Kaže naš narod „Nikad
nije bilo da nekako nije bilo“.
E pa
- baš ovako nikada nije bilo.
Ovo
je svetski (globalni) istorijski događaj. Posle koga ništa neće biti isto.
Ako
nekome i treba dokaz evo jednog - svim deklamatorima usta su puna velikih reči:
od Života i Smrti preko Ljudskih i Ustavnih prava, Istina i Laži, Slobode
kretanja do Prava na šetanje kućnih ljubimaca.
Ima
tu i finesa - Vanredno stanje („stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen
opstanak države ili građana, a posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika
i pretnji bezbednosti“ što je tek na korak od ratnog stanja) i Vanredna situacija
nisu isti zakonski pojmovi ali ih TV i Internet govornici blaženo brkaju.
Svakako (iz)vanredno jeste ali koliko?
Vojska
je na ulicama i granicama ali komandanti nisu u vojnim uniformama. Zašto? Zar se ne borimo protiv nevidljivog neprijatelja?
On je svuda ali ga ne vidimo pa smatramo da možemo sebi da dozvolimo opuštenu
varijantu, ono kao „lep je dan“, „neće
mene“, „lažu nas“. Na to se dodaje slavni nam nacionalni ponos i inat - „nama ni bombe ništa nisu mogle“, „ko sme
meni da zabrani“, „ja imam prava“, „nemaju oni pojma kako se to radi - da su
mene pitali rekao bih im kako treba“ - koji se drčno a anonimno širi tzv
„društvenim mrežama“ kojima ribare nedorasli, neiživljeni, zlobni... I - nikom
ništa. Jeste vanredno stanje ali - reči su jeftine i ništa ne vrede niti znače.
Istina, nije ovo samo naš specijalitet, patologije ima svuda; ne zna se još
uvek kako je prošla zaražena žena uhapšena u Vuhanu jer je pljuvala na dugmiće
u liftu. Slučajeva namernog pljuvanja bilo je i u demokratskoj Evropi i
liberalnoj Americi.
Ali, u
Evro-Amer-centričnom svetu sve oko korone nije doživljavano kao stanje koje
zahteva izuzetne mere (kad su se stvari otrgle kontoli bilo je kasno). Zašto? Zbog
ničim utemeljenog optimizma ili neverovanja da smak sveta stiže? Zar ovo nije
Apokalipsa? Ali barem „mala apokalipsa“?
Ljudi
vole velike i pompezne stvari. Veruju da propast sveta - ako ikada dođe - mora
da bude bučna, gromoglasna, da se od nje zatrese čitava planeta. To imponuje
megalomanskom doživljavanju sopstvenog značaja (kao vrste). Antropocentrizam se
hrani glupošću i kompleksom sopstvene veličine. Zar ćemo umesto u eksplozivnim
provalama lave ili u novom potopu, vihorima ili (bar) nuklearnoj kremaciju dugo
i bolno krepavati od visoke temperature, udaviti se u sopstvenim izbljuvcima, tela
iscrpljenog nekakvim virusima koji ne znaju ništa o ajpodima, limuzinama, modi,
glamuru? To je tako jadno, neelegantno, necivilizovano. Nedostojno vrhunca
evolucije, Pobednika Prirode i svih niskosti koje ona podrazumeva a Čovek XXI
veka s prezirom odbacuje; naravno, taj Čovek je Zapadnjak (otuda onaj
optužujući slogan „kineski virus“ što
znači nešto prljavo iz bednog dela sveta koji se drznulo da uprlja Evro-Amer Ubermenševe).
Ipak,
virus je, necivilizovan ali efikasan, preskočio sedam gora i mora i zavladao
svetom... Srušio je ili bacio na kolena skoro sve najsavršenije društvene i
ekonomske sisteme - manje ili veće demokratije, liberalne, neoliberalne ili
državne kapitalizme - i ubrao krvavi danak među jedinkama smekšanim luksuzom
ili bedom i lažno zaštićenim sistemima elitne medicine koja nema dovoljno
osnovnih zaštitnih sredstava. A nema ih jer kapital mora da se obrće a ne
zamrzava u zalihama maski, rukavica i respiratora. Zdravstvo, kao i
osiguravajuće društvo, računa da nikada svi klijenti neće odjednom imati
nezgodu i tražiti isplatu pa takvo šta ne predviđa u biznis planovima niti
objavljuje u završnim računima da ne bi uznemirilo javnost. Zato se ne treba
čuditi belosvetskim medicinskim sestrama koje od zaštitne opreme na sebi imaju
- kese za đubre. Zato se ne treba čuditi kolonama kamiona koje prevoze mrtve i
masovnim opelima. Uostalom, sve je ovo viđano kroz istoriju, boleštine su
kosile ljude i to je zapisano u Bibliji kao i u bezbrojnim knjigama. I tada su
mali ljudi stradali a bogati se sklanjali, zatvarali u dvorce i čekali da
pošast prođe (i pričali 100 priča kao u „Dekameronu“). O tim stradanjima čulo
bi se i pročitalo sa zadrškom jer su vesti sporo putovale a oni do kojih su
stizali bili su nepoverljivi i ne mnogo zabrinuti jer se to događa nekome
drugom. Korona je prva pošast koja je
udarila široko i čiji se put i razvoj, zahvaljujući modernoj tehnologiji, može
pratiti u realnom vremenu, od početka (i famozne supe do šišmiša; kobre su
oslobođene sumnje) do njenog kraja-zamiranja. Samo što to niće biti kraj je
istoga nema (uostalom, svaki kraj je novi početak). Posle korone ništa neće
biti isto ako ljudi globalno nešto nauče - mada je to malo verovatno jer
idealni spoj potrošačkog mentaliteta i obrta kapitala nije lako uzdrmati. Nije
ih potresao ni globalni rast temperature, topljenje glečera, ni zapaljeni
Amazon, ni spržena Australija...
Kako će biti
dalje malo ko zna. Svi se uzdaju u stvaranje vakcine, u novu pobedu nad
Prirodom; a pobeda će se proslaviti novim hedonističkim perverzijama za moćne
sa čije trpeze će nešto pasti i među običnu raju. I tako će se stvari u
blaženom neznanju i bezobraznoj nezainteresovanosti kotrljati do novog virusa
ili potopa, temljotresa, super-vulkana ili suše ili najezde mutiranih
skakavaca, pčela ubica... Majka Gea će ili naučiti smernosti svoju najmlađu decu
ili će propasti pod njihovim terorom.
Oni koji čitaju
naučnu fantastiku o Apokalipsi sve znaju iz bezbroj knjiga. U toj se tački
Hrišćanstvo i Naučna fantastika susreću; istina, potom se, kad predviđaju
posledice Apokalipse, opet se razilaze. Naučna fantastika nimalo nije
optimistički nastrojena. Malo toga je ostalo posle Londonove „Skerletne kuge“
kao ni posle bezbrojnih atomskih apokalipsi ili naučnih ludiranja (Vonegatova
„Kolevka za macu“). Uostalom, virusi kao krajnje efikasni organizmi nikome ne praštaju:
svako iole pismeniji zna da su Marsovce u Velsovom „Ratu svetova“ ubili virusi
i bakterije a ne vojska. Epidemije se rešavaju samo radiklnim merama - u romanu
„Svetski rat Z“ samo je komunistička Severna Koreja rešila problem
„zombifikacije“ tako što je svim državljanima povadila zube pa ih potrpala u
podzemne bunkere - i oni su ima šanse da prežive! Civlizovani demokrati tu
šansu nisu imali. U Pekićevom „Besnilu“ razmatra se nuklearna kremacija Londona
kao legla zaraze. „Tako mu je to“
rekao bi Kurt Vonegat.
Sve
to se mota po ovdašnjim fantastičarskim glavama smeštenim između četiri zida
dok s druge strane vreba virus a vlada policijski čas. Naravno, oni koji u sve
to ne veruju šetkaju uokolo i misle da su hrabri a zaboravljaju da pored
junaštva postoji i čojstvo po kome moraš druge da čuvaš od - sebe. U svakom
slučaju za njih ne važi ni „Dome, slatki
dome“ ni „Moja kućica - moja
slobodica“.
Naravno,
klincima je prvi dom u virtuelnim svetovima, ovaj fizički sada ih guši više
nego obično jer je prenaseljen stalno prisutnim roditeljima kojima firme ne
rade ili oni „rade od kuće“. Ni roditeljima nije lakše - moraju čitavog dana da
vaspitavaju decu. I još da gledaju supružnika i budu mu „na meti“. Pošto se
entuzijazam prvih slobodnih dana istrošio na produžena spavanja, velika
spremanja i male popravke ostaje još vremena koje treba popuniti - ali kako?
Napolju se ne sme, unutra je svako svakome na putu. Nervoza i dosada rastu. Da
li je rešenje bekstvo u TV programe i Internet? Dakle bekstvo izvan svog života.
Za koji tvrdimo da nam je važan. Ili, ipak, nije? Jer, što bi onomad rekli „Volim i
ja pozorište - ali ne u svojoj kući!“
Kraja
i rešenja - za sada nema. Dakle: „Nastaviće
se...“
(u neznatno skraćenoj verziji objavljeno u "Dnevniku")
0 komentara:
Постави коментар