OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA - Prikaz Ivane Milaković na sajtu Hronika mačijeg škrabala

 

Omanja detektivska priča (u stvari dve u jednoj), Ilija Bakić

Ovo je još jedno delo Ilije Bakića koje je napisano pre 30 godina, a objavljeno tek nedavno. I, kao što je kod Bakića često slučaj, vodi nas u sumornu budućnost, nakon ekološke katastrofe, a ovog puta sve je smešteno u prenatrpane gradove koji plutaju okeanom (jer jedino tamo i dalje može da se nekako živi). Bogataši žive bogataški, a ostali se snalaze kako znaju i umeju, uključujući protagonistu, inspektora za otpadne vode sa jeftino kupljenom diplomom koji sanja o nečemu boljem, pa u pokušajima da to dostigne povremeno poseže i za nezakonitim sredstvima. I deluje kao da bi možda do boljeg i mogao da dođe, ako iskoristi nedavno dobijenu privremenu dozvolu za istragu ubistva i proslavi se rešavanjem slučaja u kome su pronađeni delovi tela po svoj prilici nezakonito modifikovanog ljudskog bića (čitaj: mašine za ubijanje). Naravno da to ne ide tako lako (a ni naš junak nije baš najsposobniji ni najpametniji).

Paralelno sa tom pričom, pratimo i detektivsku seriju koju protagonista obožava (pa nas to, na neki način, čak i uvlači u njegov život, odnosno, zajedno sa njim pratimo fiktivnog inspektora koji i najzamršeniji slučaj uspešno reši). Samo što naš protagonista nije ni blizu toliko uspešan (i nije neki spojler)…

Ovaj roman je parodija na palp; čak je i štampan u dva stupca, na 66 strana, baš kao nekadašnji roto-romani kod nas, sa sve ilustracijama. Što samo dodaje osećaju vraćanja u prošlost, dok osmatramo palpičnu (mada ne i sasvim nemoguću) budućnost. A parodičnost, to jest solidna doza humora, doprinosi tome da ovo delo ne bude baš previše mračno i mučno.

Ukratko, ako ste raspoloženi za dobru staru (starinsku, a futurističku?) zabavu, Omanja detektivska priča mogla bi da vam se dopadne. Meni jeste.

 

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2026/01/04/procitano-u-decembru-2025-godine-deo-drugi-knjige/

 

 

ISTORIJA BEZ I - ILIJA BAKIĆ; Prikaz IVANA MILAKOVIĆ blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Nakon Tri oka u glavi, knjige eseja Ilije Bakića koja se bavi različitim aspektima naučne fantastike, u izdanju Niškog kulturnog centra stigla je i Istorija bez i, takođe eseji objavljivani tokom poslednje tri decenije. Zašto ne sve u jednoj knjizi? Iz praktičnih razloga: bilo bi preobimno, a za mnoge i preskupo.

Elem, nakon knjige koja se pozabavila različitim aspektima i pokretima u naučnoj fantastici, dobijamo knjigu čiji nam eseji nude nešto konkretnije: u prvom delu tu je petnaestak konkretnih autora (u ovom slučaju, stranih; ima Bakić i knjigu koja se bavi domaćim autorima, Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike, Solaris, 2024) koji su stvarali ili stvaraju u dvadesetom i dvadeset prvom veku, plus neka njihova dela, dok se u drugom delu razmatra tridesetak naučnofantastičnih knjiga nastalih u različitim epohama (tu su kako Herbert Džordž Vels i Džek London, tako i, recimo, Vilijem Gibson).

Sve te autore, kao i njihove knjige o kojima je pisano, možete da čitate i na srpskom (ili skoro sve, možda se nađe neki izuzetak). I, mala zanimljivost, Bakić se bavio knjigama koje su izdali manji izdavači, tako da tu nećete naići na (na primer) Lagunina izdanja kojih ima u svakoj knjižari, ali ćete saznati za neke vrlo interesantne naslove koji su vam možda promakli.

Sad, s obzirom na to da su svi ti eseji ranije objavljeni u različitim dnevnim novinama, magazinima, časopisima, ovde je bilo neophodno skraćivanje, a negde i izbacivanje dosta toga kako bi se izbegla ponavljanja (i opet ih tu i tamo ima, da tekst ne bi bio iskasapljen do besmisla); i tako, ako ste neke od tih tekstova ranije čitali (a vrlo verovatno jeste, ukoliko u štampi čitate o delima naučne fantastike), biće vam poznati, a opet, neće to biti baš ono čega se sećate. Što može da stvori zanimljiv osećaj.

A ako ništa od toga niste čitali ranije? Onda imate celu jednu knjigu za otkrivanje i uživanje u istom (pod pretpostavkom da vas naučna fantastika iole interesuje); negde ćete se složiti sa autorovim razmišljanjem i procenom, negde možda i nećete, ali svakako ćete dosta toga saznati i napraviti sebi spisak interesantnih knjiga za čitanje.

A onda sledi novo uživanje u čitanju…

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/11/21/istorija-bez-i-ilija-bakic/

 

 

 

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ, piše IVANA MILAKOVIĆ, blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Hronika mačjeg škrabala

Kraut ili saće, Ilija Bakić

 

Knjigu Kraut ili saće možete da posmatrate kao roman u četiri poglavlja-priče, ili, ako vam se više sviđa, kao četiri povezane priče o Jakopusu Krautu, pesniku, filozofu, lekaru i alhemičaru.

Jakopus Kraut je sve vreme u potrazi, pre svega duhovnoj (uzgred, ukoliko pročitate opis knjige na sajtu izdavača (Agora), ili na bilo kom sajtu koji je preneo opis sa sajta izdavača, naići ćete na poprilične spojlere (u smislu, Jakopus Kraut u priči/poglavlju traži, traži, a u opisu na sajtu izdavača saznate i šta je našao i kako se knjiga završava; što ne smeta svakom, ali ima ko ne voli takvu vrstu spojlera)).

Elem, Krautova potraga vodi ga širom Evrope (prema opisu, Evrope poznog srednjeg veka, ali s obzirom na to da susreće Kazanovu i grofa Sen Žermena, to je osamnaesti vek), po zabačenim ostrvima i nimalo zabačenim gradovima, po kamenjarima, katakombama, palatama… A sve u pokušaju da pronađe one najbitnije tajne, delom alhemičarske, delom mnogo više od toga.

Kao što rekoh, u suštini duhovna potraga. I to potraga koja ne prestaje kakvo god Krautovo stanje bilo, koliko god se puta razočarao zbog promašaja (da li je zaista promašaj?) ili užasnuo pronađenim, u kakvim god se okolnostima našao… Jer u potrazi je smisao, čak i više nego u nalaženju odgovora. Smisao života. Smisao svega. Svi tragamo, svesno ili ne.

A Kraut ne odustaje, i to je lepota ljudskog duha, kakve god inače manjkavosti pokazivao. Žeđ za znanjem i za spoznajom.

Knjiga je pisana starinskim jezikom; izmišljenim starinskim jezikom, koliko mogu da procenim (i što bi bilo sasvim u skladu sa Bakićevom sklonošću ka eksperimentisanju i poigravanju), a opet, sve se razume. I povuče vas u tu neku moguću prošlost, u potragu jednog čoveka i otkrića koja ga vode… Pa, videćete već.

Vredi pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/07/14/kraut-ili-sace-ilija-bakic/

 

 

FUNDAMENTALNI POSMATRAČ, PERFEKTNI PERFEKT - IVANA MILAKOVIĆ, sajt HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

Fundamentalni posmatrač, Ilija Bakić, bibliofilsko izdanje. Napisano pre tridesetak godina, objavljeno tek sad. Čini deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (istovremeno vrlo mračan i neverovatno duhovit; meni omiljen Bakićev roman) i Perfektni perfekt (nažalost, nisam ga još čitala).

U romanu pratimo Vektora, mutnog lika koji dospeva na svemirsku stanicu kod nenaseljene planete u nekakvoj svemirskoj bestragiji, i njegove bizarne susrete, pomalo kafkijanske, pomalo nalik na Golaća na urvini Strugackih, sa stanovnicima te stanice. I birokratijom. Mnogo zbunjujuće birokratije. I kroz te susrete naslućujemo da osvajanje svemira nije uopšte onako glamurozno kako to ljudi zamišljaju, da dosta nekadašnjih osvajača svemira završi tako po bestragijama bez ikakve perspektive; a istovremeno, naslućujemo i neobičnu subkulturu koja se razvija na toj stanici.

I tu je, naravno, sudar dva potpuno različita sveta.

I sve to kroz eksperimentalnu prozu, fragmente, slutnje, pripovedača ne uvek pri čistoj svesti, na mestu gde je čak i nešto obično podrazumevano poput kontinuiteta dovedeno pod znak pitanja.

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/03/procitano-u-januaru-2024-godine-deo-prvi/

Bibliofilsko izdanje, 30 godina nakon nastanka. Prethodno objavljeno 2013. godine u časopisu Unus Mundus br. 45. 2021. godine prvi put izašlo kao samostalno izdanje. Deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (meni omiljeno Bakićevo delo) i Fundamentalni posmatrač.

Od ta tri romana, Perfektni perfekt mi je bio najizazovniji za praćenje, zbog izrazito fragmentarne strukture, istovremenim dešavanjima na više nivoa (što fizičkih, što mentalnih), plus ubačenim likovnim elementima. Što je i bio cilj eksperimenta u ova tri romana: videti koliko daleko može da se ode sa eksperimentalnim tehnikama a da roman i dalje može da se prati.

(Eksperiment je definitivno uspeo, sva tri romana mogu da se prate bez problema, samo se treba navići)

Što se radnje tiče, isprva vam se čini da pratite zgode i nezgode nekoga na odsluženju obaveznog vojnog roka u staroj Jugoslaviji, sa sve nedostatkom higijene, požarstvima, birokratijom, vežbanjem na terenu, snalaženjem sa ovim i onim, pokušajima da se u sve to uklopi i pisanje… Međutim, kako roman odmiče, shvatate prvo da je to sa vojskom maaalko intenzivnije nego što biste očekivali, a zatim postaje jasno i da se radi o futurističkom društvu gde vojsku služe svi, i muškarci i žene, ne što ima rata, nego za svaki slučaj. I to služenje vojske traje od dvadesete do četrdesete godine života (ništa od navedenog nisu spojleri, ionako je stvar u eksperimentu). I naš nesrećni protagonista pokušava da se snađe u tome, a kao da se sve raspada, uključujući i njega samog…

Roman vredan pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/13/perfektni-perfekt-ilija-bakic/

 

 

 

Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank, Ilija Bakić - Ivana Milaković, blog Hronika mačjeg škrabala

 

Hronika mačjeg škrabala

Ivana Milaković – priče, inspiracija, knjige, pisanje…

Facebook

 Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank, Ilija Bakić, Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“. Brošura, da ne očekujete neko obimno delo. Eseji koje je Bakić tokom godina pisao o Gibsonu i kiberpanku, kako je sve to krenulo (silovito), ko se sve bavio kiberpankom i kako, koje su bile rekacije, kako se sve dalje razvijalo… Plus dosta toga vrlo konkretnog, kroz priču o Gibsonovim trilogijama, uključujući i onu najnoviju koja još uvek nije dovršena.

 

Vrlo informativno i interesantno, kako za ljubitelje kiberpanka, tako i za one koji se sa ovim podžanrom naučne fantastike još nisu upoznali, a zainteresovani su (ili će tek da se zainteresuju).

 

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/01/14/procitano-u-decembru-2023-godine/

 

 

Ljudska grla ili Levoruki - Ilija Bakić, prikaz Ivane Milaković na blogu Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u avgustu 2023. godine: Ljudska grla ili Levoruki, Ilija Bakić

Alternativna istorija u kojoj su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, zvuči poznato?

Sigurno da zvuči. To je najpopularnija tema alternativne istorije. Samo što Bakić to pretvara u nešto što do sada niste videli, i treba vam neko vreme da uopšte provalite da je to u pitanju.

Kreće sa nekakvom bitkom, protagonista je tu najobičniji mladi ratnik zvani Levoruki, i vi neko vreme niste sigurni o kom se periodu uopšte radi. Nešto kao srednjevekovno, samo što nije baš? A onda zaliči na knjige fantastike koje su neko vreme pred kraj prošlog veka bile baš popularne, one gde izgleda kao neko staro doba, a onda vidite da je zapravo naučna fantastika u pitanju, budućnost, ima tu svakakve tehnologije, samo što neki slojevi društva žive u siromaštvu i uslovima iz davno prošlih doba i o tehnološkom napretku pojma nemaju.

E, a onda krenu da se upliću i neki pojmovi koji vam i te kako zvuče poznato, kao što je svastika (Levoruki ne zna šta je svastika, video ju je, čuje da se pominje, ali o tome zapravo ništa ne zna). Ima tu još pojmova koji će vam i te kako zvučati poznato, a Levoruki, priprosti kovačev šegrt poslat u ugovorenu bitku između dvojice vlastelina, pojma nema šta su. Nije njegovo da zna. On samo pokušava da preživi, i da ni nakon bitke ne pokaže slabost, jer to ne bi valjalo. Ne bi mu se dobro pisalo nakon toga.

I tako polako ulazite u taj svet, saznajete šta se izdešavalo, kako su nacisti pobedili, šta je bilo sa ostalim narodima (naš narod uključujući), kako se sad živi, sklapate kockice… Dok nesrećnom Levorukom, pripadniku niže rase, kmetu, ništa od toga nije jasno. Niti pokušava da shvati. Njegovo je da sluša šta mu se kaže, da sluša kovača kome je šegrt, da sluša nadređene, dok vi slušate šta on sve ne zna, i sklapate kockice koje on nikako ne može da sklopi.

Neobičan stil, no, kad se priviknete, za razliku od Levorukog, sve vam je jasno.

Jasno vam je i da to ne može dobro da se završi po njega. Naročito ne kad ga, nakon što je silne nevolje nekako preživeo, pošalju u pohod u zonu uništenu atomskim bombama i radijacijom. U region koji će vam i te kako delovati poznato.

Ljudska grla ili Levoruki je verovatno najneobičnija alternativna istorija sa nacistima-pobednicima koju sam pročitala, pisana Bakićevim jedinstvenim stilom, oneobičena, i prosto vas vuče da zađete dublje u taj svet i otkrijete šta se tu dešava. A ima da se otkrije znatno više nego što sam pomenula, i fascinantno je.

I prosto vam bude žao, kad se završi, što nema još. Jer je toliko fascinantno za posmatranje dokle ljudska ludost i sumanuta opsesija životom i slavom predaka može da odvede.

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/09/20/procitano-u-avgustu-2023-godine-ljudska-grla-ili-levoruki-ilija-bakic/#more-6539

KA KRAJU SVETA, KSANDER - prikaz IVANE MILAKOVIĆ na blogu Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Na kraju sveta, Ksander, Ilija Bakić

I posle Ilije Bakića, Ilija Bakić!

I, uf, ovo nije bilo lako pročitati.

Ne zato što je knjiga naporna ili dosadna. Ništa te vrste. Nego je prethodna Bakićeva knjiga koju sam pročitala, Dvostav, potpuno ogoljenog stila, bez prideva (sve u skladu sa pričom), a ovde je stil sušta suprotnost. Poetski. Sa gomilom zareza koji vas svaki čas zaustavljaju u čitanju.

I vala vas poprilično uspore.

Pratimo priču i promišljanja Ksandera, osvajača zvanog Veliki (ne mora da vam se crta na koga je to aluzija, je l’ da?), rešenog da stigne do kraja sveta, i pređe tu krajnju granicu, ne bi li dokazao priče o svom, možebit, božanskom poreklu.

Dešavanja su često fantazmagorična.

Nisu nužno ispričana hronološkim redosledom.

Gubite se koliko i glavni junak.

Zastajkujete koliko i protagonista.

Koga sve to ne sprečava da neumoljivo osvaja dalje, ide dalje, i dalje, i dalje, koliko god stvari čudne postajale i u prostoru i u vremenu.

Da bi dospeo čak i do… Ali, da vam ne spojlujem sad.

Liči u nekoj meri na Bakićevu zbirku priča Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, ali nije isto, ni nastavak, ni bilo šta te vrste.

Dobijate i pseudoistorijsko, i avanturističko, i fantastiku, i roman o putovanju i potrazi… I jedno poprilično zanimljivo iskustvo.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/09/procitano-u-julu-2023-godine-na-kraju-sveta-ksander-ilija-bakic/

DVOSTAV - prikaz Ivane Milaković, blog Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Dvostav, Ilija Bakić

Dvostav je jedna veoma zabavna knjiga.

Prepuna crnog humora.

U prvom delu, posmatramo jedno totalitarističko društvo, veoma nalik na Orvelov roman 1984, ali našku varijantu, komunističku, sa ovih prostora. Prepunu birokratije, i iznenadnih vežbi, i zavrzlama koje nastaju kad činovnici očajnički pokušavaju da održe zvanični narativ… Da vam ne spojlujem sad.

Likovi nemaju imena; njihova imena su funkcije koje obavljaju. Administrator. Komesar. I sve tako. Sa sve bračnim drugaricama. Koje će u vreme plodnih dana hteti da obave svoju dužnost pokušaja pravljenja potomstva (jer društvu treba obezbediti nove naraštaje), a u međuvremenu nešto i nisu zainteresovane (na očaj svog bračnog druga).

Stil je u skladu sa pričom, ogoljen. Nema prideva. Sve teče brzo dok se nesrećnici sve više upetljavaju, i jasno vam je da tu ništa dobro ne može da se desi.

Ali pratite, delom zabavljeni, delom se prisećajući nekih ne lepih aspekata prošlosti sopstvene zemlje.

Ne, naravno da ovde nikad nije bilo bukvalno tako. Ni blizu. Ovo je taj sistem doveden do apsurda.

A opet, deluje tako poznato.

*

U drugom delu, pratimo jedno drugo totalitarističko društvo, opisano podjednako ogoljenim stilom, sa likovima koji nemaju imena, već su nazvani po funkcijama koje obavljaju.

Nije komunističko. Ali jeste, heh, napredno. Knjige više niko ne čita, jer nikome više nisu potrebne.

REPORT THIS AD

Odnosno, postoje oni koji i dalje osećaju potrebu za knjigama, ali čitanje nije dozvoljeno; umesto toga, knjige im budu iznajmljene pa im deklamuju svoj sadržaj, a oni treba dobro da ih paze i redovno hrane i ne zlostavljaju i tako to.

Kad nisu kod onih koji su ih iznajmili, knjige žive u oborima gde ih hrane i po potrebi leče (a povremeno i razmnožavaju), i čekaju da ih neko iznajmi. Ovo, uzgred budi rečeno, sasvim lepo funkcioniše kao bizarro fiction. Pa ako volite bizarro, moglo bi da vam se dopadne.

Naravno, knjige smeju da budu samo dozvoljenog sadržaja, i dobijamo nagoveštaje da su menjane tako da se uklope u poželjan narativ.

I naravno da i tu kreću zapetljancije… Bez srećnog kraja. I sa apsurdom odvrnutim na najjače.

Meni se dopalo. Kao i inače kod Bakićevih dela, ume da izazove nelagodu, ali to valjda i spada u osobine dobrih književnih dela: da vas navedu da preispitujete svet oko sebe i pitate se kuda to sve ide i šta da radite da ne ode sve u… Eh. Upotrebite izraz po želji.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/07/procitano-u-julu-2023-godine-dvostav-ilija-bakic/

TRI OKA U GLAVI - na blogu Hronika mačjeg škrabala Ivane Milaković

 

Pročitano u maju 2023. godine

Maj je bio solidan što se čitanja tiče, 8 knjiga (7 domaćih autora) i 1 strip.

Samo što sad ne mogu da se koncentrišem na čitanje uopšte, a, kao što vidite po datumu ovog posta, ni pisanje o pročitanom mi ne ide.

No, da krenemo redom… Tu i tamo možda bude poneki spojlerčić.

Slika koju vidite gore je za knjigu koju sam počela da čitam u aprilu, a završila je u maju: Tri oka u glavi. Autor je Ilija Bakić, a izdavač Niški kulturni centar. I, ukoliko čitate tekstove o naučnoj fantastici, ponešto od ovoga ste sigurno već videli, pošto su u knjizi sakupljeni eseji o različitim aspektima naučne fantastike koji su tokom tri decenije izlazili u različitim dnevnim listovima, magazinima i časopisima.

Kao i obično kad čitam ovakve knjige, bio je to blast from the past. Podsećanja na različita razmišljanja o naučnoj fantastici, rasprave, šta se gledalo i čitalo, o čemu se razgovaralo, kakva su predviđanja bila (kiberpank prop’o ili još nije, recimo)… A nevezano za taj lični deo, ukoliko vas naučna fantastika ili neki njen segment iole interesuje, u Tri oka u glavi ćete svakako naći nešto za sebe: ponešto od istorije podžanrova naučne fantastike, analize pojedinih segmenata (što ikonografije, poput vanzemaljaca, robota, ćelavih žena, genetske manipulacije… Što okruženja, poput prostranstava svemira (sa bitkama i ignorisanjem zakona fizike ili, pak, pokušajem da se naučnih činjenica pridržava koliko god je to moguće), šta-bi-bilo-kad-bi-bilo varijanti (alternativna istorija u kojoj su, na primer, nacisti pobedili), futurističkih pejzaža, ljudskih umova spojenih sa mašinama, distopija, postapokaliptične pustoši…).

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/06/17/procitano-u-maju-2023-godine/

'MAČJI SNOVI' IVANE MILAKOVIĆ

BAJKE I NASTAVCI 

Prva knjiga Ivane Milaković, pod naslovom „Mačji snovi“, sadrži 25 proza u rasponu od minijatura (’kratkih’ par pasusa/dijaloga) do priča (ne dužih od 10-tak strana). Opredeljenje za kratku formu zahtevalo je od spisateljice visok stepen samodiscipline odnosno ’racionalisanog’ pripovedanja što je zahtev kome ne mogu da odgovore ni mnogi autori sa dužom književnom praksom; ovaj cilj dodatno je otežan u vremenima kada je ’na ceni’ romaneskna raspisanost. Bez obzira na otežavajuće okolnosti Ivana Milaković je odlučila da se okuša u kratkoj prozi i u tome - uspela. Njene priče pažljivo su i precizno građene, tenzije su izbalansirane i dovedene do razrešenja u poslednjoj, udarnoj rečenici. Naravno, zadatim obimom nametnuta svedenost opisa i razvoja radnje sprečava upotrebu mnoštva literarnih i stilističkih ukrasa ali se autorka očito svesno odrekla ovih mogućnosti dajući prednost jasnoći, čitljivosti i efikasnosti izraza. Usredsređenost na osnovnu nit priče izazov je kako spisateljskoj domišljatosti tako i za samu konstrukciji prozne celine koja ne trpi rasplinutost ali ni izostavljanje bilo kog delića mozaika (jer se lako može desiti da slika ostane okrnjena i ’neupotrebljiva’). Priče u knjizi čitaju se brzo i lako, u njima nema praznina, ’praznog hoda’ i nedoumica što samo potvrđuje da je spisateljica uspešno obavila zadatke koje je sebi postavila.

            „Mačji snovi“ podeljeni su, stranicom na kojoj je senka krilate mačke, u dve celine; podela nije ni slučajna niti samo vizuelna već je tematska i potpuno (smisaono) opravdana. U prvom delu-segmentu čitalac se susreće sa pričama iz različitih vremena (od pseudo-prošlosti do pogodbene sadašnjosti ili budućnosti), sa raznorodnim zapletima i raspletima. Dva zajednička imenioca ovako šarolikoj skupini jesu junakinje - najčešće devojčice - na ovaj ili onaj način izdvojene/izopštene iz uobičajene/normalne sredine (zbog svojih fizičkih ili psihičkih mana/neprilagođenosti) i fantastički/natprirodni elemenat koji se pojavljuje kao način za izlazak/bekstvo iz klopki svakodnevice. Problemi socijalizacije i (ne)pripadanja zajednici odnosno situacije u kojima grupa ne pokazuje nikakvu fleksibilnost i odbacuje mlade jedinke koje se razlikuje, kulmuniraju u trenucima otvorenog sukoba sa većinom ili u bekstvu osetljive, ranjive i žigom različitosti povređenog mladog bića. U takvim slučajevima odlazak u svetove mašte ili druženje sa izmišljenim prijateljima jesi načini kompenzovanja odbačenosti i samopotvrđivanja u drugačijem; u pričama o odrastanju fantastično postoji samo u očima posmatrača dok je sasvim ’realna’ za one koji su je izgradili kao odbrambeni mehanizam. Preplitanje dva ’koncepta’ tanano je i granice između njih umeju da se izgube/izbrišu. Tako je i sa osnovnim emotivnim predznacima: ono što je lepo za jedne za druge je ružno, strašno i veselo, prijatno i bolno lako menjaju mesta što, u krajnjem, zavisi od pozicija aktera u životu/pričama.

            Drugi segment knjige donosi znanu ali uvek zanimljivu i intrigantnu stilsku vežbu novog ispisivanja poznatih bajki. Stvarane kao poučne priče za mlade, u kojima se oni podučavaju osnovnim etičkim vrednostima zajednice/plemena/naroda ali i bazičnim životnim odnosima, bajke su kroz vekove dograđivane i menjane prateći civilizacijske promene. U njima ima ’svega po malo’: ljubavi i mržnje, pravde i zločina, smeha i straha, tajni i objašnjenja; rečju, ove priče nisu uvek prijatne ali nisu ni potpuno ’mračne’. To što ih danas doživljavamo kao prijatne i zašećerene posledica je buržoasko-malograđanskih zabrana i sveopšte ’diznifikacije’. No, po strani od masovno poizvedenih lepih bajki, one postoje u svojim originalnim oblicima a mnogi pisci su se okušavali u stvaranju novih bajki odnosno dopuni i prepravkama starih. U svakom slučaju, ovakva rabota uvek je izazovna za autora i čitaoce jer nudi mogućnosti ’unošenja/učitavanja’ novih značenja, vrednosnih relativizovanja i ’izvrtanja’ pouka. Ivana Milaković je svoje verzije bajki o Crvenkapi, Pepeljugi, Snežani, Ivici i Marici, Maloj sireni, Lepotici i zveri ispisivala iz pozicija poznavaoca savremene popularne kulture i žanrovskih sadržaja (sa težištem na hororu), ne libeći se da, zarad potpunog poigravanja, obilno koristi sarkazam i grotesku. Otuda su njene veselo-mračne verzije poznatih bajki dopunjene modernim iskustvima npr. priča o vampirima ili crtanih filmova, sa puno karikiranja i apsurdnog u zaključcima/poukama. U konačnom sagledavanju knjige, čitalac će zapaziti da priče iz oba segmenta čine celinu: priče iz prvog dela knjige samo su nastavak bajki koje su sakupljene na kraju zbirke; dok su u novoispisanim bajkama matrice jasne, pričama u prvom delu uzori su teže prepoznatljivi jer su različito razvijani i dopisivani.

            „Mačji snovi“ Ivane Milaković bez ikakve sumnje najavljuju talentovanu i visprenu spisateljicu čiji rad i razvoj treba pratiti.