PUTEŠESTVIJA PRVOG LITERARNOG VREMEPLOVA – „Anahronopet“ Enrike Gaspara; izdavač Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“, Beograd 2023.

 

Istorija literature čudesna je oblast. Ne samo zato što sadrži bisere ljudske umnosti i duhovnosti već i zato što je beskrajna i, otuda, nedovoljno poznata. Uobičajene predstave o određenim epohama ili književnim pokretima koliko god da su tačne toliko su i na „klimavim nogama“ jer su podložne raznovrsnim promenama i revizijama, i to ne samo ako je reč o davnim vremenima već i kada se govori o dešavanjima, knjigama ili autorima iz par minulih vekova; ova tvrdnja moža delovati apsurdno jer se knjige vekovima unazad umnožavaju štampanjem, sabiru i čuvaju u bibliotekama te proučavaju od strane generacija stručnjaka koji, opet, međusobno sarađuju. Ipak, iznenađenja su itekako moguća. Uzmimo na primer dramu „Posle milijom godina“ Dragutina J. Ilića iz 1889.g za koju se od skora na našim prostorima tvrdi da je prva naučnofantastična drama u istoriji književnosti; no, ova činjenica nije poznata niti prihvaćena u svetskim razmerama delom delom jer je drama napisana na „malom jeziku“, delom zbog neskivenih kulturno imperijalističkih apetita velikih država ali i zbog apatičnosti ovdašnje države da pomogne prodor ove činjenice u „beli svet“. No, slična otkrića „književne arheologije“ moguća su i u literaturnoj istoriji velikih naroda a u jedno takvo, ravno senzaciji, ovdašnji čitaoci mogu se osvedočiti zahvaljujući agilnosti Udruženju građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ iz Beograda koje je objavilo (u prevodu Maje Džamić i sa ilustracijama Franciska Solera štampanim u originalnom izdanju) roman „Anahronopet“ Španca Enrike Gaspara (1842-1902), roman koji se, pisan 1881.g. a objavljen 1887.g. prvi u istoriji bavi temom – vremeplova! U bezbrojnim enciklopedijama i teorijskim knjigama kao prvo delo sa ovom temom navodi se novela/kratki roman „Vremeplov“ H. Dž. Velsa iz 1895.g. (kao svojevrsni uvod u ovo delo pominje se Velsova priča „Argonauti vremena“ iz 1888.g.). No, „Anahronopet“, što bi u bukvalnom prevodu značilo „koji leti protiv vremena“, objavljen je ranije - 1887.g. nakon što se Gaspar vratio sa višegodišnjeg konzulskog službovanja u Kini. Gaspar je bio plodan autor i za svog života popularan pisac drama i „zarzuela“ (španskih opereta) a „Anahronopet“ je njegov jedini roman takođe stvaran po uzoru na ozbiljno-komične zaplete zarzuela. Ovaj je pisac bio lični prijatelj Kamila Flamariona (1843-1925), astronoma i pisca fantaste znanog po romanu „Uranija“ iz 1889. godine.

        Gaspar pripovest započinjem velikim skupom znatiželjnika na kome ekscentrični naučnik-učitelj-mudrac Sindulfo Garsija (bližnjima znan po nadimku Pićići, koji mu je, za kaznu, nadenula služavka) objašnjava odabranim slušaocima svoju tezu o fenomenu vremena i mogućnosti putovanja kroz njega a što će kasnije svima demonstrirajuću uzletevši u svom Anahronopetu.  Pisac prilikom razvijanja pseudonaučne teorije ne zaboralvja da pomene tada aktuelnog Žila Verna a današnji čitalac lako prepoznaje obrasce ludog naučnika i epohalnog otkrića, koje će potonji pisci naučne fantastike zdušno koristiti (i neretko karikirati ali i zloupotrebljavati). Mašina je ogromna, nalik metalnoj kući sa četiri izduvne cevi na uglovima i sa mnoštvom mašinerije u njoj (bazirane na „elektrici“), odajama za putnike i ostavama. Uz naučnika putuje njegov pomoćnik Benhamin, znalac stranih jezika i istorije; tu su i mlada i lepa Klara, naučnikova štićenica (prema kojoj on ima grešne namere), njena služavka Huanita, oštra na jeziku i postupcima. Po želji francuske vlade ukrcava se i deset žena poodmaklih godina (preko 40) i problematičnog morala koje bi, jer mašina putuje u prošlost, trebale da se podmlade 20 godina (u doba kada su bile neiskvarene) i takve vrate nazad, postanu časne žene i potrebna moralna lekcija naciji. I dok naučnik na ovo mora da pristane, bez njegovog znanja se u magacine broda potajno ukrcava Klarin momak, oficir sa grupom svojih drugova. Let u prošlost vidno podmađuje žene ali što je putovanje duže sve na brodu teži da se vrati u prvobitno stanje i nestane. Naravno, ovaj nedostatak naučnik je rešio tako što sve i svi u brodu moraju biti isprskani naročitom materijom koja ih zadržava u zatečenom stanju i sprečava regresiju. Ali, vojnici nisu isprskani pa će postati bebe a na kraju nestati kao i Mavri ratnici koji su nasilno upali u mašinu.

        Avanture vode putnike sve do drevnog kineskog carstva i do Pompeje neposredno pred erupciju vulkana a zatim čak do biblijskog potopa... Mada u „razrešenju“ priče saznajemo da je naučnik sve to sanjao – što je još jedan obrazac – nesporan je naučnofantastični temelj romana, od spekulacija utemeljenih na tadašnjoj (ne)savršenosti nauke do doslednog spovođenja principa koje je pisac usvojio. Detaljni opisi prošlih vremena, svakojake zavere i lične podlosti, smešne situacije i vrcavi dijalozi daju potrebnu živost i uverljivost romanu. Gaspar je unosio i opaske na tekuća dešavanja u vreme pisanja, čije poente izmiču današnjim čitaocima ali su u funkciji groteskne postavke koja varira teme ljubavi-zlobe-avanture tako drage svakoj širokoj publici u svim epohama.

        Zaključimo da je Gasparov „Anahronopet“ dragoceni (a do sada nam nepoznati) segment u razvoju naučne fantastike koji je, uprkos vremešnosti, zadržao svežinu i zabavnost. Prava je sreća za ovdašnje čitaoce što je Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ smoglo snage da objavi ovaj biser na čemu mu treba zdušno čestitati.

            („Dnevnik“, 2023.)