TAMNI EGZISTENCIJALISTIČKI STRIP – „Međugroblje“ Penevskog i Vidića; izdavač „Modesty stripovi“ 2020.

 

Renomirani izdavač „Modesty stripovi“ koji vodi Živojin Tamburić istrajno raduje domaće stripoljupce sa prefinjenijim ukusom. Odbijajući da se povede za strip modama, hirovima i hitovima, ova kuća sama, na sopstveni rizik, bez ikakve podrške zvaničnih kulturnih institucija, znatiželjnicima nudi bogate uvide u ovdašnju strip istoriju, u tekuću produkciju autorskog stripa odnosno štampa nove radove domaćih strip stvaralaca. Jedno od takvih izdanja je i „Međugroblje“ scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Zvonimira Vidića (1969). Ovaj strip – a teoretičarima ostavljamo da odrede da li je reč o strip albumu ili grafičkoj noveli – dokaz je da strip kao umetnička forma ne poznaje nikakva ograničenja (osim, naravno, onih koja ga određuju kao posebnu, specifičnu formu). „Međugroblje“ je uverljivo i uzbudljivo svedočanstvo da kvalitet u stripu postoji a da je sve ostalo pokoravanje populističkim zahtevima odnosno rezultat ili kalkulanstva ili stvaralačke nemoći. Konkretno, izjednačavanje stripa sa superherojima, avanturama u svim periodima (pirati, kauboji, vojnici...) ili geg-humorom potpuno je lakonski stav kojim ne samo što se strip medij pojednostavljuje i vulgarizuje već se degradiraju i njegovi autori. Istina, većina njih pokorava se zahtevima komercijalne isplativosti koje diktiraju izdavači ali u onoj ekskluzivnoj manjini nalaze se sjajni umetnici koji stvaraju nezaboravna dela.

        Prema svojoj priči „Međugroblje“ bi se moglo nazvati „egzistencijalističkim stripom“ jer se, opisujući jedan dan u životu mladog vajara, izuzetan po tome što će umetnik u večernjim satima otvoriti samostalnu izložbu, bavi promišljanjem nekoliko (ne)tipičnih životnih situacija i dilema koje prate i muče osetljivog subjekta. Tri razgovora koje vajar Luka vodi sa svojom devojkom i modelom, sa Igorom galeristom i sa svojim ocem prilika su da se skicira njegov portret odnosno da se on situira u prostoru, vremenu i prema ličnostima, da se prikažu njegove manje ili više frustrirane reakcije i slobodne asocijacije-sećanja (o ribama velikih dubina, katakombama-grobnicama u Palermu...) i dovede do katarze tokom razgovora sa ocem na traumatičnu temu samoubistva majke. Unutrašnji mladićev konflikt, negova neprilagođenost i obrazac autodestruktivnog ponašanja (koji prepoznaje i otkriva otac) stavljaju pod znak pitanja dotadašnje Lukine priče i zaključke i kategorišu ga kao „nepouzdanog pripovedača“ znanog u istoriji literature kao i u tekstovima o praktikovanju psihoanalize. Luka se samozatvorio u spiralu iz koje ne nalazi izlaz; čak ni očigledna paralela između njegovog i Igorovog iskustva ne pomaže mu da sagleda svoje zablude i traume i konstruktivno se izbori sa njima. Dijalog sa ocem, u kome se iznova traži neki znak koji je najavio majčin fatalni korak, na granici je konflikta i takođe bez potrebnog prosvetljenja-samoosvešćenja. Otuda je završni segment, uprkos naletu optimizma, tek praktična realizacija već uhodane šeme. Metafora sa „međugrobljem“ kao prostorom-vremenom između dve krajnosti u kome se može tavoriti ili odlučiti o smeru budućeg kretanja i delanja, u potpunosti opisuje Lukino oklevanje i trajnu apatičnost.

        Seriozna priča Penevskog dobila je izvanredan vizuelni lik u slikama Zvonimira Vidića jer on čitav album-grafičku novelu oslikava pa je svaki kvadrat malo slikarsko platno „izvedeno“ ekspresivnim potezima četkice (uz poneku minucioznu grafiku), pretežno u tmurnim, sumračnim tonovima i valerima; organizacija-montaža tabli filmski je dinamična sa izmenom mnoštva rakursa-planova što bitno utiče na tok priče, naročito u statičnijim segmentima. Početak svakog poglavlja ilustrovan je fotografijom Vidićeve skulpture a na kraju knjige je deo „Vajanje svetionika (dodatne ilustracije i skulpture)“ sa nekoliko dela koja dopunjuju atmosferu prethodne priče. Ovako raskošan likovni „lik“ nije karakterističan za strip, posebno ne onaj korporacijsko-komercijalni, i potvrda je temeljnog promišljanja i praktikovanja 9. umetnosti što svakako implicira da ovde nije reč o proizvodu masovne produkcije namenjenom za jednokratnu upotrebu i laki zaborav.

        U konačnom svođenju utisaka „Međugroblje“ je predstavlja kao izuzetno stripovsko delo koje svojim kvalitetima istovremeno potvrđuje raskošne talente svojih stvaralaca, te nesporni potencijal i snagu stripa kao izazovnog medija.

            („Dnevnik“, 2021.)

NEVINOST MEĐU KORPORATIVNIM DEMONIMA ili SVE NEŽNE ZVERI KORPOROPOLISA - “Korporativni Pandemonijum“ Penevskog i Zolotića

Pandemija Kovida19 unela je mnoštvo neočekivanih promena u dosadašnji svakodnevni život; svakovrsna nametnuta ograničenja izazvala su i brojne reakcije, odnosno niz pokušaja da se pomogne u prevazilaženju teškoća. Rukovodeći se željom da svojim čitaocima koliko-toliko olakšaju zatvorenost u četiri zida, mnogi svetski izdavači na matičnim sajtovima „otvorili“ su svoja izdanja za besplatno čitanje i skidanje što je naišlo na pozitivne reakcije ljubitelja literature. Među retkim domaćim kućama koje su sledile ovakve akcije je i izdavač „Besna kobila“ koji je zainteresovanima ponudio par svojih strip albuma iz skorije produkcije. U toj respektabilnoj ponudi pažnju svakako privlači grafička novela „Korporativni Pandemonijum“, scenariste Zorana Penevskog (1967) i crtača Aleksandra Zolotića (1987), koja je zaslužila Nagradu Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije za strip izdanje 2014. godine. Reč je svakako jedinstvenom primeru suptilnog spoja slike i reči sa odista spektakularnim rezultatom. Penevski vešto gradi priču interesantnu i mladima i odraslima koja preispituje temeljne civilizacijske pojmove slobode i terora ali i odrastanja i socijalizacije svake jedinke. Zaveden arhetipskim prizorom čoveka koji leti dečak pokušava da ostvari svoju fiksaciju dobrovoljno pristupajući moćnoj organizaciji koja ga obrazuje i obučava; pitomac zdušno i savesno izvršava poverene mu zadatke veran proklamovanim ciljevima i romantičnim vizijama žrtvovanja zarad odbrane od zveri koje prete zajednici Korporopolisa. Čak ni simpatije prema devojčici Hildi neće pokolebati dečaka da nadležnima prijavi njene prestupe mada su takvi postupci bili njen jedini način da preživi. Revnost, naravno, biva nagrađena napredovanjem i krunisana uvrštavanjem u redove letećih korpova. Na vrhunci svojih snaga, oduševljenja i zavedenosti, dečak poželi da preleti preko zidina Korporopolisa i lično vidi zveri o kojima je toliko slušao. Ovaj čin otkriće mu da je čitavo svoje postojanje temeljio na obmanama, lažnim parolama i praznim obećanjima; potpuno nemoćan da pojmi svoj položaj dečak se za objašnjenja obraća vrhovnom korpu što je njegova poslednja, kobna greška...
            U prikazivanju metoda vrbovanja i stvaranja poslušnika Penevski koristi oprobana iskustva svih totalitarnih organizacija-sistema ljudske civilizacije, počev od konstantne demagogije preko insistiranju na opasnosti od „spoljnog neprijatelja“ koji ugrožava pravednu i pravovernu zajednicu do razvijanja i potenciranja vrednosnog sistema poslušnosti i žrtvovanja među mladima koji će postati vatreni članovi poželjnih državnih-partijskih organizacija. Saznanja koja čitaoci imaju o svim ovim pitanjima (na ovim prostorima ona su generacijama neposredno sticana) a koja dečak nema, pa je otuda nesvestan da je objekt manipulacije, dodatno stvaraju tenziju i pojačavaju identifikaciju sa mladim junakom i njegovom neizbežnom sudbinom. Za razliku od mnoštva optimističkih priča na temu borbe sa totalitarnim sistemom, ova nedvosmisleno kazuje da se sistem delovanjem pojedinaca ne može ni promeniti ni pobediti.
            U likovnom „oživljavanju“ priče Zolotić se opredelio za stilizovani crtež utemeljen na spoju karikaturalnih likova, modi i eksterijerima s kraja XIX veka te povremenim reminiscencijama na mitiloška bića. Ova kombinacija, na koricama knjige imenovana i kao „retro futurizam“, izuzetno je dopadljiva a celokupni doživljaj je pojačan i specifičnim kolornim postupkom - crno-beli crtež je „dopunjen-dobojen“ plavim tonovima. Svoj udeo u ukupnom utisku ima i sjajna montaža tabli kojom se osim dinamizovanja radnje produbljavaju i psihološki doživljaji junaka odnosno oslikava Korporopolis kao košmarno okrilje dešavanje.
            Rečju, „Korporativni Pandemonijum“ pleni vizuelnom atraktivnošću i alegorijskom višeznačnošću te spojem infantilne bezazlenosti i sumorne stvarnosti u kojoj mašina vlasti neumoljivo lomi svoje podanike. Iz pomenutih razloga ovo delo spada u same vrhunce domaćeg strip stvaralašta i svakako zaslužuje punu pažnu i uvažavanje ljubitelja „priča u slikama“.
            („Dnevnik“, 2020.)

UZNEMIRUJUĆE, POTRESNO DELO - „Priča o jednom lošem pacovu“ Brajana Talbota; izdavač Omnibus, Beograd, 2014.

U FOKUSU

Brajan Talbot (1952) je strip autor bogatog i šarolikog opusa, od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993). Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane od 1978. do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile „Priča jednog lošeg pacova“ (1995), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), serijal „Grendvil“ (2009-2012), „Ćerke“ (2012; izdanje „Omnibusa“ 2013). U Talbotu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa. Svaka od ovih kategorija ima svoja pravila i karakteristike, mogućnosti, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip onaj neukrotivi faktor čiji rezultati su potpuno neizvesni odnosno problematični. Otuda se strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

REČ KRITIKE

           Višestruko nagrađena „Priča o jednom lošem pacovu“ spojila je nekoliko tematskih linija koje se prepliću kako u samoj radnji tako i na značenjskim nivoima. Osnovni zaplet prati bekstvo mlade devojke Helen Poter od patološke porodice u kojoj je ona bila žrtva očevog seksualnom maltretiranja odnosno majčine otvorene nezainteresovanosti i netrpeljivosti. Dete je, doživljavajući sebe kao prljavo, loše biće, sa jedinim bliskim bićem, pacovom, pobeglo od kuće uletevši u neprijateljsko okruženje grada koji nema milosti prema slabima i nezaštićenima. Čak i kada dođe u kontakt sa blagonaklonim ljudima Helen, opterećena svojim iskustvima, nije u stanju da prihvati normalnu ljudsku bliskost i beži dalje. Ni dešavanja na putu nisu manje dramatična i tek će u raskošnoj prirodi, među pitomim ljudima Helen uspeti da nađe svoj privremeni mir. Njeno ozdravljenje i zaceljenje kao ličnosti  nastaviće se spoznajom problema, kroz čitanje knjiga, te konačnim suočenjem sa roditeljima i odvajanjem od njih. Posle katarze Helen je preporođena i može krenuti u novi, normalni život.

Kao i u „Ćerkama“ stvarni život je neraskidivo vezan za literaturu pa Helen ide putem svoje omiljene spisateljice Helen Beatriks Poter (1866-1943) koja je kao dete takođe imala probleme sa uklapanjen u okruženje.

Bez uticaja Prirode, dobrih ljudi i životinja, te Književnosti nema zdrave ličnosti koja uživa u lepotama življenja i ponaša se odgovorno prema sebi i drugima. „Priča o jednom lošem pacovu“ hrabro ukazuje na prećutkivana zlostavljanja dece u roditeljskom domu ali i na „normalnu“ netrpeljivost i zlobu običnih ljudi te redovni izostanak elementarne empatije za živo biće kraj nas. Da li za to kriva stresna civilizacija ili su koreni ovog zla dublji Talbot ostavlja čitaocu da odgovori prema sopstvenoj savesti.

Znalački predgovor „Omnibusovom“ izdanju napisao je Zoran Penevski.

            („Dnevnik“, 2014)

KNJIGA ZA RADOZNALE MALE ISTRAŽIVAČE „Budimir i retke vrste“ Zoran Penevski, izdavač Kreativni centar, Beograd, 2013.

                                                                        U FOKUSU

Zoran Penevski (1967), spada u retke ovdašnje umetnike višestranih interesovanja i angažovanja. On je pripovedač (zbirka priča „Istorija stomaka“, Beografiti, 1999) i romansijer („Flamanski mesečar“, 1997, „Manje važni zločini“, 2005, „Tragovi odsustva“, 2008, „Ponoć na tvojim rukama“, 2012), strip urednik („Grafička zavera“) i scenarista (albumi „Des Rivierès sur les Ponts“, crtež G. Josić, 2004, „Filip i Olga - knjiški moljci“ crtež Dušanom Pavlić, 2012); sa Ivicom Stevanovićem autor je kultnog, prvog srpskog grafičkog romana „Ljubazni leševi“ (2005, 2013) i bestijarija „Leksikon likovnih legija“ (2005). Mada se ogleda u različitim umetničkim vrstama i temama Penevski uspeva da bude svež i intrigantan, uvek sa neuobičajenom tačkom posmatranja dešavanja, jednako uspešan kada je suptilan i ciničan. Otvorenost prema novim izazovima i iskušenjima očita su odlika ovog stvaraoca, što dokazuju i njegove nove knjige „Da pukneš od monstruma“, u saradnji sa ilustratorom Dobrosavom Bobom Živkovićem odnosno „Budimir i retke vrste“ (koju je ilustrovao Dušan Pavlić).

REČ KRITIKE

„Budimir i retke vrste“ je roman za mlađe čitaoce (između 10 i 15 godina) i prati sudbinu Budimira Conića koji je, ispunjavajući poslednju želju svog oca Pauna, velikog zoologa i istraživača, proputovao svet i odatle u Beograd doneo poslednje primerke šest životinjskih vrsta. Taj poduhvat, koliko god bio iscrpljujući i težak, ispostavilo se da je lakši deo posla jer je onaj drugi – život sa primercima retkih vrsta u malom stanu – mnogo, mnogo teži. Dobra volja da se životinje spasu nije dovoljna. Potrebno je mnogo stpljenja, odricanja i žrtvovanja da se  zadovolje neumereni zahtevi Mandžurijske džangrizava gluvare ili uvek gladnog Sudanskog samojeda, da se spreči stalno gubljenje Ukrajinskog cunjavca ili ostane hladnokrvan na izvrtanje izgovorenih reči koje praktikuje Kraljevska kukuvija, treba sačuvati živce kada se, iznenadna, oglasi Tatarski đerđ. Konačno, tu je i tihi, nenametljivi ali i uporno neizbežni Gvatemalski prilepak. Budimir sve njih voli ali to, očito, nije dovoljno da ih održi na okupu a zbog svega i njegov lični, ljubavni život trpi. Posle burnog putovanja praćenog anegdotama o životinjama koje su svojim delima postale slavne (od šimpanze Samija iz beogradskog ZOO vrta do spomenika poginulim golubovima pismonošama u I svetskom ratu), nenadano ali za sve zadovoljavajuće rešenje, donosi poseta Budimirovoj majci u staračkom domu, posle koje stvari kreću nabolje...

Čitava avantura ispričana je lako i šarmantno, sa puno humora i dosetki koje će zabaviti čitaoce baš kao što će ih zainteresovati istorijske priče (pa i ona o imenu konja Kneza Mihaila). Pouke romana, one o brizi za ljude i životinje, o ustrajnosti i posvećenosti nenametljive su ali uverljive. Rečju, „Budimir i retke vrste“ je prava knjiga za radoznale i ljubopitljive male istraživače velikog sveta.

(„Dnevnik“, 2014.)

GRAFIČKI ZAVERENIK Zoran Penevski, strip autor, urednik, teoretičar, pisac

Srpska strip scena ne prestaje da dokazuje svoju žilavost. Njeno postojanje konstantno je pod znakom pitanja, časopisa čas ima a najčešće nema, nema nikakve organizacije koja bi okupila autore (niti oni to traže), projekti uvek ’imaju šanse da propadnu’ a, opet, neprestano se nešto dešava, svetski uspesi su očiti, stasavaju nove generacije autora... Novi dokaz za ove tvrdnje je „Grafička zavera 4“ (izdanje „Samizdat B92“ Beograd, 2001.g.) u kojoj je strip bljesnuo u svoj svojoj zavodljivost obzirom da je 70-tak (od ukupno 80) strana odštampano u koloru i to kvalitetnom. Tako je 25 autora dobilo retku priliku da, u punom sjaju, predstavi svoje priče, vizije, fantazije, u rasponu od čudesnih ilustracija Bobana Savića Geta, preko raznih strip poetika (uglavnom temeljenih na andergraud iskustvu) do eksperimenata K. Zdravkovića, A. Lazara ili G. Josića i Z. Penevskog. Stripovima u „...Zaveri“ prethodi „Teorija grafičke zavere“, analitički tekst urednika Zorana Penevskog (1967), u kome on razložno i argumentovano postavlja temelje ambicioznijeg sagledavanja samog medija stripa. Ovakav pokušaj izuzetno je redak na domaćoj strip sceni, obzirom da se, nasuprot brojnosti autora, na prste mogu nabrojati oni koji se bave (poslužimo se književnim terminom) ’sekundarnom literaturom’ tj. koji pišu prikaze, kritike, oglede ili eseje, pa se zaista može reći da je na tom polju ovdašnji strip još u povoju. Stoga je angažovanje Penevskog vanredno značajno, baš kao svaki pionirski poduhvat koji otvara nove horizonte za one koji će doći za njim.

PITANJE: Recite nam nešto o prvim susretima sa stripom.

PENEVSKI: Ne mogu da kažem da postoji prvi susret jer sam oduvek čitao stripove. Takođe, još uvek otkrivam granice ove umetnosti iako sam pokušao u poslednjem, četvrtom broju „Grafičke zavere“, da dam odgovor na pitanje definicije stripa. Jedino je sigurno da je bitan deo poetike koja mi je bliska, sekvencijalna naracija, dakle, neka vrsta diskretnog pripovedanja, slaganja malih celina ka potpunoj, hermetički zatvorenoj strukturi koja može da opstane sama za sebe. Naracija (u) slikama je oblik mog nagonskog očitavanja stvarnosti.

            (Napomenimo da je Penevski i prozaista, objavio je roman „Flamanska zavera“ 1997.g. i zbirku priča „Istorija stomaka“ 1999.g. u kojima takođe primenjuje postupak diskretnog pripovednaja.)

PITANJE: Vaš rad u stripu je višestruk: kao autora i urednika, propagatora, teoretičara.

PENEVSKI: Crtanje je čin čitanja, jezik je uvek primaran. Nekoliko prvih tabli objavio sam u omladinskom listu „NON“, zatim u nekoliko fanzina, radio sam stripove za sopstveni fanzin „Čevengur“, i po tablu objavio u „Stripmaniji“ i „Novom autorskom stripu u Srbiji“. Još uvek sebe ne doživljavam kako crtača, teorijsko-kritičarska misao mi je bliža i važnija. Uređivao sam na Radiju B92 kratku seriju emisiju „Strip-hop“, nešto više od tri godine neprestano, objavio sam više eseja o stripu ali mislim da sam tek na početku. Teorijska načela uvodim sam jer, jednostavno, teorija stripa praktično ne postoji ili je suviše plitka. Ja se, opet u segmentima, krećem ka potpunijem objašnjenju pojma grafičke naracije koji jeste deveta umetnost. Paralelno sa serijom „Grafička zavera“, naročito brojem 4, koji je u punom koloru, trudim se da dokažem svoje ideje i stavove upravo radovima domaćih autora. Želim da domaći strip i teorija budu na najvišem mogućem nivou.

PITANJE: Obzirom na aktivno učešće u strip dešavanjima kako sagledavate trenutno stanje na sceni, šta je važno za njen razvoj?

PENEVSKI: Pre svega ističem poziciju urednika u ovom periodu tranzicije jer je na njima da u strip scenu uvedu pravila, vrednosti i profesionalizam. REX – kulturni centar Radija B92 iz Beograda je uspeo da za proteklu godinu objavi četiri sveske „Grafičke zavere“ – to je preko 40 autora na 250 strana, od kojih 80 u boji – ali sve to vreme nismo znali da li će se naredna (sveska) pojaviti. Budućnost je uvek stvar ličnog fanatizma i jedva vidljivih šansi. Jedino, dakle, što jeste u planu, to je novo izdanje „Grafičke zavere“, bolje od prethodnog.

(2001)