavajući odgovor ali mu više nije ni potreban jer su mafijaši izgubili bitku sa nakazama.

            Priča o nasilju, fizičkoj i moralnoj izopačenosti ima besprekorni vizuelni lik. Sejlove razigrane table su fascinantne, prepune velikih slika sa totalima lica ili tek sitnih detalja, čudnih rakursa u vrtoglavoj, efektnoj montaži. Slike na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo, magle mistično plave. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti ‘nakaza’. Crtačevo zadovoljstvo dozvolom da svoju veštinu ‘praktikuje’ bez ograničavanja očigledno je što čitaoca mami da iznova prelistava stranice i sladi se slikama.

            Rečju, „Betmen: Pobeda nad tamom” je delo zrelog autorskog stripa, u okriljima komercijalne ponude, koje maniristički precizno i kreativno redefiniše jedan od najvažnijih mitova 9. umetnosti.  

            (“Dnevnik”, 2026.)

NOVA MISIJA ASTERIKSA I OBELIKSA ili NEBO IM JOŠ NIJE PALO NA GLAVU –“Asteriks u Luzitaniji” napisao Fabkaro, nacrtao Konrad; izdavač Čarobna knjiga 2025.

        Strip “Asteriks” svakako je jedan od najpopularnijih izdanaka francusko-belgijske posleratne strip škole. Priče u slikama o malom i prgavom galskom ratniku i njegovom krupnom, debeljuškastom drugu Obeliksu koji žive u selu koje Rimljani nisu pokorili i bore se protiv osvajača a neretko krstare okolnim zemljama i drugim kontinentima, oduševljavale su generacije dečaka i devojčica širom Evrope (a pomalo i ostatka sveta). Tvorci ove humoristički intonirane sage započete 1959. godine bili su scenarista Rene Gošini (1926) i crtać Alberto Uderzo (1927); oni su bili idealan dvojac čija je saradnja bila besprekorna. Nakon prerane Gošinijeve smrti 1977. godine Uderzo je preuzeo uloge scenariste i crtača  iako su na koricama albuma i dalje stajala imena obojice autora. Serija je, na radost obožavalaca, nastavila da redovno izlazi održavajući visoke kvalitete koje je postavila. Uderzo je prestao da radi na “Asteriksu” 2009. godine, na pedesetu godišnjicu svojih junaka, zaključno sa 34. albumom “Asteriksov i Obeliksov rođendan: Zlatna knjiga” (Uderzo je umro 2020) a prava na serijal je prodao kompaniji Haet. Godine 2013. pojavio se album “Asteriks i Pikti” scenariste Ferija (1959) i crtača Konrada (1959). Ferija je u 40. albumu zamenio Fabkaro (1973). “Asteriks u Luzitaniji” originalno objavljen u oktobru 2025.g. je 41. album a “Čarobna knjiga” ga je promptno izdala već decembra iste godine.

        Okvir priče nepromenjen je: Rimljani su pokorili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji; stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u jednom su složni - brane slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji sprema seoski druid. Nominalni heroji priče - brkati mališa sa šlemom ukrašenim krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban - i dalje su specijalci za sve nemoguće misije. Ovog puta prilika za junačka dela ukazuje se pošto do galskog sela, na radost žena, doplovi lađa-robna kuća gazde Paradaisa; no, na obalu silazi i tužni, brkati čovek imena Ušipereš iz Luzitanije koji moli za pomoć – spas za svog prijatelja Očićoraveša, malog proizvođača ‘garuma’ (sosa na bazi ribe koji Rimljani obožavaju), koji je optužen da je hteo da otruje Cezara pa će za kaznu biti bačen lavovima! Pošto shvati situaciju (iako Luzitanac govori čudno) Drmatoriks određuje da Asteriks i Obeliks odu u Luzitaniju (koja je današnji Portugal a tada je obuhvatala i deo Španije), spasu osuđenika i oslobode ga optužbi. Pošto doplove kud su namerili, usput, kako tradicija nalaže, potopivši gusarski brod, Gali polako otkrivaju zaveru iza koje je guverner Profiterus, koji sanja o Rimu i vlasti a tu je i Vukusov, ambiciozni industrijalac garuma koji želi da uništi sitne proizvođače. Asteriksa i Obleliksa put vodi do tamnice (da bi ušli moraće da se preruše u Luzitance), do sedišta “Vukusovog garuma” u koji se ne može ući bez bezbedonosnih šifri sve do bogataške žurke na brodu kojoj prisustvuje i Cezar! Upoznavanje Luzitanije je traumatično – ako se Obeliks malo ‘zaljubiškao’ u lokalnu lepoticu – jer domaćini jedu samo bakalare (u zatvoru se za kaznu jede sočivo), u kamenolomu se ne prave stećci nego kockice, pecivo se može koristiti kao projektili, izdajstvo se prenosi s kolena na koleno, luzitanske pesme oduzimaju volju za životom svima koji ih čuju jer su Luzitanci teški depresivci i fatalisti. Kao svojevrsne kruna ludosti Gali će čak sresti i svoje zemljake koji su turisti!

        Temelj ove priče (kao i mnogih prethodnih) je kulturološki šok, susret sa drugom civilizacijom iz koga se, zbog različitog mentaliteta i običaja, rađaju urnebesne situacije od onih bezazlenih do apsurdnih. Gali jednostavno ne razumeju svoje domaćine, baš kao ni osvajače Rimljane. I žaoke na trendove moderne civilizacije imaju svoje poente i nastavak su Gošinijevog i Uderzovog običaja da ismevaju i karikiraju aktuelne javne ličnosti i političku situaciju u Francuskoj.

        Kao što se Fabkarov scenario oslanja na iskustva velikog Gošinija i Konradov crtež verno prati Uderzov manir. Table su komponovane u formi dva puta po dva kaiša sa promenjivim brojem preciznih slika u kaišu a povremeno se umesto dva kaiša pojavljuje slika koja pokriva polovinu stranice. Ipak, ovaj samoodređi format ne utiče na dinamiku priče i spektakularnost akcija.

        Sumirajući utiske možemo konstatovati da je album “Asteriks u Luzitaniji” valjani nastavak serijala koji ima vernu publiku i koja će mu svakako posvetiti dužnu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2026.) 

BETMEN: I BI GODINA DRUGA – „Betmen: Duga Noć veštica” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripovski super-junak, od pojave u svesci „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine (osmislili su ga golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger), pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta (pošto se brzo, naročito posle II svetskog rata, raširio po svim meridijanima). Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao junaka bliskog super-herojima što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“, na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi. Ovaj „samoproizvedeni supermen“ u suštini je tajanstveni osvetnik u megalopolisu (za ugled su mu poslužili vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je, uprkos povremenih padova, postojana; kada je polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo da stari junaci nisu više dovoljno atraktivni i da je potrebno njihovo „osveženje“, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena. „Osvežavanje" je majstorsko obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije i deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. god. (crtež Macukeli). Drugi autori su, pak, stvorili nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju. Legendarni Arči Gudvin ubedio je Džefa Louba (1958), koji se već ‘okušao’ u stvaranju priča o Betmenu, da nastavi tamo gde je stala „Godina prva“ i jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila se u serijal od 13 svezaka (na gotovo 400 strana!) pod zajedničkim naslovom “Duga Noć veštica”, objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao Loubov stalni saradnik, nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Čoveku-šišmišu.

        Priča ima nekoliko linija koje se prepliću: policijski komesar Gordon, tužilac Dent i Betmen sklapaju savez u borbi protiv Falkonea, ubica prozvan Praznik na dane praznika ubija mafijaše, Falkone angažuje kriminalce koje smatra nakazama (Strašilo, Zagonetača, Džokera…) da nađu ubicu koji izmiče potragama, svi umešani su sumnjivi, Žena-mačka je stalno za Betmenovim petama, Denta na sudu polivaju kiselinom i on, razočaran u pravni sistem, postaje zli Dvoliki, Falkone gine, postoje dokazi da je Dent bio Praznik ali… U osnovi pratimo priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. Betmen uvek kasni za ubicom, pretpostavke mu ‘padaju’ pred događajima. Ipak, ovo nije klasična detektivska zagonetka jer čitaocu nisu poznati svi elementi priče koje treba uklopiti u celinu. S druge strane, ovo nije ni rutinska akciona avantura jer tuče i pucnjave su samo deo zapleta dok u drugom delu pratimo porodične i bračne trzavice junaka, rađanje poverenja ali i sumnji u prijatelje, nade, ambicije i dileme junaka. U celini gledano ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Gotam je oduvek bio stecište kriminalaca različitih kalibara, od sitnih lopova do organizovanog kriminala ali su svi oni bili prepoznatljivi, igrali su standardne uloge u zajednici. Njihovo ponašanje je imalo racionalno objašnjenje: bekstvo od siromaštva, žudnja za brzim i lakim bogaćenjem. Ali nešto se promenilo u svetu i broj maskiranih, histeričnih, sumanutih kriminalaca koji su očito mentalno poremećeni porastao je iznad uobičajenog broja. Da li je pojava groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika privukla ovo izopačeno ludilo? To pitanje muči Betmena. Matrice ponašanja su se toliko promenile da Džoker takođe traži Praznika i želi da ga eliminiše jer oseća da je Džokerov ugled ubice ugrožen! Kada se pojavi Falkoneov sin koji je inscenirao svoje ubistvo kako bi se osveti ocu za stalno zapostavljanje, postaje očito da je klica sumanutih ideja klijala i među ‘standardnim’ mafijašima i da je iznikla u narednoj generaciji ali da to ludilo ‘kasni’ za ludilom novopridošlih ‘loših momaka’.

        Priča sa moralnom dilemom (nerešenom) dobila je besprekorni vizuelni lik u Sejlovom razigranom crtežu. Njegove table su prepune slika sa totalima lica ili tek ponekim detaljem, rakursi su neobični, montaža fascinantno dinamična. Velike slike koje se prostiru na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti. Iz svake stranice izbija crtačevo zadovoljstvo što može da svoju veštinu ‘praktikuje’ ležerno, bez ograničavanja.

        Rečju, „Betmen: Duga Noć veštica” je definitivno nezaobilazna epizoda za poštovaoce Betmena ali i svakog ljubitelja “priča u slikama” koji ume da uživa u majstorskom crtežu.

            (“Dnevnik”, 2026.)

DVA BIĆA JEDNOG ČOVEKA –„Džekil i Hajd: Belo i crno“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Dvojac koji čine scenarista Marko Konavo (1974) i crtač Korado Roi (1958), nastavlja saradnju koja je naišla na vrlo lep prijem kod evropskih i domaćih stripoljubaca i kritičara. Nakon albuma “Drakula” i “Frankenštajn”, originalno objavljenih za izdavačku kuću “Lo skarabeo” a potom brzo prevedenih i objavljenih u nekoliko zemalja - kod nas od prestižne „Čarobne knjige“ u respektabilnoj  biblioteci „Stari kontinent“ - krajem prošle godine pojavio se i album „Džekil i Hajd: Belo i crno“. Kako to sam naslov nagoveštava reč je novom čitanju još jednog klasika horor žanra, ovog puta novele-kratkog romana “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” (1886) autora Roberta Luisa Stivensona (on je 1883. godine objavio roman “Ostrvo s blagom” koji je postao klasik dečije literature i temelj literarnog žanra posvećenog gusarima i piratima). Naravno, stripovi koji su „adaptacija“ klasičnih i popularnih romana nisu preterano retki a u ovim slučajevima reč je o ključnim delima u istoriji horora kao literarnog žanra ali i temeljnim ikonama popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da „Džekil i Hajd“ sadrže niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura novele kao i stilistički manir kazivanja (dešavanja prvenstveno opisuju Džekilovi prijatelji) i danas su dobrano iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. No, atraktivnost novele neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji je ponekad menjan bezmalo do neprepoznatljivosti.

            “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” napisao je Stivenson za tri dana, u groznici (za sledeća tri dana je potpuno promenio priču jer se prva verzija nije dopala njegovoj supruzi). Radnja se, za razliku od dotadašnjih gotskih priča, dešava u savremenom Londonu a protagonisti su racionalni doktor koji, pošto popije napitak koji je stvorio, postaje agresivni i razulareni Hajd (njegovo ime asocira na nešto skriveno kao što doktorovo podseća na nekakvo ubistvo). Dve ličnosti u jednom telu nadmeću se za prevlast… Teoretičari Stivensonovu nameru da se strano i fantastično objasni naučnim metodama i kauzalnim razmišljanjem smatraju za konačni raskid sa gotskom tradicijom. Roman je bio pravi literarni hit pa je brzo priređen za pozorište; prvi film po romanu snimljen je 1908. godine a za njim su sledile brojne verzije koje se često nisu držale originala. U pogovoru albuma Mateo Palone se, u tekstu “Džekil, Hajd i mi”, detaljno bavi istorijatom novele odnosno dramatizacija i filmskih adaptacija; on navodi i gotovo neverovatan podatak da je glumac koji je u pozorištu igrao Džekila i Hajda u vreme Trbosekovih ubistava bio osumnjičen da je upravo on taj strašni ubica!

            Kao i u prethodnim adaptacijama za strip Konavo se opredelio za slobodniji pristup literarnom predlošku što je i naznačeno na prvim stranicama rečima “Slobodna adaptacija novele”. U rečeno se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Osnovni kostur zapleta – neočekivani rezultat doktorovog eksperimenta – i dalje je tu i iz njega se mogu izvlačiti zaključci o moralno-etičkoj ‘neosetljivosti’ nauke odnosno o opasnosti od ‘otimanja kontroli’ tvorevina naučnih istraživanja. Konavovljeve dopune priče dobrano relativizuju ove teze jer su Džekil i Hajd svesni jedan drugog i međusobno komuniciraju iz čega sledi zaključak da ni dobri doktor (koji Hajdu daje naloge šta da radi) nije tako fin a za šta se samo delimično može kriviti duboko konzervativno društvo viktorijanske Engleske odnosno duboka trauma iz detinjstva. Biće da, ipak, svi ljudi imaju u sebi dva čoveka ili više njih. Onaj koga Džekil krije počeće da se javlja samostalno, nezavisno od napitka koji ga je do tada prizivao čime se dostiže novo stanje u kome su ličnosti spojene i više ne beže jedna od druge. Konavo je osnovnom zapletu dodao i novi – zločine Džeka Trboseka koji su se počeli dešavati 1888. godine, dakle posle pojave Stivensonove novele. Putevi Hajda i Trboseka se prepliću a Džekil, u svojoj istrazi nailazi na ambicioznu umetnicu fasciniranu mrtvim telima koja fotografiše a kojima je neko ‘snabdeva’; paralelno, pojavljuju se sveštenik koji se protivi Džekilovim ispitivanjima i za koga će se ‘pobrinuti’ Džekilov sluga kao i policijski inspektor Stivenson koji je likom upravo pisac novele…

            Početne dileme novele Kanavo je produbio uvođenjem novih dešavanja i likova i tako obesmislio mogućnost davanja jednostavnih i decidiranih odgovora pa je ono ‘belo i crno’ iz naslova čista ironija jer samo sebe poriče. Ali ako je moralno-etički nivo strip priče upitan, majstorstvo Korada Roia apsolutno je nesporno. Čitalac stripa se na svoje veliko zadovoljstvo ponovo sreće sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Prefinjeni detalji, kakvi su mutni obrisi Hajda u trenucima dilema, vilinski lik Amelije, studentkinje slikarstva, brutalne postavke mrtvih tela, dodatno dižu tenzije i pojačavaju uznemirenje i mračne slutnje… Roi je i dalje nenadmašan u pretakanju strave i užasa u slike.

            Rečju, „Džekil i Hajd: Belo i crno“ Konava i Roia novi je dragulj u saradnju ovog tandema, izvanredno delo koje kombinujući znanu priču i sasvim nove elemente gradi složeni, višeznačno intrigantni amalgam oživljen rafiniranim, manirističkim gotskim crtežom stvorenim rukom, perima i četkicama vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2025.)

ULJEZ U SVEŠTENIČKOJ MANTIJI – “Habemus Bastard” Silvena Valea i Žaki Švarcmana; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ objavila je, kao specijalni novitet za letnju “Stripomaniju - Mangamaniju”,  pravu gozbu ovdašnjih ljubitelje stripa, u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ album “Habemus Bastard” crtača Silvena Valea (1972) i scenariste Žaki Švarcmana (1972). Album je “vruć” i aktuelan: originalno ga je 2024. godine objavila jedna od najboljih francuskih strip izdavačkih kuća “Dargo”. Dva albuma, “Neophodno biće” i “Srce pod mantijom”, sabrana su u izdanju “Čarobne knjige” koja i ovom knjigom (tvrdih korica, kvalitetne kolor štampe) nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom evropske 9. umetnosti.

    Znatiželjni čitalac zastaće već prilikom razgledanja korica i prvih strana albume jer će utvrditi da je originalan naslov preuzet i u našem izdanju. U osnovnom prevodu sa latinskog naslov bi glasio “Imamo uljeza (kopile)” (obzirom na skorašnje događaje naslov može asocirati i na uzvik “Habemus Papa”). Kako će se čitaoci brzo uveriti, naslov itekako opisuje sadržaj priče. Naime, izvesni Lisijen, “momak za sve” (čitaj, sve prljave) poslove velikog kriminalnog bosa dobija poverljiv posao - da bosovog bratanca uveri da batali slatki život i vrati se svešteničkom poslu - ali stvari krenu naopako pa bratanac Filip završi mrtav na pločniku a Lisijen, u Filipovoj mantiji, postaje lokalni sveštenik u Crkvi uspenja blažene device u varošici Sen Klod. U tom trenutku Licijenu se ovaj ‘trik’ učinio kao dobro privremeno rešenje (barem dok niko ne otkrije Filipovo telo zakopano u šumi). Ali, nema ničega trajnijeg od privremenih rešenja… Pošto svaki valjani sveštenik mora da obavlja svoje radne obaveze (od formalnih misa ili krštenja beba do usputnih razgovora sa pastvom) ni otac Filip ih ne može izbeći; njegove jadne a ponekad i bogohulne improvizacije (kakve su neurotično ispijanje oltarskog vina i neumereno grickanje hostija), međutim ‘prolaze’ jer starci ono što ne razumeju objašnjavaju novim pristupima (sem poneke nezadovoljne babe). Otac Filip će zaista unaprediti propovedi ne samo neformalnim rečnikom nego i slobodnim ubacivanjem ideja o tamnoj materiji i energiji svemira o kojima je slušao u naučnim emisijama na televiziji. Sveštenikove blefove ‘provaljuje’ (sa sve pištoljima ispod oltara) devojčica Eva koju maltretira otac alkoholičar ali obe strane sklapaju dogovor o nenapadanju. S druge strane, Lisijen u Renou, sinu njegove domaćice, uhvaćenom u dilovanju droge, prepoznaje sebe u mladosti ali njuši i izvor dodatne zarade. Kao i svaki vuk među ovcama Lisijen lako otkriva načine da sebi pribavi malo (i malo više) luksuza i telesnih zadovoljstava. Sve u svemu, Lisijenu/ ocu Filipu baš je krenulo pa radi ono što je i do tada (malo krade, puno laže…). No, nevesele stvari odvijaju se van Sen Kloda: velike bande su se ozbiljno zakrvile, telo pravog Filipa je otkriveno a Meril, laka dama zbog koje je mrtvi Filip hteo da se odrekne mantije i koja je prisustvovala Filipovom padu, u velikoj je materijalnoj krizi pa rešava da potraži Lisijena (ne znajući da je kriminalci prate). To će dodati još problema Lisijenovom malom ‘carstvu’ (Reno otkriva da ga sveštenik vara pa Lisijen rešava da ga ubije ali ubija policajca…). Konačno, računi moraju da se izravnaju: Lisijenov bos dolazi da se obračuna s njim posle propovedi, suparnička banda dolazi da se osveti bosu. Sledi vatreni obračun i malo čudo koje spasava živote glavnih junaka koji sklapaju mir i – nastavljaju saradnju u unosnoj raboti dilovanja droge!

        Krimi priče u kojima su glavni junaci ‘loši momci’ atraktivne su jer nude drugačije vizure i vrednosne skale u kojima su plaćene ili serijske ubice, silovatelji ili surovi lopovi prekršili sve moralne i religijske zapovesti i tabue (prednja korica albuma upravo sugeriše te principe: Lisijena steže sveštenički okovratnik koji bi on da olabavi okrvavljenom rukom a takva je i manžetna košulje). Švarcmanova priča pretežno se bavi opisima svakojakih, manjih i većih zlodela dok su ‘dobri’ ispravni ljudi predstavljeni kao naivni i bezazleni, zaokupljeni trivijalijama, i zato su lake mete svakojakih kriminalaca. Ipak, ova nimalo prijatna istina ne iznosi se direktno već je ublažena sveprisutnim humorom koji dolazi kroz dijaloge i groteskne situacije i uvek je bez deklamatorskih pouka koje bi poništile spontanost i duhovitost. Otuda je ovo vrlo delikatna priča bez forsirane pompeznosti ili brutalnosti (koje bi otkrivale korupciju crkve, divljanje bandi, apatiju vlasti, tupost širokih masa i slične ‘šokantne’ istine). Ovom blagom tonu dobrano je doprineo i Valeov crtež kojim, sred eksterijera i enterijera, kao da dominiraju karikaturalno baburasti nosevi različitih oblika i boja! Crteži su razigrani i lepršavi a tako su montirane i table čime se dinamika priče dodatno potcrtava. Vale vrlo rado crta slike koje prelaze na drugu stranu a epizode iz prošlosti obavezno smešta u crne okvire.

            Zaključimo da je “Habemus bastard” zanimljiva i zabavna priča obogaćena i dubljim, gorčim značenjima i da, kao takva, zaslužuje punu pažnju ljubitelja 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2025.)

MLADI SUPERMEN DOLAZI U VELIKI GRAD – “Supermen: čovek i natčovek” scenariste Marva Vulfmana i crtača Klaudia Kastelinija; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Renomirana “Čarobna knjiga” objavila je, na radost ljubitelja stripova o super-junacima, u biblioteci “DC+” strip album “Supermen: čovek i natčovek”, originalno štampan 2019. godine, scenariste Marva Vulfmana (1946) i crtača Klaudia Kastelinija (1966). Supermen je prvi ikonografski uobličeni stripovski super-heroj koji je privukao pažnju mladih čitalaca (pojedini istoričari stripa navode nekoliko super-junaka koji su se, šireći se iz petparačke palp-literature u nove medije namenjene dečacima, pojavili u stripu pre Supermena ali nisu bili šire popularni odnosno nisu ‘poživeli’ više epizoda); enormni uspeh Supermena doneo je čitav buljuk “DC” super-heroja a vrlo brzo su mu se, želeći deo zarade od ovog trenda, suprotstavili super-heroji iz konkurentskog “Marvela” (ovo nadmetanje za pažnju publike traje i danas).  Od 1938. do danas Supermen kontinuirano izlazi u okviru kuće “DC” (“Detectiv comics”); za ovih bezmalo 80 godina Supermen je pretrpeo manje ili veće estetske promene, stekao nove protivnike (obične ili one super moćne) ali je osnovna priča - o bebi Kal-El koju su roditelji, neposredno pre raspadanja planete Kripton, u raketi poslali na Zemlju gde ga je, dajući mu ime Klark Kent, usvojio bračni par Kent iz Smolvila u Kanzasu – ostala nepromenjena. Tokom odrastanja postale su očigledne Kentove super-moći koje će on, pošto ode u Metropolis i zaposli se kao reporter u dnevnoj novini “Dejli planet”, iskoristiti da ispravlja veće i manje nepravde i – ponovo i ponovo spasava svet.

            Koliko god koncept super-heroja bio atraktivan i izazovan, praktično se pokazalo da je potrošan odnosno da se vrti u krug pa je tokom 1970-tih “Marvel” počeo da ‘osvežava’ svoje stare junake odnosno da ih ‘očovečuje’ ili da stvara paralelne univerzume u kojima super-junaci nisu uvek pozitivni odnosno imaju drugačije, nestandardne probleme. Želeći da spase svoje franšize isto je učinio i “DC” i od tada neprestano traje ta reparacija heroja-seniora u skladu sa prohtevima i sklonostima novih generacija klinaca. U tu potragu 2006.g. uključio se i veteran Marv Vulfman kome je ponuđeno da za ediciju “Supermen: poverljivo” osmisli priču o Supermenu koja bi bila objavljena u četiri sveske. Vulfman je prihvatio izazov, napisao scenario, angažovan je i afirmisani crtač Klaudio Kastelini ali – ceo projekat propada! Strip će se, pod naslovom “Supermen: čovek i natčovek” ipak, pojaviti ali tek 2019. godine i to u jednom obimnom knjiškom tomu (napomenimo da, slučajno ili namerno, naslov „Čovek i natčovek“ koincidira sa istoimenom dramom nobelovca Bernarda Šoa o muško-ženskim odnosima!).

            Vuflman je odlučio da se pozabavi vremenom od Kentovog dolaska u Metropolis do njegovog obznanjivanja svetu u svom svetlu super moći i u karakterističnom ‘radnom’ kostimu. Sledeći plan o približavanju novim klincima vreme dešavanja je pomereno u 1996. godinu, dakle u blisku nam prošlost sa pripadajućom arhitekturom, modom, gedžetima… Elem, Kent se useljava u ofucani stan koji je na internetu izgledao sasvim drugačije, smešten u sumnjivi komšiluk i pokušava da se zaposli u prestižnom “Dejli planetu” koji već ima novinarsku zvezdu atraktivnu, samosvesnu (pomalo narciosidnu) Lois Lejn.  U toku je predizborna kampanja koja se za pažnju stanovnika ‘bori’ sa velikim talasom zločina odnosno nepoznatim raketama koje uništavaju čitave zgrade; oni koji lansiraju rakete oglašavaju se i postavljaju uslove kojima se faktički traži da se vlast odrekne svojih funkcija. Kent, koji zarađuje za život kao fizikalac i nikako ne uspeva da dođe do urednika novina, pokušava da otkrije teroriste, pomaže postradalima, biva uslikan kako leti i optužen da je kriminalac zbog čega on počinje da sumnja u svoje sposobnosti da ‘popravi svet’; ipak, sećanje na savete zemaljskih roditelja podstiču ga da ne odustane. Na vrhuncu krize, kao spasilac, pojavljuje se arogantni milioner Leks Lutor koji tvrdi da će svojim oružjem, ako ga vlada kupi, spasiti Metropolis. Mediji ga slave a nepoznati letač je ponovo optužen da je kriminalac mada Lois Lejn tvrdi da je on ‘dobar momak’. Ali, Kent je odlučan da nastavi svoju misiju kao Supermen i on će raskrinkati Lutora a čitav Metropolis će shvatiti da je dobio moćnog zaštitnika…

            Priča ’uskače’ u period Supermenove mladost koji do sada nije preterano obrađivan, balansira između Kentovih problema i nedoumica i misije koju je sebi odredio što, uz veliki sukob sa moćnim neprijateljem i niz epizodica pomoći ’malim ljudima’, rezultira atraktivnom avanturom ’odevenom’ u umiveni realistički crtež, bogat detaljima, sa efektnim kolorom, prepun neobičnih i neočekivanih rakursa montiranih u niz dinamičnih tabli koje mame čitaoce da listaju stranice do trijumfalnog kraja.

            Posebna poslastica za znatiželjne su Vulfmnanov pogovor koji, komentarišući originalni scenario i ispravke koje je načinio, objašnjava proces stvaranja priče. U nastavku Kastelini, na brojnim primerima, otkriva svoj način skiciranja i crtanja odnosno kolorisanja, što će svakako biti važno čitaocima koji žele da se otisnu u stvaranje stripa.

            Zaključimo da je album “Supermen: čovek i natčovek” čistokrvna akciona priča o jednom od najvećih super-heroja kojoj ljubitelji ovakvih stripova nikako neće moći da odole.

            („Dnevnik“, 2025.)

PRVI VITEZ U PREDVEČERJE SVETSKOG RATA – „Betmen: Prvi vitez“ scenario Den Jurgens; crtež Majkl Perkins; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold hot!“, 2024.

 

Betmen-Čovek šišmiš, stripovski super junak (koji to nije jer je „običan“ čovek), od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju generacija dečaka širom zapadnog sveta a ni devojčice nisu ostale ravnodušne na bogatog, tajanstvenog, maskiranog osvetnika. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas već zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je rasla i padala ali je opstajala; polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo je da njihovi stari junaci, u novim vremenima, više nisu dovoljno atraktivni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja među kojima je (uz Supermena) i Betmen. Posao „osvežavanja" Betmena majstorsko je obavio Frenk Miler a za njim su krenuli i drugi autori stvaraju nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Najnovija verzija sa naslovom „Betmen: Prvi vitez“, pod etiketom „DC Black Gold“, originalno objavljena prošle godine, ekspresno je štampana i kod nas u izdanju „Čarobne knjige“, u specijalizovanoj edicija „DC gold hot!“; kako se to inače radi u belom svetu, storija je najpre publikovana u tri mesečne sveske koje su zatim sabrane u knjigu.

        Priča „Prvog viteza“ započinje prvim stranama „Gotam siti gazete“ od 25. i 30. maja 1939. godine sa naslovima vezanim za Betmena odnosno ponudom izvesne radio stanice da će platiti 2.500 dolara za dokaz o postojanju Betmena. Slede table na kojima se govori o približavanju novog velikog rata, scene obraćanja (preko radija) tajanstvenog Glasa svojim podanicima-kriminalcima odnosno konstatovanja policije da je još jedan zvaničnik brutalno ubijen. Komesara Gordona, na mestu tog zločina, od buljuka reportera spasava bogataš Brus Vejn; komesar ga zna još iz vremena kada je dečak prisustvovao ubistvu svojih roditelja. Ova tragedija i dalje prati sada stasalog mladog čoveka koji povučeno živi sasvim sam i veliki je humanitarac. Razgovor se dotiče i Betmena za koga kruže glasine da je delom čovek a delom šišmiš! Dešavanja se nadalje razvijaju vrlo brzo: Betmen spasava gradonačelnika koga su napali izobličeni ljudi neverovatne snage; u tom sukobu osvetnik je ranjen a pomaže mu lokalni rabin, neizvesnost i strah lebde nad gradom dok se u zatvoru Blekgejt spremaju da izvrše smrtnu kaznu na elektičnoj stolici a Gordon i upravnik zatvora Šelbi razmenjuju teške optužbe; u egzekuciju se, kako bi je sprečio, umeša Betmen ali biva uhvaćen, vezan za stolicu a struja puštena! I tu je kraj tek prve sveske!

        Nastavak je jednako vratoloman i ne ostavlja čitaocima vremena za predah: napadi na sistem vlasti u Gotamu se nastavljaju jer namera Glasa je da preuzme vladanje gradom kad više ne ostane živ ni jedan funkcioner; Betmen preživljava elektičnu stolicu, leči svoje rane a mlada glumica u filmu koji Vejnova kompanija pomaže otkriva da je Vejn Betmen i zaljubljuje se i u jednog  u drugog; Betmen traga za tajnom moćnih napadača i zaključuje da su svojevrsni zombiji (ljudi dovedeni na ivicu života i smrti), ambicije šefa zatvora da preuzme vlast u policiji nisu više tajna, batinaši prete rabinu... U finalnom obračunu, dok Gotam gori, otkriva se da šef zatvora ipak nije glavni kriminalac već samo paravan za nekoga mnogo perfidnijeg...

        „Prvi vitez“ je specifična mešavina ikonografije na kojoj se serijal o Betmenu temelji sa iskustvima petparačke palp pompeznosti i senzacionalizma (u čijim okriljima je originalni Betmen i nastao) uz dodatak istorijskog konteksta koji je upadljivo izostajao u ranijim inkarnacijama ovog heroja jer se insistiralo na „izmeštenoj realnosti“. Rezultat novih momenata je pominjanje nacističkog terora nad Jevrejima, lakše identifikovanje Gotama sa Njujorkom, realniji uvid u kriminalne rabote gangstera ili prostituciju. Upadljiv je izostanak Betmenovog vernog sluge, svojevrsni „retro“ stil njegovog kostima (sa dužim ušima); to što nema „Betmobila“ ili previše raznih korisnih spravica može se manje-više objasniti početnim fazama njegovog osvetničkog pohoda (možda zbog toga ni poslovična pećina sa šišmišima nije još uređena?). U svakom slučaju izostanci i odstupanja privući će pažnju vernih ljubitelja ovog heroja i dati im dodatne teme za promišljanja i predomišljanja nad strip štivom. Iskusni scenarista Den Jurgens (1959) uspeo je da pronađe novi ugao posmatranja i redefinisanja mita o Betmenu, dokazujući da je potencijal za razvoj ovog junaka daleko od istrošenosti. Crtač, ne manje zapaženi, Majkl Perkins (1969) junački je odradio svoj deo posla. Njegove table su zasićene intenzivnim bojama, kadriranje i filmska montaža dodatno ubrzavaju ionako oštre akcije. Slike se, u najboljoj tradiciji 1980-tih, prostiru do ivica stranica, urastaju jedna u drugu kao da se bore za primat pažnje čitaočevog oka. Ono što je „dodatni (vizuelni) začin“ jeste crtež koji oponaša fotografije (posebno kada je reč o prizorima grada, ulica, kuća ali i ljudskih portreta) što stvara atraktivni pseudo dokumentaristički štimung prošlih vremena.

        Zaključimo da je „Betmen: Prvi vitez“ svakako vrlo zabavan, interesantan i intrigantan strip koji razvija mit o Betmenu kao ikoni popularne kulture XXI veka vodeći ga u sasvim novi univerzum vrlo blizak istorijskoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2025.)

DEBELA MORA, DŽUNGLE, BORBE I - ZLATO – “Riđobradi 9” Šarlije, Žiže, Lorg i Gati; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

 

Godine 2022. agilana “Čarobna knjiga” je, u reprezentativnoj biblioteci “Stari kontinent”, započela celovito i hronološko objavljivanje još jednog klasika 9. umenosti - stripa “Riđobradi”. Dvojac koji je započeo ovaj serijal činili su scenarista (koji je, pre toga, bio i crtač) Žan-Mišel Šarlije (1924-1989) i crtač Viktora Ibinon (1924-1979); njih dvojica već su sarađivali (između ostalog, od 1949. do 1952. godine, na ilustrovanoj biografijj gusara Roberta Sirkufa u tri toma) a stripu o piratima i gusarima, jedrenjacima na toplim morima Kariba, basnoslovnim bogatstvima, hrabrosti i surovosti, slobodi otetoj od kraljeva i velikaša, razuzdanosti u vrelim noćima punim ruma, na peščanim plažama – nisu mogli da odole. Uostalom ova tema bila je, još od Stivensonovog romana “Ostrvo s blagom” (1883), mila svim malim i velikim dečacima i neodoljivo je mamila i dražila publiku da čita valjane ali i petparačke romane, gleda filmove i čita stripove. Posle raznih odlaganja ključni trenutak je nastupio kada je osnovan strip nedeljnik “Pilot”; Šarlije, kao glavni urednik, odlučuje da u prvi broj ubaci i gusarski strip, smišlja priču o hrabrom i surovom gusaru Riđobradom, ubeđuje prezaposlenog Ibinona da se prihvai crtanja i 29. oktobra 1959.g. u prvom broju “Pilota” započela je epizoda “Demon sa Kariba”. Ibinon je pre iznenadne smrti nacrtao 18 epizoda Riđobradog a nedovršene epizode je docrtao Žiže; Šarlije je nastavio da smišlja avanture Riđobradog, sarađujući sa drugim crtačima, do 24. epizode, “Pobunjenici sa Jamajke”, nakon koje je prestao da radi a dve godine kasnije je preminuo. Serijal je nastavio da izlazi do 2006.g. kada je izdavač “Dargo” objavio njegov završetak (mada je Mark Burže, poslednji crtač ustvrdio da će se, u budućnosti, vratiti serijalu). Serijal je bio veoma popularan u Francuskoj, Belgiji i Holandiji (u stripu “Asteriks” Gali malo-malo sreću piratsku posadu koja je ista ona iz “Riđobradog”); na prostorima bivše Jugoslavije strip je objavljivan u nizu izdanja, od legendarne “Panorame”, “Stripoteke”, “Eks almanaha” do “Giganta” i “Supera”.

        Epopeja započinje 1715.g. na karipskim morima, kada španski galeon napada brod “Crni soko” kome je kapetan Riđobradi “(…) najokrutniji i najozloglašeniji pirat koji je ikada plovio okeanom (…) strah i trepet sedam moraI”. Ovaj “Demon sa Kariba” ne priznaje predaju i još nikoga nije poštedeo! Ali ovog puta će poštedeti bebu koga usvaja i daje mu ime Erik. Slede beskrajne avanture, morske bitke, potere i bekstva iz bezizlaznih situacija, planovi i prevare… Erik odrasta pod patronatom Tronogog, gusara sa drvenom nogom koji ga podučava, i crnog džina, bivšeg roba, Babe. Kada Riđobradi i Tronogi više nemaju čemu da nauče Erika, Riđobradi šalje sina u London da se upiše na kraljevsku pomorsku akademiju. Posle još mnogo novih avantura Erik se vraća u Tortugu, centar piratske republike, sa oprostom kralja Francuske i imenovanjem Riđobradog za kraljevskog gusara (pirati su razbojnici za svoj groš a gusari razbojnici u kraljevoj službi). Ali Riđobradog i njegovog broda nema! Erik saznaje da mu je otac otišao u potragu za izgubljenim actečkim gradom u džunglama Jukatana jer tamo leži basnoslovno blago! Za ovo zlato su zainteresovani i piratski admiral Morgan, lepa i opasna Konča koja je bila Morganova miljenica ali se zaljubila u Erika; na strani Španaca blago traži i veliki inkvizitor Don Skarpato kao i nekolicina većih i manjih igrača. Erik će morati prvo da oslobodi oca iz tamnice pa da svi oni prođu kroz džungle i močvare, da pronađu grad, prežive lukave klopke u actečkim piramidama, nadmudre brojne Špance u neravnopravnoj borbi, i da sve vreme budu oprezni, dovitljivi, hrabri, humani ali i nemilosrdni… Riđobradi i Erik će uspeti u svojim namerama i u ponovo osvojenom “Crnom sokolu” isploviti na otvoreno more ali njihovi neprijatelji će ih čekati u zasedi!

        Šarlije je napisao čistokrvnu, adrenalinsku avanturu sa nekoliko linija dešavanja koje se neočekivano zapliću i prepliću; tenzije ni malo ne popuštaju pa dok se jedan zaplet još nije završio već je otvoren novi koji “vuće” priču sve dalje i dalje. Šarlije je u “Riđobradom” (kao i u “Bluberiju” za koga je takođe pisao scenarija) bio sklon da priče stvara u serijama albuma; tako priča o actečkom blagu ima čak četiri dela “Ostrvo izgubljenih lađa” (objavljena u 8. knjizi), “Nestali sa ‘Crnog sokola’”, “Prokleto zlato Huakapaka” i “Grad smrti” (objavljene u 9. knjizi). Iz predgovora čitalac saznaje da je na početku crtanja epizode “Nestali sa ‘Crnog sokola’” Žiže preminuo. Šarlije i izdavači su pokušali da angažuju Lorga, Žižeovog sina koji je do tada pomagao ocu ali on, ispostavilo se, nije mogao samostalno da završi album; spasonosno rešenje je bilo angažovanje prekaljenog profesionalca Gatija koji je bio sposoban da album nacrta u Žižeovom stilu da bi u sledećim albumima polako uvodio svoj crtački stil kao i slobodniju montažu tabli koja potcrtava dinamiku akcije i celokupnu uzbudljivost priče.

        Rečju, i ovaj album potvrđuje da je “Riđobradi” nesporni klasik gusarskog strip žanra i istinski praznik za sve koji su, mladi duhom, skloni romantici i avanturama na “debelim morima” i egzotičnim predelima.

            (“Dnevnik”, 2025.)

USAMLJENI KAUBOJ NA ZALJUBLJENOM KONJU – „Talični Tom knjiga 16: 1978-1981“ izdavač „Čarobna knjiga“ 2024.

 

Godine 2021. „Čarobna knjiga“ je, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, započela gigantski projekat objavljivanja svih dogodovština Taličnog Toma, kauboja koji poteže revolver brže od svoje senke, što je podrazumevalo preko 80 albuma ovog serijala! Istini za volju, brojka nije prevelika ako se zna da je Talični star (ili mlad) već (ili tek) bezmalo 80 godina! Davne 1946. godine stvorio ga je Moris De Bever (1923-2001), belgijski karikaturista, strip crtač i ilustrator; Moris je kompletan autor stripa sve do 1957.g. kada ulogu scenariste preuzima Rene Gosini (1926-1977); posle Gosinijeve smrti scenarije za Taličnog je pisalo više autora a posle Morisove smrti angažovano je nekoliko crtača da nastave serijal koji izlazi i danas. „Čarobna knjiga“ objavljuje avanture Taličnog prema integralnom izdanju kuće „Laki Komiks“ koje važi za najtačnije i najpotpunije. „Talični Tom“ spada u najpopularnije komične stripove druge polovine XX veka u Evropi; doživeo je mnoštvo izdanja, prešao na male i velike ekrane a njegov lik i replike, posebno u perodu kada je ingeniozne scenarije pisao Gosini, postale su deo popularne kulture tog vremena. U bivšoj Jugoslaviji Talični je bio omiljen među stripoljubcima svih uzrasta a pojavljivao se u bezbrojnim publikacijama počev od „Crtanih romana“ (u kojima je kršten kao Srećko Munja), „Kekeca“, „Politikinog zabavnika“, „Caka“, „Biser stripa“... Kao kolor album je štampan u „Asteriksovom zabavniku“, edicijama „Dečijih novina“, „Politike, „Maverika“, „Veselog četvrtka“... Hronološko i tehnički kvalitetno objavljivanje celokupnog serijala svakako raduje kako osvedočene stripadžije tako i one koji ulaze u svet „priča u slikama“ osobito jer su, uprkos proteku vremena, avanture usamljenog kauboja i dalje vrcavo razgaljujuće i duhovite.

            Talični, koji je crtan po liku Garija Kupera, vremenom je menjao svoj lik, bio nepušač pa pušač pa je sada, opet, nepušač; menjao je garderobu: prvo je nosio žutu, kariranu košulju, nosio je različite modele šešira i čizama ali je marama oko vrata „iz prve“ bila i ostala crvena. Njegov najbolji prijatelj je konj Džoli Džamper koji ima svoju „ličnost“, preduzima inicijativu kad je potrebno, brine za gazdu pa se čak i bije sa konjem lošeg momka. Talični na kraju prve epizode odlazi u preriju i duva u usnu harmoniku; trebaće mu neko vreme dok se ne ustali odlazak prema zalazećem suncu uz tužbalicu o usamljenom kauboju koji je daleko od doma svog. Ikonografija serijala podrazumeva raznorazne heroje Divljeg zapada na čelu sa ključnim Tomovim protivnicima – braćom Dalton a tu su i prepoznatljive urnebesne table sa nazivima naselja, lešinari kojima curi kljun, kojoti, lutajući prodavci eliksira, zlokobni grobari, neotesani kauboji, ne mnogo bistri vojnici i Indijanci, prgave tračare, fatalne pevačice, prostitutke, kopači zlata...

            Knjiga 16 ovog serijala svojevrsna je prekretnica jer zaključuje Gosinijevo doba. Naime, Gosini je iznenada preminuo 1977. godine usred radova na visokobudžetnom celovečernjem crtanom filmu „Balada o Daltonima“ u kome su braća u prilici da naslede bogatstvo strica Henrija ako smaknu porotu koja ga je osudila a kao kontrolor ostvarenja njihovog zadatka je određen – Talični Tom, što će, naravno, rezultirati nizom urnebesnih situacija. Film je završen i lepo prihvaćen od publike (uz poneku zamerku da mu nedostaje Gosinijeve dohovitosti) a serijal je morao dalje pa su se pisanja scenarija prihvatili novi autori. Ipak, 1978. je pojavila strip priča „Balada o Daltonima“ kao „stripovani film“ a u ovom izdanju u tom albumu su još tri kraće priče „Jedna Džolijeva ljubav“ o, ni manje ni više, jadima neuzvraćene ljubavi Tomovog vernog konja, te „Gužva u Palačinkovcu“ i „Škola za šerife“. Album „Zakopano blago“, za koji je scenario napisao Vik, vodi lakome Daltone u potragu za navodnim blagom koje je zakopao poznati namćorasti falsifikator koji ne može da trpi bučne goste u svojoj ćeliji. Talični prati begunce sve do lažnog zatvora... Epizoda „Jednoruki bandit“ (scenarijo De Grut) priča o istorijskoj (ne)zgodi testiranja mašine za kockanje; naime, braća Kalj su 1888. godine smislili kockarski automat „Blek ket“, prepoznatljiv po ručki koja se povlačila i pokretala brojčanik sa zupčanicima koji je, kad se okrene određena kombinacija, donosio dobitak. U stripovskoj verziji, Talični dobija zadatak od svog prijatelja senatora (strastvenog kockara) da povede braću na Divlji zapad u cilju testiranja nove mašine na terenu, od poštenog Žutograda do opasne Poker palanke. Kao i sve novosti i automat će steći ljutog neprijatelja (koji je „pljunuti“ glumac Luj de Fines); na kraju manje-više uspešnog puta braća, iako Talični tvrdi da tamo ne mare za kocku, odlaze do malog naselja znanog kao Las Vegas. Sve ostalo je istorija, baš kao i Tomov odlazak u suton.

            Talični Tom nastavlja da jaše i posle Gosinijevog odlaska. Novim avanturama možda treba više vrcavih dijaloga ali je i dalje tu sjajni Morisov crtež da začini priču i izmami osmeh zadovoljstva starih i mladih stripoljubaca.

           

            („Dnevnik“, 2024.)

POSTLJUDI NA DRVOSVETU – „Lovci na nektar“ Ristorčelija i Ženfora; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

    Agilna „Čarobna knjiga“ u Biblioteci „Stari kontinent“ donosi dela 9. umetnosti stvarana u Evropi; koncepcija biblioteke podrazumeva da se objavljuju kako stripovi iz prethodnih decenija,  kojima je protok vremena „priznao“ kvalitet, tako i stripovi koji su aktuelni odnosno novoobjavljeni u zemljama izdavanja. Jedan od takvih stripova-grafičkih novela je i „Lovci na nektar“ crtača Ristorčelija i scenariste Ženfora; strip se u Francuskoj pojavio 2023. godine i u istoj godini je postao dostupan i domaćim stripoljubcima. Tako se, posle decenija kašnjenja, uzrokovanih sankcijama i ratovima u 1990-tim, ovdašnja strip scena vraća na stanje iz davnih 1980-tih kada je ubrzano „hvatan priključak“ na aktuelna evropska i svetska strip dešavanja na veliko zadovoljstvo čitalaca ali i domaćih strip crtača i scenarista.

    „Lovci na nektar“ nastali su po literarnom predlošku, istoimenom romanu (iz 1994) Lorana Ženfora (1968), zapaženog, produktivnog pisca naučne i epske fantastike, autora više od 50 romana od kojih je dobar broj svrstan u nekoliko ciklusa. Na početku „Lovaca na nektar“ mesto dešavanja se određuje kao planeta Jeisažar, planeta  tipa 3.92 m-s, u vlasništvu Akree&Co, na kojoj je u toku teraformiranje; planeta je pod tehnološkom restrikcijom a populaciju čine ljudi/postljudi i 0,7% regulatornih individua. Nakon ovako nedvosmisleno naučnofantastičnog početka do kraja albuma nema gotovo nikakvih za priču značajnih elemenata ovog žanra (osim neobjašnjenog pojavljivanja ogromnih natpisa na nepoznatom jeziku i na neočekivanim mestima). Radnja se sagledava i razvija iz vizure aktera za koje se njihov svet zove Arhea, drvosvet, na kome, na granama, žive različita plemena, okrenuta svakodnevnom opstanku, posvećana sopstvenim verovanjima u bogove... U toj organizaciji Pirg je, u svom plemenu, nalazač nektara, najvažnije materije koja teče kroz grane. Sa drugom, pisarom Mazirom, on pokušava da shvati šta to nije u redu sa tokovima nektara a na šta ih već neko vreme upozorava lišće. Vraćajući se iz istraživanja oni otkrivaju da je njihovo selo napadnuto i zapaljeno a napadači nemilosrdno ubijaju stanovnike. Videvši smrt voljene devojke Pirg uskače u borbu ali biva onesvešćen i zarobljen a Maziru odsecaju glavu. Umesto da i njega pogube, napadači, pleme Lovaca na nektar, mu nudi da se priključi ekspediciji koja treba da otkrije šta se dešava sa drvetom i da ga izleči. Pirg pristaje i bira da spase drvo a ne da se osveti zbog pokolja. Družinu predvodi ratnica Reve a sa njom su Askel i Žiza. Međusobno nepoverenje ustupa mesto toleranicji dok se probijaju kroz nepoznate predele, zone zaraženosti, sklanjaju od zveri, susreću druga plemena, ulaze u deblo... Posle niza egzotičnih i opasnih peripetija ali i pogibija, tragači otkrivaju da njihov drvosvet nije jedini, već tek jedan od mnogih, kao i da na površini tla takođe žive ljudi odnosno da njihovo drvo odumire pa moraju naći drugo. Pirg odlazi da ovu vest raširi ali mu niko ne veruje...

    Ženforova priča funkcioniše na više nivoa: kao uvek interesantna i uzbudljiva istraživačka storija u kojoj se otkrivaju novi svetovi, kao akciona, ljubavna odnosno antropološko-sociološka priča. Junaci romana-stripa su bića sazdana od uverenja, strahova i nada i nije im lako da se snađu u situacijama koje prevazilaze njihova iskustva. Ni odvažni Pirg nije lišen dilema i sumnji. Nad sve se nadvija slutnja a potom i izvesnost da je životu koji poznaju došao kraj, da im dolaze ogromne, nezamislive promene koje će iskušavati sve njihove snage i sposobnosti. Opstanak u promenjenim okolnostima prilagođavanjem i dovijanjem ispostavlja se kao krucijalna odlika ljudskih bića. Po ovim stavovima odnosno po ovakvim postavkama „Lovci na nektar“ direktno se oslanjaju na jedan od klasika naučne fantastike – na roman Džejmsa Bliša „Zvezdane spore“ iz 1958. godine u kome je pisac varirao ideju „pantropije“, genetske mutacije pomoću koje se ljudi prilagođavaju novim planetama ali zbog koje bivaju toliko izmenjeni da više i ne liče na svoje pretke. Ljudi odnosno postljudi na planeti Jeisažar su produkti tih mutacija tako da poneki više liče na čovekolike majmune neko na moderne ljude. Ipak, u suštini oni su i dalje bića čiji je predak Homo Sapiens sa jedne, ko zna koliko udaljene, male plave planete.

    Aleksandar Ristorčeli (1972) iskusni je ilustrator i strip crtač koji je svojim likovnim rešenjima dodatno potcrtao neobičnost sveta u krošnji ogromnog drveta, sa bizarnom florom i faunom, istovremeno prepoznatljivim fizionomijama, mimikom i telesnim pokretima „vezujući“ čitaoca/gledaoca za znani mu svet. S druge strane, izuzetno dinamična montaža tabli, sa slikama koje se preklapaju i prostiru do ivice stranica, potpomognuta sugestivnim kolorom, zaokružuje atmosferu, podržava brzinu priče i „tera“ odnosno „mami“ čitaoca da otkriva nove i nove avanture junaka.

    U konačnom sabiranju utisaka, „Lovci na nektar“ se predstavljaju kao valjano zamišljeno, zaokruženo i realizovano delo prepuno začudnih pejzaža i brze akcije kao i pomešanih emocija koje postavlja zanimljiva pitanja o granicama ljudskosti na nekim drugačijim, nepoznatim i egzotičnim svetovima.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.) 

AVANTURE KONTRAVERZNOG ALBINO (ANTI)HEROJA – „Elrik od Malnibonea“ Deo prvi i drugi, Majkla Murkoka; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

 

   

Istorija epske fantastike najčešće se deli na „predtolkinovsku“ i „posttolkinovsku“ odnosno na svojevrsnu praistoriju žanra, na njegovo rođenje koje se vezuje za objavljivanje Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) i na sve što je došlo posle ovog dela a tu se misli na pisce koji su stvarali ugledajući se, više ili manje, na „Gospodara...“. Naravno, puko oponašanje ili kopiranje nije donosilo novostasalom žanru ništa novo; za njegov razvoj bitniji su oni koji nisu išli utabanom stazom. Jedan od takvih je bio - i jeste - Majkl Murkok (1939). U svom je mladalačkom i buntovnom poletu on, bezmalo na početku svoje spisateljske karijere, stvorio fantazijskog antiheroja Elrika od Melnibonea kome će ostati veran sve do danas a koji će, u međuvremenu, postati poznat u zabranima žanrovskih fanova da bi izrastao u jednog od repera popularne (zapadne) kulture druge polovine XX veka.

            Svet u kome Elrik živi, skiciran u prvom delu, postojano se, kako se nižu njegove avanture, dopunjuje i upotpunjava u skladu sa žanrovskim korenima-uzorima – srednjevekovnim mitološkim epovima i sagama – izgrađujući specifičnu ikonografiju serije (u kojoj značajno mesto zauzimaju različiti bogovi, dva crna mača, Olujnik i Žalobnik, sa svojim „ličnostima“ i glađu za dušama, Brod koji plovi morima Sudbine, Carstvo snova...) te stvarajući veliku galeriju egzotičnih likova. Murkok predstavlja Elrika kao albina, duge bele kose i bledog tena, zakošenih grimiznih očiju, krhke građe koja bez stalne pomoći droga ne bi mogla dugo da opstane a kamoli se bori u bitkama ili putuje širom zemaljskog (i vanzemaljskog) šara; mada je veoma obrazovan i oštrouman Elrik je gotovo bezbrižno surov prema zarobljenicima i njihovom mučenju, neretko je, pak, kolebljiv, lako tone u depresiju ili otupelost pa su stalne avanture istovremeno i način da se ne izgubi u lavirintima sopstvene psihe. Elrik je čarobnjak i gospodar Zmajskog ostrva, centra nekada moćnog carstva Melnibonea koje, posle (pre)dugog napredovanja, postojano tone u dekadenciju i gubi vlast pred usponom Mladih kraljevstava. Milenijumska vlast i bogatstvo učinili su da nekada moćna rasa izgubi vitalnost, da se oda lagodnom i razvratnom životu; i vladari koji su sedeli na Rubinskom prestolu Melnibonea gubili su autoritet, snagu i odlučnost. Elrik i njegov prepredeni rođak Jirkun nisu idealni naslednici prestola posebno jer se od vladara očekuje da povrati izbledeli sjaj carstva. Nadmetanje mladića ima i drugi „cilj“ – lepu sestru Simorili koja voli Elrika ali će se pokoriti volji onoga ko bude zaseo na prestolu.

            Čak i kada uspe da se nametne kao sposoban ratnik i tako zasluži tron, Elrik se ne ponaša kao tipični heroji jer, umesto da pogubi izdajničkog Jirkuna on ga postavlja za svog zamenika a Simorili obećava da će, pošto se vrati sa tragalačkog putovanja, ispuniti sva njena očekivanja. Ovakva i ovolika neodlučnost ne priliči „običnim“ herojima-pobednicima; nerazumni postupci prepuštanja prestola i dragane neizvesnosti i odlazak u nepoznato prikazuju junaka u „lošem svetlu“ (mada, s druge strane, otvaraju vrata brojnim avanturama). Tako se standardni epilog „živeli su srećno do kraja života“, kao podrazumevajuće finale epskih napora i borbi i pravedna nagrada za junačka stradanja i podvige, kod Murkoka u potpunosti relativizuje i premeće u drugu krajnost – traganje za popuno neizvesnim znanjima i moćima za koje se ne zna ni da li će biti uspešno ni koliko dugo će trajati. Kad se ima u vidu Elrikova fizička slabost i konstantna zavisnost od droga čitavo zamešateljstvo ukazuje se kao bezmalo potpuno negiranje ne samo žanrovskih kanona već i svekolikog herojsko-mitološkog legata ranijih epoha; Elrik je svojevrsna parodija čitavog herojskog koncepta istorije mada on, paradoksalno, iz knjige u knjigu, ipak radi ono što rade heroji: bori se za svoje ideale, pomaže drugima i – pobeđuje (iako u pobedama ima neke gorčine i Elrikove griže savesti što je izneverio očekivanja sunarodnika – ali su ta griža i ta savest nedovoljno jaki da bi ga otrgli od daljih putovanja i vratili kući). Kao što je Elrik kontraverzno konfliktna i autodestruktivna ličnost i njegovi poduhvati u ponekom svom elementu umeju da izmaknu očekivanom/naučenom pa čitaoce zatiču nespremne bilo svojom grotesknošću ili apsurdnim složenostima, što je svakako pohvala Murkokovoj stalnoj domišljatosti odnosno kontinuiranoj subverziji prema žanrovskim obrascima i očekivanjima.

            Elrik se prvi put pojavio u noveli „Usnuli grad“ objavljenoj u časopisu „Naučna fantazija“ 1961. godine a roman „Elrik od Melnibonea“ štampan je 1972. godine. Murkok nije pisao priče i romane o Elriku prema hronologiji dešavanja tako da su izdavači koji su naknadno priređivali seriju o Elriku knjige različiti „raspoređivali“ pa se svi kompleti knjiga u ponečemu razlikuju.

            Elrik od Melnibonea je, uprkos velikoj popularnosti u svetu kao i prisutnosti ne samo u literaturi već i u stripu, na ovim prostorima bio srazmerno slabo objavljivan. U ediciji „Plava ptica“, u vreme urednikovanja Žike Bogdanovića, objavljena su samo tri naslova; „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat da štampa sve knjige o Elriku. U prvom tomu su objavljeni romani „Elrik od Melnibonea“ i „Tvrđava bisera“ a drugi tom sadrži dela „Mornar na morima sudbe“ i „Zla kob Belog vuka“. Po objavljivanju svih knjiga o Elriku, domaćoj publici konačno će biti dostupan jedan od temeljnih serijala epske fantastike, serijal koji je bitno doprineo razvoju i formiranju ovog po svojim potencijalima i postignućima valjanog i vrednog žanra.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.)