DVA BIĆA JEDNOG ČOVEKA –„Džekil i Hajd: Belo i crno“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Dvojac koji čine scenarista Marko Konavo (1974) i crtač Korado Roi (1958), nastavlja saradnju koja je naišla na vrlo lep prijem kod evropskih i domaćih stripoljubaca i kritičara. Nakon albuma “Drakula” i “Frankenštajn”, originalno objavljenih za izdavačku kuću “Lo skarabeo” a potom brzo prevedenih i objavljenih u nekoliko zemalja - kod nas od prestižne „Čarobne knjige“ u respektabilnoj  biblioteci „Stari kontinent“ - krajem prošle godine pojavio se i album „Džekil i Hajd: Belo i crno“. Kako to sam naslov nagoveštava reč je novom čitanju još jednog klasika horor žanra, ovog puta novele-kratkog romana “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” (1886) autora Roberta Luisa Stivensona (on je 1883. godine objavio roman “Ostrvo s blagom” koji je postao klasik dečije literature i temelj literarnog žanra posvećenog gusarima i piratima). Naravno, stripovi koji su „adaptacija“ klasičnih i popularnih romana nisu preterano retki a u ovim slučajevima reč je o ključnim delima u istoriji horora kao literarnog žanra ali i temeljnim ikonama popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da „Džekil i Hajd“ sadrže niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura novele kao i stilistički manir kazivanja (dešavanja prvenstveno opisuju Džekilovi prijatelji) i danas su dobrano iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. No, atraktivnost novele neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji je ponekad menjan bezmalo do neprepoznatljivosti.

            “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” napisao je Stivenson za tri dana, u groznici (za sledeća tri dana je potpuno promenio priču jer se prva verzija nije dopala njegovoj supruzi). Radnja se, za razliku od dotadašnjih gotskih priča, dešava u savremenom Londonu a protagonisti su racionalni doktor koji, pošto popije napitak koji je stvorio, postaje agresivni i razulareni Hajd (njegovo ime asocira na nešto skriveno kao što doktorovo podseća na nekakvo ubistvo). Dve ličnosti u jednom telu nadmeću se za prevlast… Teoretičari Stivensonovu nameru da se strano i fantastično objasni naučnim metodama i kauzalnim razmišljanjem smatraju za konačni raskid sa gotskom tradicijom. Roman je bio pravi literarni hit pa je brzo priređen za pozorište; prvi film po romanu snimljen je 1908. godine a za njim su sledile brojne verzije koje se često nisu držale originala. U pogovoru albuma Mateo Palone se, u tekstu “Džekil, Hajd i mi”, detaljno bavi istorijatom novele odnosno dramatizacija i filmskih adaptacija; on navodi i gotovo neverovatan podatak da je glumac koji je u pozorištu igrao Džekila i Hajda u vreme Trbosekovih ubistava bio osumnjičen da je upravo on taj strašni ubica!

            Kao i u prethodnim adaptacijama za strip Konavo se opredelio za slobodniji pristup literarnom predlošku što je i naznačeno na prvim stranicama rečima “Slobodna adaptacija novele”. U rečeno se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Osnovni kostur zapleta – neočekivani rezultat doktorovog eksperimenta – i dalje je tu i iz njega se mogu izvlačiti zaključci o moralno-etičkoj ‘neosetljivosti’ nauke odnosno o opasnosti od ‘otimanja kontroli’ tvorevina naučnih istraživanja. Konavovljeve dopune priče dobrano relativizuju ove teze jer su Džekil i Hajd svesni jedan drugog i međusobno komuniciraju iz čega sledi zaključak da ni dobri doktor (koji Hajdu daje naloge šta da radi) nije tako fin a za šta se samo delimično može kriviti duboko konzervativno društvo viktorijanske Engleske odnosno duboka trauma iz detinjstva. Biće da, ipak, svi ljudi imaju u sebi dva čoveka ili više njih. Onaj koga Džekil krije počeće da se javlja samostalno, nezavisno od napitka koji ga je do tada prizivao čime se dostiže novo stanje u kome su ličnosti spojene i više ne beže jedna od druge. Konavo je osnovnom zapletu dodao i novi – zločine Džeka Trboseka koji su se počeli dešavati 1888. godine, dakle posle pojave Stivensonove novele. Putevi Hajda i Trboseka se prepliću a Džekil, u svojoj istrazi nailazi na ambicioznu umetnicu fasciniranu mrtvim telima koja fotografiše a kojima je neko ‘snabdeva’; paralelno, pojavljuju se sveštenik koji se protivi Džekilovim ispitivanjima i za koga će se ‘pobrinuti’ Džekilov sluga kao i policijski inspektor Stivenson koji je likom upravo pisac novele…

            Početne dileme novele Kanavo je produbio uvođenjem novih dešavanja i likova i tako obesmislio mogućnost davanja jednostavnih i decidiranih odgovora pa je ono ‘belo i crno’ iz naslova čista ironija jer samo sebe poriče. Ali ako je moralno-etički nivo strip priče upitan, majstorstvo Korada Roia apsolutno je nesporno. Čitalac stripa se na svoje veliko zadovoljstvo ponovo sreće sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Prefinjeni detalji, kakvi su mutni obrisi Hajda u trenucima dilema, vilinski lik Amelije, studentkinje slikarstva, brutalne postavke mrtvih tela, dodatno dižu tenzije i pojačavaju uznemirenje i mračne slutnje… Roi je i dalje nenadmašan u pretakanju strave i užasa u slike.

            Rečju, „Džekil i Hajd: Belo i crno“ Konava i Roia novi je dragulj u saradnju ovog tandema, izvanredno delo koje kombinujući znanu priču i sasvim nove elemente gradi složeni, višeznačno intrigantni amalgam oživljen rafiniranim, manirističkim gotskim crtežom stvorenim rukom, perima i četkicama vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2025.)

POBUNA PROTIV STVARAOCA – „Frankenštajn: U ime oca“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

Nakon zanimljivog i, u evropskim razmerama, aktuelnog albuma „Drakula“ scenariste Marka Konava (1974) i crtača Korado Roia (1958), koji je naišao na lep prijem i kod domaćih stripoljubaca, „Čarobna knjiga“ je u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ objavila album „Frankenštajn: U ime oca“ novo delo ovog dvojca. Album je takođe “vruć” i aktuelan; originalno ga je 2023. godine objavila izdavačka kuća “Lo skarabeo” i pobrala brojne pohvale mada je album, kao i “Drakula”, bio predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Na ‘našoj strani’ ovim izdanjem “Čarobna knjiga” nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Zabeležimo da je, kao i u slučaju albuma “Drakula”, pojava “Frankenštajna” zanimljiva i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Frankenštajn” Žorža Besa. Identična interesovanja trojice strip umetnika za klasične horor romane svakako je vrlo indikativno jer možda najavljuje talas novih preispitivanja žanrovske zaostavštine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenih, klasičnih ali i dalje popularnih romana nisu nikakav izuzetak. U krajnjem slučaju to su neka od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra ali i temelji ikona popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da postavke „Drakule“ i “Frankenštajna” čini niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana kao i stilistički manir kazivanja i danas ih dobrano dižu iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Kako god bilo, popularnost romana neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji su ponekad menjani bezmalo do neprepoznatljivosti.

        Ideju za „Frankenštajna“ Meri Šeli (1797-1851) je dobila 1816. godine dok su ona i pesnik Persi Šeli (tada njen ljubavnik, kasnije suprug) boravili na Ženevskom jezeru, u društvu lorda Bajrona i Džona Polidorija. Bajron je predložio prijateljima da prekrate kišno (ne)vreme tako što će svako napisati „priču o duhovima“. Meri je sročila prvu verziju svog dela i dve godine kasnije „Frankenštajna“, sa podnaslovom “Moderni Prometej”, objavila anonimno; ubrzo se proneo glas da je autor romana žena i ocene knjige su zahvaljujući tome bile pretežno negativne. Ipak, godine 1831. izlazi dorađena, konačna verzija romana. Prvi film po romanu snimljen je 1910.g. a najpopularniji Frankenštajni (u romanu bezimena kreacija je dobila prezime svog tvorca) bili su Boris Karlof, Bela Lugoši i Lon Čeni.

        Po pitanju ‘stripovanja’ romana Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška svakako je bila hrabra ako se ima u vidu da knjiga nosi duh XIX veka, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. Konavo je, pak, kao i u slučaju “Drakule”, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Meri Šeli“ u šta se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je već dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Naime, mladi Viktor Frankenštajn, kombinujući medicinu XVIII veka sa spisima Paracelzusa stvara, od mrtvih tela, novo biće koje oživljava Galvanijevim strujama. Ali, umesto da, kao u romanu, prestravljen rezultatom, odbaci novo biće on ga poverava svojoj verenici koja pokušava da ga socijalizuje. Biće dobija i ime – Prometej (što je, imajući u vidu grčki mit, neprikladno; podnaslov romana se, pak, odnosio na naučnika i njegov čin a ne na biće koje je stvoreno). Prometej uspešno uči i Frankenštajn ga predstavlja naučnom skupu koji se, međutim, izruguje i naučniku i Prometeju. Ismejani Prometej ubija provokatora i odmeće se u šume… Kasnije  se javlja svom ‘ocu’ i traži da mu ovaj stvori družbenicu. Naučnik, mučen dilemama, počini grešku koja će naterati Prometeja da otme Viktorovu suprugu. Posle godina traganja naučnik nalazi Prometeja. U trenu konačnog obračuna Prometej otkriva da ima ženu i sina na šta Viktor tvrdi da on ne veruje u čuda. Ali Prometej mu odgovara “Ja sam sin nauke i čarolije, u jednakoj meri. Prema tome, govoriti o čudu nije takvo svetogrđe.” Pošto se obračuna sa ocem Prometej sa svojim malim sinom odlazi kući!

        Moralne i etičke dileme “Frankenštajna” u korenu kojih je nedoraslost čoveka da izigrava Boga, Marko Kanavo je ‘razrešio’ postupcima stvorenog bića koje je prikazao sposobnim da se izdigne iznad netrpeljivost ljudi i nađe svoje mesto pod suncem. Ovaj neočekivani obrt na kraju priče ima potencijal koji bi scenarista mogao da iskoristiti u eventualnom nastavku koji bi opravdao (i razvio) izmene koje je uneo u originalnu priču. S druge strane, majstorstvo Korada Roia apsolutno je neupitno. Ponovo se srećemo sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Dodatni aduti oneobičavanja su odbijanje da Prometej uopšte liči na popularnu predstavu iz filmova sa Borisom Karlofom odnosno povremeno ‘probijanje’ Roijevih skica ispod valera (na jednom kvadratu se čak nazire skica rama slike na zidu koji nije ‘potvrđen’ u tušu)! Hteo to ili ne Roi je stvorio duh-strip u ovom albumu. 

     Album zatvara pogovor Marka Grasoa koji je instruktivni vodič kroz istorijat “Fraknenštajna” u literaturi i filmu.

         Rečju, “Fraknenštajn” Konava i Roia je vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i nove elemente tvoreći intrigantan amalgam oživljen sjajnim gotskim crtežom izašlim ispod pera i četkice vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2024.) 

SUDAR DRAKULE I ŽENSKE SNAGE –„Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ nastavlja da svojim izdanjima opravdala svoje ime. U već etabliranoj i prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ upravo je objavljen album „Drakula“ scenariste Marka Konava i crtača Korado Roia. Album je još “vruć” i aktuelan na evropskoj strip sceni; na “Luka komiks and gejmes 2022” prestižnom festivalu u Italiji, izdavačka kuća “Lo skarabeo” je predstavila svoj najnoviji horor strip “Drakula: Red zmaja”, koji je instantno postao hit i predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Objavljujući taj album “Čarobna knjiga” nastavlja svoje napore da ovdašnji stripoljupci “uhvate korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Pojava ovog dela, pak, zanimljiva je i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Drakula” Žorža Besa, što se takođe desilo vrlo brzo posle originalnog izdanja iz 2019. godine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912) iz 1897. godine nisu nikakav izuzetak. Osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji zamagljuju original a ponekad ga i menjaju bezmalo do neprepoznatljivosti.

            I po ovom pitanju pomenuta Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina tretiranja pitanja praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Konavo je, pak, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Brema Stokera“ – šta to tačno znači uveriće se znatiželjni čitaoci vrlo brzo jer se priča, koja započinje “na tragu” romana postepeno grana i odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan a koji je na tragu već dosta dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče kroz vizure tekućih kulturnih interesa. Sve ovo, naravno, može biti pogubno za “slobodnu adaptaciju” jer se uzeta sloboda može otrgnuti iz ruku stvaralaca koji nisu uspeli da je kanališu. Naravno, sasvim je moguće da nova “slobodna adaptacija” bude i uspešna jer donosi ideje i tumačenja kakvi do tada nisu postojali. Upravo o tome je intriga “Drakule” Konava i Roia.

            Ključne reči za ovo delo su “Red zmaja” jer je viteški red Zmaja, nastao prema ugledu na burgundijski viteški red Sv. Đorđa, prvobitno zadužen za zaštitu kraljevske porodice cara Svetog rimskog carstva Žigmunda (u vreme dok je još uvek bio kralj Mađarske). Članovi reda nazivali su se drakonima odnosno zmajonoscima. Godine 1408. godine objavljena je povelja reda u kojoj je naznačeno da je osnovni zadatak reda odbrana krsta od neprijatelja, naročito od Turaka. Među 24 viteza koji su učestvovali u uspostavljanju (ili obnavljanju) reda 1408. god. bio je i Stefan Lazarević, despot Srbije. Vlad Cepeš, vojvoda Vlaške, pristupio je redu posle 1431. godine. Cepeš nije birao sredstva u borbi protiv Turaka a omiljeno mu je bilo nabijanje protivnika na kolac. Ta borba je imala svoju cenu a ta je, kako pripoveda Konavo, bila smrt sina jedinca. U svom besu zbog gubitka Vlad se odriče Boga… Ova predistorija pretapa se potom u znanu Stokerovu priču ali je uzrok kasnijih odstupanja od originala po kojima je Cepeš/Drakula, u krajnjem skoru, izmanipulisan i potčinjen volji i snazi svoje supruge. Drakuline moći otkrivaju se kao nesavršeni oklop pred nasrtajima supruge koja poznaje njegove slabosti; moćni, dijabolični Princ tame biva sveden na ranjivo besmrtno biće koje se bori za preživljavanje i žudi za osvetom (što otvoreni kraj stripa ne isključuje).

            Marko Kanavo (1974) kustos, konsultant stripskih festivala, urednik specijalizovanih časopisa, kolumnista u nekoliko dnevnih novina, koji se 2013. posvetio stripu, uneo je u “Drakulu” aktivni ženski element (pasivni već postoji u romanu) koji efikasno i efektno “svrgava” vampira i preuzima glavnu ulogu. Ova neočekivana smena na tronu priče svakako krije potencijal koji će, nadajmo se, scenarista iskoristiti u nastavku (ili nastavcima). I dok veštini scenariste predstoje nova iskušenja radi opravdavanja izmena koje je uneo u originalnu priču, majstorstvo Korada Roia (1958) apsolutno je neupitno. Njegova sposobnost da dočara atmosferu impozantna a grafizam, valeri, diskretni omaži junacima popularne kulture, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha pa se lako može desiti da i ne pročitaju tekst u balonima, zavedeni sugestivnošću slika. A da iza sve te briljantnosti stoji ozbiljan rad otkriva se u jednom od pogovora albuma gde su reprodukovane i table koje je Roi odbacio odnosno ponovo nacrtao; drugi pogovor instruktivni je vodič kroz temu vampirizma i Drakule kroz literaturu i film.

            U konačnom svođenju utisaka, „Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia se predstavlja kao vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i sasvim nove elemente tvoreći specifičan amalgam koji može izrasti u bitnu tačku u razvoju stripova sa temom vampirizma; sve rečeno oživljeno je u sjajnom gotskom crtežu izašlom ispod ruke jednog od vrhunskih crtača savremenog italijanskog stripa.

            (“Dnevnik”, 2024.)