POVRATAK MIRKA I SLAVKA – „Nikad robom knjiga prva“; izdavač „Grafoprint“ Gornji Milanovac, 2026.

 

Gornjemilanovački „Grafoprint“ objavio je u reprezentativnom izdanju (veliki format, tvrde korice, crno-bela i četvorobojna kolor štampa), knjigu „Nikad robom“ Desimira Žižovića Buina (1920-1996) koju je priredio Borisav Čeliković (ovo je prva knjiga u nizu koji sledi). U pitanju je reprint legendarne serije u izdanju „Dečjih novina“ i to prvih sedam epizoda stripa o malim partizanima Mirku i Slavku koje su izlazile u školskom listu „Dečje novine“ od 1958. do 1966. godine. Od 1963. godine pod nazivom „Nikad robom“ izlazi posebno strip izdanje u sveskama na 32 strane, štampanim na novinskom papiru sa naslovnom stranom i svakim drugim listom u boji. U prvih 200 brojeva objavljeni su stripovi o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije za slobodu kroz vekove (osmišljeni i nacrtani od domaćih autora) a među njima su bile i priče o Mirku i Slavku. Popularnost malih partizana neprestano je rasla pa su, od broja 201, dečaci  postali jedini heroji serije; broj njihovih doživljaja je gotovo 600 što ih stavlja na tron ’najproduktivnijih’ domaćih strip heroja. Sveske „Nikad robom“ izlazile su svake nedelje i na njima je, pored Buina, sa nejednakim uspehom, radio veliki broj scenarista i crtača. Strip manufaktura „Nikad robom“ funkcionisala je do 1977. i broja 595 a potom, kao edicija „Kuriri“, do 1979. godine. Na žalost, danas je od svega rečenog poznata samo fraza: ''Mirko, pazi metak!“ „Hvala Slavko, spasao si mi život!'' koja je -urbana legenda jer ne postoji ni u jednom stripu; ovaj groteskni dijalog smislio je Ljubomir Kljakić u eseju o slabom kvalitetu stripova na ondašnjoj strip sceni.

            Na početku knjige Borisav Čeliković, cenjeni strip istoričar, piše o Desimiru Žižoviću Buinu, rođenom u Gornjim Branetićima kod Gornjeg Milanovca. Ovaj bistar i živahan dečak već je u osnovnoj školi pokazao izuzetan talenat za crtanje, slikanje i vajanje. U aprilskom ratu 1941.g. od jednog vojnika je za dva hleba dobio pušku i dve desne cokule – u „Nikad robom“ opisan je ovaj događaj. Buin se priključuje četnicima a zbog crtačkog talenta prelazi u propagandno odeljenje i redakciju lista „Ravnogorski borac“. Septembra 1944.g. postupa po naređenju Kralja Petra o ujedinjenju dva pokreta otpora i priključuje se partizanima. Raspoređen je u propagandno odeljenje pod komandom Đorđa Andrejevića Kuna sa kojim dolazi u sukob; besni Kun ga šalje na Sremski front u odeljenje za raščišćavanje mina ali Buin se vraća u Gornji Milanovac, prijavljuje kao dobrovoljac i odlazi na Sremski front u kulturnu ekipu Druge proleterke brigade. Demobilisan je 1946.g, kolonizovan u Vojvodinu ali se vratio u rodni kraj, 1951.g. primljen je na Likovnu akademiju (iste godine je napravio Štafetu mladosti), 1956.g. počinje saradnju sa listom „Dečje novine“ koja će trajati tri decenije. Buin je autor 100 spomen ploča, više od 50 spomen česmi, brojnih spomenika i monumentalnih slika (Titov portret dimenzija 6x12 metara za Titovo Užice).

            Buin je u „Dečjim novinama“ crtao ilustracije i stripove (o doživljajima đaka prvaka, po motivima iz narodnih pesma i istorije). U 23. broju pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kojima pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom i odlazi u partizane. Mirku se prvo pridružio drug Iva ali je poginuo što je rezultiralo mnoštvom pisama nezadovoljnih čitalaca. Zato je Mirko dobio novog druga, malo siroče Boška koji je posle dve epizode postao – Slavko! U strip su polako ’ulazili’ stalni likovi boraca, ilegalaca, seljana, nemačkog komandanta Šturmbanfirera Šulca... Popularnost stripa je bila fantastična; tiraži su dostizali i 200.000 primeraka po svesci, po stripu je snimljen igrani film, likovi Mirka i Slavka nalazili su se na školskom priboru i torbama, šoljama, tanjirima, čašama, majicama...

            Kritičari su listom Mirka i Slavka smatrali bezvrednom socijalističkom propagandom; tek će 1987.g. V. Fumeti alias Vasa Pavković izneti razložno mišljenje o serijalu koji je nezaobilazan u našoj strip istoriji; toj revalorizaciji pridružiće se Sl. Ivkov, B. Lomović, Al. Zograf... Prvih sedam epizoda crtanih u dva i tri kaiša otkrivaju kako je Buin razvijao svoj grafizam čisteći ga od pretrpanosti;  scenario, uz nespornu naivnost (strip je bio namenjen školskoj deci), ipak nije davao ’zašećerene’ priče jer su u njima ginuli kako borci tako i civili pa i deca.

            Zaključimo da je „Nikad robom knjiga prva“ značajan doprinos prepoznavanju i kritičkom sagledavanju prošlosti našeg stripa i kao takva zaslužuje punu pažnju i podršku.

            („Dnevnik“, 2026.)

„DEČJE NOVINE“ ILI KAKO JE STASAVAO DOMAĆI STRIP – „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama knjiga prva Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića; izdavač Muzej rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, 2026.

 

List „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca deo je odrastanja nekoliko generacija školaraca u Srbiji. U njemu su štampani tekstovi o istoriji, biologiji, geografiji i društvu koji su bili od pomoći u učenju a deo sadržaja svakog broja, na radost malih čitalaca, bili su i stripovi; priče u slikama, bile su neodoljivo privlačne, gotovo magične. Istorija „Dečjih novina“ započela je entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole V. Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je list za učenike osnovnih škola „Dečja politika“, objavljen 12.1.1957.g. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List se prodavao pretplatom u školama a izlazio tokom školske godine i, naišavši na lep prijem kod školaraca, ’ubrzao’ je ritam izlaženja (na 15 dana pa sedmično). Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

        Stripove je u prva tri godišta „Dečjih novina“ crtao samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije. U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se dva kaiša stripa „Nikad robom“ koji prati doživljaje malih partizana Mirka i Slavka i koji će izrasti u serijal sa, za dve decenije izlaženja, oko 600 epizoda! Pored neumornog Buina koji je paralelno radio na čak četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom izdanju „Nasmejane novine“, priključuju se i drugi stvaraoci. Od školske 1959/60 osamnaestogodišnji Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastične, istorijske i humorističke stripove. Naredne godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) i Tome Kurte (1933-1991). Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) je od 1959.g. crtao ilustracije i karikature odnosno naslovnice „Dečjih novina“ a od 1962. objavljuje i stripove: „Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“. Iste 1962.g, u kojoj je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, Brana Nikolić (1936) objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, po scenariju Pavla Kićevca-Pol Kitz (1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011) i Jovan Stojanović (1936-2025, kao John Radley). Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a 1965. godine kreću nova strip izdanja „Biblioteka Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave izdanja kratkog trajanja, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima proizašlim iz njega koja prate tokove svetskog stripa.

        Posle stručnog teksta Borisava Čelikovića, na gotovo 150 strana knjige „Od Buina do Marvela i Diznija“  reprintovani su stripovi koji su, do sada, bili poznati samo retkim znalcima i kolekcionarima. Stripovi su dokaz stasavanja strip autora. Znatiželjni čitalac zapaziće kako je Buinov crtež, od ne preterano veštog i prepunjenog detaljima, vrlo brzo pročišćen u humornim serijalima „Pecin brat Pijuko“ i „Mali Vlada i rođak iz grada„. „Zimska bajka“ Klasa i Erića (iz 1962-1963) i danas je pregledna i zabavna. Svojevrsni kuriozum je da su stripovi bili različitih žanrova - gusarski „Blago vražjeg otoka“ Johna Radleya, krimić „Dik Dab i mali“ R. Ivanovića i, posebno, naučnofantastični „Mali Niki“ Đurđića i Jovanovića, „Razred profesora Oma“ Mylla i Kitza, „Junaci svemira na crvenoj planeti“ Radeta Ivanovića. I zanatski elementi su napredovali: od crteža ispod kojih je tekst do dijaloških balona, od klasičnih strip kaiševa se, zbog promene formata novine i kolora, stiglo do strip tabli dinamične montaže sa kvadratima različitih veličina.

        Rečju, monografija „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama, knjiga prva, Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića izuzetno je vredno delo koje dostojno otkriva i osvetljava bitan a zaboravljeni deo ovdašnje posleratne istorije 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2026.)

POČECI DOMAĆEG STRIP GIGANTA – Povodom izložbe „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“

 

U gornjemilanovačkom „Muzeju rudničko-takovskog kraja“ otvorena je izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ koju se priredili Vesna Ćurčić i Borisav Čeliković. Na panoima sa strip kaiševima i tablama predstavljena je pojava stripa na stranicama lista „Dečje novine“ koja je, istovremeno, i priča nastanku ovog lista, njegovom razvoju odnosno formiranju preduzeća „Dečje novine“ koje će narednih decenija svojim brojnim izdanjima bile uzdanica 9. umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji. U uvodnom tekstu kataloga izložbe Borisav Čeliković precizno i znalački sumira dešavanja u prvih sedam godina uzdizanja prvog ovdašnjeg posleratnog strip giganta. A sve je započelo entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, njihovih nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole Vojislava Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je prvi broj „Dečje politike“ lista za učenike osnovnih škola, objavljen 12.1.1957.g. u tiražu od 1000 primeraka. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod promenjenim nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List je izlazio tokom školske godine i naišavši na lep prijem kod školaraca ’ubrzao’ je ritam izlaženja (15-odnevno pa sedmično), prodavao se pretplatom u školama širom Srbije zbog čega je i tiraž stalno rastao! Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

            Strip je bio, uz članke iz istorije, biologije, geografije, neizostavni deo „Dečjih novina“ a u brojevima za prve tri školske godine crtao ga je samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije („Kraljević Marko i Musa Kesedžija“, „Poslednji osvetnik“, „Ptica devojka“, „Ćosa i Ugursuz“...). U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kome pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom; pošto ne želi da radi za okupatore Mirko pali pekaru i priključuje se partizanima, tamo sreće Slavka i oni se nadalje zajedno bore za slobodu u serijalu koji je, za dve decenije izlaženja, imao oko 600 epizoda!

            Pored neumornog Buina koji je umeo da paralelno radi i na četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom novom izdanju „Nasmejane novine“ priključuju se i drugi strip stvaraoci. U školskoj 1959/60 mladi (18 godina) Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastični strip „Gledaj sada iznenada“ (scenario Srećko Jovanović, 1930-2008), strip iz srpske srednjevekovne istorije „Pod sumnjom“ te stripove „Porodica Stradić“ i „Rista automobilista“. Naredne školske godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) „Dečak je ćutao“ (scenario B. Živković) i Tome Kurte (1933-1991) „Tomine pustolovine“. Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) koji je od 1959.g. objavljivao ilustracije i karikature odnosno crtao naslovnice „Dečjih novina“, od 1962. objavljuje i stripove, počev od stripa „Na mirisnoj livadi“ (scenario B. Čučković a potom D. Erić) za kojim slede „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“... Iste 1962.g, kada je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, priključuje se i Brana Nikolić (1936) i objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, „Razred profesora Oma“ (scenario Pavle Kićevac-Pol Kitz, 1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011), „Junaci svemira“ i „Dik i Dab rešavaju slučaj šuplje pete“.

            Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Novo izdanje je tražilo nove autore i drugačiji ritam rada; Buin je nadalje crtao samo stripove o Mirku i Slavku. Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a sledeće godine kreću nova strip izdanja „Biblioteku Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila, za razliku od ranijih izdanja, stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine drugu fazu – fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave novih izdanja koja su bila kratkog daha, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima koja su proizašla iz njega i karakteriše je praćenje tokova svetskog stripa i afirmacija domaćih strip stvaralaca na ovdašnjoj i svetskoj sceni.

            Izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ odmak je od ovdašnjeg poslovičnog nepoznavanja sopstvene istorije koje ide ruku pod ruku sa samohvalisanjem tom istom istorijom. Ovaj ’čas strip arheologije’ u državnoj instituciji možda je najava drugačijeg tretmana našeg strip nasleđa koje je do sada uglavnom bilo prepušteno strip entuzijastima. Predstavljeni stripovi odražavaju početničku naivnost i nespretnost ali svedoče i o ubrzanom savladavanju tajni ’priča u slikama’ bile one realistične ili karikaturalne, ’ozbiljne’ ili humorne, te o dostizanju zavidnih rezultata na koje ovdašnja kultura može i mora da bude ponosna.

            („Dnevnik“, 2026.)