Roman „Glorijan“ Branka Ćurčića (1980), zapaženog pisca mlađe srednje generacije prozaista, višeslojna je bolna groteska koja u mnogim elementima postavke priziva u svest Čehova i njegove magične drame. To je priča o porodici u kojoj su svi životni gubitnici nespremni – nesposobni – da ove činjenice (čak i ako ih prihvate) iskoriste kao motiv za ozbiljne promene u svom ponašanju. Naravno, ’na ruku’ im ne ide ni tzv ’društveno-političko’ okruženje ali ni mentalitet zajednice kojoj pripadaju. Temelj dešavanja – i problema – je disfunkcionalna patrijarhalna porodica uronjena u tradicionalne uloge potpomognute ’iskustvima’ ratno-sankcijskih 1990-ih i svime što je, od tada do danas, mutiralo i metastaziralo na telu zajednice, od generacijske besperspektivnosti do partijsko-burazerskih šema i hijerarhija u koje je nužno pokorno ući ukoliko se želi ikakav pristojan život (naravno po cenu odricanja od bilo kakvih moralnih vrednosti). U tom i takvom kalu, koji traje više od 30 godina, neprikosnoveno i neupitno vladaju principi ’socijalnog darvinizma’ i nema nikakvih naznaka da će se to uskoro (ili ikada) promeniti. Porodica Ilkić egzemplar je svega što se ’prirodno’ može očekivati u večitom ’ovde i sada’. Na čelu je (kako bi drugačije?) pater familijas, veteran ratova u kojima se njegova jedinica dobrovoljaca nije proslavila herojstvom ali jeste otimačinama, koji sa svog prestola – invalidskih kolica u kojima je nepoznata (ali znatna) količina novca - gromoglasno propoveda istine o svetskoj zaveri protiv Srba koje je pročitao iz rodoljubive štampe; šikaniranje supruge, sinova i nesuđene snajke je nezaobilazni deo folklora (jer oni ne ’dobacuju’ do paterovih mudrosti) a smenjuju ih, po principu toplo-hladno, izlivi finansijske milosti prema sinu Mirku i snajki Dori zarad terapija za dobijanja unuka koje su neuspešne jer darovani novac dotični par troši na svoj provod. Debeli Mirko je opozicioni aktivista koji prosperitet vidi u smeni lokalne vlasti i svom usponu na njeno mesto (ali je spreman na saradnju sa neprijateljem kad mu taj nešto ponudi) dok Dora kao ’didžej’ tezgari na svakojakim slavljima i sanja o proboju na svetske scene. Majka je besprekorno ’izdresirana’ kuvarica i ’miriteljka’ koja je, u ime očuvanja doma, spremna da trpi uvrede i koja smiruje sukobe između članova porodice.
Uloga
’zabludelog sina’ pripada Slavku koji se, za zimskog Svetog Nikolu,
vraća kući ali ne iz ljubavi prema porodici već zato što beži od ’uterivača
dugova’. Njegova neprilagođenost koja ga je odvela iz doma višestruka je: on
jeste završio fakultet ali to nije umanjilo njegovu naivnost, njegova odluka da
ode u Berlin i osnuje marketinsku agenciju rezultat je veze sa
energičnom devojkom Vesnom; na drugoj strani, njegova latentna
homoseksualnost se, preko fascinacije markantnim profesorom-šarlatanom, realizovala
u susretu sa Džonijem, muškom prostitutkom koji ga je finansijski
uništio. Bekstvo u Sombor je čin očajnika spremnog da dovede u opasnost
i svoje najrođenije. Kad, pak, sazna da otac ’sedi na parama’, Slavko planira
kako da se, u kulminaciji svog egoizma, domogne tog novca. Sticaj okolnosti omogučiće
mu da, između krvavih tela uterivača i porodice, uzme novac kao ulaznicu u novi
život koji je, u stvari, samo nastavak dotadašnjeg ’slatkog života’.
Opredelivši
se za niz kratkih fragmenata pisac, održavajući tenziju, uspeva da spoji
prošlost i sadašnjost, efektno oslika junake sa njihovim stvarnim vrednostima i
zabludama, zaroni u vrtloge nekontrolisanih strasti i ’fiks ideja’ koje vode u
propast. Odbijajući da da konačan sud o likovima, autor ispisuje niz mikro
epizoda koje se mozaički slažu u svesti čitalaca gradeći veliku sliku u kojoj će
se, zavisno od vizure, isti odnosi predstaviti u sasvim neočekivanim
sklopovima. Tako je moguće tumačiti da je Slavko egocentrično-narcisoidna
ličnost ali se, isto tako, može zaključiti da je Slavkova sudbina primer
kako dekadentno zapadno društvo uništava prostodušne provincijace (a što,
sasvim prigodno, potvrđuje očeve sumanute ideje o svetskoj zaveri protiv časnih
Srba) odnosno kako žitelji predgrađa ’potrošačkog raja’ služe kao
potrošna roba (sveže meso) bogatašima i kriminalcima. U toj vizuri ova priča
neodoljivo će podsetiti na ingeniozni italijaski film „Ružni, prljavi, zli“
Etore Skole iz 1976. godine.
Zaključimo
da je „Glorijan“ Branka Ćurčića intrigantno i provokativno delo koje
duboko vivisecira patologiju porodičnih odnosa ali i društveno-političkih
konstelacija sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo i zbog svega toga zaslužuje
punu čitalačku i kritičarsku pažnju.
(„Dnevnik“, 2026.)
