GOSPODAR SNOVA U KOŠMARNOJ SADAŠNJOSTI – „Sendmen knjiga prva – preludijumi i nokturna“ scenariste Nila Gejmena i crtača Sema Kita, Majka Dringenberga i Malkolma Džounsa III; izdavač Čarobna knjiga, 2021.

 

Davne 1987.g. nazvala je Karen Berger, urednica u američkom strip gigantu „DC“ i lovac na talente u Engleskoj, Nila Gejmena, mladog strip scenaristu i pisca, i upitala ga da li je zainteresovan da piše mesečni strip serijal za „DC“. Gejmen je bio početnik sa tek jednim objavljenim stripom („Crna orhideja“) i sa mnoštvom ideja baziranih na recikliranju starih strip heroja. Sve te ideje propale su tokom prvog razgovora Karen i Nila u Londonu ali je pisac dobio zadatak sa stvori serijal o junaku koji će se zvati Sendmen (kako se zvao i jedan zaboravljeni strip lik sa kojim Gejmenov heroj nije imao nikakve veze). Mada je pristao Gejmen, kako sam kaže u pogovoru prve knjige sabranih Sendmenovih avantura (sa prvih osam epizoda), objavljenih u reprezentativnom izdanju „Čarobne knjige“, on jedva da je znao šta će se njegovom junaku dešavati i kuda će ga priča voditi. Labavo je osmislio prvi ciklus avantura od osam epizoda i sinopsis poslao Karen koja je dala „zeleno svetlo“ i rad na serijalu je počeo: najpre su traženi i nađeni crtači Sem Kit i Majk Dringenberg; prvi tušer je bio Malkolm Džounsa III (1959-1996). Sve ostalo je, kako se to kaže – istorija.

            Sendmen, poznat i kao Morfej ili Oniromant, bog je sna i jedan od sedam Svevremenih. Zbog rituala moćnih okultista on biva izvučen iz svog sveta i zatvoren u stakleni kavez. Njegovi tamničari u stvari su želeli da zarobe samu Smrt ali im se plan izjalovio tako da isprva ne znaju šta će sa Sendmenom. Tokom 70 godina zatočeništva Sendmen živi bez hrane i vode ali ne stari dok njegovog prvog tamničara zamenjuje njegov sin, manje energičan i spretan. Koristeći se nepažnjom čuvara Sendmen uspeva da pobegne. Kako bi obnovio svoje snage potrebno mu je da u posed vrati instrumente svoje moći (vrećicu praha, masku, rubin). Zato, nakon što se osveti svojim tamničarima on kreće u potragu za ovim predmetima kroz savremenu Ameriku ali će morati da siđe i u Pakao i sretne se sa samim Luciferom. Ipak, najviše problema zadaće mu Doktor Di (ili Doktor Sudbina), begunac iz ludnice u Arkamu, koji je potčinio rubin svojim namerama da osvoji svet i otera ga u kolektivno ludilo. Sendmen uspeva u nameri da ponovo postane snažan bog, usput spasavajući svet i odlazi u Pariz da se sretne sa mlađanom sestrom koja je - Smrt. Porodični susret ne prolazi bez trzavica ali i uvažavanja pa Sendmen polako odlazi u nove avanture...

            Gejmen nije stvorio strip o besprekornom junaku sa supermoćima. Njegov Sendmen ima svoje slabosti, dileme i mane baš kao što ni svet sadašnjice nije crno-beo; isto takvi su i svetovi izvan naše realnosti kojim se kreću Svevremeni te svakovrsni demoni i druga bića. Ovakvo relativizovanje okruženja dozvoljava da ga čitaoci različito doživljavaju što pojačava uverljivost priča. Gejmen realan svet naseljava i svakovrsnim ikonografski prepoznatljivom elementima – od pop kulture i muzike (Sendmen i Smrt liče na raščupane klince ljubitelje gotik roka) do već postojećih likova iz drugih DC stripova (Džon Konstantin, Liga Pravde Amerike, Betmen...). Autor, dakle, gradi novu, sopstvenu, vrlo specifičnu „stvarnost“ koja je zavodljiva mešavina originalnih ideja ali i svakovrsnih pačvork elemenata uzetih iz realnosti, mitologije, umetnosti. I vizuelni lik stripa je adekvatno „neurotičan“, sa neobičnim rakursima, izobličenim kvadratima i psihodelično-haotično konstruisanim tablama. U svakom slučaju, Gejmenov „recept“ naišao je na široko odobravanje mnoštva čitalaca kao i kritičara i stručne javnosti i preporučio ga kao visprenog strip scenaristu (što je on potom više puta potvrdio). „Sendmen“ je postao primer za ugled drugim strip stvaraocima, posebno onima sa manje talenta koji su pokušavali da ga kopiraju, naravno bezuspešno. I dok su se drugi ugledali na njega Gejmen je svakom novom epizodom širio svoje vizije gradeći sve čudesnije priče. Zahvaljujući nespornoj izuzetnosti i popularnosti ovom serijalu je dopušteno da se slobodno razvija u inače rigidnim okvirima korporacijskog stripa kome je, kako bi se širio i uvećavao profit, potrebna „sveža krv“ koja donosi nove ideje i obnavlja posustale, vulgarizovane šablone.

            Rečju, prvi tom „Sendmena“ uvod je u strip serijal koji je utirao nove puteve u razvoju stripa i zaslužio status savremenog strip klasika, što ga svakako preporučuje pažnji stripoljubaca svih generacija.

            („Dnevnik“, 2022.)

DALJE OD PRETNJI - U NOVI SVET ili MODERNI SUPER HEROJI U SREDNJEM VEKU - „Marvel 1602“ Nila Gejmena, Endi Kjuberta i Rišara Izanova; izdavač „Čarobna knjiga“, 2019.

Marvelov univerzum super heroja nesporno spada u fenomene savremene masovne kulture druge polovine XX i prvih decenija XXI veka. Bez obzira koliko pojedini čitalac ili kritičar voleo ili ne taj stripski (poslednjih godina i filmski) univerzum, istine radi, mora priznati kako je u pitanju odista začudno zamešateljstvo. Za ovaj sud takođe je nevažno kako se došlo do ideje stvaranja univerzuma - a definitivno nije reč o nameri odnosno planskom radu već o pukoj improvizaciji kako bi se primamile nove generacije mladih stripoljubaca u svrhu čega su istorije junaka prepričavane i prilagođavane; reč je, dakle, o improvizaciji koja se „otrgla kontroli“ i nametnula kao princip rada. Bosovi Marvel kompanije su, vođeni računicom odnosno saldom prodaje, prihvatili manir gradnje univerzuma i njegovih stalnih prekrajanja i dopuna u nišama „paralelnih stvarnosti“. Među tim novim, uporednim verzijama jedna od intrigantnijih svakako je ona koju je, pod naslovom „Marvel 1602“, osmislio zapaženi žanrovski pisac Nil Gejmen (1960). Serija je originalno objavljivana 2003. i 2004. u osam svezaka a domaćim čitaocima je celokupno delo ponudila „Čarobna knjiga“ u reprezentativnoj tvrdoukoričenoj ediciji „Best of Marvel“ (u izmenjenom i poboljšanom dizajnu). Provereni strip scenarista (pre svega legendarnog serijala „Sendmen“ za konkurentsku kuću „DC“) uradio je nešto sasvim originalno: mnoštvo super heroja smestio je u alternativnu 1602. godinu u Englesku i doseljeničku koloniju u Americi. No, pošto je Gejmen sve osim rutinskog pisca, to „presađivanje“ super heroja nije ni malo formalno i šablonizovano. Svi junaci - osim Kapetana Amerike - rođeni su u dobu Elizabete I i stvorovi su svog doba (ma koliko čudni) pa, shodno tome, uopšte nemaju na pameti XX vek već pokušavaju da opstanu u svom „originalnom“ dobu. Tako je Nik Fjuri u 1602.g. Nikolas Fjuri šef bezbednosti kraljice dok je Doktor Strejndž dvorski vidar, Piter Parker je Fjurijev sluga-posilni (i nikako da ga ujede pauk), Derdevil je u ovom vremenu slepi trubadur, Doktor Dum je sada ambiciozni zlobnik Oto fon Dum, Magneto je Enrike, vrhovni španski inkvizitor; Karlos Ksavijer je, pak, Čarls Ksavijer, mentor X-mena koji su i u 1602.g. izopšteni od ljudi i sakupljeni u posebnu školu. Akteri serijala su i nova/stara Fantastična četvorka, Tor, Rid Ričards, Hulk, Džon Grej i drugi. Zaplet počinje vremenskim nepogodama koje mnoge navode na misao da počinje kraj sveta; naknadno se saznaje da je neuspelo smaknuće Kapetana Ameriku vratilo 400 godina unazad, u 1602. godinu, izazvavši pukotinu koja može da uništi univerzum. Sumnja na izazivača nevremena pada i na Virdžiniju Der, prvo dete rođeno u koloniji Roanok (što je istorijski tačno), koja može da menja svoj oblik (u grifona, lane, lava, konja...) a koju prati i štiti plavokosi Indijanac Rodžas koji je, u stvari, Kapetan Amerika. Ubistvo kraljice Elizabete I na vlast dovodi kralja Škotske Džejmsa VI koji je poznati mrzitelj svega čarobnjačkog/veštičijeg. Nakon avantura u kojima se letećim jedrenjakom oslobađaju zatočena Fantastična četvorka i X-meni, svi oni se upućuju što dalje od pretnji - u Novi svet gde će, koliko-toliko, razrešiti preostale dileme i naći svoj mir...

            Gejmen se kroz čitavu priču poigrava čitalačkom znatiželjom i očekivanjima. Njemu je jasno da će čitaoci pokušavati da otkriju ko je koji junak iz početnog Mervelovog univerzuma (dakle iz tzv „srebrnog doba stripa“ 1956-1970.g; mada Kapetan Amerika spada u tzv „zlatno doba stripa“ 1938-1956.). Kada tragaoci prepoznaju heroja neprestano će upoređivati „original“ i njegovu istorijsku kopiju (predaka). Ova igra je svakako jedno od težišta čitavog serijala a drugo je vanredno složena priča sa 30-tak junaka koji vode i zapliću povest utemeljenu na zaverama i ostvarivanjima interesa (preuzimanje vlasti i moći), sukobima između racionalno-pragmatičnog shvatanja-delanja i apartno-čudovišnog (magijskog i mitološkog) koje se u takvu koncepciju ne uklapa. Svoju ulogu imaju i obrasci dobrog „novog sveta“ kao antiteže lošem „starom svetu“ odnosno blaga i prastarih, tajnih učenja. Gejmen ne propušta da karikira poneku od situacija i herojskih osobina mada ostaje duboko poklonjen ljudima koji su ulepšali njegovo detinjstvo – Stenu Liju, Džeku Kirbiju i Stivu Ditku. Crtač Endi Kjubert, sin strip velikana Džoa Kjuberta, sugestivnim crtežom i dinamičnom montažom tabli daje adekvatan lik i oblik začudnom svetu, istovremeno raskošnom i zlokobnom. Bitnu ulogu u konačnom izgledu crteža imao je i kolorista Rišar Izanov koji je potencirao paletu intenzivnih boja odnosno kreator rustičnih naslovnica Skot Mekauen.

            Rečju, Marvelov serijal „1602“ ambiciozno je i vrlo prijatno osveženje u glamuroznom svetu kompanijskog komercijalnog stripa.

(„Dnevnik“, 2019.)

STILSKA VEŽBA IZ OČOVEČENJA - „Crna Orhideja“ Nila Gejmena i Dejva Mekina; izdavač „Darkwood“ 2015.

U šarolikim svetovima stripovskih super heroja verovatno najvažniji događaj (posle, naravno, samog stvaranja koncepta super junaka, krajem 1930-tih) desio se 1986. godine kada se pojavila nova, revolucionarna verzija Betmena u grafičkoj noveli „Povratku crnog viteza“ koju je stvorio Frenk Miler. Mada se, ne bez razloga, može ustvrditi da Betmen u osnovi nije super heroj već tek izuzetan čovek, time se ne obesmišljava osnovno Milerovo „poboljšanje“ čitavog koncepta - očovečavanje likova koji do tada nisu iza svojih šarenih kostima imali dušu. Miler je ispod crne ušate maske otkrio starog, ugojenog, pomalo razočaranog ratnika koji više ne veruje u ciljeve za koje se borio jer se svet oko njega nije popravio već, naprotiv, postao još lošiji i suroviji. Hvalospevi kritike i čitalaca potvrdili su da je Milerov potez bio pravi (on je ovu ideju pokušavao da „proturi“ još od 1979.g. kada je radio „Derdevila“ ali nije nailazio na podršku urednika a ni prodaja svezaka sa ovim herojem nije porasla). U svakom slučaju, bosovi „DC“ kompanije su, posle uspeha Milerovog Betmena prigrlili formulu koja donosi profit i dozvolili ostalim autorima da krenu u istom pravcu sa raznim super herojima (ovaj „recept“ odmah je iskopirala i konkurentska kompanija „Marvel“). Naravno, realizacija „direktive“ nije uvek donosila valjane rezultate ali je bilo i zaista uspešnih „stilskih vežbi iz očovečenja“. Jedna od takvih je i „Crna Orhideja“ scenariste Nila Gejmena i crtača Dejva Mekina koja se najpre pojavila u tri broja magazina „Vertigo“ krajem 1988. i početkom 1989.g. sveukupno na oko 150 stranica; ovu grafičku novelu kod nas je, u formatu strip albuma-knjige objavio agilni „Darkwood“ 2015. godine.

            Crna Orhideja je super heroina stvorena 1973. godine koja je svoj stripski život vodila sa promenjivim, uglavnom osrednjim uspehom obzirom da nikada nije izbila u prvu ligu heroja čija se imena i likovi pamte postajući deo ne samo stripovske nego i opšte (popularne) kulture. Nil Gejmen, mladi pisac u usponu, prekrojio je i dopunio osnovnu priču (u prvobitnoj postavci Orhidejina prošlost je bila potpuno nepoznata) dajući joj životnu punoću potcrtanu nekolikim pripovedačkim trikovima ali i nestandardnim, šokantnim postupcima. Elem, već na prvim stranicama Gejmenove verzije Crna Orhideja biva uhvaćena i razotkrivena na sastanku moćnog kriminalca a potom i smaknuta bez ikakvog zatvaranja u podrum i komplikovane zamke, što se inače uobičajeno dešava u stripovima koje je čitao tajanstveni „predsedavajući“ (kao i svi koji čitaju strip). Jer, tvrdi mafijaš, superljudi žive u svetu klišea koji nije primeren osamdesetim. I, Crnoj Orhideji se bez odlaganja puca u glavu a potom „predsedavajući“, pošto zna da je ona otporna na metke, spaljuje junakinju da bi, konačno, digao u vazduh čitav sprat oblakodera! Istovremeno se na drugom kraju grada, u staklenoj bašti, budi nova Crna Orhideja koja delimično ima sećanja svoje poginule sestre. Orhideja je rezultat ingenioznog eksperimenta (naučnika koji pokušava da spasi planetu Zemlju) u kome su spojeni geni čoveka (žene Suzan koju je ubio surovi muž kriminalac Karl) i biljke i tako stvoreno novo biće ljubičaste kože i očiju (sa frizurom koja podseća na onu filmske Frankenštajnove neveste) sposobno da leti i komuncira sa drugim biljkama i životinjama.

            Priča nadalje teče u tri paralelne linije: nova Crna Orhideja, posle koje se rađa i mlađa sestra Suzan, pokušava da otkrije svoju prošlost odnosno da se snađe u nepoznatom svetu; opsednuti Karl, pošto je izašao iz zatvora, saznaje da ima još Crnih Orhideja i želi da ih ubije ali, da bi se umilio šefu mafijaša, obaveštava ga o novim „cvetnim ženama“; mafijaš raspisuje nagradu za njihovo hvatanje. Crna Orhideja ne uspeva da se razabere u situaciji sve dok joj ne pomogne, ni manje ni više nego - Betmen upućujući je u ludnicu Arkam kod Otrovne Ajvi (koja služi kaznu pored Džokera, Dvostrukog lica, Šeširdžije i ostlalih nevaljalaca). Kad ova odbije da pomogne Orhideji Betmen je upućuje u močvare Luizijane, do Stvorenja iz močvare (odnosno Aleka Holanda). Stvorenje će Orhideji razotkriti mnoge tajne, pomoći joj da nađe otetu sestru i dati joj seme za nove bebe. Žene-biljke lete u Brazil, u džungle Amazona gde, u netaknutom raju sade seme. No, tu ih sustiže kaznena ekspedicija mafijaša i, nezavisno, Karl. Posle konačnog obračuna (koji se razrešava potpuno neočekivano) opasnosti više nema ali posle nekog vremena sestre priznaju sebi da žude za ljudskim okruženjem i vraćaju se u Gotam u nove avanture.

            Gejmen je u svoje delo upleo dobar deo „DC“ superheroja (Betmena u Milerovoj reinkarnaciji i Stvorenje iz močvari u „poboljšanoj“ verziji Alana Mura) stvarajući jedinstveni meta-svet koji je pogodna pozornica za raznorodne zaplete. Osnovna priča nije rutinski pravolinijska već se njeni delovi sklapaju iz kazivanja različitih junaka što joj, uz neizvesnost, daruje dodatnu uveljivost. Ovako ambiciozno postavljana priča dobila je izuzetno atraktivan vizuelni lik. Dejv Mekin je u potpunosti „razmahao“ svoj stil koji kombinjuje fotografije (retuširane i naknadno obojene) sa crtežima uz filmski dinamičnu montažu kvadrata i tabli odnosno intenzivni kolor posebno efektan kada se kontrapuntiraju mračni tonovi gradova i jasne boje Prirode.

            U konačnom svođenju utisaka, „Crna orhideja“ pruža zaista nesvakidašnji, nestandardni strip doživljaj. Znatiželjni ljubitelji 9. umetnosti na ovim stranicama se sreću sa nespornim i jasnim iskorakom iz rutine korporacijske strip zabave u pravcu umetnički relevantnijih sadržaja.

            („Dnevnik“, 2017.) 

DOK ČEKAMO SMAK SVETA ili IZUZETNO UMETNIČKO (STRIP) DELO - „Od signala do šuma“ Nila Gejmena i Dejva Mekina; izdavač „Darkwood“ 2012.

Strip je isprva zamišljen kao novi oblik industrijske zabave za široku publiku i kao takav je i realizovan uz pomoć „prigodnih“ sadržaja-priča i crteža. Nikakve ekstravagancije nalik umetnosti nisu bile poželjne pa su u tom smislu i usmeravani autori-izvođaći strip radova. No, jedinstveni spoj crteža i reči u kontinuiranom toku mamio je ambicioznije autore da se okušaju i van zadatih standarda. Osvajanje novih strip horizonata i sloboda bio je (i jeste) proces koji je umnogome nepredvidiv i zavisi bilo od pojedinaca jakog stvaralačkog integriteta i uticaja bilo od manjih ili većih grupa često generacijski bliskih autora. Nemali uticaj na promene imala je pojava takozvanih „one shot“ stripova - dakle stripova koji se stvaraju u samo jednoj priči, bez osmišljavanja serijala i mnoštva nastavaka; ova novina je bitno doprinela i formiranju kategorije „grafičke novele“ kao dela koje nije obavezno i najčešće ne pristaje na standarde komercijalnog stripa, od tematskih i crtačkih do onih vezanih za standardizovanje dužina epizode i albuma. Tako je u poslednjim decenijama XX veka 9. umetnost raširila lepezu svojih dometa u rasponu od sindikalno-korporacijskog preko alternativnog i andergraud do autorskog stripa. Čak i u tom krajnje šarolikom okruženju neretko se dešava da neko ostvarenje prijatno iznenadi pa čak i zapanji znatiželjnog čitaoca. Jedno od takvih dela je i album-grafička novela „Od signala do šuma“ za koji je proslavljeni žanrovski pisac Nil Gejmen pisao priču-scenario a Dejv Mekin joj podario izuzetan vizielni lik.

            Saradnja dvojice talentovanih umetnika sklonih iskušavanju okvira i krajnjih granica umetničkih formi i žanrova (odnosno njihovom ustrajnom prevažilaženju) započela je kratkim stripovima publikovanim u raznim alternativnim magazinima. Kako su se rezultati zajedničkog rada pokazali uspešnim i ambicije autora su rasle pa je u engleskom magazinu „Lice“ započeto objavljivanje nastavaka stripa „Od signala do šuma“ dugog gotovo 70 tabli. Već 1992. strip je odštampan kao album da bi, posle nekoliko izdanja, 2007.g. album-grafička novela bio obnovljen i dopunjen sa tri kratka stripa (kao uvod) odnosno svojevrsnim epilogom koji zaključuje „Od signala do šuma“. U ovom obliku knjiga stiže i do nas u izdanju  agilnog „Darkwooda“, 2012.g.

            Osnovna priča „Od signala...“ nije ni malo standardno stripovska: filmski reditelj saznaje da ima uznapredovali tumor i da mu ne preostaje više od nekoliko meseci života. On odbija da se leči, prekida kontakte sa prijateljima i povlači se u samoću. Suočen sa saznanjem o skorom kraju on, kako je to i do sada radio, zamišlja kako će izgledati njegov novi film koji neće imati vremena da snimi. Filmska priča dešava se 31. decembra 999. godine kada se svi seljani (čak i osuđenici) malog mesta u srednjoj Evropi, ostavivši kuće i imanja, penju na vrh brda da tamo sačekaju apokalipsu sveta u kome žive. Dve pripovedne linije, obe vezane za iščekivanje kraja, prepliću se a paralele između njih intrigantne su i neretko zapanjujuće. Režiser shvata da mora da zapisuje svoje zamisli i tako nastaje scenario „Apokatastaza“ koji će ostaviti svojoj prijateljici, filmskom producentu. Seljani koji iščekuju smak sveta poučeni hrušćanskim učenjem pokušavaju (ne previše uspešno) da osmisle, racionalizuju ono za šta su sigurni da će ih zadesiti. No, uprkos strahu od prikazanja četiri jahača apokalipse svet nije nestao, te noći niko nije umro - ali je, posle kratkotrajnog ublažavanja bolova, skončao režiser koga pronalazi komšija sa gornjeg sprata.

           Svojevrsni epilog priče, imenovan kao „Milenijum“, prati dešavanja nakom režiserove smrti, tišinu i zaborav posle kojih sledi podizanje interesovanja za njegova dela, retrospektive i kritička tumačenja koja su, kako producentkinja s gorčinom konstatuje, nevešta i pojednostavljena pa izneveravaju ono što je režiser stvarao. Bolest njene majke uverava je, da je, u jednom trenutku, uprkos svim lekovima i terapijama, smrt lakša i dostojanstvenija od življenja po svaku cenu.

            „Od signala do šuma“ svakako nije zabavna i vesela priča već seriozan pokušaj da se sagledaju krucijalne teme bolesti i smrti, ličnog i kolektivnog suočavanja sa takvom neminovnošću i da se u tom kontekstu odredi mesto čovekovog stvaralaštva kao načina da se prevaziđe sopstveni nestanak. Vizuelno oblikovanje tih dilema izvedeno je krajnje netipičnim strip sredstvima. Uz kolorne crteže, koji nisu ni stripovski koncipirani ni izvedeni, Mekin je ukomponovao fotografije koje je bojio ili od njih pravio kolaže. Kompozicije tabli nose jasne otiske Vorholovskih pop art manira (kombinovanje fotografija istog formata) uz „prisvajanje“ nekih nadrealističkih obrazaca ali i onih iz savremene masovne potrošačke kulture (plakati). Svojevrsna dopuna (ali i kontrapunkt) ovih zahvata su interludijumi između poglavlja u kojima se nižu naizgled nasumični-haotični tekstovi i ilustracije. Zbog ovakvo kondenzovanog i utiscima bogatog doživljaja sadržaj „Od signala...“ je teško paralelno pratiti odnosno nužno je vraćati se i iznova ili čitati ili razgledati table-slike a u svakom od tih sledećih uvida otkrivaju se nove pojedinosti i značenja.

            U konačnom sagledavanju „Od signala do šuma“ se otkriva kao izuzetno delo visokih umetničkim ambicija i dometa koje se sticajem srećnih okolnosti „izvedeno“ u stripu što nije nikakva mana već upravo prednost jer su nadahnuti umetnici u potpunosti iskoristili sve mogućnosti ove forme.

            („Dnevnik“, 2017.)

SLAB STRIP ROMAN „Nikadođija“ Nil Gejmen, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

Britanski pisac mlađe generacije, Nil Gejmen (1960), svetsku slavu stekao je scenarijima za strip serijal „Sendmen“, mitsko-fantazijsku sagu sa elementima horora. Paralelno sa radom na stripu (uz „Sendmena“ i serijal „Čudotvorac“ i crtani romani „Nasilni slučajevi“, „Crna orhideja“, „Signal za buku“, „Gospodin Panč“ i drugi), Gejmen piše i prozu za decu odnosno priče za odrasle koje okvirno pripadaju hororu (neke od ovih priča objavljene su u domaćim žanrovskim publikacijama, za razliku od „Sendmena“ koji je poznat samo uskom krugu poklonika). U tandemu sa popularnim Terijem Pračetom, Gejmen je 1990.g. napisao humoristički fantazi roman „Dobra znamenja“.

            Roman „Nikadođija“ iz 1996.g. fantazijska je priča u kojoj glavni junak iz savremenog Londona upada u alternativni, vanvremeni i tamo postaje ključni borac u borbi Dobra i Zla. On će se, sa grupom manje-više dobrih momaka, probiti do glavnog nevaljalca, jednog, začudo, anđela i, naravno, pobediti. Za nagradu će zatražiti da ga vrate u njegov svet u kome se, opet naravno, neće snaći pa će zaželeti, opet-opet naravno, da se vrati u podzemlje što mu se i ispunjava (a tamo je, pogađate, i potencijalna mu draga itd itd...) Sadržaj je, dakle, gotovo uvredljivo prepoznatljiv a Gejmen ga je upotrebio da ’oproba’ svoju ruku i uveri se da je sposoban da samostalno napiše roman. Rezultat je jedva prosečan, sa predvidivim situacijama i finalom. Samo u pojedinim epizodama autor uspeva da dočara bizarnost događanja, prevashodno kada se savremeni i podzemni London prepliću, ali je to premalo i preretko da bi držalo pažnju čitaoca. I poneka kreatura u priči uspeva da se izdigne iz proseka zahvaljujući, pre svega, aluziji na neki lik iz literature ili predanja. Gejmenov najjači adut jesu efektne poente na krajevima poglavlja odnosno neobavezni jezik pripovedanja. Svi pobrojani elementi i strategije već posle nekoliko pročitanih stranica podsetiće znatiželjnika na strip i navesti ga na zaključak da pred sobom ima proširenu verziju scenarija za crtani roman u kome priča i nije bog-zna-šta ali postoji šansa da crtež ’izvadi stvar’. Gejmen se ne libi ni zapadanja u čistu paraliterarnost, što su mu zamerali kritičari njegove proze, tako da na kraju dobijamo knjigu koju ćemo, obzirom na nevešto baratanje šablonima, vrlo brzo zaboraviti, upravo prema zakonu konfekcijske zabave svih oblika a koji glasi „konzumiraj-baci-kupi novu igračku-konzumiraj-baci...“ Ako je to bila Gejmenova namera – u njoj je potpuno uspeo. Njegovim poštovaocima, pak, preostaje da se vrate već pročitanim stripovima i pričama.

(1999)

KORALINA U ZEMLJI IZA VRATA

Prikaz romana «Koralina» Nila Gejmena

Izdavač: «Laguna» Beograd, 2003.

            Prošla, 2002.g. na žanrovskoj-horor literarnoj sceni prošla je u znaku Nila Gejmena (1960), britanskog pisca sa prebivalištem u SAD. Brojnim nagradama i slavom ovenčani scenarista nekolicine strip serijala, od kojih je najpoznatiji «Sendmen», i pisac zapaženih priča, konačno se, nakon nekoliko ne preterano dobrih pokušaja, nameće i kao romanopisac – «Američki bogovi» pokupili su nekoliko žanrovskih priznanja a isti je slučaj i sa kratkim romanom za sve uzraste «Koralina». Autor je knjigu pisao za svoju petogodišnju kći koja je, do trenutka njenog objavljivanja, napunila punih  15 godina. Početna ideja 'prostirala se' na desetak  a konačna verzija ima preko 150 strana i obogaćena je ilustracijama Dejva Mekina. Prethodno navedene činjenice o nastanku «Koraline», ma koliko se činile nebitnima, u stvari mogu biti dobar ključ za razumevanje nekih od slojeva knjige. Priča prati malenu Koralinu na letnjem raspustu; pošto su joj roditelji previše zaposleni, ona do mile volje istražuje kuću u koju su se upravo doselili. Na ovim pothvatima upoznaje bizarne susede (dve ostarele glumice i starca koji trenira orkestar miševa) kao i neuređeno dvorište i okolinu kuće. U stanu otkriva vrata koja nikuda ne vode jer je iza njih zid koji će, pak, u jednom trenu nestati, otkrivajući hodnik i stan gotovo isti kao njen. Koralina tamo zatiče svoje druge roditelje; oni imaju dugmad umesto očiju, strpljivi su i puni razumevanja i nude joj da ostane sa njima. Usamljena devojčica je u dilemi. Ali kada sazna da su joj 'prvi' roditelji nestali, počinje da sumnja u dobronamernost druge mame i rešava da oslobodi one prave.

Prateći razvoj avanture, čitalac zapaža nesigurnost, nedoumice i nedorađenost nekih ideja. Očito da je kostur zapleta popunjavan u dužem periodu i da su ambicije autora rasle. Primetna je i promena u tonu priče što je u vezi i sa, od kritičara zapaženim, pozivanjem na Kerolovu Alisu; osim pojave misterioznog mačka mudraca/pomoćnika primetne su i druge aluzije i varijacije Alisinih dogodovština u zemlji čudesa i iza ogledala. (Alisa, svojom i danas ingenioznom svežinom, očito inspiriše savremene pisce, setimo se uspelog romana «Automatska Alisa» Džefa Nuna; usput dodajmo kako početak «Koraline» poprilično podseća na Barkerov roman «Kradljivac vremena».) Gejmen ulaže poprilično napora da ispiše tečnu priču koja u sebi nosi nekoliko nivoa, od početnog, bizarno-zabavnog, preko artističkog poigravanja šablonima do krajnje filozofski nastrojenog. Sveukupno je ovo ambiciozan i pažnje vredan pokušaj da se, na temelju remek dela literature za velike i male, stvori nova priča. Ono što bi za obe knjige trebalo da je zajedničko je težište u začudnosti izmešanoj sa uvrnutim humorom i dvosmislenim mudrostima ali Gejmenova verzija je pojednostavljena – Koralinin izbor sasvim je predvidiv a dodatna objašnjenja demonske prirode druge majke i nisu naročito potrebna, čak su i kontraproduktivna. No, u produkciji konfekcijskih naslova, među kojima se pojavila, «Koralina» je dobrodošli izuzetak jer od čitalaca zahteva nestandardizovani intelektualni angažman koji biva nagrađen zanimljivim štivom.