NEPONOVLJIVI HUMOR I INGENIOZNI LUDIZAM – „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog; izdanje „Modesty stripovi“, 2025.

 

Izdavačka kuća „Modesty stripovi“ Živojina Tamburića kontinuirano objavljuje monografije o značajnim strip autorima iz prvih decenija posle rata kada je strip bio ili zabranjen ili prokazan kao štetan za socijalističku omladinu; uprkos teškoćama i problemima oni su stvorili dela koja grade istoriju 9. umetnosti na ovim prostorima, ali koja su nebrigom državih institucija pala u zaborav iz koga ga vraćaju entuzijasti kakav je Tamburić. No, nezainteresovanosti nadležnih nema granica pa ove monografije, pošto nisu deo obaveznog otkupa, ne stižu na police biblioteka uskraćujući tako mladim čitaocima priliku da se upoznaju sa prošlošću na koju mogu biti ponosni i na koju bi trebali da se ugledaju.

            Milorad Dobrić (1924-1991) pekao je strip zanat u listu „Kolo“ (1943-4) na kaiševima sa zgodama Mileta i Kiće a 1945. je crtao tri sveske stripa „Tru ugursuza za vreme okupacije“ koje su sudskom odlukom bile zabranjene jer su te knjige „teške i negativne sa gledišta morala, odavanja pošte borcima velikog rata“. Na osudu se oštrim tekstom u listu „Borba“ nadovezuje i pisac Jovan Popović! Dobrić je nadalje crtao ilustracije za knjige. Ali, kad se 1950. godine zaposlio u listu „Jež“ vratio se ’pričama u slikama’, od humornog „Velikog turnira“ (1951, list „Naš strip“) smeštenog u praistoriju, preko parodijskih kaiševa o (ne)zgodama Ljutice Bogdana u savremenom svetu i dogodovština dvojca lale Moce i crnogorca Krcuna. Godine 1952. nastaje Pera pešak, dugovečni geg strip o čovečuljku u saobraćanom znaku a za njim stižu legende Ljuba Truba i Kurir Fića (za potrebe vojnog lista „Front“ postao je „Vojnik Fića“) koji je izlazio u dnevnoj štampi do 1968. godine (oko 3.500 kaiševa). Ovi stripovi su, pored bezazlenih šala, umeli da ’bocnu’ u mnoge probleme socijalističke zajednice (od snobizma do poskupljenja). Fića je, kaže reklama, „vredan kada se mora, bistar po zakonu nasleđa, hrabar kad treba i lukav kada se to isplati, čestit u osnovi mada ne pati od preteranog idealizma... veliki borac za prava a manji za obaveze, domišljat po refleksima i veoma praktičan po zaključcima“; navodno je, zbog njegove popularnosti, i legendarna Zastava 750 od milja nazvana Fića! Izuzetno popularni bili su i Dobrićevi stripovi za decu po scenariju Milana Kovačevića „Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog fudbala“ sa diznijevskim mravima kao junacima.

            Od 1961. do 1967. bio je urednik „Malog  ježa“ u kome je, pored svojih stripova „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“, objavljivao stripove Dejana Nastića, Miloša Krnjetina, Radeta Ivanovića, Aleksandara Klasa, Iva Kušanića, Ferija Pavlovića, Zdravka Sulića, Dese Glišić i mnogih drugih. Dobrić se u „Jež“ vratio 1968, a od 1978. godine je bio karikaturista u „Politici ekspres“; objavljivao je u „Pioniru“, „Ju stripu“, „Kekecu“, „Tehničkim novinama“, „Mladosti“, „TV reviji“, „Sportu“... Zaslužio je nagradu „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine, Orden rada sa zlatnim vencem i Godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije. Dobrić je stvarao skoro pet decenija, ali iza njega je ostalo malo originala i samostalnih izdanja.

            Nakon uvodne, iscrpne i stručne studije Zorana Penevskog, slede reprinti Dobrićevih stripova i strip kaiševa: gegovi Pere Pešaka koji se, u znaku kraj pešačkog prelaza, smrzava ili kuva na suncu ali zapaža razne muke ’običnih ljudi’; dve epizode mladog Slavuja Gliše koji traži izgubljeno blago ili zbog bolesti kasni da ode na jug. „Svemirska avantura“ dovodi dedu vanzemaljca na Zemlju da reši slučaj dvostrukih identiteta dok se vestern „Obračun u Krezle sitiju“ plete oko nameštenog konkursa za službenog konja i gradskog plaćenog ubicu! Avanture Inspektora Žuće date su u četiri epizode (dve u boji); na pozornici ljudske civilizacije (kuće, kola, avioni) psi žive ljudske živote i muke a neke od njih rešava ostareli policijski inspektor Žuća uz pomoć policajca Žike koji se ’frlja’ padežima. Od krađe u robnoj kući „Kod velike kosti“, preko pretnji „Neprijatelja levih ušiju“, misterije slomljenih drški kišobrana do slučaja hipnotizera lopova, inspektor njuška i tapka ukolo da bi sve rešio ingenioznim otkrivanjem rodbinskih veza buva ili lažnih identiteta! Na sjajne crteže, dinamičnu montažu, vrcave dijaloge i grimase nadovezuju se smehotresno apsurdna razrešenja.

            Rečju, monografija „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog otkriva pravi biser domaćeg stripa koji i danas blista neponovljivim humorom i ingenioznim ludizmom.

            („Dnevnik“, 2026.)

UMETNOSTI U ČAST A PROTIV NEMARA I ZABORAVA – „KLAS – majstor stripa i karikature“ Živojina Tamburića; izdavač „Modesty stripovi“, 2025.

 

Kao osma knjiga u, velikanima domaće 9. umetnosti posvećenoj, ediciji „Osvrti“ izdavačke kuće „Modesty stripovi“ objavljena je monografija „KLAS – majstor stripa i karikature“ zapaženog strip istoričara i teoretičara Živojina Tamburića (1957). Ako je nekome od potencijalnih čitalaca ime i prezime Aleksandar Karakušević (1927-2002) nepoznato, sva je prilika da mu je umetničko ime Klas itekako poznato a kada se na prednjoj korici knjige ugleda karikatura prepoznatljivog grafizma dileme, barem sa one srednjih godine, više – nema. Klas je svojim stripovima, ilustracijama, karikaturama i tzv ’primenjenim’ crtežima (reklamama, logoima za razne firme ili izdanja), obeležio vizuelni identitet ovdašnjih prostora od 1960-ih do kraja veka.

            Aleksandar Karakušević, rođen u Skoplju, tokom rata sa porodicom proteran u Srbiju, posle rata student arhitekture, opsednut crtanjem likova iz stripova i filmova, 1950. godine postaje najmlađi karikaturista humorističkog lista „Jež“; umetničko ime Klas je rezultat dogovora sa kolegom Leonidom Semenjukom posle koga su svoje radove potpisivali kao „Klas I“ i „Klas II“. U „Ježu“ je Klas ’pekao zanat’ pored velikana kakvi su Ivan Lučev, Đorđe Lobačev, Milorad Ćirić sve dok nije dostigao prepoznatljiv likovni manir pojednostavljene, plošne stilizacije. Godine 1958. Klas je prešao u redakciju magazina „Ilustrovana politika“ u kojoj je ostao do 1990.g. i formalnog penzionisanja koje ga nije sprečilo da i dalje neumorno crta i objavljuje na raznim ’poljima’ i formama. Klas je bio najproduktivniji kao karikaturista; teme njegovih karikatura bili su svakodnevni događaji i društveni problemi ’socijalističke zajednice’ ali i problemi koji su ’mučili’ čitav ljudski rod. Sposobnost da precizno uoči ono što je ’smešno’ u ozbiljnim situacijama donela mu je značajnu slavu među najširim slojevima čitalaca i uvažavanje domaće kritike kao i dvadesetak nacionalnih nagrada. Klasova strast bilo je učestvovanje na međunarodnim konkursima za karikature i na njima je zaslužio mnoštvo nagrada pa je kao najnagrađivaniji karikaturista ušao u Ginisivu knjigu rekorda i u tri enciklopedije svetske karikatura; decenijama je bio najpoznatiji karikaturista iz Jugoslavije i imao mnoštvo prijatelja iz ove branše širom sveta. Učestvovao je na više od 400 kolektivnih izložbi karikatura širom sveta i imao 40 samostalnih izložbi po tom istom svetu.

            Klas je bio neumoran i kao autor naslovnih strana (za „Dečje novine“, „Jež“, „Politikin zabavnik“), svakovrsnih ilustracija i grafičkog dizajna (od rasporeda časova ili novogodišnjih čestitki do reklama za raznovrsne proizvoda; posebno su interesantne njegove ’putopisne karikature’ - crtane impresije o svetskim gradovima). Osim prepoznatljivog potpisa u uglu Klasovih crteža čest gost  je bio pas koji je za zanimanjem (i čuđenjem) pratio šta se to oko njega dešava. U njegovom celokupnom opusu strip je, barem nominalno, najmanje zastupljen ali su njegovi dometi bili itekako ispred svog vremena; Klas je od 1962. do 1964. godine stripove objavljivao u „Dečjim novinama“ („Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“...) i „Nasmejanim novima“ („Dobri Šarko“, „Mudra patka“...) a jedan strip („Društvo izmišljatora“ po scenariju Pavla Kićevca) 1964.g. u „Malom ježu“. Scenarija za većinu stripova je pisao pesnik Dobrića Erić i objavljivani su u formi dvokaiša, u boji (osim prvog, crno-bele „Balade o kovaču i mačkicama“). Erićeve duhovite priče u rimovanim stihovima (ne bez tamnih tonova) Klas je sjajno ’obukao’ u slike koje su plenile prividnom jednostavnošću (bez ’zašećerenosti’), ubedljivim karikaturalnim likovima uz povremena sasvim inovativna rešenja. Proteklo vreme nije naškodilo ovim stripovima jer su i danas sveži, pregledni i zabavni. U analitičkoj i znalačkoj uvodnoj studiji Tamburić u širokom zahvatu, koji obuhvata kako sagledavanje društvenih i izdavačkih (ne)prilika, traganje za Klasovim uzorima u karikaturi i stripu tako i svedočenja kolega o sjajnom, duhovitom kolegi sa večitom lulom u ustima odnosno njegov porodični portret, daje zaokruženu sliku o izuzetnom akteru naše kulturne istorije. Upravo zbog nesporne kompetentnosti ove monografije o našem sjajnom, svetski poznatom autoru, ona se neizostavno mora naći u svim bibliotekama u Srbiji kao svedočanstvo o blistavoj prošlosti koja se ne sme zaboraviti, kojom se nove generacije trebaju ponositi i na koju se mogu ugledati.

(„Dnevnik“, 2026.)

           

VANREDNO TALENTOVANI CRTAČ IZ (NE)ZABORAVLJENE STRIP GENERACIJE – “Stripovi iz ‘Nikad robom’ (1965-1967)” Miodraga-Miše Đurđića, priredio Živojin Tamburić, predgovor Vasa Pavković; izdavač Modesty stripovi, 2025.

 

 

           Bahata nebriga prema sopstvenoj istoriji notorna je karakteristika srpskog naciona i na nju je zaludno trošiti reči. Na žalost, po ovom pitanju od opšteg stanja ni malo se ne izdvaja niti zaostaje ni ovdašnja (nam) država a na polju kulture, čini se, ta je državna nebriga još agilnija (uprkos deklarativnim pompeznim planovima i projektima). Istorija domaćeg stripa - kao 9. umetnosti - ni malo ne zaostaje za rečenim. Stoga su dela domaćih strip umetnika prepuštena na brigu, staranje i proučavanje pojedincima izvan institucija, njihovoj upornosti i zaljubljenosti u strip. Kuća “Modesty stripovi” vlasnika Živojina Tamburića, vrsnog strip kritičara i istoričara, jedan je stubova-oslonaca prosvetiteljskog pokreta za otkrivanje, proučavanje i čuvanje istorije našeg stripa. U ediciji “Uspomene” do sada su objavljene knjige o četiri značajna strip umetnika koji su stvarali tokom 1960-tih  i objavljivali u legendarnom izdanju “Nikad robom” gornjemilanovačkih “Dečjih novina”; svaka knjiga donosi  uvodni kritički esej o umetniku i njegovom radu i reprinte nekoliko “Nikad robom” svezaka, što sveukupno upoznaje znatiželjne čitaoce kako sa jednim od najznačajnijih perioda za razvoj posleratnog domaće stripa tako i sa protagonistima tog strip talasa. U ediciji “Uspomene”, posle knjiga o Brani Jovanoviću, Radivoju Bogićeviću i Nikoli Mitroviću – Kokanu, upravo je objavljena i knjiga o Miodragu - Miši Đurđiću (1941-1998).

            U uvodnom eseju-studiji naslovljenom “Miodrag Đurđić – majstor iz senke” Vasa Pavković, jedan od naših najvećih poznavalaca stripa, konstatuje da se o Đurđiću malo zna, kao i o nekolicini drugih strip autora, a kao razlog navodi da je strip od kraja rata do 1970-tih bio “prokazana umetnost” pa se i prema njegovim autorima odnosilo sa nipodaštavanjem i prezrenjem. S druge strane, dobar broj strip autora bio je povučen i izbegavao medijsku pažnju. I Đurđić je bio takav ali je, srećom, u memoarskoj knjizi “Veliki san” Srećka Jovanovića, urednika koji je stvorio “Dečje novine”, zabeležen, krajem 1950-tih, u to, kako sam kaže, “pomalo romantično doba” kada je on sa saradnicima pokušavao da vrati stripove na stranice listova i časopisa, njegov susret sa stidljivim dečakom, učenikom drugog razreda gimnazije, koji je lepo crtao i koji je vredno izvršavao ilustratorske zadatke koje mu je Jovanović zadavao. Nakon objavljivanja crteža i kratkih stripova u nekoliko izdanja “Dečjih novina” Đurđić je (uz jedan strip objavljen u ediciji “Lale”) kao vrhunce svog stip stvaralaštva nacrtao četiri epizode za sveske “Nikad robom” po scenarijima Mihajla Kostadinova (“Nemirno more”), Dobrice Erića (“Zatočenik i orlovi” treću epizodu serije o Blaži i Jelici, “Požar na pamučnom polju” prvu epizodu serije o Volčetu i Vaski) i Milorada Jankovića (“Gvozdena kruna”). Posle ovih stripova Đurđić se posvetio isključivo slikarstvu. Čak 30 godina kasnije osvojio je nagradu za geg strip na temu pozorišta ali je naredne, 1998. godine, preminuo. Pavković pažljivo i znalački analizira svaki od stripova iz izdanja “Nikad robom”, od naslovnica do pojedinih tabli i kvadrata, uočava promene u stilu crtanja, skreće pažnju na kompozicije masovnih scena, portrete, odnos crteža i scenarija (koji nisu uvek bili ni dorečeni ni znalački sročeni). Komentari pojedinih tabli nisu samo pohvalni već ukazuju i na propuste i pojednostavljivanja ali uz napomenu da je crtač u vremene nastanka stripova imao 25 odnosno 27 godina i da je bio u fazi razvoja svojih talenata. Na žalost, kao i nekolicina autora iz ove pomalo zaboravljene strip generacije, ni Đurđić nije do kraja realizovao potencijale koji su ga krasili jer ga je život odveo u druge, nestripske vode. Pavković, na kraju svoje vanredne studije konstatuje da  Đurđić u istoriji srpskog stripa ostaje kao vanredno talentovani crtač koji bi, da su uslovi bili bolji, svakako ušao u red naših najboljih strip crtača. No, i sa ovim što je uradio, on se “nesumnjivo upisao u red nezaobilaznih i nezaboravnih srpskih stvaralaca devete umetnosti”.

            U nastavku knjige su reprinti pomenute četiri sveske “Nikad robom” koje su restaurirane ali tako da nesavršenosti tadašnje štampe nisu “popravljene” (slabiji otisak na novinskom papiru, nekvalitetni kolor koji se mestimično probija i ocrtava i na crno-belim stranicama – ondašnje sveske su imale kolorne korice za kojima su sledile po dve crno-bele stranice i dve kolorne stranice; sveske su, računajući korice, imale sveukupno 32 strane) što im daruje i plemenitu patinu prošlih vremena. Reprinti su utoliko dragoceniji jer ovi stripovi nikada nisu preštampavani a originalne sveske su retke i dobrano nagrižene protekom vremena.

            (“Dnevnik”, 2025.) 

STRASNI PRIKAZI “PRIČA U SLIKAMA” - KVADRATI KOJI GOVORE - Tekstovi o stripovima koje smo voleli“ Predraga Đurića; izdanje „Modesty stripovi“ 2021.

Nastavljajući prosvetiteljsku misiju promovisanja domaćeg stripa, onog nastalog u prethodnim decenijama/veku kao i onog savremenog, izdavačka kuća “Modesty stripovi” koja je delo Živojina Tamburića, strip zaljubljenika, istoričara i hroničara, upravo je objavila knjigu „Kvadrati koji govore - Tekstovi o stripovima koje smo voleli“ književnika, strip scenariste i esejiste Predraga Đurića (1974), nastavljajući tako da promoviše strip kritiku i kritičare kao nezaobilazan segment savremene strip scene, onaj koji promišlja istoriju i tekuću strip produkciju, promoviše i potencira određene vrednosti te ukazuje na reprezentativna dela 9. umetnosti. Đurićevi tekstovi, originalno objavljivani u različitim medijima, od magazina do internet sajtova, bave se istorijatom izlaženja i sadržajima različitih izdanja, od “Strip zabavnika”, “Nevena” i “Zlatnog klikera” do Bonelijeve produkcije, koja su obeležila ovdašnje prostore od XIX do XXI veka, odnosno analiziraju profile različitih strip junaka, od praistorijskog istraživača Rahana i internacionalnog lekara-humaniste (sa, kad je potrebno, jakim pesnicama) Doktora Žistisa do nepravedno zapostavljenih stripova mađarskih autora iz socijalističkih vremena, od unikatnog Brećinog opusa do uzbudljivog bogatstva Vojvođanskog stripa ili manufakture “domaćeg” Tarzana. Namera autora očito nije bila da ispiše klasičnu faktografsku istoriju-hronologiju objavljivanja stripa na ovdašnjim prostorima već da svojim temeljnim zahvatom u ovu materiju uverljivo skicira kako objektivnu sliku opstajanja i razvoja stripa (sa akcentom na ulogu “priča u slikama” u popularnoj kulturi), tako i sentimentalnu verziju ovih događaja u svetlu uticaja stripa na odrastanje čitavih generacija (pa i samog Đurića). Ovakav postupak daruje tekstovima i čitavoj knjizi plemenitu patina prohujalih vremena u kojima su deca otvorenih očiju upija čarolije velikog sveta prema kome koračaju.

            Po sklapanju korica knjige znatiželjnom se čitaocu nameće krucijalno pitanje svih eseja koje glasi:  Šta ostaje u svesti čitaoca nakon čitanja i razledanja strip magazina ili albuma?

            Ponajpre je to zadovoljstvo zbog otkrivanja drugih svetova, uzbudljivih avantura, sjajnih slika. Zadovoljstvo koje će uskoro ustuknuti pred sledećom senzacijom, burnijom ili tek mlakom, opet izazvanom stripom za kojom će, opet, slediti još novije i novije… Naravno, uslov za takve doživljaje jeste sklonost prema ovoj vrsti sadržaja za koju nisu sposobni svi ljudi; neki više vole igre sa loptom, vožnju, virtuelne igrice ili, kako to danas govori mlađarija, “blejanje”. Ima i onih koji čitanje stripova i uživanje u njima doživljavaju kao fazu u stasavanju u “ozbiljne” ljude; takvi generalno ne vole da ih podsećaju na detinje “slabosti” pa iste rabote brane svojoj deci. No, senzacije izazvane stripovima podrazumevaju određeni broj sati sedenja i fokusirane pažnje koja se produžava na praćenje određenih izdanja na kioscima ili u knjižarama, planiranja “strip budžeta”, kontakte sa drugim strip zavisnicima, razmenu publikacija i manje ili više intenzivne diskusije o pročitanom. Strip je ne samo ulaznica za egzorične, začudne avanture i doživljaje koji razvijaju posebnu vizuelnu i tekstualnu percepciju za ovaj medij (ali i čitav svet) već i u posvećeni krug ljudi sa istim darom (ili manom); a sledeći korak u doživljavanju stripa kao umetničkog dela je iščitavanje knjiga koje se bave promišljanjem sadržaja, ideja i poruka stripova. Tada se posvećenici definitivno odvajaju od trivijalnih konzumenata stripova koji ih koriste tek da se na prijatan način zabave. Oni po uzrastu mali i neiskusni željni su atrakcija; isto će važiti i za mnoge druge, mada su po godinama odrasliji. Svi oni spadaju u takozvanu “nemu većinu” koja pasivno konzumira ponude masovne kulture prema svojim sklonostima i afinitetima kojima se “pokoravaju” bez mnogo razmišljanja. Njihovo zadovoljstvo je, pak, primarni cilj biznismena koji ulažu novac u tzv “žvake za oči i um” pošto bez naklonosti “neme većine” nema profita u stripu (baš kao ni u filmu, muzici, zabavnoj literature).

            Đurić sledi stope prethodnika koji su predano i samopregorno, bez pomoći zvaničnih institucija, utirali put istorijskom i serioznom sagledavanju i promišljanju stripa. Njegovi tekstovi napisani su temeljno, potkrepljeni činjenicama i lucidnim zaključcima ali i emocijama koje strip pobuđuje i prenosi. Otuda tekstovi u ovoj važnoj i valjanoj knjizi, odišu dobrodušnom svežinom i poletom izazvanim trajnom fascinacijom stripom. Strast sa kojom su ovi eseji pisani poziva upravo takve, strasno radoznale čitaoce.

            (“Dnevnik”, 2021.)

            

TAMNI EGZISTENCIJALISTIČKI STRIP – „Međugroblje“ Penevskog i Vidića; izdavač „Modesty stripovi“ 2020.

 

Renomirani izdavač „Modesty stripovi“ koji vodi Živojin Tamburić istrajno raduje domaće stripoljupce sa prefinjenijim ukusom. Odbijajući da se povede za strip modama, hirovima i hitovima, ova kuća sama, na sopstveni rizik, bez ikakve podrške zvaničnih kulturnih institucija, znatiželjnicima nudi bogate uvide u ovdašnju strip istoriju, u tekuću produkciju autorskog stripa odnosno štampa nove radove domaćih strip stvaralaca. Jedno od takvih izdanja je i „Međugroblje“ scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Zvonimira Vidića (1969). Ovaj strip – a teoretičarima ostavljamo da odrede da li je reč o strip albumu ili grafičkoj noveli – dokaz je da strip kao umetnička forma ne poznaje nikakva ograničenja (osim, naravno, onih koja ga određuju kao posebnu, specifičnu formu). „Međugroblje“ je uverljivo i uzbudljivo svedočanstvo da kvalitet u stripu postoji a da je sve ostalo pokoravanje populističkim zahtevima odnosno rezultat ili kalkulanstva ili stvaralačke nemoći. Konkretno, izjednačavanje stripa sa superherojima, avanturama u svim periodima (pirati, kauboji, vojnici...) ili geg-humorom potpuno je lakonski stav kojim ne samo što se strip medij pojednostavljuje i vulgarizuje već se degradiraju i njegovi autori. Istina, većina njih pokorava se zahtevima komercijalne isplativosti koje diktiraju izdavači ali u onoj ekskluzivnoj manjini nalaze se sjajni umetnici koji stvaraju nezaboravna dela.

        Prema svojoj priči „Međugroblje“ bi se moglo nazvati „egzistencijalističkim stripom“ jer se, opisujući jedan dan u životu mladog vajara, izuzetan po tome što će umetnik u večernjim satima otvoriti samostalnu izložbu, bavi promišljanjem nekoliko (ne)tipičnih životnih situacija i dilema koje prate i muče osetljivog subjekta. Tri razgovora koje vajar Luka vodi sa svojom devojkom i modelom, sa Igorom galeristom i sa svojim ocem prilika su da se skicira njegov portret odnosno da se on situira u prostoru, vremenu i prema ličnostima, da se prikažu njegove manje ili više frustrirane reakcije i slobodne asocijacije-sećanja (o ribama velikih dubina, katakombama-grobnicama u Palermu...) i dovede do katarze tokom razgovora sa ocem na traumatičnu temu samoubistva majke. Unutrašnji mladićev konflikt, negova neprilagođenost i obrazac autodestruktivnog ponašanja (koji prepoznaje i otkriva otac) stavljaju pod znak pitanja dotadašnje Lukine priče i zaključke i kategorišu ga kao „nepouzdanog pripovedača“ znanog u istoriji literature kao i u tekstovima o praktikovanju psihoanalize. Luka se samozatvorio u spiralu iz koje ne nalazi izlaz; čak ni očigledna paralela između njegovog i Igorovog iskustva ne pomaže mu da sagleda svoje zablude i traume i konstruktivno se izbori sa njima. Dijalog sa ocem, u kome se iznova traži neki znak koji je najavio majčin fatalni korak, na granici je konflikta i takođe bez potrebnog prosvetljenja-samoosvešćenja. Otuda je završni segment, uprkos naletu optimizma, tek praktična realizacija već uhodane šeme. Metafora sa „međugrobljem“ kao prostorom-vremenom između dve krajnosti u kome se može tavoriti ili odlučiti o smeru budućeg kretanja i delanja, u potpunosti opisuje Lukino oklevanje i trajnu apatičnost.

        Seriozna priča Penevskog dobila je izvanredan vizuelni lik u slikama Zvonimira Vidića jer on čitav album-grafičku novelu oslikava pa je svaki kvadrat malo slikarsko platno „izvedeno“ ekspresivnim potezima četkice (uz poneku minucioznu grafiku), pretežno u tmurnim, sumračnim tonovima i valerima; organizacija-montaža tabli filmski je dinamična sa izmenom mnoštva rakursa-planova što bitno utiče na tok priče, naročito u statičnijim segmentima. Početak svakog poglavlja ilustrovan je fotografijom Vidićeve skulpture a na kraju knjige je deo „Vajanje svetionika (dodatne ilustracije i skulpture)“ sa nekoliko dela koja dopunjuju atmosferu prethodne priče. Ovako raskošan likovni „lik“ nije karakterističan za strip, posebno ne onaj korporacijsko-komercijalni, i potvrda je temeljnog promišljanja i praktikovanja 9. umetnosti što svakako implicira da ovde nije reč o proizvodu masovne produkcije namenjenom za jednokratnu upotrebu i laki zaborav.

        U konačnom svođenju utisaka „Međugroblje“ je predstavlja kao izuzetno stripovsko delo koje svojim kvalitetima istovremeno potvrđuje raskošne talente svojih stvaralaca, te nesporni potencijal i snagu stripa kao izazovnog medija.

            („Dnevnik“, 2021.)

HRABRO I ARGUMENTOVANO NA STRANI STRIPA – „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića, izdavač „Modesty stripovi“, 2020.

             Seriozno i kontinuirano praćenje, analiziranje i proučavanje stripa na ovdašnjim je kulturnim prostorima i nadalje retka, bezmalo incidentna, pojava. Čak i ako se uzme u obzir doza konzervativizma koju nosi svaka akademska kritička aktivnost, čini se da je u slučaju 9. umetnosti i taj konzervativizam dobio svoj konzervativizam (kao što su u legendarnom filmu „Brazil“ komplikacije izvesne gospođe dobile svoje - komplikacije). Otuda je studiozno bavljenje stripom i nadalje zabran entuzijastičkih pojedinaca koji su, pak, u svom radu pokazali zavidan profesionalizam bilo u praćenju i kritičarskom sagledavanju tekuće produkcije bilo u proučavanju istorije stripa ili u sintetičkom promišljanju stripa kao fenomena i umetničke forme. Spisak autora koji su se ogledali u ovakvom delovanju impozantan je (pomenimo tek nekolicinu iz „starije garde“ Žika Bogdanović, Bogdan Tirnanić, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Bane Miltojević, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov...). Svako novo delo koje se kritički bavi stripom i dalje je svojevrsna senzacija, potvrda fanatičnog entuzijazma i tvrdoglavosti ali i dokaz da strip još nije izgubljen u navali neoliberalnog konzumerizma i digitalno-virtuelnog senzacionalizma. U taj izuzetni niz knjiga nedavno se ravnopravno svrstao i naslov „Stripske kritike: prvih 15 godina“ Živojina Tamburića (1957) objavljen u izdanju renomirane kuće „Modesty stripovi“.

Knjiga koju znatiželjni čitalac ima u rukama proistekla je iz pera/tastature nekoga ko je prešao dugi i radosni otkrivački put od oduševljenog ljubitelja „priča u slikama“, preko usputnih stanica velikog zaljubljenika i kolekcionara, do serioznog znalca i izdavača. Od polazišta na taj „strip put“ - u dečačko doba - do dostizanja cilja - kritičke spoznaje i analize - mnoštvo čitalaca i gledalaca stripova napušta to usmerenje i odlazi u tzv. „ozbiljni života“, najčešće zaboravljajući uzbuđenja, oduševljenja i saznanja koja su im strip sveske donosile; kao po pravilu, deo onih koji su bili vatreni stripoljupci u zrelim godinama postaje najvatreniji zagovornik njihove štetnosti. Tamburić je, pak, iskoračio iz „neme većine“ čitalaca stripa koji od njega traže samo puku zabavu i razbibrigu, i stao na stranu suprotnu onoj koja se bori protiv stripa, bilo da su u pitanju službeni društveni dušebrižnici (koji su 1970-tih u socijalističkoj Jugoslaviji za stripove uveli i poseban namet - porez na šund), akademski kritičari-čistunci ili samo „zabrinuti“ roditelji (koji su ili odrasli ljubitelji ovog „zabranjenog (đačkog) voća“ ili jedva da išta znaju o stripu i zato su odlučno protiv njega). U tekstovima ove knjige autor proklamuje svoje ideje o visokoj umetničkoj i saznajnoj vrednosti stripova i iznosi dokaze u korist svojih tvrdnji. Zahvaljujući tome, svaki čitalac, a posebno onaj mlađi, upoznaće se sa osnovnim istorijskim činjenicama o nastanku i razvoju 9. umetnosti, kako u svetu tako i na ovdašnjim prostorima. Tamburić tu istoriju boji i sopstvenim detinjim i mladalačkim iskustvima i fascinacijama što tekstovima daje dobrodošlu intimističku notu koja samo povećava uverljivost i utemeljenost njegovih stavova.

            Osnovna pitanja kojima se segmenti „Stripskih kritika“ bave u rasponu su od znalačkih, instruktivnih pregleda i panorama (npr. engleske ili balkanske strip scene), preko sintetičkih i analitičkih tekstova o opusima pojedinih autora ili o njihovim albumima/serijalima autora sa naših (nekadašnjih i sadašnjih) prostora (Maurović, Bednjanec, Kordej, Oljača, Kerac, Wostok...) i nespornih veličina evropskog i engleskog stripa (Berardi/Milaco, Prat, Prado, Munjoz, Talbot...) do razmatranja teorijskih pitanja (sa praktičnim posledicama) kakva su da li su stripovi dobri za decu ili koje su bitne odlike stripovskog pripovedanja. Ono što, uz obilje informacija i podataka, imponuje jesu Tamburićevo duboko i strasno doživljavanje strip priča te vispreni, precizni zaključci i stavovi o njima, izrečeni jasno i bez mistifikacija a to je definitivno posledica širokog poznavanja predmetne teme i njenog dubokog promišljanja, za šta su sposobne samo kompletne autorativne stvaralačke ličnosti.

            Rečju, knjiga „Stripske kritike: prvih 15 godina“ definitivno svrstava Živojina Tamburića u krug ovdašnjih relevantnih strip kritičara i teoretičara; istovremeno, ova knjiga će biti nezaobilazno štivo kako za ambicioznije i radoznalije ljubitelje stripa željne punijeg uvida u 9. umetnost tako i za sve one koji nameravaju da se bave iole ozbiljnijim proučavanjem „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2021.)

PORTRET ZNAČAJNOG STRIP STVARAOCA - “Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija” Predraga Đurića; izdavač “Modesty stripovi” 2019.

Izdavačka kuća “Modesty stripovi”, koju vodi osvedočeni strip znalac i entuzijasta Živojin Tamburić, znana je domaćim stripoljupcima po kvalitetnim stripovima iz novije svetske produkcije te po pažnji koju posvećuje domaćem stripu, njegovoj tradiciji i tekućem postojanju. U ediciji “Osvit”, ovaj izdavač do sada je štampao knjige “Stripovi koje smo voleli” (2011), Tamburića, Zupana, Stefanovića, koja je kritički leksikon stripova objavljenih u Jugoslaviji u XX veku, i Zupanovu monografiju “Ivo Kušanić” (2015). Nova knjiga u seriji je monografija “Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija” Predraga Đurića (1974), pisca i strip scenariste, još jednog od dragocenih a retkih strip posvećenika. Ovo se delo u potpunosti uklapa u osnovnu intenciju biblioteke “Osvit” koja je da znatiželjnoj publici otkrije važne a zapostavljene strip stvaraoce, da njihove opuse sistematizuje i verifikuje i tako postavi osnove za dalja proučavanja odnosno moguće reprintovanje stripova rasutih po mnoštvu najčešće nedostupnih publikacija. Ova bezmalo prosvetiteljska namera jedini je način, pošto ne postoji organizovana državna akcija, da se sačuva bogatstvo ovdašnje strip tradicije i preda budućim generacijama sa nadom da će one prema tom blagu biti uviđavnije od apatičnih savremenika i nezainteresovanih državnih institucija.

            Dušan Reljić je rođen u Novom Sadu 1948. godine, odrastao je u Banjaluci a filozofiju i sociologiju studirao u Beogradu. Višestruko je nadaren za sport (u Banjaluci se proslavio kada je, sa 15 godina, pobedio legendarnog teškaša Dragana Batara) i muziku (bio je član okteta RTB-a i snimio 11 ploča kao pratnja popularnim pevačima folk muzike). Prve karikature objavljuje 1968. god. a tokom studija sarađuje sa “Dečjim novinama”. Zahvaljujući slici okteta sa nastupa na Beogradskom proleću 1972.g, objavljenoj u Banjalučkim dnevnim novinama “Glas”, Reljić je dobio priliku da u tom listu objavi svoj prvi strip “Dejan”. Time je njegova okrenutost crtanju, koja nije nailazila na odobrenje porodice, konačno realizovana i ozvaničena. Dve godine kasnije Reljić se zapošljava u listu “Borba” (biće u radnom odnosu do 1984.g); uporedo stvara i objavljuje ilustracije i stripove. Jedan je od osnivača “Beogradskog kruga 2” koji je okupio mlade strip stvaraoce i najavio domaći strip bum. Sarađuje sa “YU stripom”, gde objavljuje stripove “Neretljanski ratnik” po scenariju Vladimira Nedanoskog, i strip “Iskupljena čast”, za magazin “Kondor” radi stripove “Orion” i “Leptir”, za list “Rad” kreira humorno-kritički strip “Radiša”, radi i namenske stripove (“Vasa Trasa” za akcijaške novine i promotivni “Štedljivko”). Za zagrebački “Vjesnik” crta licencne stripove “Tom i Džeri” i “Bili i Bul”, a za “Politiku” stripove “Paja Patak” i “Miki Maus”. Kompletan je autor stripova “Uvod u Dekameron” i “Aligator Ale”; u “Politikinom zabavniku” objavljuje brojne ilustracije i strip serijale “Družina Kliker” i “Daniel i Marko” a za britanski “Igl” radi strip “Komandosi”. Početkom 1990-ih, zbog kulturne blokade i sankcija, u potrazi za poslom, sa saradnikom Zoranom Kovačevićem, odlazi u Grčku a nakon početnih uspeha seli se u Atinu, zapošljava u “Mamut komiksu” a kasnije u listu “Elefterotipija” gde crta karikature i ilustracije a radio je i različite stripove, od kojih je najzapažaniji bio “Balko from Neworderland”. U Beograd se vraća 2011. godine i do danas je i dalje aktivan, posebno na polju karikature i ilustracije.

            Reljićeva dosadašnja karijera odraz je položaja koji je strip imao na ovdašnjim prostorima; počev od uzdržanog tolerisanja i svrstavanja u okrilje omladinskih, dečijih ili humorističkih publikacija te namenskog “korišćenja” - mada su Radišine strip avanture bile itekako oštra politička kritika u ono vreme a i danas - preko stasavanja i izdizanja generacije mladih i ambicioznih umetnika koji su u stripu videli veći potencijal te naglog širenja strip tržišta i strip “posla” do prekida svih aktivnosti zbog raspada tadašnje Jugoslavije. Reljić je radio profesionalno predano, puno objavljivao ali je ipak mnoštvo njegovih stripova ostalo neobjavljeno sticajem raznih nepovoljnih okolnosti. Mada su mu akcioni stripovi bili itekako atraktivni čini se da se on najbolje snalazi u zahtevnim vodama humorističkog-geg stripa neretko začinjenog gorkom poukom ili vrcavim dosetkama.

            Monografija “Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija”, sazdana od biografsko-teorijskog dela te stotinjak stranica reprintovanih stripova, karikatura i ilustracija, uz detaljnu stripografiju, znalački predstavlja jednog od relevantnih strip stvaralaca druge polovine XX veka i svakako je nezaobilazna za svako daljnje bavljenje 9. umetnošću na ovim prostorima.

            (“Dnevnik”, 2020.)

BOLNO ODRASTANJE MALOG RASELA ili UČENJE JEZIKA U ZATVORU SAN KVENTIN - „Kući po mraku“ Dejvida Smola; izdavač Modesty stripovi, 2019

Proces socijalizacije odnosno uključivanja mlade jedinke u postojeću socijalnu strukturu (sa učenjem pripadajućih društvenih uloga), s jedne je strane izuzetno bitan za opstanak zajednice (grupe, plemena, naroda, države) a s druge vanredno traumatičan za „predmet“ (da ne kažemo objekat) socijalizacije - dete, šiparicu/šiparca, tinejdžera/tinejdžerku. Pošto su svi odrasli nekako (lakše ili teže) preživeli i prošli kroz taj trening/torturu i (ne)rado ga se sećaju, ova je tema neminovno našla svoje mesto u svim njihovim (odraslim) aktivnostima/delatnostima, od raznih nauka (društvenih, medicinskih...) do umetnosti i svakojakih formi zabave; primera radi, u literaturi postoji čitav „podžanr“ nazvan „bildungs roman“ odnosno roman o odrastanju. Ni 9. umetnost nije imuna na temu stasavaja pa se ova pojavljuje u raznim modusima, zavisno od ambicija strip dela; na jednom kraju lepeze su dogodovštine super heroja/heroina iz doba kada su bili mali a na sasvim suprotnoj su doživljaji običnih (anti)junaka. Upravo takav je i mali Rasel, protagonista grafičke novele „Kući po mraku“ Dejvida Smola („Modesty stripovi“, 2019.g) koji se sa 13 godina definitivno, bez ikakve krivice i bez zaštite, našao na životnoj vetrometini. Njegova majka je napustila porodicu i otišla sa tatinim najboljim prijateljem a tata Majk, povratnik iz Korejskog rata, ne uspeva da nađe rešenje za situaciju koja ga je zadesila. Zato se Majk odlučuje za selidbu u Kaliforniju, nadajući se pomoći od svoje starije sestre ali to je bila još jedna pogreška jer ih njegova sestra bez pardona izbacuje iz svoje kuće. Oca i sina lutanje dovodi do provincijskog mestašca Maršalfild gde nalaze jeftino utočište kod kineskog para Jian i Ven. Ubrzo Majk nalazi posao - predaje engleski zatvorenicima u San Kventinu. Posle par susreta sa uličnim snagatorima ali i rasistički nastrojenim seniorima, Rasel, s početkom školske godine, upada u vrtlog prilagođavanja i nalaženja mesta u grupi za koju je nepoželjni stranac. Bežeći od nasilja on se zbližava sa još jednim izopštenim marginalcem Vorenom, koji živi samo sa bakom. No, ovo druženje je samo privremeno utočište koje će Rasel napustiti posle bizarne epizode koja se može tumačiti kao početak otkrivanja (homo)seksualnosti ili tek grčevita potraga za dubljom bliskošću. Rasel će se prikloniti novim prijateljima Kurtu i Viliju, napadno izbegavajući Vorena. Njih trojica provode ludi letnji raspust u kome otkrivaju „zabranjene“ stvari kakve su alkohol i cigarete, malo bezobraznih provokacija na račun kelnerice, izmišljene priče o strašnom seksu, opasne vožnje biciklom, gluvarenje u kućici na drvetu... Manje-više idiličnu situaciju uništiće Kurtova nasilnost kojom svima želi da pokaže i dokaže svoju muževnost i koja će kulminirati Vorenovom tragedijom. Želeći da se iskupi za svoje slabosti Rasel, koga je, u međuvremenu, otac ostavio i netragom nestao, nepromišljeno će se zaputiti na put koji je svojevrsno pokajničko hodočašće. Povređen fizički i duhovno Rasel se vraća kod Jiana i Vena voljan da ispravi nepravde koje im je naneo ali i da pobegne negde daleko gde će sve biti „novo, iskreno, čisto i slobodno“.

            Raselovo stradalništvo započinje raspadom porodice koja bi trebala da bude njegovo sklonište od nasilnog okruženja; ipak, da to nije slučajnost potvrđuje ponašenje očeve sestre koja bez imalo sažaljenja odbacuje brata i njegovog sina ne obazirući se na njihove nevolje. A kad je primarna porodica „disfunkcionalna“ teško je očekivati da je stanje u grupi bolje, posebno među mladima kojima gospodare hormoni i imperativ samodokazivanja. Grupa traži žrtvovanje da bi joj se pripadalo i nemilosrdna je prema otpadnicima. U njihovom otkrivanju i kažnjavanju ističu se svakojaki grubijani i nasilnici čija se surova poigravanja lako okončavaju fatalno. Ipak, u tom surovom vrtlogu povremeno blesne zvezda dobrote i samilosti koja dolazi od potpunih stranaca i koja je u stanju da spasi nečiji život. Dejvid Smol (1945) u svojoj gorkoj priči otkriva upravo trenutke kada se ti dobri ljudi sreću i instinktivno (empatijski) „vuku“ jedni druge iz kala brutalne svakodnevice. Smol, koga domaća strip publika pamti po grafičkoj noveli „Šavovi“ (takođe izdanje „Modesty stripova“ Živojina Tamburića), prati Raselove doživljaje bez moralizatorskog patosa ili deklamatorskih pouka, „dozvoljavajući“ dečaku da čini i dobra i loša dela, da spoznaje svoje greške i ispašta za njih. I kao što je umeren i primiren na rečima, Smol je sjajan u vizuelnom pripovedanju koje teče spontano, prirodnom lakoćom na svih (impozantnih) 400 stranica!

            Rečju, „Kući po mraku“ (što je vanredno ilustrativan i značenjima bogat naslov) pleni pažnju čitalaca znatiželjnih da otkriju tajne odrastanja u provinciji SAD polovinom XX veka i tu pažnju bogato nagrađuje spoznajama nekih od svevremenih, krucijalnih istina o (ne)čovečnosti i beščašću.

            („Dnevnik“, 2020.)

VELIKAN RUŽNOG STRIPOVSKOG REALIZMA - „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“ priredio Živojin Tamburić; izdavač „Modesty stripovi“ 2019.

Posvećeni izdavač „Modesty stripovi“ u svojoj ediciji „Uspomene“ objavio je, do sada, dve knjige u kojima su reprintovani stripovi iz edicije „Nikad robom“: prva knjiga je sadržala stripove Branislava Jovanovića-Brane a druga Radivoja Bogićevića. Nova knjiga je sabrala pet strip svezaka koje je nacrtao Nikola Mitrović-Kokan (1933-1997), legenda jugoslovenskog i srpskog stripa. Ediciju „Nikad robom“ je objavljivala kuća „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca od 1963. do 1977.g. u 595 brojeva. U prvih sedam godina „Nikad robom“ je izlazio najpre u mesečnom a potom dvonedeljnom i konačno nedeljnom izdanju; početni A5 format na 32 strana od broja 195 upola je smanjen a broj strana dvostruko povećan. U sveskama „većeg“ formata svaki drugi list je štampan u petobojnoj ofset štampi dok su „manje“ sveske bile u potpunosti u boji. Tematika „većih“ svezaka je bila borba za slobodu naroda i narodnosti socijalističke Jugoslavije kroz istoriju dok su „male“ sveske pratile doživljaje dečaka boraca-kurira Mirka i Slavka. „Nikad robom“ je bila prva strip edicija koja je kontinuirano i masovno proizvodila domaće stripove; lista scenarista i crtača koji su bili angažovani za ove potrebe duga je i na njoj su neka od najsjajnijih imena ovdašnjih strip stvaralaca. Ime Nikole Mitrovića-Kokana svakako spada u sam vrh te liste. Istini za volju, uprkos njegovom bogatom opusu, za Kokana nisu čuli čak ni polaznici Leskovačke škole stripa iz 1995.g. o čemu piše Marko Stojanović u svom Predgovoru. Dodatno nepoverenje ulivao je Kokanov izgled (uredna začešljanost, brčići, sako) tako udaljen od umetničke razbarušenosti. Ipak, prvi pogled je varao pa se brzo ispostavilo da je Kokan veliki strip znalac i stručnjak te nadahnut i podsticajan mentor. Učenici su pored mnogih tajni zanata otkrili i da njihov mentor nije čuvao originalne table stripova koje je objavio (! - isto tako nije previše pazio na svoje skice) odnosno da ima brojne započete a nezavršene stripove. Kokan se čitavog života borio sa svojim radnim dizajnerskim obavezama nakon kojih je „odrađivao“ još jednu smenu za crtačkim stolom u svom stanu, uvek „gonjen“ nerazumno kratkim rokovima za predaju stripova. Imperativ brzog crtanja, neretko po slabim scenarijima, naterao je Kokana da se, kako bi nacrtao što više tabli, dovija na razne načine; tako je izmislio vizuelnu opsenu: pozadinu koja „nije ništa a opet je nešto“. On je takođe upisivao tekst u strip kako bi koliko-toliko imao kontrolu nad konačnim izgledom stripa pošto nije mogao da utiče na kolor jer su strip bojili radnici u štampariji! Kad se na sve to doda i da su stripovi štampani na lošem novinskom papiru, sa mnogo mrlja i razlivenih boja nije čudno što je Kokan bio nezadovoljan svojim radom i statusom navodeći u intervjuima da kvalitetni strip zahteva „isključivo visoki nivo profesionalnosti i kontunuirani studiozni rad“ (što on sebi nije mogao da priušti). No, Kokan je, uprkos svim preprekama, jedan od najproduktivnijih autora edicije „Nikad robom“ (koju u školi stripa nije pominjao!) i vizuelno najprepoznatljivijih. Čini se da je sva ograničenja „preskočio“ jedinstvenim stilom koji spaja siloviti, rudimentaran/minimalistički crtež ružnog realizma koji se, već u sledećem kvadratu, pretvara u vrhunsku stilizaciju kojoj ni mrljava štampa ne može da naškodi - po ovoj karakteristici Kokan je brat po peru i četkici sa Albertom Brećom koji je u jednako nepovoljnim uslovima (kratki rokovi, loša štampa) stvarao crtački superiornog „Morta Sindera“.

            Knjiga „Nikola Mitrović-Kokan Stripovi iz Nikad robom 1964-1967“, koju je priredio Živojin Tamburić, sadrži pet svezaka ovog serijala (u originalnom formatu i koloru) koje je vredno restaurirao Stevan Brajdić Čupko. U prve dve („Tragovi u snegu“ i „Bećir aga“ po scenariju M. Nicića) pratimo doživljaje hajdučke družine koju, u godinama pre Prvog srpskog ustanka, predvodi harambaša Boško. Kokanova ruka ovde nije uvek sigurna ali će se, zato u epizodi „Kraljević Marko i očeva sablja“ razigrati i stvoriti lik robusnog, brkatog ljudine koga ništa ne može zaustaviti (njegov se lik umnogome poklapa sa arhetipskim „sećanjem“ na Marka). I montaža tabli dinamična je i adekvatno prati tenzije narodne pesme. I u sledeće dve sveske („Megdan pod bedemima“, „Senjanin Tadija“) koje se temelje na narodnim pesmama („Bolani Dojčin“, „Nahod Momir“, „Senjanin Ivo“, „Senjanin Tadija“, „Ropstvo Janković Stojana“) Kokan suvereno vlada svojim crtežima dajući lik od krvi i mesa junacima narodne epske poezije ali i sugestivno dočaravajući izgled tog vremena, od fizionomija ljudi, seljaka i Turaka, preko arhitekture do pejzaža i vremenskih prilika.

            Nikola Mitrović-Kokan, jedan je nezaobilaznih stvaralaca u našoj istoriji stripa, ovom je knjigom dostojno predstavljen starim i novim čitaocima. Otuda je ovaj izdavački poduhvat „Modesty stripova“ svojevrsni kulturni događaj koji zavređuje punu pažnju. Nadajmo se da će to biti podsticaj za reprintovanje i ostalih Kokanovih stripova jer oni to svakako zaslužuju.

(„Dnevnik“, 2019.)

U ČAST STRIP VELIKANA - „Stripske majstorije Ive Kušanića“ priredio Zdravko Zupan; izdavač Modesty stripovi, 2015.

Više (previše) puta ukazivano je na nepostojanje sistematskog izučavanja stripa na ovim prostorima u svim njegovim (državnim) inkarnacijama: kao jugoslovenskog, pre II svetskog rata i posle njega, odnosno srpskog. Ipak, broj knjiga koje se bave ovdašnjom istorijom 9. umetnosti nije mali, bilo da se radi o hronološkim pregledima dešavanja ili o monografijama pojedinih autora. No, reč je o delima pojedinaca-entuzijasta koji su se, samostalno, posvetili proučavanju ove materije bez podrške (ili uz potpuno ignorisanje od strane) državnih institucija (koje načelno postoje da podstiču i podržavaju ovakve delatnosti, odnosno da se same njima bave); s druge strane, postoji pravo bogatstvo stripske istorijske građe koja još uvek čeka da bude obrađena, makar na osnovnom nivou beleženja i sistematizovanja bez iznošenja vrednosnih stavova. Stoga, koliko god istorijskih pregleda i monografija o stripu imali - nemamo ih dovoljno, posebno kada se ima na umu da protekom vremena istoriografska građa nestaje a sa životne scene silaze kako akteri strip dešavanja tako i vrsni poznavaoci dešavanja kao što je, na žalost, slučaj sa vanrednim strip istoričarem i pronicljivim teoretičarem Zdravkom Zupanom koji je preminuo 9. oktobra o.g.

            Imajući u vidu ove okolnosti raduje pojava svake knjige o istoriji ovdašnjeg stripa, posebno kada je ona urađena temeljno i znalački. Takav je slučaj sa monografijom „Stripske majstorije Ive Kušanića“ koju je priredio i predgovor napisao upravo Zdravko Zupan a objavila kuća „Modesty stripovi“ pouzdanog i agilnog Živojina Tamburića, zaljubljenika i teoretičara stripa. Značajan doprinos knjizi, u vidu drugog pogovora, dao je i Vasa Pavković, još jedan vrsni i autoritativni strip teoretičar.

            Ivo Kušanić (1924-2003) ostao je u sećanju nekoliko generacija kao izvrsni karikaturista lista „Politika“ gde je, od 1962. do 1988.g. dostojno nastavio sjajni niz karikaturista prethodnika, Pjera Križanića i Zuke Džumhura. Kušanić je karikature objavljivao i u „Kerempuhu“, „Ježu“, „Ilustrovanoj politici“, „NINu“ te drugim izdanjima. Više je puta zapažana njegova umešnost da suštinu događaja „uhvati“ u jednom crtežu. No, iako je najširoj javnosti znan kao karikaturista i autor crtanih filmova, Križanić je u svet likovne umetnosti ušao kao strip crtač i to kao - petnaestogodišnjak. Septembra 1938.g. on je u redakciju „Mickey stripa“ doneo svoje crteže i oduševio urednika. Par meseci kasnije objavio je i prvu tablu humorističkog vestern stripa „Džek Džekson i Bimbo Bambus“ po scenariju Valtera Nejgebauera. Izuzetna zrelost, preciznost i spontanost crteža svedočila je o vanrednom talentu koji se vidno razvijao u „Mickey stripu“, njegovoj drugoj inkarnaciji  „Mickey strip Oku“, odnosno u kratkovekom  „Novom Vandrokašu“. Po gašenju ovih izdanja te izbijanju rata Kušanić je uhapšen zbog ilegalnog rada i odveden u logor Jasenovac odnosno Staru Gradišku. Posle izlaska iz logora 1943.g. odlazi u partizane i tamo nastavlja da crta ilustracije i karikature za razne biltene i novine. U listu „Mi mladi“ objavljuje strip „Ćira i Mira“ po scenarijima više autora među kojima je i  Branko Ćopić. Strip, zajedno sa autorom, 1944.g. prelazi u list „Omladina“ dok, istovremeno, za list „Pioniri“ po Ćopićevom scenariju nastaje strip „Udarna grupa 'Đoke Štormovika'“. Kada 1945.g. zbog promene ideološkog stava stripovi bivaju proglašeni za nepoželjne i odstranjeni iz svih novina, Kušanić započinje svoje školovanje na likovnim akademijama u Beogradu i Zagrebu. Godine 1951. za listi „Pioniri“ Duška Radovića, Kušanić crta strip „Šumska priča“ (potpisujući se kao S. Kostić). Za „Jež“ 1954.g. crta strip „Pukovnik Vineršnicl“. U „Malom ježu“ objavljuje stripove „Doživljaji male Vere“ i „Džim Kolibri“ odnosno, u periodu od 1962. do 1966.g. 12 epizoda stripa „Ješko Ježić“ kao i samostalne geg strip table. U strip svesci „Nesalomljivi“ iz 1964.g. Kušanić predstavlja vesele zgode i nezgode partizana Srećka.

            „Stripske majstorije Ive Kušanića“ donose reprezentativan odabir Kušanićevih stripova. Knjigu, nakon dva pogovora, otvara 10 tabli kolorisanog stripa „Džek Džekson i Bimbo Bambus“. Karikaturalni crtež potpuno odgovara humornom-geg sadržaju; mladi crtač uspešno je odgovorio izazovu otežanom odsustvom bilo kakvog dijaloga. Dogodovštine pionira Mire i Ćire najpre su nastajale u teškim ratnim ptilikama što se vidi i po rudimentarnom crtežu svedenom na najosnovnije linije i grubu kompoziciju; kako su se uslovi poboljšavala tako je crtež prerastao ulogu puke ilustracije potpisanih stihova i postajao ravnopravan segment stripa. Samostalni doživljaji pionira Ćire odnosno stripovi u dva kaiša na kojima se on pojavljuje kao statista potvrđuju da je Kušanićeva ruka potpuno ovladala crtežom, kako realističnim tako i karikaturalnim. Mada se ovaj strip neminovno bavio ratom odnosno propagandom nove vlasti, pojedine „epizode“ nose odgovore/pouke na univerzalna pitanja odrastanja i formiranja vrednosnih stavova mladih ličnosti. Šest tabli „Udarne grupe 'Đoke Štormovika'“ priča o mališanima ilegalnim borcima uz humoristički odmak a Kušanićev crtež olovkom sa puno mekih senčenja u ponekim kvadratima podseća na ilustracije Zmajevog „Nevena“. „Pukovnik Vineršnicl“ je kratki ratno-špijunski strip sa humorističkim obrtima razbarušenog crteža koji je bliži „produženoj“ karikaturi. „Doživljaji male Vere“ su kriminalističkog zapleta i razrešenja sa adekvatno stripovskim koncipiranjem kvadrata i kaiševa, realistički crtani sa ponešto redukovanim detaljima.

„Džim Kolibri“ je stripovana reklamna kampanja za „Tomosov“ moped „Kolibri“; priča je smeštena na Divlji zapad po kome Džim krstari na vernom Kolibriju uvodeći red i „sređujući“ nevaljalce. Umesto rutinske reklame „Džimi Kolibri“ je sjajna strip groteska sa nekoliko izuzetno duhovitih i atraktivnih rešenja (otmica devojke sa plakata, hvatanje nevaljalca opravdano praktičnim razlogom - krajem stripa koji postoji u svesci koju nevaljalac lista). Poigravanje ikonografijom vesterna uz aluzije na tadašnje popularne teme (seriju „Servisna stanica“ i strip „Talični Tom“) i sjajnu upotrebu crteža i njegovih namernih nesavršenosti umnogome podseća na ingeniozni strip Miloša Krnjetina „Strašni O'stoja“ i svakako je jedan od Kušanićevih bisera.

„Majstorije druga Srećka“ su netipičan partizanski strip o veselim zgodama i nezgodama ne baš primernog ali svakako snalažljivog borca Srećka; svaka dogodovština je ispričana na jednoj tabli sa poentom u poslednjoj sličici. Kušanićev uverljivi crtež mimika i gegova doprinosi čitavoj atmosferi. Četiri epizode stripa o Ježiću Ješku („Istraživač Ješko“, „Avantura na Vidrinom jezeru“ „Ježić Ješko novinar“ „Ješko protiv čarobnjaka“) pružaju uvid u sjajni basnoliki svet životinja koje govore i ponašaju se kao ljudi, žive u gradovima ili prirodi. Zapleti su kriminalistički, „varljivo“ svakodnevni ili fantastički, sa simpatičnom karakterizacijom (jedna životinja-jedan karakter), dosetkama i šaljivim poukama, crtež je potpuno slobodan, jednostavan i nadahnut a celokupna atmosfera stripa sjajna. U „Ježiću Ješku“ čitalac prepoznaje svoje detinjstvo i začuđenost svetom; čini se da je ovo najzrelije i najuspelije Kušanićevo strip delo. Četiri strip table gegova pod imenom „Doživljaji Glupog Avgusta“ iako nominalno humorno intonirane nose u sebi patos gorčine koja izbija iz replika kao i svedenog crteža. Ovo je zreli humor autora koji zna i za smeh i tugu.

            Znatiželjni mladi čitalac će, pošto sklopi korice ove reprezentativne knjige, moći da kontatuje da je upoznao još jednog ovdašnjeg velikana 9. umetnosti čiji opus osim pohvala zaslužuje i mnogo veću pažnju izdavača. Čitaoci sa dužim stažom rado će se podsetiti stripova koji su ih uveseljavali i učili i još jednom potvrditi da valjan strip, kao i svako umetničko delo, lako preskače barijeru godina ostajući jednako ubedljiv i uzbudljiv.

            („Politika“, 2015.)

Zdravko Zupan (1950-2015)