POVRATAK MIRKA I SLAVKA – „Nikad robom knjiga prva“; izdavač „Grafoprint“ Gornji Milanovac, 2026.

 

Gornjemilanovački „Grafoprint“ objavio je u reprezentativnom izdanju (veliki format, tvrde korice, crno-bela i četvorobojna kolor štampa), knjigu „Nikad robom“ Desimira Žižovića Buina (1920-1996) koju je priredio Borisav Čeliković (ovo je prva knjiga u nizu koji sledi). U pitanju je reprint legendarne serije u izdanju „Dečjih novina“ i to prvih sedam epizoda stripa o malim partizanima Mirku i Slavku koje su izlazile u školskom listu „Dečje novine“ od 1958. do 1966. godine. Od 1963. godine pod nazivom „Nikad robom“ izlazi posebno strip izdanje u sveskama na 32 strane, štampanim na novinskom papiru sa naslovnom stranom i svakim drugim listom u boji. U prvih 200 brojeva objavljeni su stripovi o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije za slobodu kroz vekove (osmišljeni i nacrtani od domaćih autora) a među njima su bile i priče o Mirku i Slavku. Popularnost malih partizana neprestano je rasla pa su, od broja 201, dečaci  postali jedini heroji serije; broj njihovih doživljaja je gotovo 600 što ih stavlja na tron ’najproduktivnijih’ domaćih strip heroja. Sveske „Nikad robom“ izlazile su svake nedelje i na njima je, pored Buina, sa nejednakim uspehom, radio veliki broj scenarista i crtača. Strip manufaktura „Nikad robom“ funkcionisala je do 1977. i broja 595 a potom, kao edicija „Kuriri“, do 1979. godine. Na žalost, danas je od svega rečenog poznata samo fraza: ''Mirko, pazi metak!“ „Hvala Slavko, spasao si mi život!'' koja je -urbana legenda jer ne postoji ni u jednom stripu; ovaj groteskni dijalog smislio je Ljubomir Kljakić u eseju o slabom kvalitetu stripova na ondašnjoj strip sceni.

            Na početku knjige Borisav Čeliković, cenjeni strip istoričar, piše o Desimiru Žižoviću Buinu, rođenom u Gornjim Branetićima kod Gornjeg Milanovca. Ovaj bistar i živahan dečak već je u osnovnoj školi pokazao izuzetan talenat za crtanje, slikanje i vajanje. U aprilskom ratu 1941.g. od jednog vojnika je za dva hleba dobio pušku i dve desne cokule – u „Nikad robom“ opisan je ovaj događaj. Buin se priključuje četnicima a zbog crtačkog talenta prelazi u propagandno odeljenje i redakciju lista „Ravnogorski borac“. Septembra 1944.g. postupa po naređenju Kralja Petra o ujedinjenju dva pokreta otpora i priključuje se partizanima. Raspoređen je u propagandno odeljenje pod komandom Đorđa Andrejevića Kuna sa kojim dolazi u sukob; besni Kun ga šalje na Sremski front u odeljenje za raščišćavanje mina ali Buin se vraća u Gornji Milanovac, prijavljuje kao dobrovoljac i odlazi na Sremski front u kulturnu ekipu Druge proleterke brigade. Demobilisan je 1946.g, kolonizovan u Vojvodinu ali se vratio u rodni kraj, 1951.g. primljen je na Likovnu akademiju (iste godine je napravio Štafetu mladosti), 1956.g. počinje saradnju sa listom „Dečje novine“ koja će trajati tri decenije. Buin je autor 100 spomen ploča, više od 50 spomen česmi, brojnih spomenika i monumentalnih slika (Titov portret dimenzija 6x12 metara za Titovo Užice).

            Buin je u „Dečjim novinama“ crtao ilustracije i stripove (o doživljajima đaka prvaka, po motivima iz narodnih pesma i istorije). U 23. broju pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kojima pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom i odlazi u partizane. Mirku se prvo pridružio drug Iva ali je poginuo što je rezultiralo mnoštvom pisama nezadovoljnih čitalaca. Zato je Mirko dobio novog druga, malo siroče Boška koji je posle dve epizode postao – Slavko! U strip su polako ’ulazili’ stalni likovi boraca, ilegalaca, seljana, nemačkog komandanta Šturmbanfirera Šulca... Popularnost stripa je bila fantastična; tiraži su dostizali i 200.000 primeraka po svesci, po stripu je snimljen igrani film, likovi Mirka i Slavka nalazili su se na školskom priboru i torbama, šoljama, tanjirima, čašama, majicama...

            Kritičari su listom Mirka i Slavka smatrali bezvrednom socijalističkom propagandom; tek će 1987.g. V. Fumeti alias Vasa Pavković izneti razložno mišljenje o serijalu koji je nezaobilazan u našoj strip istoriji; toj revalorizaciji pridružiće se Sl. Ivkov, B. Lomović, Al. Zograf... Prvih sedam epizoda crtanih u dva i tri kaiša otkrivaju kako je Buin razvijao svoj grafizam čisteći ga od pretrpanosti;  scenario, uz nespornu naivnost (strip je bio namenjen školskoj deci), ipak nije davao ’zašećerene’ priče jer su u njima ginuli kako borci tako i civili pa i deca.

            Zaključimo da je „Nikad robom knjiga prva“ značajan doprinos prepoznavanju i kritičkom sagledavanju prošlosti našeg stripa i kao takva zaslužuje punu pažnju i podršku.

            („Dnevnik“, 2026.)

POČECI DOMAĆEG STRIP GIGANTA – Povodom izložbe „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“

 

U gornjemilanovačkom „Muzeju rudničko-takovskog kraja“ otvorena je izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ koju se priredili Vesna Ćurčić i Borisav Čeliković. Na panoima sa strip kaiševima i tablama predstavljena je pojava stripa na stranicama lista „Dečje novine“ koja je, istovremeno, i priča nastanku ovog lista, njegovom razvoju odnosno formiranju preduzeća „Dečje novine“ koje će narednih decenija svojim brojnim izdanjima bile uzdanica 9. umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji. U uvodnom tekstu kataloga izložbe Borisav Čeliković precizno i znalački sumira dešavanja u prvih sedam godina uzdizanja prvog ovdašnjeg posleratnog strip giganta. A sve je započelo entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, njihovih nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole Vojislava Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je prvi broj „Dečje politike“ lista za učenike osnovnih škola, objavljen 12.1.1957.g. u tiražu od 1000 primeraka. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod promenjenim nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List je izlazio tokom školske godine i naišavši na lep prijem kod školaraca ’ubrzao’ je ritam izlaženja (15-odnevno pa sedmično), prodavao se pretplatom u školama širom Srbije zbog čega je i tiraž stalno rastao! Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

            Strip je bio, uz članke iz istorije, biologije, geografije, neizostavni deo „Dečjih novina“ a u brojevima za prve tri školske godine crtao ga je samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije („Kraljević Marko i Musa Kesedžija“, „Poslednji osvetnik“, „Ptica devojka“, „Ćosa i Ugursuz“...). U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kome pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom; pošto ne želi da radi za okupatore Mirko pali pekaru i priključuje se partizanima, tamo sreće Slavka i oni se nadalje zajedno bore za slobodu u serijalu koji je, za dve decenije izlaženja, imao oko 600 epizoda!

            Pored neumornog Buina koji je umeo da paralelno radi i na četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom novom izdanju „Nasmejane novine“ priključuju se i drugi strip stvaraoci. U školskoj 1959/60 mladi (18 godina) Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastični strip „Gledaj sada iznenada“ (scenario Srećko Jovanović, 1930-2008), strip iz srpske srednjevekovne istorije „Pod sumnjom“ te stripove „Porodica Stradić“ i „Rista automobilista“. Naredne školske godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) „Dečak je ćutao“ (scenario B. Živković) i Tome Kurte (1933-1991) „Tomine pustolovine“. Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) koji je od 1959.g. objavljivao ilustracije i karikature odnosno crtao naslovnice „Dečjih novina“, od 1962. objavljuje i stripove, počev od stripa „Na mirisnoj livadi“ (scenario B. Čučković a potom D. Erić) za kojim slede „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“... Iste 1962.g, kada je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, priključuje se i Brana Nikolić (1936) i objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, „Razred profesora Oma“ (scenario Pavle Kićevac-Pol Kitz, 1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011), „Junaci svemira“ i „Dik i Dab rešavaju slučaj šuplje pete“.

            Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Novo izdanje je tražilo nove autore i drugačiji ritam rada; Buin je nadalje crtao samo stripove o Mirku i Slavku. Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a sledeće godine kreću nova strip izdanja „Biblioteku Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila, za razliku od ranijih izdanja, stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine drugu fazu – fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave novih izdanja koja su bila kratkog daha, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima koja su proizašla iz njega i karakteriše je praćenje tokova svetskog stripa i afirmacija domaćih strip stvaralaca na ovdašnjoj i svetskoj sceni.

            Izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ odmak je od ovdašnjeg poslovičnog nepoznavanja sopstvene istorije koje ide ruku pod ruku sa samohvalisanjem tom istom istorijom. Ovaj ’čas strip arheologije’ u državnoj instituciji možda je najava drugačijeg tretmana našeg strip nasleđa koje je do sada uglavnom bilo prepušteno strip entuzijastima. Predstavljeni stripovi odražavaju početničku naivnost i nespretnost ali svedoče i o ubrzanom savladavanju tajni ’priča u slikama’ bile one realistične ili karikaturalne, ’ozbiljne’ ili humorne, te o dostizanju zavidnih rezultata na koje ovdašnja kultura može i mora da bude ponosna.

            („Dnevnik“, 2026.)

VANREDNO TALENTOVANI CRTAČ IZ (NE)ZABORAVLJENE STRIP GENERACIJE – “Stripovi iz ‘Nikad robom’ (1965-1967)” Miodraga-Miše Đurđića, priredio Živojin Tamburić, predgovor Vasa Pavković; izdavač Modesty stripovi, 2025.

 

 

           Bahata nebriga prema sopstvenoj istoriji notorna je karakteristika srpskog naciona i na nju je zaludno trošiti reči. Na žalost, po ovom pitanju od opšteg stanja ni malo se ne izdvaja niti zaostaje ni ovdašnja (nam) država a na polju kulture, čini se, ta je državna nebriga još agilnija (uprkos deklarativnim pompeznim planovima i projektima). Istorija domaćeg stripa - kao 9. umetnosti - ni malo ne zaostaje za rečenim. Stoga su dela domaćih strip umetnika prepuštena na brigu, staranje i proučavanje pojedincima izvan institucija, njihovoj upornosti i zaljubljenosti u strip. Kuća “Modesty stripovi” vlasnika Živojina Tamburića, vrsnog strip kritičara i istoričara, jedan je stubova-oslonaca prosvetiteljskog pokreta za otkrivanje, proučavanje i čuvanje istorije našeg stripa. U ediciji “Uspomene” do sada su objavljene knjige o četiri značajna strip umetnika koji su stvarali tokom 1960-tih  i objavljivali u legendarnom izdanju “Nikad robom” gornjemilanovačkih “Dečjih novina”; svaka knjiga donosi  uvodni kritički esej o umetniku i njegovom radu i reprinte nekoliko “Nikad robom” svezaka, što sveukupno upoznaje znatiželjne čitaoce kako sa jednim od najznačajnijih perioda za razvoj posleratnog domaće stripa tako i sa protagonistima tog strip talasa. U ediciji “Uspomene”, posle knjiga o Brani Jovanoviću, Radivoju Bogićeviću i Nikoli Mitroviću – Kokanu, upravo je objavljena i knjiga o Miodragu - Miši Đurđiću (1941-1998).

            U uvodnom eseju-studiji naslovljenom “Miodrag Đurđić – majstor iz senke” Vasa Pavković, jedan od naših najvećih poznavalaca stripa, konstatuje da se o Đurđiću malo zna, kao i o nekolicini drugih strip autora, a kao razlog navodi da je strip od kraja rata do 1970-tih bio “prokazana umetnost” pa se i prema njegovim autorima odnosilo sa nipodaštavanjem i prezrenjem. S druge strane, dobar broj strip autora bio je povučen i izbegavao medijsku pažnju. I Đurđić je bio takav ali je, srećom, u memoarskoj knjizi “Veliki san” Srećka Jovanovića, urednika koji je stvorio “Dečje novine”, zabeležen, krajem 1950-tih, u to, kako sam kaže, “pomalo romantično doba” kada je on sa saradnicima pokušavao da vrati stripove na stranice listova i časopisa, njegov susret sa stidljivim dečakom, učenikom drugog razreda gimnazije, koji je lepo crtao i koji je vredno izvršavao ilustratorske zadatke koje mu je Jovanović zadavao. Nakon objavljivanja crteža i kratkih stripova u nekoliko izdanja “Dečjih novina” Đurđić je (uz jedan strip objavljen u ediciji “Lale”) kao vrhunce svog stip stvaralaštva nacrtao četiri epizode za sveske “Nikad robom” po scenarijima Mihajla Kostadinova (“Nemirno more”), Dobrice Erića (“Zatočenik i orlovi” treću epizodu serije o Blaži i Jelici, “Požar na pamučnom polju” prvu epizodu serije o Volčetu i Vaski) i Milorada Jankovića (“Gvozdena kruna”). Posle ovih stripova Đurđić se posvetio isključivo slikarstvu. Čak 30 godina kasnije osvojio je nagradu za geg strip na temu pozorišta ali je naredne, 1998. godine, preminuo. Pavković pažljivo i znalački analizira svaki od stripova iz izdanja “Nikad robom”, od naslovnica do pojedinih tabli i kvadrata, uočava promene u stilu crtanja, skreće pažnju na kompozicije masovnih scena, portrete, odnos crteža i scenarija (koji nisu uvek bili ni dorečeni ni znalački sročeni). Komentari pojedinih tabli nisu samo pohvalni već ukazuju i na propuste i pojednostavljivanja ali uz napomenu da je crtač u vremene nastanka stripova imao 25 odnosno 27 godina i da je bio u fazi razvoja svojih talenata. Na žalost, kao i nekolicina autora iz ove pomalo zaboravljene strip generacije, ni Đurđić nije do kraja realizovao potencijale koji su ga krasili jer ga je život odveo u druge, nestripske vode. Pavković, na kraju svoje vanredne studije konstatuje da  Đurđić u istoriji srpskog stripa ostaje kao vanredno talentovani crtač koji bi, da su uslovi bili bolji, svakako ušao u red naših najboljih strip crtača. No, i sa ovim što je uradio, on se “nesumnjivo upisao u red nezaobilaznih i nezaboravnih srpskih stvaralaca devete umetnosti”.

            U nastavku knjige su reprinti pomenute četiri sveske “Nikad robom” koje su restaurirane ali tako da nesavršenosti tadašnje štampe nisu “popravljene” (slabiji otisak na novinskom papiru, nekvalitetni kolor koji se mestimično probija i ocrtava i na crno-belim stranicama – ondašnje sveske su imale kolorne korice za kojima su sledile po dve crno-bele stranice i dve kolorne stranice; sveske su, računajući korice, imale sveukupno 32 strane) što im daruje i plemenitu patinu prošlih vremena. Reprinti su utoliko dragoceniji jer ovi stripovi nikada nisu preštampavani a originalne sveske su retke i dobrano nagrižene protekom vremena.

            (“Dnevnik”, 2025.) 

VELIKAN RUŽNOG STRIPOVSKOG REALIZMA - „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“ priredio Živojin Tamburić; izdavač „Modesty stripovi“ 2019.

Posvećeni izdavač „Modesty stripovi“ u svojoj ediciji „Uspomene“ objavio je, do sada, dve knjige u kojima su reprintovani stripovi iz edicije „Nikad robom“: prva knjiga je sadržala stripove Branislava Jovanovića-Brane a druga Radivoja Bogićevića. Nova knjiga je sabrala pet strip svezaka koje je nacrtao Nikola Mitrović-Kokan (1933-1997), legenda jugoslovenskog i srpskog stripa. Ediciju „Nikad robom“ je objavljivala kuća „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca od 1963. do 1977.g. u 595 brojeva. U prvih sedam godina „Nikad robom“ je izlazio najpre u mesečnom a potom dvonedeljnom i konačno nedeljnom izdanju; početni A5 format na 32 strana od broja 195 upola je smanjen a broj strana dvostruko povećan. U sveskama „većeg“ formata svaki drugi list je štampan u petobojnoj ofset štampi dok su „manje“ sveske bile u potpunosti u boji. Tematika „većih“ svezaka je bila borba za slobodu naroda i narodnosti socijalističke Jugoslavije kroz istoriju dok su „male“ sveske pratile doživljaje dečaka boraca-kurira Mirka i Slavka. „Nikad robom“ je bila prva strip edicija koja je kontinuirano i masovno proizvodila domaće stripove; lista scenarista i crtača koji su bili angažovani za ove potrebe duga je i na njoj su neka od najsjajnijih imena ovdašnjih strip stvaralaca. Ime Nikole Mitrovića-Kokana svakako spada u sam vrh te liste. Istini za volju, uprkos njegovom bogatom opusu, za Kokana nisu čuli čak ni polaznici Leskovačke škole stripa iz 1995.g. o čemu piše Marko Stojanović u svom Predgovoru. Dodatno nepoverenje ulivao je Kokanov izgled (uredna začešljanost, brčići, sako) tako udaljen od umetničke razbarušenosti. Ipak, prvi pogled je varao pa se brzo ispostavilo da je Kokan veliki strip znalac i stručnjak te nadahnut i podsticajan mentor. Učenici su pored mnogih tajni zanata otkrili i da njihov mentor nije čuvao originalne table stripova koje je objavio (! - isto tako nije previše pazio na svoje skice) odnosno da ima brojne započete a nezavršene stripove. Kokan se čitavog života borio sa svojim radnim dizajnerskim obavezama nakon kojih je „odrađivao“ još jednu smenu za crtačkim stolom u svom stanu, uvek „gonjen“ nerazumno kratkim rokovima za predaju stripova. Imperativ brzog crtanja, neretko po slabim scenarijima, naterao je Kokana da se, kako bi nacrtao što više tabli, dovija na razne načine; tako je izmislio vizuelnu opsenu: pozadinu koja „nije ništa a opet je nešto“. On je takođe upisivao tekst u strip kako bi koliko-toliko imao kontrolu nad konačnim izgledom stripa pošto nije mogao da utiče na kolor jer su strip bojili radnici u štampariji! Kad se na sve to doda i da su stripovi štampani na lošem novinskom papiru, sa mnogo mrlja i razlivenih boja nije čudno što je Kokan bio nezadovoljan svojim radom i statusom navodeći u intervjuima da kvalitetni strip zahteva „isključivo visoki nivo profesionalnosti i kontunuirani studiozni rad“ (što on sebi nije mogao da priušti). No, Kokan je, uprkos svim preprekama, jedan od najproduktivnijih autora edicije „Nikad robom“ (koju u školi stripa nije pominjao!) i vizuelno najprepoznatljivijih. Čini se da je sva ograničenja „preskočio“ jedinstvenim stilom koji spaja siloviti, rudimentaran/minimalistički crtež ružnog realizma koji se, već u sledećem kvadratu, pretvara u vrhunsku stilizaciju kojoj ni mrljava štampa ne može da naškodi - po ovoj karakteristici Kokan je brat po peru i četkici sa Albertom Brećom koji je u jednako nepovoljnim uslovima (kratki rokovi, loša štampa) stvarao crtački superiornog „Morta Sindera“.

            Knjiga „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“, koju je priredio Živojin Tamburić, sadrži pet svezaka ovog serijala (u originalnom formatu i koloru) koje je vredno restaurirao Stevan Brajdić Čupko. U prve dve („Tragovi u snegu“ i „Bećir aga“ po scenariju M. Nicića) pratimo doživljaje hajdučke družine koju, u godinama pre Prvog srpskog ustanka, predvodi harambaša Boško. Kokanova ruka ovde nije uvek sigurna ali će se, zato u epizodi „Kraljević Marko i očeva sablja“ razigrati i stvoriti lik robusnog, brkatog ljudine koga ništa ne može zaustaviti (njegov se lik umnogome poklapa sa arhetipskim „sećanjem“ na Marka). I montaža tabli dinamična je i adekvatno prati tenzije narodne pesme. I u sledeće dve sveske („Megdan pod bedemima“, „Senjanin Tadija“) koje se temelje na narodnim pesmama („Bolani Dojčin“, „Nahod Momir“, „Senjanin Ivo“, „Senjanin Tadija“, „Ropstvo Janković Stojana“) Kokan suvereno vlada svojim crtežima dajući lik od krvi i mesa junacima narodne epske poezije ali i sugestivno dočaravajući izgled tog vremena, od fizionomija ljudi, seljaka i Turaka, preko arhitekture do pejzaža i vremenskih prilika.

            Nikola Mitrović-Kokan, jedan je nezaobilaznih stvaralaca u našoj istoriji stripa, ovom je knjigom dostojno predstavljen starim i novim čitaocima. Otuda je ovaj izdavački poduhvat „Modesty stripova“ svojevrsni kulturni događaj koji zavređuje punu pažnju. Nadajmo se da će to biti podsticaj za reprintovanje i ostalih Kokanovih stripova jer oni to svakako zaslužuju.

(„Dnevnik“, 2019.)