Brus Sterling (1954) svrstan
je, polovinom 1980-tih, u članku „Vodič za postmodernizam“ M. Svonvika,
u prvu liniji kiber-pank ’revolveraša’ uz V. Gibsona, R, Rukera, L.
Šinera, L. Šeparda i ostale saborce. Ipak, pored ’čistog’ kiber-panka
u pričama i romanima, te (baš kao što su se muzičari, koju godinu ranije,
borili protiv korporacijski ušminkanog rok’n’rola) ljutih
revolucionarno-anarho-pank razračunavanja sa zastarelim SF shvatanjima, objavljivanih pod pseudonimom Vinsent Omniaveritas,
u samizdat fanzinu „Jeftina istina“ (fotokopiranom i za dalje
umnožavanje otvorenom), Sterling se, za razliku od nekrunisanog pape
pokreta Gibsona, često poigravao i ne-pank temama, odnosno okušavao i u
drugim SF temama-interesovanjima i ikonografskim arsenalima, što mu je
donelo ocenu (u pomenutom Svonvikovom članku) ’kameleona’ koji je
„zadržao boju i uzbuđenje kiber-panka ali je i prešao u nešto novo“. Taj
novi kvalitet vidljiv je u pričama uronjenim barem jednim delom u kiber-pank,
kakva je neobuzdana igrarija „Mocart sa reflektujućim naočarima“ (u
saradnju sa L. Šinerom), „Crvena zvezda, zimska putovanja“ (sa ukusom
stim-panka pisana u saradnji V. Gibsonom), „Zeleni dani u Bruneji“ kao
opozit sveopštoj virtuelnoj povezanosti sveta; u „Kraljica Cikada“
istražuje drugačije načine organizovanja ljudske zajednice a ‘nekako (ili)
negde između’ su borhesovski zavodljiva „Večera u Audogastu“,
fantazmagorijska „Mala prodavnica čarolija“, intrigantno variranje teme
kontakna i komunikacije sa alijenima u „Roju“.
(Napomena: sve pomenute priče
prevedene su na srpski i hrvatsko-srpski u časopisima „Sirius“, „Alef“ i SF
almanahu „Monolit“).
Roman „Ostrva u mreži“, koji
je originalno objavljen 1988.g. a kod nas se pojavio u izdanju “Znaka
Sagite” iz Beograda, 1996, nosi u sebi brojne kiber-pank
karakteristike ali i koncepte ’humanista’ (SF pravca suprotstavljenog kiber-pankerima)
o poštovanju književnih vrednosti. Priča se odvija u prvoj polovini sledećeg
(dakle ovog našeg tekućeg XXI) veka i prati pokušaj mladog bračnog para
da nađe mesto u svom okruženju, kompaniji koja funkcioniše po principima
ljudske solidarnosti i demokratije. Put ka uspehu vodi iz Amerike u
nesigurnost Grenade, Singapura i pakao Afrike, kroz, za
ceo svet, prelomne događaje. Visoka tenzija zadatka i neodoljiv zov ambicija,
želja za dokazivanjem, uništiće zajednicu dva bića koja više ne dele iste ideje
(ili bar nisu spremna na jednako žrtvovanje za njih). Bračna drama i kasnije putešestvije
junakinje (jer ona ostaje u igri), kako radnja odmiče, svode se na krokije
emocija, pre svega onih osnovnih (strah za sopstvenu egzistenciju), a u prvi
plan izbija Sterlingova opčinjenost okruženjem – socio-političkom
strukturom i funkcionisanjem sveta. Junakinja je najčešće u pasivnom položaju
spram dešavanja koja je vode na rub njenog poimanja života (jer ju je američko
blagostanje razmazilo), te je na delu svojevrsno rastakanje njene ličnosti; no,
ponegde su vidljive praznine u opisima (npr. njenog dugog tamnovanja i
kulturološkog šoka izazvanog boravkom u Africi). Objašnjenje ovih
propusta može biti i tadašnji Sterlingov stav da je SF „u osnovi
scena a zaplet tu samo smeta“.
Sterlingov interes za
’scenu’ je i profesionalan, obzirom da je on diplomirani novinar sa priličnim
iskustvom u struci i poznavanjem kako dešavanja koja dolaze na naslovne strane
novina tako i onih naizgled malih ali uticajnih pokreta u pozadini. Ispitivanja
globalnih aspekata politike i tehnologije u „Ostrvima...“ (koja su
dobila nagradu „John Campbell Memorial“) funkcionišu bez većih teškoća
(čak i živi Istočni, socijalistički blok ne liči na samog sebe tj. uklopljen je
u ostatak sveta, tako da ova Sterlingova pogrešna postavka ’bode oči’
ali ne previše). Sterlingov svet je podeljen na izuzetno bogate (s obe
strane zakona) i nepregledne mase ljudi osuđenih na krajnju bedu u
koncentracionim logorima Afrike. Mreža komunikacija obavija planetu u
skladu sa podelom moći, ostrva su prostori koje mreža ne pokriva i stoga ih
faktički isključuje iz prometa informacija/kapitala. Nasuprot afričkih
militantnih država je prevrtljiva vlast Beča, naslednika Ujedinjenih
nacija (u kome je postignut sporazum o sveopštem razoružanju).
Multinacionalne kompanije su pravi vladari sveta koji po svojim potrebama
određuju šta je ispravno i moralno te glatko paktiraju i sa info-piratima.
Mnoštvo malih zajednica različitih uređenja, od marksističkih do
tradicionalističko zatvorenih, bori se za svoje pravo na egzistenciju. Uprkos
jeftinoj veštačkoj hrani u Trećem svetu se umire od gladi, lokalni
ratovi su svakodnevica kao i sveprisutni retro-virusi. Ekološka propast je na
dohvat ruke. Rečju, sem za manjinu svet nije ni malo gostoljubivo mesto.
U svojoj kreaciji budućnosti Sterling
je pošao od vojno-političkih doktrina SAD koje su u to vreme bile u
opticaju, od predviđenog globalnog rasta medija, ne previše poželjne
decentralizacije ekonomske moći i strategije „sukoba niskog intenziteta“,
na ograničenom prostoru i sa kontrolisanim snagama, kojima bi se rešavali
problemi interesnih sfera, obzirom na sve veće potrebe bogatih i ograničenost
prirodnih resursa smeštenih upravo u Trećem svetu. U pozadini slike bogate Amerike nazire
se dolazak novog doktrinarnog učenja Frensisa Fukojame o ’Kraju
istorije’ (prvi tekst o tzv. „Endizmu“ pojavio se 1989.g.). Kraj
istorije (ratova, bede, gladi) postojaće samo za one koji usvajaju principe
liberalne demokratije, kaže Fukojama, misleći, naravno, samo na one već
sada bogate i moćne toliko da od drugih otmu ono što im je potrrebno. Sterlingov
roman, pak, slika ono što propaganda prećutkuje, otkriva da blistava budućnost
jednih neće drugima doneti ništa više od poniženja i brisanja dostojanstva.
Upravo tu podelu na bogate s kraja istorije i one koje ta istorija itekako
‘bije po prstima’ nalazimo u noveli „Zeleni dani u Bruneji“ (originalno
objavljeno 1985. a kod nas u “Science Fiction almanah Monolit” 6,
izdavač Znak Sagite i L&M, Beograd, 1991.) koja liči na početak romana o državi koja
posle nestanka nafte smišlja nove načine življenja (kolektivni konformizam),
izolovana od globalne mreže, dok je junak, došavši iz tog, globalnog, sveta,
traga za ljubavu a nalazi samo pogubne intrige.
Dopalo se to nekima ili ne, bilo u
tzv ‘mejnstrim’ književnosti bilo u SF književnosti (a bilo ih je u oba
tabora; možda najpoznatiji protivnik kiber-panka u SF-u je bila Ursula
Le Gvin), tek, kiber-pank je vrlo brzo i pompezno zauzeo svoje mesto
na pozornici što popularne kulture što seriozne literature i teorije. Naravno,
oštrica prevrata otupela je u bezbrojnim komercijalnim vulgarizacijama
namenjenim masama željnim senzacija ali se činjenica da je otvoren novi
horizont u promišljanju budućnosti čiji su koreni bolno prepoznatljivi u našoj
sadašnjosti (beskrupuloznost multinacionalnih kompanija, produbljivanje jaza
između bogatih i širomašnih, prenaseljenost, besomučno tršenje resursa,
zanemarivanje znakova predstojeće ekološke katastrofe te, konačno, otvaranje
dveri virtuelnih realnosti i ulazak u svetove kiber-matrice i veštačke
inteligencije). Kiber-pank je ušao u žanr i bespovratno ga promenio.
Jedan od (naj)lakših načina za
prepoznavanje literarnih žanrova je kroz teme kojima se oni bave. Magijama i
vradžbinama bavi se epska fantastika, o budućnosti čoveka na Zemlji
i u svemiru piše naučna fantastika, o vampirima i zombijima horor.
Naravno, i glavnotokovskoj književnosti se dešavalo da ’baci oko’ na neku od
žanrovskih tema ali je to bio svojevrsni prestup jer ’ozbiljni’ autori uglavnom
nisu želeli (niti to i sada žele) da ulaze u zabrane žanrova pošto bi tako
nešto moglo da šteti njihovom ugledu kod publike i kritike. No, ono što je
jednom bio incident prestalo je da bude ekskluzivitet ili autorska
ekstravagancija; poslednjih decenija XX veka sve češće su se sretala
dela koja nisu ostajala u granicama lepe književnosti kao što su i žanrovski
pisci izlazili iz žanra i ’trošili’ iskustva glavnog toka. Ove knjige su
dovodile u nedoumicu konzumente i kritičare ali njihovi kvaliteti (i njihova
brojnost) nisu dozvoljavali da budu prećutane. Sterling je nastavljajući
da prati promene u tkivu žanra, u svom eseju iz sad već davne 1989. godine,
imenovao ovu pojavu kao ’slipstrim’ (za razliku od ’mejnstrima’ tj.
glavnotokovske literature); po njemu je slipstrim književnost s kraja XX
veka koja ’tera’ čitaoca da se oseća - ’čudno’. To je, piše Sterling,
proza "zbog koje se jednostavno osećate čudno; onako kako se osećate
živeći život u poznom dvadesetom veku". Mada je ovo krajnje
pogodbeno-neodređen termin, Sterling ga analizira ukazujući da je u
pitanju spoj iskustava žanrovske i glavnotokovske književnosti koji donosi dela
drugačijeg senzibiliteta u kojima su fantastika, ili nad-realno pa i
anti-realno, bitan činilac. Sterling izražava nadu da će slitstrim
zaživeti i doneti kvalitivno novu književnost. Mada Sterlingova
definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje naučne fantastike"
Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na živ proces koji
obeležava svetsku žanrovsku fantastiku s kraja XX veka. Tri decenije
kasnije bez ikakvog dvoumljenja može se reći da je Sterling bio
dalekovid i pronicljiv posmatrač dešavanja na literarnoj sceni jer slipstrim
ne samo da je opstao (mada se, zbog svoje raznorodnosti, nikada nije
’organizovao’ kao pokret) već se raširio na dobar deo produkcije koja se,
komercijalno, i dalje naziva žanrovska ili ozbiljna književnost.
Kiber-pank je (u najboljim
izdanjima) dodao novu viziju žanra, literarniju i bližu ‘mejnstrimu’. Dela kiberpankera
svojom atraktivnošću privukla su i slobodoumnije konzumente ‘ozbiljne
literature’ i tako pomogla piscima koji su, van žanrovskih zabrana, povremeno
pisali naučnu fantatiku (Kurt Vonegat, Tomas Pinčon, Donald Bartelmi,
Andžela Karter, Doris Lesing, Margaret Etvud). Novoizborena sloboda bacila
je svetlo na ta ‘prelazna’ dela pa je Sterling o ‘slipstrimu’
govorio i kao o prozi postmodernog senzibiliteta poznog dvadesetog veka koja
polazi od SF žanra, ali prevazilazi ili ignoriše njegove konvencije i
približava se književnosti glavnog toka. I potonji kritičari i teoretičari
prihvataju Sterlingovu kategoriju, zalažući se za drugačije čitanje i
vrednovanje ove literature. Kraj XX veka, dakle, barem na nivou naučne
fantastike prolazio je u znaku slipstrima, mada su uporedo pisane i
od ranije definisane ‘čiste’ žanrovske forme.
Opšte je uverenje da se naučna
fantastika bavi predviđanjima budućnošću; mada bi se takvom stavu moglo
štošta zameriti, nesumljivo je da naučna fantastika u svim pojavnim oblicima
(književnim, filmskim i stripovskim) ‘barata’ dešavanjima iz bliže i dalje
budućnosti. Poneki autori kakvi su npr. Žil Vern ili Artur Klark
u svojim delima opisali su određene pronalaske koji su se, par decenija
kasnije, obistinili/materijalizovali. Zbog svega toga nije nimalo čudno da se
od autora ovog žanra često traže odgovori na pitanje ‘šta će se desiti sutra
ili za koju godinu’; kako su, pak, upitani vrlo dobro obavešteni, upućeni u
tekuća dešavanja u politici i naukama, odgovore svakako trebaju ozbiljno
razmatrati. Takav je slučaj i sa Sterlingovim člankom o ‘liku stvari
koje dolaze’, koji je napisao povodom petogodišnjice napada na njujorške ‘kula bliznakinje’. Kako sam Sterling
kaže, on sasvim slobodno razmišlja o mogućim scenarijima dešavanja u bliskoj
budućnosti, u kontekstu napada i daje stepen verovatnoće mogućih scenarija.
Prva po (abecednom) redu je
mogućnost ponavljanja napada kakav je bio u tokijskom metrou 1995. godine sekte
Aum Šinrikio ‒ verovatnoća 15%. Kao i u slučaju napada od 11. septembra
2001. ili masovnog samoubistva u gvajanskom Džonstaunu 1978, u pitanju
su činovi nenormalnosti koji se ne mogu izbeći u bolesnim društvima.
Novi ‘hladni rat’ između
zemalja grupe G-8 i najsiromašnijih i najogorčenijih zemalja ‒
verovatnoća 15%. S jedne strane su
brojne paramilitarne, narkoterorističke organizacije i države disidenti iz
zapadnog sveta, posebno u Centralnoj Americi a s druge strane je
američko trošenje ogromnih para na razna ‘super’ oružja koje prati policijski
nadzor nad celokupnim stanovništvom (kakav su nekada ‘uživali’ samo crni
državljani SAD) i nestajenje opozicije što ostavlja mogućnost vlastima
za potpunu manipulaciju i stvaranje atmosfere opšte ugroženosti.
Varijanta koju je vreme uglavnom
obezvredilo je ona o „Trećem zalivskom ratu” po kojoj će se, posle brze
pobede u ‘Majci svih bitaka’, Amerikanci i saveznici povući iz Iraka
ostavljajući samo neke baze i lokalne policajce da srede stvari sa teroristima;
mada je ovoj varijanti (koja je računala sa tim da Buš neće dobiti drugi
mandat) Sterling dao 25% verovatnoće, tekući događaji su je opovrgli jer
koalicione snage će morati neslavno da pobegnu pred situacijom koju su izazvali
ali ne mogu da je kontrolišu.
Optimističkija verzija budućnosti ‒
verovatnoće 20% moguća je u dve varijante: prva predviđa novi Breton vuds
dogovor (onim iz 1944. godine formirani su Međunarodni monetarni fond i
Međunarodna banka za obnovu i razvoj); kao posledica globalnog Nju dila
u kome Rusija, Kina, Kuba, Vijetnam i ostali dugogodišnji otpadnici,
postaju delovi civilizovanog sveta, pokreću se velike ekonomske, zakonske i
ekološke reforme, odnosno ukidaju sve vrste barijera. Preostali otpadnici od
ovog ustrojstva, koje Sterling, za razliku od civilizovanih „realnih-pravih
ljudi”, naziva „ljudima bez vodovoda” živeće između praznih pretnji
i hitnih akcija pomoći. SAD će u ovakvom svetu biti svojevrsna lojalna
opozicija, što će reći da se neće previše mešati ali ni smetati procesima.
Druga varijanta je svojevrsno ponavljanje 1989, odnosno pada berlinskog zida.
U ovom slučaju bi talas demokratizacije i ‘baršunastih revolucija’
zahvatio i muslimanski svet koji u Zapadu više neće videti neprijatelja
već način života pun socijalne pravde, prava i solidarnosti. Zapadni
radikali koji se protive ovakvom scenariju i Alkaida postaće
svojevrsni saveznici.
U varijanta nazvanoj „Veliki
Afganistan” kolicione snage gube prljavi rat u kome se upotrebljavaju
sredstva masovnog uništenja; epizoda 11. septembra tek je prva u nizu
krvavih događaja koji kulminiraju poletanjem poslednjeg helikoptera zapadnjaka
sa ambasade u Saudijskoj Arabiji i molbama za sklapanje mira. Ova pobeda
Alkaide ima par podvarijanti koje mogu postajati samostalno ili u
kombinaciji. U jednoj se, zbog nespretnosti i bahatosti Amerikanaca,
raspada NATO carstvo (kao ranije Vašavski pakt). Bez zalivske
nafte američka ekonomija i vojska kolabiraju a na ulice izlaze da protestvuju
američke žene (kao što su to radile Ruskinje). Podvarijanta „Veliki
teror” predviđa nastajanje velike islamske mašine smrti koja će delovati
kao ona Crvenih Kmera i masovno uništavati ljudske živote jer način
života iz XII veka traži i populaciju na nivou XII veka.
Podvarijanta „Velikog Kalifata” predviđa, pošto Amerikanci i Jevreji
napuste svetu zemlju, stvaranje velike muslimanske zajednice u kojoj vladaju
šerijetsko pravo, pravda i tolerancija; Šiiti i Suniti su ponovo
ujedinjeni, nastupa novo ‘zlatno doba’ koje će nadmašiti ono Haruma
al Rašida. Verovatnoće ostvarenje neke ili svih ovih opcija je 10%.
Najmanju verovatnoću od samo 2%, Sterling
daje scenariju „Amerika u bunkerima” po kojoj novi teroristički napadi
izazivaju američku nuklearnu odmazdu. Izolacionizam, kao politički stav u Americi,
nikada nije prestao da postoji i mnogi ozbiljni teoretičari računaju na njegovu
moć; otuda Sterling razmatra neveliku ali realnu mogućnost da se Amerika
distancira od ostatka sveta i, ako zatreba, brani svoje interese i
nuklearnim projektilima koje bi slala svuda gde smatra da postoji neko ko je
ugrožava. Nešto bolje, sa verovatnoćom od 3%, stoji mogućnost „Još novih
neočekivanih karata” po kojoj je čovečanstvo definitivno pogubilo konce
svoje budućnosti pa napad na kule bliznakinje nije prekretnica jer se
svašta novoga može desiti: novi teroristički napadi nepoznatih grupa, udar
asteroida, nove vrste kuge ali i besplatno pivo ili inteligentna nano-genetska cigara za 5 centi; ovo, dakle, nije ni ‘doba
terora’ ni ‘doba slobode’ jer čovečanstvo više nema nikakvu kontrolu nad svojom
sudbinom niti je može povratiti.
I konačno, Sterling zadržava
zdravu dozu skepse i humora pa predviđa da postoji 10% verovatnoće da se ništa
od onoga o čemu je spekulisao neće desiti, priznajući time da je predviđanje
teška i nezahvalna rabota. Ipak, zanimljivo je pratiti njegovo promišljanje i
argumentaciju uz prisećanje na konstataciju Artura Klarka, napisanu u
predgovoru “2001: odiseja u svemiru” da će „istina biti neuporedivo
neobičnija (od piščeve/svačije mašte)”.
Brus Sterling je prešao put
od buntovnog kiber-panka, pokreta sposobnog da polovinom 1980-tih uzdrma
etabliranu naučnu fantastiku i u nju unese nove teme, novi duh i
drugačiju osećajnost, do etabliranog autora značajnog opusa koji je i dalje
vrlo aktivan na raznim literarnim i društvenim poljima. Uprkos Sterlingovom
ugledu i značaju, na srpski je preveden samo jedan njegov roman i par priča,
što svakako ne služi na čast ovdašnjim izdavačima. Istovremeno, Sterling je
sticajem životnih okolnosti redovan gost-rezident Srbije odnosno Beograda
ali to gotovo da nije zapaženo u krugovima stvaralaca i ljubitelja naučne
fantastike. Zbog svega navedenog nemalo je i vrlo prijatno iznenađenje
nedavna pojava knjižice (u minimalistički svedenoj opremi i vrlo sitnog teksta)
„Drevni inženjer“, u ediciji „Sam(a) svoj pokret“ izdavača Kulturnog
centra Beograd. Na 100-tinjak strana knjiga sadrži Sterlingovu priču
„Drevni inženjer“, u prevodu Jasmine Tešanović, odnosno njen
original uz prateće pogovore. Sama priča štampana je 2016. godine u godišnjoj
antologiji „Dvanaest sutrašnjica: vizionarske priče o bliskoj budućnosti
inspirisane sadašnjom tehnologijom“. No – i tu znatiželjni čitalac stiže do
drugog iznenađenja – Sterlingova priča uopšte nije kiber-pank već
je, precizno i sa pažljivo doziranim tenzijama, dinamično ispričana
alternativna istorija koja se dešava 145. godine nove ere i prati dogodovštine Julija
Glicija Atilija Vera, rimskog inženjera angažovanog na Tehnološkom
institutu u Taurunumu (današnji Zemun). Posle smrti učitelja a pre
nove raspodele vlasti, Ver dobija savet od brata da se vrati u rodni
kraj, u Augustu Taurinorum (Torino), pod izgovorom kako je namerio da se
tamo prikladno oženi. U Taurinorumu, posle teškog putovanja, zatiće
rasulo izazvano velikom zarazom pa sebe imenuje za Diktatora i započinje
obnovu i izgradnju naselja, boreći se sa materijalnim preprekama ali i
nesklonošću stanovnika da istinski prihvate njega i njegove planove. Sve vreme Ver
drži uza sebe Nebeski mehanizam sa Rodosa, poklon guvernera Taurunuma.
Taj analogni kompjuter kojim se mogu izračunati položaji planeta fascinantna je
sprava ali i duboko subverzivna jer praktično poriče postojanje bogova. Ver
će, u centralnom filozofskom dijalogu priče, taj fantastični mehanizam
predstaviti udovici starog gradonačelnika kao dokaz inženjerske i naučne
superiornosti što će naterati mahnitu ženu da dragocenu i bogohulnu kutiju baci
u reku...
Sterling je, za razliku od
saborca po peru V. Gibsona, i ranije bio otvoren za teme van kiber-pank
zabrana i za traganje po raznim prostornim i vremenskim koordinatama pa se i „Drevni
inženjer“ lako i prirodno uklapa u ovaj niz. Naravno, sem istorijskog
perioda i lokacija u ovoj priči verodostojno je i postojanje Nebeskog
mehanizma – astronomskog kalkulatora sa Antikitere otkrivenog davne
1901. godine u fizički neobnovljivom stanju sve dok se nije „umešala“ moderna
tehnologija - kompjuterizovana tomografija (CT sken). Mehanizam je u
vreme svog nastanka bio vesnik i nosilac novih ideja odnosno sasvim drugačijeg
pogleda na svet u odnosno na vladajući mitološko-božanski te simbol progresa
koji nailazi na nerazumevanje i otvoreni otpor uprkos očiglednih prednosti koje
njegovo korišćenje može doneti. Napredak, međutim, nije uvek ni lak ni
kontinuiran pa je trebalo da prođu vekovi dok zapadna civilizacija nije dorasla
do znanja koja su izgubljena u antici. Filozofski dijalog inženjera i
udovice-veštice, okruženih pukom željnim senzacije i skandala, uz manipulatore
koji stoje sa strane, nije samo slika i prilika davne prošlosti već, oživljen u
priči, vrlo neugodno podseća na jednako
banalne (a brutalne) situacije iz naše „civilizovane“ sadašnjosti. Ukazivanje
na ovu vremensku paralelu temelj je provokativnosti i subverzije Sterlingove
priče.
Rečju, „Drevni inženjer“
valjana je, suptilno intrigantna proza proverenog majstora i iznova u
potpunosti potvrđuje Sterlingov odavno zasluženi status klasika žanra
koga nesumnjivo treba duboko uvažavati i pomno pratiti.
(„Emitor“
br. 500, september 2023.)
0 komentara:
Постави коментар