Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve - agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija. Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove ‘zona komfora’ ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podreti svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju. Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uoblčenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, ‘vidljivim’ i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne ‘sile s druge strane’, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile ‘otmu’, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.
Istoričari, sociolozi i antropolozi
imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma ‘magija’ i ljudi
(‘magova’, ‘čarobnjaka’, veštaca’ – u oba roda) koji su se njome bavili. Na
drugoj strani su ‘obični’ ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od
sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od
‘sredstava’ prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena
predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila
autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni
u žanrovske okvire tzv ‘epske fantastike’. U žanru se motiv ‘magije i
magova’ razvija samostalno, oslobođen ‘ozbiljnosti’ iskrenog verovanja, i
postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz
zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen,
odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na
funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (‘dajdžestirane’, ‘instantne’)
slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano
ponavljaju. Istinsko verovanje u ‘magiju i magove’ izmestilo
se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji
(literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim ‘role play’ i kompjuterskim
igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima
lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto “istinsko
verovanje u ‘magiju i magove’”); valjana epska fantastika, zauzvrat,
svakako ‘nosi’ sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do
spoznaje aluzija ili tzv ‘prenesenih značenja’.
U tradicionalnim tekstovima koji
mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor
ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao ‘zapisničar’) ili
autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko
prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli
na ‘divlju’ i ‘kontrolisanu’ već prema tome da li se određenim postupcima
(molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da
‘urade’ nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od
kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko
obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više,
formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih
predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim
spisima) obavljaju ‘stručnjaci’ magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote
tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom
nevidljivom toku-drugoj stvarnosti. Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i
umoljavanja natprirodni sila/entiteta ‘oblikuje’ izgled i ponašanje magova: oni
su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u
dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je
nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova
ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto
naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih
nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je
pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost,
učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od
jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od
bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su
mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali
kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).
Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog
univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo
(po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku,
poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom
a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao
sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, ‘pekao’
zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga
izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron
je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju
učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni,
zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći
i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu
maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez
većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima
‘prođu’) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako
neinventivne. Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv glavnotokovskom ‘bildungsromanu’
i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko
opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će
popuniti veliki broj stranica poslovičnih ‘trilogija’, ‘pentalogija’, ‘sekstologija’
itd itd jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele)
knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva
upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim
kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).
Ipak, pre ili kasnije, već prema
logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu
žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu “Zemljomorje”
Ursule le Gvin (1929-2018).
Istine i opreznosti radi valja reći
da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su
ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo
o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti
‘uzrok’ novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude
otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao
kuriozum.
Elem, Le Gvinova je sa
obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle
formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je
ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno
‘demokratizovan’. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i
ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za)
svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu ‘bildungsromana’
izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija ‘funkcioniše’ i masovno je
potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje
da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.
Nesporno je da je Le Gvin
svojom postavkom ‘profesionalnog’ razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči
ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je
itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje
čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i
kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima. Uspeh serijala o Zemljomorju
nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model ‘školskog obrazovanja’
čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji
podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane Roling (1965)
koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački,
savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na
prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano
izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih ‘začina’ (upotrebimo i
učeno ‘Conditio sine qua non’) fantastičnog.
[Začudno u epskoj fantastici, barem
po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i
razgranavalo – od čutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih
preterivanju ‘u ići i piću’, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi,
magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko
specijalizovanih magova (kao u hit romanu “Alhemizovana” Sen Lin Ju), od
magova koji mogu menjati oblik do onih koji ‘samo’ znaju standardizovane
formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]
Sledeći, pak, liniju ‘začudnog’ u
magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još
jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo,
u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i
funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ‘ozakonjena’! Konkretno, Artur
Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike
(ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn,
1907-1988) iz njenog ‘Zlatnog doba’ (koje je trajao u prve dve decenije
posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti
proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog
literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći
zakon glasi: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne
razlikuje se od magije”; prva dva zakona glase 1. Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže
da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i 2. Jedini način da se otkriju
granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.
Naravno, šta u trećem zakonu znači
‘izuzetno napredna’ zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih
dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na
postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka
izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti
efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo
se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana “Rat svetova”).
Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku
budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti
deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo
i u serijalima Knjige novog i Knjige dugog sunca velikog Džina
Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije
i čarobnjaka u duologiji “Kralj-Čarobnjak”. Vrlo specifičan tretman
magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta
(1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni
vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka
koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti
racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo
uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim
načinima magijskog ‘upravljanja’ svetom u kome žive. Animistička magija u Avatar
filmovima iako je ‘oslobođena’ tehnologije mnogo je dublja i delotvornija
od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o
Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom
brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć
prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona
im, kao prava, funkcionalna magija - pomaže.
Na kraju ovog kratkog (i ograničeno
informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske
i naučne fantastike, svuda oko nas, konatatujemo tek da su knjige, što
barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena,
neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate
- verovati).
(“Nova misao” 73/2026.)
0 komentara:
Постави коментар