UZNEMIRUJUĆE, POTRESNO DELO - „Priča o jednom lošem pacovu“ Brajana Talbota; izdavač Omnibus, Beograd, 2014.

U FOKUSU

Brajan Talbot (1952) je strip autor bogatog i šarolikog opusa, od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993). Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane od 1978. do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile „Priča jednog lošeg pacova“ (1995), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), serijal „Grendvil“ (2009-2012), „Ćerke“ (2012; izdanje „Omnibusa“ 2013). U Talbotu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa. Svaka od ovih kategorija ima svoja pravila i karakteristike, mogućnosti, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip onaj neukrotivi faktor čiji rezultati su potpuno neizvesni odnosno problematični. Otuda se strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

REČ KRITIKE

           Višestruko nagrađena „Priča o jednom lošem pacovu“ spojila je nekoliko tematskih linija koje se prepliću kako u samoj radnji tako i na značenjskim nivoima. Osnovni zaplet prati bekstvo mlade devojke Helen Poter od patološke porodice u kojoj je ona bila žrtva očevog seksualnom maltretiranja odnosno majčine otvorene nezainteresovanosti i netrpeljivosti. Dete je, doživljavajući sebe kao prljavo, loše biće, sa jedinim bliskim bićem, pacovom, pobeglo od kuće uletevši u neprijateljsko okruženje grada koji nema milosti prema slabima i nezaštićenima. Čak i kada dođe u kontakt sa blagonaklonim ljudima Helen, opterećena svojim iskustvima, nije u stanju da prihvati normalnu ljudsku bliskost i beži dalje. Ni dešavanja na putu nisu manje dramatična i tek će u raskošnoj prirodi, među pitomim ljudima Helen uspeti da nađe svoj privremeni mir. Njeno ozdravljenje i zaceljenje kao ličnosti  nastaviće se spoznajom problema, kroz čitanje knjiga, te konačnim suočenjem sa roditeljima i odvajanjem od njih. Posle katarze Helen je preporođena i može krenuti u novi, normalni život.

Kao i u „Ćerkama“ stvarni život je neraskidivo vezan za literaturu pa Helen ide putem svoje omiljene spisateljice Helen Beatriks Poter (1866-1943) koja je kao dete takođe imala probleme sa uklapanjen u okruženje.

Bez uticaja Prirode, dobrih ljudi i životinja, te Književnosti nema zdrave ličnosti koja uživa u lepotama življenja i ponaša se odgovorno prema sebi i drugima. „Priča o jednom lošem pacovu“ hrabro ukazuje na prećutkivana zlostavljanja dece u roditeljskom domu ali i na „normalnu“ netrpeljivost i zlobu običnih ljudi te redovni izostanak elementarne empatije za živo biće kraj nas. Da li za to kriva stresna civilizacija ili su koreni ovog zla dublji Talbot ostavlja čitaocu da odgovori prema sopstvenoj savesti.

Znalački predgovor „Omnibusovom“ izdanju napisao je Zoran Penevski.

            („Dnevnik“, 2014)

NIZ CRVENU REKU LJUDSKOG STIDA – „Vadisrce: po motivima istoimenog romana Borisa Vijana“ Đorđa Milovića; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjem delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) buntovnog umetnika brojnih interesovanja - od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost (i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je predstavljen kao Vijanov prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena), preko komponovanja šlagera, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube. Vijan je živeo burno, bez kalulisanja, neprestano izazivajući sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice izazvane pomanjkanjem prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom slobode stvaranja zapleta i (lažnih) raspleta.

 „Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i, krećući se kroz njega, upoznaje bizarnost takozvanih običnih, svakodnevnih, naizgled trivijalnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se, međutim, nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?), pagansko podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi, deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj nema života.

Vrhunac svekolike bizarnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela koji im više ne trebaju! Odatle ih zubima - i samo zubima - vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni stranac Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle sedam godina, tri meseca i dva dana bez ikakvih rezultata, Žakmorov entuzijazam nestaje i on shvata da je upravo stid najrasprostranjenija ljudska emocija pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.

„Vadisrce“ je višeslojna priča, kojoj težište nije na akcionim scenama već na alegorijama i aluzijama pa, zbog svega toga, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom vodenom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju i Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva rafinirana interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.

            („Politika“, Kulturni dodatak, 27.09.2014)

CRTAČKA LEGENDA - „Stripovi iz Nikad robom (1966-1968)“ Branislava Jovanovića - Brane; izdavač Omnibus, 2012.

U FOKUSU

            Branislav Brana Jovanović (1933-2002) jedna je od „ličnosti iz senke“ domaće popularne kulture. Njegovo je ime retkima poznato ali su njegovi radovi itekako znani generacijama čitalaca časopisa „Politikinog zabavnika“, „Politikinog bazara“ ili „Ilustrovane politike“, nekolikih slikovnica ili knjiga izdavača kakvi su „Prosveta“, „Nolit“, „BIGZ“, „Mlado pokoljenje“ odnosno strip serije „Nikad robom“. Jovanovićevi bukvalno bezbrojni crteži krasili su pomenuta izdanja, ilustrujući članke iz raznih oblasti, od istorije do sadašnjosti, od mode do svakodnevnih sitnica... Nenadmašni Brana je naizgled lako, jasno i prepoznatljivo baratao perom ili četkicom, tehnikama laviranog tuša ili akvarela uspevajući da stvori prizore koji dočaravaju atmosferu vremena, tenzije, fizičke pokrete ili duhovne nedoumice. Jovanović se aktivno bavio animacijom, kao scenograf, animator i režiser.

            Na žalost, kao i u svemu što se dešavalo na ovdašnjim prostorima (bez obzira kojoj državi pripadali), voluntarizam i princip „lako ćemo“ udruženi sa „filosofijom palanke“ bagatelisali su Jovanovićevu umešnost, zanatsko savršenstvo i nesumljivu umetničku uverljivost. Mnoštvo njegovih radova je izgubljeno ili bačeno a oni sačuvani nedostupni su javnosti. Za života je ovaj umetnik imao samo jednu samostalnu izložbu, 1999. godine, jedna  je knjiga posvećena njegovom radu („Simboli boja&boje simbola“ Darka Šarenca) i dodeljeno mu je tek poneko priznanje. Možda sve to nije malo ali je svakako nedovoljno za autora velikog opusa i visokih dometa.

REČ KRITIKE

            Knjigu „Stripovi iz Nikad robom (1966-1968)“, iz edicije „Uspomene“, čine tri stripa koje je Jovanović nacrtao za prestižnu strip seriju koja je u žižu interesovanja javnosti vratila i promovisala domaći strip. „Uspomene“ donose i knjigu stripova iz ove strip serije koje je nacrtao Radivoj Bogičević; i dok je Bogičevićev strip opus predstavljen samo prvim sveskama tri serijala koje je radio, Jovanovičev strip opus u „Nikad robom“ ovom je knjigom kompletiran. Legendarni Brana je nacrtao samo tri strip sveske. „Kad mitraljez umukne“ sa temom iz I svetskog rata, svojevrsni je nastavak Bogičevićevog serijala o tri srpska borca koji hrabrošću i domišljatošću brane Srbiju od napada moćnog neprijatelja, dok su sveske „Krvavo svitanje“ i „Barjak nad Srbijom, Takovski ustanak II deo“, scenariste Dobrice Erića, pokušaj da se Drugi srpski ustanak protiv Turaka pretoči u sentimentalno-ratnu epopeju. Jovanović je uspešno u slike preneo ne uvek smislena scenarija odstupajući od klasičnog realističkog crteža u korist nekonvencionalnijeg ali poletnijeg, kome nisu strani ni karikaturalnost, skice i kroki prizori odnosno kasnije definisani „prljavi grafizam“. U tom smislu sve tri sveske su stepenice u razvoju stripovskog jezika i iskušavanja crtačkih mogućnosti koje i posle 40 i kusur godina od objavljivanja deluju sveže, moderno i sugestivno.

            Knjigu, koja je reprint originalnog formata i tehničkih karakteristika - dve strane crnobele, dve u „petobojnoj ofset štampi“ (osim „Krvavog svetanja“ koje, sem naslovnice, nije obojeno) - prati informativni, pronicljivi i lepršavi pogovor Slobodana Ivkova koji se ne zadovoljava samo faktografijom već daje i dublji uvid u proces stvaranja i štampanja stripa, kontraverze i scenarističke propuste ali i Branine majstorske poteze. Rečju, ovo je raritetna  knjiga iz koje se uči istorija srpskog stripa kroz pera i četkice njenog velikana.

            („Dnevnik“, 2014)

PRIČE DEŽURNOG NEVALJALCA - „Bad Boy“ Mladena Oljače; izdavač Omnibus, Begorad, 2014.

U FOKUSU

           Mladen Oljača (1970) spada u mlađu/srednju generaciju domaćih strip autora koja je stasavala u vremenu ratova (koje ova država nije vodila), ekonomskih sankcija i izolacije od ostatka (kulturnog) sveta. Ove nevolje su, pak, naterale strip kreativce da se snalaze i dovijaju kako i gde da objavljuju svoje radove; obzirom da je puno toga umnoženo u sopstvenoj „režiji“ autori nisu imali probleme sa strahom od uredničke cenzure što je, s druge strane, pospešilo razvoj prirodnog mladalačkog bunta obilno hranjenog prizorima raspada države i sistema vrednosti, potenciranjem kriminalnih aktivnosti, od najsitnijih do onih u državnom vrhu. Nije stoga čudo da su bezmalo svi autori tog alternativno-andergraund strip talasa činili manje ili veće iskorake odnosno otklone prema stvarnosti, sa jasnim crno-humornim i cinično-sarkasičnim tonom pripovedanja odnosno karikaturalnim grafičkim izrazom. Ipak, ova prinudna sloboda rezultirala je i velikim brojem autora koji su odustajali od strip stvaralaštva koje ne donosi ni minimalnu materijalnu sigurnost, mogućnost da redovno objavljuju niti satisfakciju priznanja.

            Oljača je jedan od prekaljenih autora-slobodnjaka koji su ostali i - opstali u nesigurnim strip svetovima, više puta počinjući iz početka u raznim redakcijama dnevnih i nedeljnih novina, učestvujući u mnogim projektima i na raznim konkursima. Sve ove nedaće nisu ga pokolebale u načinu na koji posmatra svet i stvara priče u slikama; pre bi se reklo da su pročištile njegov izraz a poente učinile ljućim i bolnijim.

           

REČ KRITIKE

            „Bad Boy“ je na 92 strane sabrao 40 stripova i par nezavisnih ilustracija, nastalih u periodu od 1996. do 2000. godine. Stripovi su prvenstveno minijature na jednoj ili dve strane uz retke izuzetke (najduži strip ima šest strana). Ovakvo „minimalističko“ opredeljenje nameće autoru strogu disciplinu i ekonomičnost kako u građenju priče tako i u njenom vizuelnom segmentu. Preciznost je odlika Oljačinog stvaranja (verovatno potencirana i njegovim novinskim iskustvom) koju on suvereno demonstrira uspevajući da, naizgled bez preteranog napora, uspešno, duhovito poentira u poslednjoj replici/sličici. Osnovni ton priča, kao i dobrog dela ilustracija, je crno-humorni, u rasponu od lako razigranih komičnih situacija do onih koje se okončavaju brutalnim raspletima zbog kojih čitaocu zastaje knedla u grlu.

            Oljača gleda svet oko sebe širom otvorenih očiju i vidi mnogo običnih situacija, od večitih redova pred šalterima, nerazumevanja starih i mladih generacija, narkomanske vezanosti za televiziju kao i za „obične“ droge do mnogih verzija prastare priče o ljubavi koja počinje (ne)uspešnim udvaranjima a okončava spoznajom neprelazne razlike u karakterima partnera. Viđeno biva provučeno kroz filtere koji će pojačati kontraste i otkriti ono skriveno kao što je i crtež stilizovano karikaturalan. Pored pomenutih tema Oljača rado „prerađuje“ poznate kulturne obrasce - iz bajki, popularne kulture, filmova i stripova o super herojima - dajući im novo, iskrivljeno lice i značenje koje izneverava oveštala, instantna značenja. Oljačina verzija mnoštva svetova subverzivna jer skida njihove ušećerene skrame i tera čitaoca da razmišlja o onome što vidi. Kako to primećuje i izdavač i pisac predgovora Živojin Tamburić konstatujući da seu ovim crno-humornim pričama „odvija sukob sa trivijalnom stvarnošću i razrešava kroz rezignaciju, ali i jednu malu humorističku osvetu“.

            („Dnevnik“, 2014)

POVRATAK KLASIKA SRPSKOG STRIPA - „Stripovi iz Nikad robom (1963-1966)“ Radivoja Bogičevića; izdavač Omnibus, Beograd, 2012.

U FOKUSU

            Srpski strip imao je, do sada, četiri velike plime: prvu između dva svetska rata kada je strip kao medij, u staroj Jugoslaviji počeo da osvaja štampu a paralelno za „uvezenim“ stripovima stvarani su i kvalitetni, originalni domaći stripovi (mnogi aktivni autori bili su  emigranti iz carske Rusije); druga se plima, u novoj Jugoslaviji, izdiže polovinom 1960-tih sa legendarnom edicijom „Nikad robom“ i pratećim školskim listovima izdavača „Dečjih novima“ iz Gornjeg Milanovca. Dve decenije kasnije, posle aktivnosti grupe „Novi kvadrat“, izdigla se treća plima mladih strip autora okupljenih oko nekoliko izdanja „YU strip“, „Naš strip“, „Stripoteke“. Raspad SFRJ doneo je kraj klasične strip scene i pojavu jakog andergraund strip pokreta. Istraživanje istorije domaćeg stripa nije sistematsko i svodi se na delanje pojedinaca, bez podrške institucija; zahvaljući tim naporima prva strip plima koliko-toliko je poznata i sistematizovana dok su strip aktivnosti iz 1960-tih i kasnijih godina slabije proučavane. Otuda je pojava knjige „Stripovi iz Nikad robom (1963-1966)“ Radivoja Bogičevića itekako bitna sa strip istoriografiju.

            Prvi strip u ediciji simboličnog naslova „Nikad robom“ pojavio se maja 1963. godine (drugi broj pet meseci kasnije); edicija je trebala da u strip mediju Titovim pionirima priča o slobodarskim tradicijama naroda i narodnosti Jugoslavije (i bude protivteža pustolovnim i vestern stripovima iz inostranstva). Ovaj zadatak veoma je uspešno ispunjen ali je koncepcija ipak promenjena pa se edicija od 1969. fokusirala na doživljaje dečaka-boraca-kurira Mirka i Slavka dok su drugi junaci uglavnom zaboravljeni.

REČ KRITIKE

           Radivoj Bogićević (1940) debituje sveskom „Neustrašivi“ („Nikad robom“ br.4) kojom započinje serijal o doživljajima tri srpska vojnika u I svetskom ratu. Već u narednom broju edicije, „Pod zidinama drevnog Borča“, Bogičević otvara priču o borbi srpskog naroda sa turskim osvajačima. U broju 12 pojavila se prva epizoda serijala o Akantu, staroslovenskom junaku. Tokom 1964. Bogičević je nacrtao još dve epizode ratnih avantura srpskih vojnika ostajući veran početnoj ideji. Blaža, junak priče „Pod zidinama...“ u sledećoj epizodi dobija dragu Jelicu koju spasava u tri epizode, istovremeno se boreći sa Turcima; početna ideja serijala unekoliko je promenjena uvođenjem sentimentalne intrige. Mladi Akant i njegovo pleme isprva se bore protiv hordi Kublaj kana a potom, sa ratnicima Ogatajem i Asurom, luta starim svetom; ovaj popularni serijal, u dvadesetak epizoda štampanih od 1964. do 1971., izrasta u avanturistički „strip o borilačkim veštinama“ kako zaključuje Vasa Pavković u analitičkom pogovoru koji prati i informativni pogovor Zdravka Zupana.

            Bogićević je silovito krenuo u strip avanturu; vremenom je crtački „popustio“ što je posledica intenzivnog rada na tri serijala a ne nedostatka talenta i veštine. Na žalost, Bogičević je prebrzo napustio strip lišivši čitaoce uzbudljivih priča u slikama. „Omnubusova“ knjiga sa sedam epizoda (tri o srpskim vojnicima i po dve o Blaži i Jelici odnosno Akantu) povratak je ovog autora iz istorije i legende pred mlade i stare čitaoce. Stripovi su reprintovani, dakle originalnog formata i tehničkih karakteristika (dve strane crnobele, dve u „petobojnoj ofset štampi“), što knjizi daje i melanholično-romantičnu notu podsećanja na neka prošla, bolja vremena. Rečju, ovo obavezno štivo za svakog ljubitelja stripa.

            („Dnevnik“, 2014)

TEŠKA ODRASTANJA - „Ćerke“ Meri M. Talbot i Brajan Talbot; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

           Uspostavljanje posebne kategorije - grafička novela - u strip umetnosti otvorilo je, u poslednje tri decenije, sasvim neslućene horizonte. Oslobođeni dotadašnjih stega i predrasuda talentovani autori su osvajali teritorije do tada rezervisane za „ozbiljne“ umetničke forme kakva je literatura, odnosno, u njenom okviru, romani, kao kruna proznog stvaralaštvo (mada je taj status vrlo problematičan). Otpori ovom smeru razvoja stripa došli su iz geta ljubitelja klasičnog stripa ali i iz tabora branitelja etabliranih umetnosti. No, jednom osvojena sloboda nije se mogla ukinuti a novi stripovi samo su potvrđivali potrebu za promenama. U kontekstu kretanja ka promenama možemo sagledavati i delo Meri M. Talbot i Brajana Talbota, naslovljeno kao „Ćerke“ koje je ovenčano nagradom „Kosta“ u žanru biografije 2012. godine.

            Delo je neobično i po tome što je spojilo jednog „proverenog“ strip autora kakav je Brajan Talbot (1952), koji je imao šaroliku karijeru: crtao je andergraund stripove, one o super junacima ali i „Sendmena“ (1991-1993), „Grendvila“ (2009). Njegove grafičke novele dobile su prestižne nagrade („Priča jednog lošeg pacova“,1995, „Alisa u Sanderlendu“, 2007), nosilac je akademskih titula. Meri Talbot (1954) je naučnica međunarodnog renomena, predavač i autor niza knjiga koje se bave pitanjima jezika, roda, medija, moći i potrošačke kulture. Grafička novela „Ćerke“ njeno je prvo okušavanje u strip mediju. Zajedničko delo bračnog para Talbot izuzetna je umetnička tvorevina koja umešno koristi sve prednosti dobre priče - uznemirujućeg svedočanstva o bolnim odrastanjima u porodicama bez razumevanja - i atraktivnog vizuelnog strip medija.

REČ KRITIKE

            U književnosti postoji žanr „bildungsromana“ kao dela koje prati odrastanje, školovanje i stasavanje junaka; ovi su romani bili vrlo popularni u XIX veku a njihova se tradicija nastavlja do danas. „Ćerke“ se mogu svrstati u ovu kategoriju jer se bave „procesom“ ulaska deteta u svet odraslih, uz specifičnost što je u ovom slučaju reč o čak dve junakinje koje su vremenski i prostorno udaljene ali ih zato vezuju neke druge stvari, konkretno ličnost Džejmsa Džojsa koji je jednoj od njih, Luciji, fizički otac dok je otac druge, Meri, ekspert za Džojsov opus. Pored ove spone, obe junakinje imaju i istu porodičnu situaciju, odnosno oca koji ih, manje ili više, ali svakako vrlo autoritativno sprečava u razvoju talenata koje poseduju. Devojčice su ne samo u senci privilegovane braće već i pod senkama predrasuda kojima njihovi očevi, iako vrhunski intelektualci, robuju, podržavani svojim suprugama. Ovo ponižavanje ćerki započinje naizgled bezazlenim opaskama zaposlenih očeva na račun preterane nestašnosti ali se razvija u gotovo neprestano osporavanje svih ideja koje devojčice imaju. Sukob očeva i ćerki tinja, rasplamsava se i smiruje ali neminovno kulminira u trenutku koji stasalim devojkama određuje dalji život. U slučaju Lucije to znači potonuće u fatalnu mentalnu bolest dok Meri uspeva da se otrgne, ne bez bola i poniženja, očevom uticaju.

Dve biografije prepliću se otkrivajući, bez obzira na razlike, principe ponašanja koji se, iz generaciju u generaciju, menjaju ali vrlo sporo i uz teške žrtve. Svaka životna priča ima svoju prepoznatljivu boju, sivu za Luciju, smeđu za Meri, što naznačava i težinu njihove sudbine. U pričama nema patetike ili mudrovanja već realnih životnih situacija, lepih ali i onih od kojih ostaje gorčina u grlu.

            („Dnevnik“, 2014)

OBIČAN ŽIVOT STRIPOVSKI –strip album „Etel i Ernest“ Rejmond Brigs; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Obrasci i standardi „priča u slikama“ izgradili su opštu sliku 9. umetnosti po kojoj su stripovi, pre svega, akcione priče smeštene u razna podneblja i vremena. Ovakvo je predstavljanje pojednostavljeno (čak bi se moglo reći i vulgarozovano) ali mnoštvo stripova korporativnih produkcija upravo je bazirano na akciji lišenoj dubljih značenja i nijansi. S druge strane, o umetničkoj formi/žanru ne bi trebalo suditi po neuspešnim delima (bez obzira što oni čine većinu produkcije) već, sasvim suprotno, prema delima koja su izuzetna i odstupaju od šabona – i stoga su vrlo, vrlo retka. Ovakvo (nedemokratsko, politički nekorektno odnosno elitističko) shvatanje uvek se potvrđuje kada čitalac dođe do pravog umetničkog dela koje mu se nameće svojom snagom i sugestivnošću. Takav je slučaj sa strip albumom „Etel i Ernest“ Rejmonda Brigsa.

            Rejmond Brigs (1934) na ovim je kulturnim prostorima gotovo potpuno nepoznat mada u rodnoj Engleskoj ali i u dobrom delu sveta važi za serioznog umetnika. Po školskoj spremi slikar, Brigs se opredelio za ilustrovanje knjiga odnosno za stripove, tačnije tzv. grafičke novele. Mnoge od dečijih knjiga koje je ilustrovao primeri su uspelog spoja teksta i slike i usmerenje za mlađe kolege u poslu. Brigs uspeva da spoji detinju jednostavnost i spontanost sa raznorodnim pričama i poukama koje nose. Taj vizuelni manir nastavlja se i u stripovima/grafičkim novelama namenjenim odraslijim čitaocima. „Džentlmen Džim“ iz 1980. bavi se životom običnog, malog čoveka koji iskoračuje iz svakodnevne rutine; „Kad vetar duva“ (1982) dirljiva je priča o sudbini bračnog para u vihoru atomske apokalipse; „Etel i Ernest“ (1998) sasvim je lična priča koja je osvojila nagradu „Najbolja ilustrovana knjiga u Velikoj Britaniji“ 1999. godine.

REČ KRITIKE

            Etel i Ernest imena su autorovih roditelja a istoimeni album prati njihov život od 1930, kada su stupili u brak do 1971. kada su napustili ovaj svet. Priča započinje kratkim udvaranjem raznosača mleka kućnoj pomoćnici i sklapanjem njihovog braka 1930. godine. Dvoje ne baš mladih ljudi, u prvom segmentu albuma „1930 – 1940“ kupuju, na otplatu od 25 godina, kuću i sa entuzijazmom počinju da organizuju svoj život. Pažnju i energiju bračnog para okupiraju male stvari, od nabavke nameštaja, zamene dotrajalih stvari do smišljanja načina uređenja malog vrta. Ipak, od velike istorije se ne može pobeći ali je njen doživljaj u bračnom gnezdu posredan, kroz vesti u novinama i radiju (kasnije televiziji) uz poneki lakonski komentar supruge. Kruna prvog perioda je rođenje sina donekle zamućeno opasnošću da bi druge trudnoće ugrozile suprugin život. Ratna i poratna dekada „1940 -1950“ prati stradanja i strahove odnosno nade u prosperitet kao i razočarenja odlaskom sina u slikarsku školu. Sledeća decenija, „1960 - 1970“, donosi udobniji život, nerazumevanje sinovljevog ponašanja te dolazak starosti i bolesti koja će u delu „1970 - 1971“ odneti najpre Etel a vrlo brzo i Ernesta ostavljajući praznu kuću punu stvari sa kojima sin ne zna šta bi.

            Brigs insistira na svakodnevici, na faktografskom, na procesu saznavanja a ne na zaključcima, na fundamentalnim mudrostima i emocijama. Njegov je crtež prividno jednostavan, kadriranje nenametljivo i fleksibilno (da bi uklopilo dijaloge supružnika). Boje su čiste i odražavaju suštinu junaka čija lica krase detinji izrazi i velike tačke očiju. Ovaj netipični strip trijumf je običnog, malog života koji ima uspone i padove, radosti i tuge, planove i razočarenja ali koji je, iznad svega, vredelo živeti.

            („Dnevnik“, 2014)

IZA NALIČJA JEDNOG SLOMA Strip album „Devedesete“ Wostok i Grabowski; izdavač „Omnibus“, Beograd 2012.

Strip album jednostavno ali, kako se to vrlo brzo ispostavlja, i efektno nazvan „Devedesete“ vraća čitaoce sa malo dužim pamćenjem u (ne)slavna vremena na ovim prostorima, u period krvavog raspada dotadašnje socijalističke zajednice, ratova koji (ni)su vođeni, sankcija i izolacije od ostatka „civilizovanog“ sveta. To je trenutak sloma svih dotadašnjih sistema vrednosti, traganja i (ne)snalaženja u novonastalom haosu, bujanja svakovrsnih ideja i pokreta, (navodno) konstruktivnih ili destruktivnih, nazadno-reakcionarnih ili (kvazi) naprednih. Između uzdizanja nepojamnih talasa propadanja, paradoskalno, ipak su se podizali i talasi(ći) novog. Jedan od takvih noviteta je i alternativni, andergraund ili autorski strip koji su na svojim ramenima poneli i do danas doneli brojni autori. U početku težišta ovog neformalnog strip pokreta bili su A. Zograf u Pančevu i nekolicina autora okupljenih oko vršačkog magazina „Patagonija“, među kojima su najagilniji bili (i najduže ostali na sceni) Wostok i Grabowski. Našavši se na brisanom prostoru, bez obaveze da se obaziru na tradiciju i okruženje, mladi strip autori tragali su za sopstvenim glasom i sopstvenom linijom, za vizurama iz kojih će sagledavati svakovrsne teme ali i same granice strip medija. Ovakva je sloboda rezultirala, iz današnje pozicije gledano, bezmalo neverovatnim brojem raznorodnih priča/stripova, koji ni malo ne liče na prethodne. Nepresušna energija eksperimentisanja, želja za iskušavanjem sopstvenih snaga, talenta i domišljatosti, neobaveznost prema bilo kakvoj javnosti ili autoritetu urednika (jer su radovi najčešće objavljivani u samizdat fanzinima, bez ikakvih očekivanja zarade), pokazali su se kao prava kombinacija za nastajanje vrednih stripova; čak se i u radovima koji deluju nedovršeno/neuspešno oseća dah radosti stvaranja i „osvajanja slobode“. Naravno, pre ili kasnije, nekoliki su autori zastali i odustali od daljeg kreativnog rada, priklanjali se „tradicionalnijim“ strip formama ili potpuno nestajali iz stripa.

            „Devedesete“ na 150 strana donose deo onoga što je tada mladi tandem Wostok/Grabowski napisao/nacrtao u par godina intenzivne saradnje. Znatiželjne čitaoce ovog albuma svakako će, ponajpre, intrigirati stepen pozitivne destrukcije ustaljenih šablona u stripovima. Čini se da autorima ništa nije sveto, ni jedna velika ideja ili tradicija. Oni nemaju milosti prema bajkama i alegorijskim pričama, baš kao što ne prezaju od karikiranja žanrovskih modela; ništa u ovim stripovima ne može se i ne sme podrazumevati ili olako shvatati. Početak serijala o devojčici Popošak i psu Cveće jednako je (neočekivano) brutalan (sahrana majke) koliko je nastavak, u stvari uvod u apsurdistički koloplet lišen standardnih linija uzrok-posledica. Sličnu destrukciju nose i dva nastavka vragolija derana Woo i Grr; to svakako nije klasični dečiji strip iako su mu deca junaci već strip za decu nekog novog, iščašenog vremena i sveta. Ta specifična uvrnuta osećajnost, koja ima drugačije vrednosti (ili ih uopšte nema, mada je i nepostojanje reda vrednosti - vrednost), nastavlja da se otkriva u ostalim segmentima albuma, u različitim niovima stilizacije: one za korak-dva izmeštene od realističnog („Donjeprčilovački masakr testerom!“, „Priča o Jockuru“, „Idemo dalje“, „Biti ili ne biti“, „Snajper“, „Srećna nova deco“), sledeće koje se odmiču još dalje („Billy, borac za pravdu“, storije o Aaronu) sve do potpunog odmaka u metafiziku („The Leader of Man“, „Loneliness“, „Godliness“ - koje su, uz „Om“ i „Oh, love!“, „Haiku“ - radikalni eksperimenti sa čistom vizuelnom naracijom, bez opterećenja rečima). U tom kolopletu bizarnog i oneobičenog, otkriva se jedna zanimljivost - iako žive i stvaraju u doba rata, hiperinflacije, propasti države i (do)tadašnjeg načina života, autori se direktno uopšte ne bave svojim okruženjem, ništa od buke i besa sa ulica i frontova ne dolazi na njihove table. Ali, sve doživljeno prelama se u njima i izlazi u obliku rušilačkih priča koje nemaju milosti prema tradiciji (jer se ova urušila sama od sebe), koje se ne osećaju obavezne prema tzv dobrom ukusu, hipokriziji morala i didaktike. Jer, čemu sve te fame o Velikim Istinama kad je svet, navodno na njima temeljen, neslavno pao u prašinu? No, ovakvo tumačenje i doživljaj imaće jedino savremenici Wostoka i Grabowskog; sledeće generacije biće oslobođene istorijskog nanosa i u potpunosti zavedene strip igrarijama umetnika. „Devedesete“ su, dakle, bezuslovno osuđene da, stigavši iz Prošlosti, žive u Sadašnjosti i dolazećoj Budućnosti.

           

(„Kvartal“ br 20/21, 2013)

SUPTILNA POETIKA STRIPA Strip album „Drugim očima“ Đorđe Milović; izdavač Omnibus, Beograd 2011.

U svetovima savremene domaće strip umetnosti koji su, na prvi pogled, poprilično šaroliki (mada se, dubljim analizama mogu prepoznati nekolike karakteristike zajedničke kod većeg broja autora), nimalo nije lako biti drugačiji, odnosno dostići tačku u kojoj se poetika nekog autora odmah prepoznaje. Đorđe Milović već godinama zauzima upravo mesto rezervisano za autora osobene odnosno suptilne poetike. Ukoliko bismo pokušali da definišemo elemente koji određuju Milovićevo stvaralaštvo nećemo imati lak zadatak; isprva bi se moglo reći da se on razlikuje kako po svojim pričama tako i po crtačkoj tehnici odnosno po zaista nesvakidašnjem spoju ovih segmenata. Naravno, takav odgovor samo izaziva nova pitanja jer nije previše određen. Možda bi bilo preciznije reći da Milovića, odnosno njegove radove, određuje atmosfera duboke, sveobuhvatne melanholije proizašle iz samorefleksija junaka koji su, svaki na svoj način, izmešteni iz uobičajenih životnih tokova (bez obzira u koju epohu i na koje geografske koordinate priča bila nominalno smeštena). Opšti ton priča diktira i grafizam, očiglednu, mada varljivu, nesigurnost linija, figura i objekata odnosno pejzaža na slikama. Dijalog slike i reči okvirne priče tanan je i interaktivan.

            Sve navedeno vidljivo je u albumu provokativnog naslova „Drugim očima“. Milović u njemu iscrtava 16 strip priča koje kao predložak imaju kratku prozu nekoliko autora od kojih su najzastupljeniji Pirandelo pa Borhes i Virdžinija Vulf, a sa po jednom pričom, A. Grin, Ž. Tardi, Bucati, M. Marčetić i M. Selimović. Naravno, kako to i sam autor kazuje u svojoj uvodnoj reči, kontakt literature i stripa otvara brojna pitanja u rasponu od prevazilaženja nivoa ilustrovanja priče do prevođenja jednog medija u drugi, uz rizik da se u toj transakciji mnogo više izgubi nego dobije. Iako je strip jednim segmentom vezan za tekstualnu naraciju, literarne pripovedačke strategije ne mogu se mehaničko-rutinski preslikavati u strip jer je njegova vizuelna strana previše moćna/sugestivna i konstantno se otrže okvirima reči/rečenica. S druge strane, slika ne može uspešno da prati refleksivne literarne pasuse. Otuda se poduhvat stripovanja neke priče prevashodno svodi na osećaj autora kako za originalni tekst tako i strip, odnosno na osećaj njihove ravnoteže koja ponekad ide na uštrb bogatstva teksta a ponekad na uštrb gubljenja vizuelne dinamike. Konačno (ili tačnije najpre) je potrebno da strip autor svoju crtačku tehniku prilagodi/saobrazi literarnom predlošku. Milović se samim odabirom priča opredelio za određeni ton koji dominira (koliko god da su priče nominalno različite) a on proizilazi iz nesposobnosti, nesigurnosti ili nemogućnosti junaka da dosegnu svakodnevnu rutinu okoline u kojoj egzistiraju. Njihova izdvojenost i izopštenost različitog je porekla (ili nikada nisu ušli u kolotečinu ili su iz nje ispali, odnosno nikada joj u potpunosti nisu pripadali mada su pokušavali da ispoštuju obrasce ponašanja) ali su rezultati bezmalo identični i fatalani. Samo kazivanje/pripovedanje najčešće je na nivoima unutrašnjeg dijaloga protagoniste, kojim se pokušavaju „svoditi računi“ življenja, što diktira određenu statičnost i posrednost; ponekad su, međutim, dešavanja burnija („Povratak paklu“, „Izvesne obaveze“, „Dašak“) ali je ta dinamika samo potvrda odvajanja, iskoraka/ispada iz rutine trivijalnosti. Ovakva postavka donosi manjak dijaloga odnosno reči koje su izgovorene; mnogo je više teksta koji prati misli junaka. Sveukupna postavka tražila je od Milovića ne samo da odabere ključne misli i dileme odnosno rečenice već i da ih ne samo proprati već i nadogradi slikama. I upravo na tom polju ogleda se njegovo majstorstvo. Treperavim, drhtavim, kolebljivim linijama on iscrtava grube konture tela i lica odnosno enterijera i eksterijera; slike deluju kao skice, manje ili više dorađene ali ipak nedovršene. Pero uvek zastaje na korak ili dva od preciznog, realističkog crteža. Strip odaje utisak bloka sa skicama na osnovu kojih će se uraditi crtački doterane table. Iz tih „skica“ očito je da crtač vlada zanatom i tehnikama, da je sposoban da linijom izvede sve što poželi. No, on nema nameru da pređe tu poslednju stepenicu do zaokružene slike jer bi time izgubio efekat oneobičenosti, odrekao bi se deformacija koje nose mnogo više značenja nego „normalnost“. Njegovi junaci, u krajnjem, nikada nisu dosegli običnost, nisu postali bezlično svakodnevni upravo zbog svojih mana/dilema/hendikepa/naivnosti te bi im ulickane slike bile neprimrene. Za njih svet nije doteran i dovršen, nije u potpunosti ispunjen jer ga oni kao takvog ne vide, niti ga kao zaokruženog doživljavaju.

            Milović je promišljenim odabirom priča i njihovim nadahnutim transponovanjem u medij stripa uspeo da stvori amalgam koji je jedinstven, samosvojan, nadmoćno ubedljiv, elegantan u estetici izvitoperenog i nedovršenog. Album „Drugim očima“ majstorsko je delo vrsnog umetnika koje zaslužuje divljenje, poštovanje i uvažavanje.

("Kvartal" br 20/21, 2013)