ŠIROM OTVORENA VRATA ISTORIJE - Povodom knjige „Sentimentalne šetnje kroz Vršac“ Dušana Belče; izdavači Gradska biblioteka Vršac i Autorski atelje „Ugao“ Vršac, 2024.

 

U biblioteci simboličkog naziva „VRŠAC ZA SVA VREMENA“ pojavljuje se, nekoliko meseci posle iznenadne smrti njenog autora Dušana Belče (1938-2024), knjiga „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“. U podnaslovu stoji „PERIPATETIČKI ESEJI KNJIGA DRUGA“ čime se znatiželjnom čitaocu ukazuje na spisateljev literarni metod odnosno na činjenicu da postoji i da je već objavljena prva knjiga istog naslova – bilo je to 2009. godine a ta prva knjiga je, opet, bila deo velikog Belčinog projekta „VRŠAC U ISTORIJI“ koji, pod tim imenom, par godina kasnije formalno više nije postojao ali koji je Belča, ipak, nastavljao da razvija objavljujući sve nove i nove knjige koje su se bavile „gradom pod Kulom“, njegovom istorijom, ljudima koji su u njemu živeli, poslovima kojima su se bavili, idejama koje su ih vodile kroz smutna vremena.

        Napomenimo, kao svojevrsnu autorovu doslednost, da je naslov druge knjige isti kao i prvi; Belča je voleo da svojim novim knjigama daje naslove pod kojima je već objavio neku knjigu što je moglo da zbuni čitaoce ali ih i zaintrigira – najbolji primer za ovaj manir je knjiga „Smrt Antonija Mihajlovića“ jer se iza istog naslova kriju četiri knjige napisane i objavljene u rasponu do čak četiri decenije! Konačno, istovetnost naslova bila je i jeste sasvim egzaktna potvrda da spisatelj istrajno ispisuje jednu veliku knjigu u više tomova u kojima temeljno sagledava određenu temu.

        Metod kome je Belča pribegao u ovoj, kao i u prvoj, knjizi eseja svoj temelj ima u Peripatetičkoj filozofskoj školi. Peripatetici su bili učenici i članovi filozofske škole u staroj Grčkoj. Učenje se temeljilo na delu grčkog filozofa Aristotela, a sam naziv se odnosi na čin hodanja, šetanja ili lutanja među peripatoima (kolonadama) liceja u Atini gdje su se članovi ove škole sretali iako su kasnije legende naziv pripisivale Aristotelovoj navodnoj sklonosti da predaje hodajući. Škola datira oko 335. p. n. e., kada je Aristotel počeo predavati u liceju. To je bila neformalna institucija čiji su se članovi bavili filozofskim i naučnim promišljanjima. Aristotelovi nasljednici Teofrast i Straton nastavili su tradiciju filozofskih i naučnih teorija, ali je već od sredine 3. veka p. n. e. škola počela zamirati, sve do rimske ere kada je obnovljena. Kasniji su se članovi više bavili komentarisanjem Aristotelovih dela nego njihovom nadogradnjom, te je škola iščezla u 3. veku n. e. (tradiciju komentarisanja Aristotelovih dela nastavili neoplatonisti). Nakon pada Rimskog carstva dela peripatetičke škole su izgubljena za Zapad, ali su na Istoku uključena u ranu islamsku filozofiju, što će s vremenom igrati važnu ulogu u srednjovekovnoj obnovi Aristotelovih doktrina u Evropi.

        Belča, dakle, kao  umni predavač, šeta kroz Vršac kao jednu veliku školu i podučava o osnovama postojanja. On hoda kroz ovovremene vršačke ulice ali ne razgleda samo trenutne, manje-više oronule i zapuštene fasade kuća već, zahvaljujući svom bogatom znanju, prikupljenom iz starih knjiga, letopisa i novina ali i iz priča svedoka nedavno minulih vremena, vidi i odsjaje prošlih epoha, onih u kojima su te ponosne, bogate kuće građene i doterivane, u kojima je velika pijaca bila tu gde je sada centralna pešačka zona, onih u kojima je Mesić tekao drugačijim koritom, onih u kojima je grad bio podeljen na dva naselja, srpsko i nemačko...  I danas stamene građevine kakve su crkve, svratište, kuće bogatih trgovaca, mostovi tako su svojevrsni portali za putovanja u prošlost a na njih se nadovezuju seni zgrada koje su srušene ali i dalje zauzimaju mesto u zapisima iz tih prohujalih vremena. Grad je, mirno i sigurno kazuje Belča, besmrtni organizam koji se razvija i širi, mada ponekad i uništava sam sebe voljom moćnih a neobrazovanih, bahatih vlastodržaca, dužnih da revnosno sprovode politike velikih carstava koja su rasprostrta i na ove prostore, podržavanih od njihovih revnosnih pomagača državnih činovnika, koji su, u senkama pretpostavljenih, vođeni težnjama za bogatstvom odnosno uvažavanjem sugrađana. Sve te koloplete interese i uticaja, ličnih nadmetanja i netrpeljivosti (i retkih ličnih sklonosti i simpatija), ponekad lako uočljivih ali nekad dobro skrivenih, Belča lako prepoznaje i detaljno opisuje, udahnjujuće ličnostima učesnika a preko njih i dešavanjima, životne sokove koji su ishlapeli među požutelim stranicama knjiga i trošnim listovima novina. Bilo da piše o razbojniku koji će na trgu biti spaljen na poslednjoj lomači zapaljenoj u ovom gradu ili o onome koji ga je pred smrt mučio, o istinskim vršačkim vitezovima, dobrotvorima i piscima, o ratnicima ili graditeljima, o gostovanju cirkusa Bufalo Bila ili vragolijama veselih vinopija, naš hroničar akterima vraća njihovu neponovljivu jedinstvenost jer takvih ljudi je bilo samo tada i nikad ih više biti neće. I kada pominje bunar sveže i hladne pijaće vode kod vladičanskog dvora, čudnovate pojave na nebesima iznad Vršca, neponovljive mirise obranog grožđa koje se vozi kroz grad ili seobe sova, Belča govori o znanim i neznanim žiteljima ove varoši i njihovom neraskidivom spoju sa ulicama, zidinama, vinogradima i njivama, iskonskom prirodom brega, močvara i ravnica. Belčin Vršac je svojevrsni prostorno-vremenski hologram u kome svaki prizor sadrži i celokupnu sliku, istina viđenu iz drugog ugla ali celokupnu jer je Vršac uvek jedinstven, uvek veličanstven, uvek neponovljiv.

        „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ ispisao je neko ko je, proučavajući Vršac decenijama, uspeo da upozna protekle vekove onoliko koliko su to dostupni spisi dozvoljavali. Taj istoričar uvideo je i praznine nastale zbog nepostojećih ili izguljenih spisa; takođe su mu poznata i različita tumačenja istih događaja i razlozi zašto je do toga došlo (bilo zbog potrebe za „ulepšavanjem“ dešavanja zarad što pikantnijih tračeva, bilo zbog takozvanih viših državnih interesa). Neretko naš vrli istoričar osporava uobičajena tumačenja i daje svoja pojašnjenja do kojih je došao unakrsnim poređenjem dostupnih spisa. Zbog svega toga ova je knjiga iznad pukih prepričavanja dostupnih pisanih istorijskih izvora jer se u njoj može pronaći i ono što je u nauci ili široj javnosti sporno, najasno i nedorečeno. Konačno, istoričaru Belči umnogome je pomogao Belča pisac jer je ne samo jasno, neposredno i dopadljivo ispisao to što je znano već je i domaštao i s velikom uverljivošću dopunio praznine koje zjape između minulih godina. Spisateljski nerv pomogao je Belči da zaokruži ljudske sudbine, prepoznajući u postupcima važnih i manje važnih ljudi želje, nadanja, ideale, strahove koji su ih vodili kroz život.

        „Istorija je učiteljica života“ neretko se deklamuje mada, sva je prilika, oni koji to rade najčešće ne znaju o čemu govore kao što ne poznaju ni sopstvenu istoriju u koju se tako lako zaklinju. A bez znanja o nastanku i razvoju odnosa kojima je neko trenutni savremenik, ta jedinka će se teško razabrati i trezveno opredeliti odnosno zauzeti stav podrške ili protivljenja u mnoštvu različitih događanja koja „kroje sudbine“ onima koji žive u datoj epohi ali i njihovim potomcima. A kako „neznanje ne opravdava“ sopstvene se pogreške ne mogu i ne smeju bagatelisati sopstvenom neupućenošću uzrokovanom lenjošću i konformizmom. Na drugoj strani, uvid u prošlost, osim razumevanja „velikih“ događaja, doneće i spoznaje o sudbinama istaknutih ali i običnih, svakodnevnih ljudi posle čega sledi i prepoznavanje obrazaca koji se, na sreću ili na žalost, vekovima nisu promenili pa svako ko je voljan može u tim starim životima otkriti pouke koje bi valjalo da uvaži kako bi njegovo sopstveno življenje bilo lakše i uspešnije. No, istoriju malo ko istinski poznaje i za nju mari i u tome Vršćani nisu nikakav izuzetak (čak bi se moglo reći da su mnogi zdušno pomagali da se svi tragovi istorije izbrišu). Svega toga je i Belča svestan ali on odbija da se prepusti matici pa uporno govori o prošlosti verujući da će naići i na one retke sugrađane koji su voljni da te pouke prihvate. Otuda je on istoričar na razmeđi: s jedne strane je magija minulih dana, neodoljiva, zavodljiva, romantična ali i zastrašujuća a s druge je sadašnjost, nezainteresovana, bezmalo apatična, uronjena u trivijalnu svakodnevicu, u potragu za zaradom i lagodnim življenjem u večitom danas. Ostajući veran sopstvenom svetonazoru Belča prosvetiteljski uporno, časno i pošteno, bez nepotrebne patetike ili “zaslađene“ melanholije, priča i piše o gradu u kome nije rođen ali mu je decenijama veran i predan, njegovim manje ili više izuzetnim žiteljima ali i o duhu zajednice koji je veći od zbira pojedinačnih sudbina. Radeći tako ovaj vrli istoričar diže spomenik Vršcu kao ideji, viševekovnoj ideji poštenog, vrednog i časnog života u zajednici, koja i danas živi i opstaje, na diku nas koji danas u njemu postojimo (ne)svesni velikih predaka i njihovog amaneta. Ostaje nam da se nadamo – a i Belča se u to uzdao – da će doći neka nova, bolja i razumnija vremena i neki novi, valjaniji ljudi u njima koji će više paziti na prošlost, negovati uspomenu na stari Vršac, učiti od njega i biti ponosni na tu jedinstvenu, neponovljivu „varoš pod Kulom“. Takvima će „SENTIMENTALNE ŠETNJE KROZ VRŠAC“ Dušana Belče biti dragocena karta koja širom otvara vrata istorije Vršca.

            (2024.)

IN MEMORIAM DUŠAN BELČA (1938-2023)

 

Dušan Belča slobodno se putovao kroz sve dimenzije prostora i vremena. Za njega prepreke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nisu postojale. Jednako je znao vremena prošla kao i ona buduća, telesno usidren na padinama vršačkog brega, u gradskoj biblioteci i na ulicama varošice sagrađene na isušenim obalama Panonskog mora. Iako nije rođen u Vršcu bio je veći “Vrštanin” nego mnogi kojima je to bio rodni grad. Bio je renesansni mudri znalac i večiti radoznalac, vrli sagovornik u prostorijama Matice Srpske, Društva književnika Vojvodine i na bezbrojnim književnim večerima i tribinama. Jedan je od osnivača Zajednice pisaca “Ugao” koja je 1960-tih okupila mlade literate iz Vršca da odatle, sa stranica časopisa “Ugao” i sa stranica knjiga biblioteke “Ugao”, krenu u svetove književnosti; bio je upravnik Gradske biblioteke u kojoj su se lepoj reči učile generacije omladine; jedan je od osnivača pozorišnog festivala “Vršačka pozorišna jesen”; bio je urednik i izdavač mnoštva knjiga, urednik dečijeg časopisa “Đakov vrh”, pokretač vršačkog Kružoka ljubitelja naučne fantastike; njegovom zaslugom je u Vršcu otvorena prva izložba stripa. U prostorijama biblioteke i svoje kuće primao je, sa suprugom Olgom, vrhunske literate sa ovih prostora baš kao i pisce početnike i druge dobronamernike. Bio je domaćin neformalnog “Salona kod Belče” koji je, u biblioteci, godinama okupljao prozaiste, pesnike, profesore, prevodioce, slikare i druge umne ljude na učene razgovore i vedre pošalice.

            Dušan ili Duško, kako su ga mnogi oslovljavali, spojio je u sebi bezbrojne, neponovljive svetove. Jednako je uzbudljivo pripovedao o starim i novim vršačkim legendama, o blagu ispod vršačke kule, kao i o ulicama i trgovima vršačkim i njihovim promenama kroz epohe. Njegov opis Banata iz XVIII veka oduzima dah živošću i uverljivošću. Znao je sve tajne vršačkih patuljaka. Elegantno je i lepršavo ispisivao oglede i eseje o svakodnevici kao i stihove na antičke teme. A potom bi pratio druženje jednog običnog ovdašnjeg dečaka i vanzemaljskog princa sa sedamnaeste planete. Odatle ga je put vodio u višetomne avanture neustašivog Marka Silarda, uzduž i popreko svekolikog Univerzuma. U pauzama između tih putešestvija podario je Vršcu, kao izdavač, u saradnji sa Sašom Gugom, biblioteku “Vršac ‘94”, sa nizom sjajnih dela, počev od Milekerovih spisa iz istorije vinogradarske i paorske varoši, kojoj je pridružio neponovljive “Panorame, panoptikume, pokretne slike: prilog istoriji spektakla u Vršcu” o starim vizuelnim atrakcijama, delo koga se ne bi postidela nijedna velika kultura koja drži do sebe. Kroz više decenija vraćao se svom junaku Antoniju Mihajloviću i opisima njegovih nebrojanih, začudnih smrti, slaveći život i poštujući tajnu njegovog nestanka.

            Tih i nenametljiv, odmeren i rafiniran u govoru i pisanju, Duško Belča je široko raskrilio dveri mnogih epoha i otkrio lica njihovih žitelja, pokazujući nam koliko smo slični u svom hodu pod suncem. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od čoveka koji je svojim radom i knjigama obeležio drugu polovinu XX veka u svekolikoj našoj kulturi i, posebno, u kulturi varošice pod kulom usred beskraja Panonske ravnice.

            (“Dnevnik”, 2023.)

 

OTIMAJUĆI SE LOGICI NESTAJANJA ili NA RADOST SMRTI, ALI I ŽIVOTA – „Antonije i lav“ Dušana Belče; izdavač „Prometej“ 2021.

 

U čudesnim predelima literature Dušana Belče (1938), koji se prostiru kroz intimističku poeziju, dečije knjige, pripovetke i romane, naučnu fantastiku, esejistiku, istoriografiju, jedan od višedecenijskih repera jeste život Antonija Mihajlovića. Uvod u ovu jedinstvenu avanturu (na nivou pojedinačne spisateljske karijere i na nivou savremene literarne scene) je kratki roman „Dnevnik o Antoniju“ iz 1969. godine, koji istražuje neočekivane uticaje smrti Antonija Mihajlovića na njegovu užu i širu okolinu. Već 1970.g, publikovana je zbirka „Smrt Antonija Mihajlovića“; tema ovih priča je upravo Antonijeva smrt, sam tren u kome život ističe iz ljušture tela. Ista tematika proteže se i kroz sledeće istoimene knjige iz 1988, 1994. i 2010. godine, čineći impozantni omaž sveprisutnoj činjenici kraja življenja te večitoj fascinaciji prelaskom iz bivstvovanja u nepoznato, nedokučivo stanje. Sam pisac, svestan ograničenja njegovih ’eksperimentalnih smrti’, u uvodu treće knjige (1994) svoje priče definiše kao „pokušaj da iskažem ono što naslućujem o neizvesnosti postojanja“. Uprkos najavi da će treća knjiga zaključiti ciklus, Belča u uvodu četvrte knjige (2010) piše: „Vremenom se pokazalo da su žilavost smrti i njene mogućnosti da uništava mog junaka neograničene. Tako se, na radost smrti, ali i života, pojavljuje novih dvanest pripovedaka. A vidim, postoji mogućnost da se sve nastavi.“

            I odista, u knjizi „Antonije i lav“ (izdavač „Prometej“, 2021) susrećemo sedam priča i u njima nove smrti i prethodeće im trenutke. Mada je finale svake priče (samo)zadato i poznato to ne utiče na uzbudljivost pripovesti i stvarnosti koje su pozornice dešavanja. Emocija koja preovladava je izmirenost sa dolaskom kraja. Antonije zna, svestan je da stoji na kraju, da je taj trenutak konačne transformacije tu, udaljen nekoliko dana ili noći, tek nekoliko udaha ili snova. I njegovo telo se, po svom autonomnom rasporedu, priprema na prelazak, na pretapanje u novi oblik (ne)postojanja. Unekoliko apartna od ovog tona je priča „Smrt na stanici“ u kojoj pripovedač prisustvuje svađi Antonija sa suprugom neposredno pred ulazak u autobus; dok autobus odlazi Antonijeva supruga, nakon što je besno izgovorila strašnu kletvu, namerno gleda na suprotnu stranu i ne vidi da joj je suprug doživeo srčani udar. Pripovedač ostaje uzdržan pred grotesknom situacijom koja je logično finale patološkog braka.

            Svođenje životnih računa, uprkos apsurdnosti pojačanoj činjenicom da je protek vremena onemogućio bilo kakvo ispravljanje grešaka, otvara čudnovate situacije u kojima, kao u priči „Oproštaj od dece“, starac piše deci pisma za koja ne zna da li će i kada do njih stići i kako će te reći biti shvaćene jer one, kakve god (mudre ili trivijalne) bile, ne mogu da nadoknade sve do tada izgubljeno i propušteno. S druge strane, susret sa smrću prikazuje se i kao nadmetanje u kome se Antonije, otimajući se logici nestajanja, pokušava vratiti u detinjstvo kada je sve bilo novo i zavodljivo-tajanstveno. Ta unutrašnja potreba vodi starca u čudesno i magijsko koje otkriva kao krucijalni „začin“ života.  Pred tom spoznajom brišu se granice realnog pa Antonije  mirno prihvata pojavu novog prijatelja - belog lava sa kojim deli preostalu rutinu življenja, od šetnji do glasnog čitanja omiljenih knjiga. Veličanstvena zver simbol je izuzetnosti starčevog postojanja ali i najava čuda koja dolaze pod okriljem fizičkog nestanka. Na racionalno-zaumnoj spoznaji temelji se i priča „U oklopu bola“ gde se postojanje telesnih bolova i njihovo nestajanje doživljava kao kontrapunkt dnevnog, oličenog u bolu kao kazni, sa slobodom od bola, telesnosti, i izdizanje u čistu duhovnost.

            Tri priče („Na dnu reke“, „Van der Deken“, „Bunar ispod tise“) slave životvorni element vode koji je sila i simbol trajnog kruženja materije i duha. U njima starac svoj mir nalazi u snovima koji ga vode na dno reke i mora. Fascinantni prizori srastanja sa sprudovima, posmatranja igre ribljih jata i smene svetlosti zrače animističkom snagom stapanja sa Prirodom, sa telom vode iz koje se izdigao život na planeti i sjedinjavanja sa vodom materice u kojoj, zaštićen, raste plod, buduća ljudska jedinka a odakle će, gola i ranjiva, izaći u svet. Povratak u vodu je povratak u primarnu sredinu do nekog novog izdvajanja. Taj kontinuitet sugeriše i priča u kojoj starac očekuje pojavu nikad viđenih ali naslućivanih bića iz voda bunara. On je ta bića „nasledio“ od svojih predaka i žali što ih nema kome predati. Ali, uprkos tom grehu, senke će izaći iz bunara da mu sklope oči i tako zatvore još jedan krug postojanja.

            Belčine pripovesti ispisane se smireno, ponekad čak škrtim rečenicama, i, uprkos važnosti teme, bez emotivnih afektacija, bez isprazne melodrame ili agresivne melanholije,. Lakoća pripovedanja dokaz je samosvesnog iskustva, spisateljskog i čitalačkog (Belča ne propušta da Antonija okruži knjigama i intelektualnim-emotivnim spoznajama koje sadrže) te duboke koncentracije i promišljenosti priča. Pred znatiželjnim čitaocima su, dakle, odista izuzetne priče čiji će ih odjeci dugo pratiti.

            („Dnevnik“, 2022.)

VREMENA PREOBRAŽAJA VAROŠI POD KULOM - „Vršac u XVIII veku“ Dušan Belča; izdavač Gradska biblioteka Vršac, 2013.

U FOKUSU

            Delo Dušana Belče (1938) pleni bogatstvom i raznovrsnošću; on je pesnik, pripovedač, romansijer, esejista, pozorišni, radio i TV scenarista, izdavač i urednik, publicista, bibliotekar, aktivni učesnik kulturnog života Vršca. Piše za decu i odrasle, o životu i umiranju, o malim stvarima, o patuljcima i posetiocima sa zvezda, o dalekoj prošlosti i dalekoj budućnosti. U tom višedecenijskom intelektualnom naporu Belča je postao (i ostao) strastveni zaljubljenik u istoriju Vršca, tragalac koji na svetlo dana iznosi činjenice koje su prekrile godine i, još više, nezainteresovanost savremenika. Nizom tekstova za novine i časopise, nekolikim studijama kao i edicijom knjiga „Vršac '94“ otkriva prošla vremena, temelje na kojima savremenici grade svoje postojanje. Monografija „Vršac u XVIII veku“ jedan je od krunskih dragulja koji sažimaju deo Belčinih istraživanja.

            Knjige-istorije pojedinih naseljenih mesta, sela ili gradova iz tzv „provincije“, odnosno regiona koji nisu centralni u državnim razmerama, retke su i različitih ambicija odnosno dometa – od prostodušno lokal patriotskih do onih koje ne uspevaju da razreše kontradiktornosti između događaja epohe i drugih koji su bili važni kakvoj manjoj zajednici. Najređe su knjige koje spajaju makro i mikro vizure dešavanja, otkrivaju uzroke i sagledavaju posledice događanja, navode istorijske izvore ali i oživljavaju tadašnju svakodnevicu. „Vršac u XVIII veku“ upravo je takva, jedinstvena knjiga.

REČ KRITIKE

            Iako se prvi put pominje 1439.g. u naredna dva veka Vršca nema puno u istorijama što je posledica zagubljenosti u kužnim, močvarnim prostorima na obodu velike carevine i robovanja pod Turcima. Ipak, Austrijski ratovi sa Turcima na početku XVIII veka u kojima je oslobođen Banat, seoba Srba u ove krajeve za kojima su doseljavani i Nemci, Mađari i Španci koji formiraju svoje zajednice, početak su izlaska Vršca iz srednjeg veka. Uprkos povremenim upadima i pustošenju Turaka i raznih bandi, epidemijama kuge i „gladnim godinama“, ovo provincijsko naselje izrasta u važan centar uzgajanja svilene bube i proizvodnje vina, odnosno prestižnu trgovačku i građansku sredinu koja ponekad, kao u slučaju „Vršačke smutnje“ 1777.g. i junačke odbrane grada od Turaka 1788.g, skreće pažnju i samih vladara. Kruna ovog perioda je ujedinjenje Srpske i Nemačke zajednice u jedinstveni Vršac koji uspeva da 1804.g. od cara Franca II dobije i posebna tržišna prava koja su bila zalog njegovog daljeg prosperiteta.

            Posle detaljno iznetih važnih događaji fokus knjige se pomera na pitanja strukture stanovništva (uz spisak pravoslavnog stanovništva u Vršcu iz popisa 1796.), na verski život zajednica u gradu, zidanje crkava i manastira, na školski sistem, pisce i knjigoljupce, zografe i slikare odnosno na svakodnevni život (oblačenje, ishranu, zabave i dečije igre...) i hronike nevolja i nesreća koje su zadesile Vršac, od suša i poplava do najezdi skakavaca. Sledi popis novina koje su izlazile u Vršcu odnosno citati članaka koji su o Vršcu objavljeni u drugim listovima tog vremena. Knjigu zaključuju vršačke legende koje su nerazdvojni deo istorije tog doba. Dušan Belča pažljivim slaganjem segmenata odslikava epohu u svoj njenoj složenosti i punoći. Monografija „Vršac u XVIII veku“ puna je života a ne suvoparnih podataka i otuda je (uprkos mestimičnim lektorskim i korektorskim propustima izdavača u pripremi teksta za objavljivnaje) vrhunsko delo o ovom segmentu istorije Vršca i reper za sve buduće istoričare i ljubopitljive čitaoce.

            („Dnevnik“, 2014.)

NOVE KNJIGE U BIBLIOTECI „UGAO“ 1995.

Vredan i za ovu kulturnu sredinu redak jubilej – 35 godina postojanja, opstajanja i rada, biblioteka „Ugao“ proslavlja radno: upravo su objavljene 3 nove knjige (čime je ukupan broj do sada bojavljenih knjiga u „Uglu“ porastao na 55) a u pripremi su i novi projekti.

            Ostajući veran ideji da Umetnost ima samo jednog pravog, nepogrešivog sudiju – Vreme, a da je sve drugo taština, „Ugao“ je, kako kaže Dušan Belča, urednik ove edicije, pružao i pruža ruku podrške svakome dovoljno odvažnom da izađe na veliku scenu Književnosti. Neki od pisaca čija su dela objavljena u „Uglu“ zastali su, vratili se u svet svakodnevice; drugi su, pak, nastavili svoju avanturu duha. Za sve njih „Ugao“ ostaje ulaznica ili novi stepenik na putu oličenom u sentenci „ars longa, vita brevis“.

            Predstavimo sada, ukratko, nove knjige biblioteke „Ugao“:

            „ADSKI RUŽIČNJACI“ GORDANA KOVAČEVIĆ

            Prva pesnička zbirka mlade Gordane Kovačević (1975) zanimljiva je za tumačenje sa stanovišta takozvanog „ženskog pisma“, koncepta koji je definitivno izborio svoje mesto na domaćoj književno-teorijskoj sceni, obzirom da su centralne teme, težišta ove knjige ljubav i smrt, Eros i Tanatos. Sam naslov zbirke nudi jedan od ključeva za iščitavanje sudara, spajanja i preplitanja oba (ili je u pitanju dvostruko lice jednog?) večita principa. Podeljena u 4 ciklusa: „Kamena imena“, „Glasovi“, „Elegija o vojniku“ i „Ruža iz Ada“, poezija Kovačevićeve kreće se, kroz oštre, krte stihove, od snage pesničkih slika izgrađenih teškim rečima do melanholije (ali i patetike, mestimično) kao preovlađujućeg osećanja. Pesnikinja neretko pribegava i spajanju oba postupka, oba raspoloženja u istoj pesmi što ume da da zanimljive rezultate. U svakom slučaju, uprkos izvesnim kolebanjima, Gordana Kovačević se predstavlja kao zanimljiv glas koji vredi osluškivati odnosno iščekivati njegove nove pojave.

            „KOLUMBO BEZ AMERIKE“ BORIŠA RAŠEVIĆ

            Raševićevi stihovi čudnovate su varijacije na teme ljubavi, samoće, zapitanosti nas svakodnevicom egzistencije, pisani na strašnom mestu – Sarajevu, usred rata, pod kuršumima i eksplozijama. No, dok njegovi sunarodnici, koje je sudbina takođe zatvorila u isti vrtlog, govore o užasu u njegovim pojavnim oblicima, ovaj mladi pesnik peva o nečovečštvu prelomljenom kroz svoj unutrašnji svet. Rat će direktno ući u stihove izuzetno retko ali će, kao tačka koja menja vizuru, biti prisutan u svakoj pesmi. A u svetu u kome svaka stvar dobija novo značenje, nezamagljeno, bliže esenciji života, ima mesta za ironiju i samo-ironiju, cinizam ali i raspevanost rime, zadovoljstvo trenutka, iskonski optimizam. Ima mesta „da nastavim svoje stasavanje“ kaže pesnik, stasavanje u koje je neizbrisivo utisnuta svest o krhkosti trajanja, po kome se Raševićevi stihovi mogu prepoznati i biće prepoznavani.

            „SEDMI DAN – NEDELJA U SRPSKOM PESNIŠTVU“ Priredio i pogovor napisao Raša Perić

            Perić je sakupio i izabrao pesme posvećene nedelji i tako sačinio jednu od onih knjiga koje pred čitaoce razastiru često i olako zaboravljenu lepotu poezije. Od pesnika romantičara do modernista, u razdoblju dužem od jednog veka, kroz klasične stroge rime ili slobodni stih, poetsku prozu, pevalo se i peva o jednoj sasvim maloj, običnoj temi. Ali, stara je istina da za poeziju nema granica. I, kao što se vremenom menjaju pesničke forme i metri, menja se i glas i pev pesnika kroz koji možemo pratiti onu tananu promenu duha epoha i vrednosti koje one nose. U duboki mir blagdana, ispunjenost duše mislima o Bogu, zbog kojih se čovek oseća svečano gordo u svom telu i svetu, uvući će se gorčina, ljuti dim samoće urbanog mravinjaka, beda predgrađa. I nedeljom postaje najgore - u oštrom verističkom stihu puca teskoba i beznađe. Nema više blagosti dana, iščezla je i ostavila prazninu koju će ispuniti susret sa svojim licem i likom, u čemu se nazire lagani dolazak nove osećajnosti, poetike koja traga po razobličenom svetu lišenom mitova i mistifikacije.

            „Sedmi dan“ nudi važan presek kroz našu poeziju, presek koji potvrđuje njenu vitalnost (istorijska dimenzija knjige je samo još više učvršćuje), te svakako zaslužuje pažnju čitalaca.

(1995)

NOVE PESNIČKE KNJIGE U „UGLU“

Nezavisna zajednica autora „Ugao“ nastavlja svoj rad i u 1994.g. Upravo su se u biblioteci Poezija, koju uređuje Dušan Belča, pojavile tri nove knjige. U pitanju su pesnički prvenci čime ova biblioteka potvrđuje svoju široku otvorenost kako prema renomiranim pesnicima tako i prema onima koji tek izlaze na književnu scenu. To što nečija prva knjiga stoji pored dela potvrđenih vrednosti svakako je podsticaj za dalji rad svakom mladom pesniku.

            Zbirka pesama Dejana Novčića „Pesme za muški i ženski vokal“ (koja je deveta knjiga u biblioteci Poezija) predstavlja nam mladog pesnika, rođenog 1966.g. koji se bavi, kako to i sam naslov kaže, večnim odnosom i igrama polova, ovog puta posmatranim iz vizure jednog, rekli bismo, generacijskog senzibiliteta koji slobodno i razbarušeno meša cinizam i patetiku, direktnu poruku i samodovoljnost pesnika i igra se formom, izgledom i zvučnošću pesme neprestano balansirajući između poetike i anti-pesme kako njene negacije.

            Sofija Radukić u zbirci „Razgrćem nebo“ na potpuno je, u odnosu na Novčića, drugom kraju poetskih iskustava i ishodišta. Njene pesme pokušavaju da se vrate i opstanu u predelima klasicističkog manira koji podrazumeva pevanje na liniji sveukupno okruženje – sentiment ranjenog pojedinca, žene.

            Zbirka „Kula“ Miloša Jovanovića u jednom svom delu bliska je, po istraživanju opštih poetskih mesta (ljubav, život, samoća, istina) Radukićevoj – naravno, u ovom slučaju u pitanju je viđenje istih iz muškog ugla – dok se u ostalim pesmama njegova poezija približava verističkom načinu pevanja te, shodno tome, insistira na svakodnevnom.

            Nove knjige kreću na svoj samostalni put u prostorima duha u izuzetno lepom i skladno dizajniranom obliku (samo na prvi pogled ne naročito bitnom). Uz dobre želje autorima ostaje nam da sa znatiželjom očekujemo nove izdavačke poduhvate „Ugla“.

(1994)

SKICE ZA PROFIL VRŠCA 1996.

GDE?

            Živimo u paralelnim svetovima.

            Svako u svom.

            To što smo u isto vreme u istom gradu, u istoj gomili, ne znači ništa za naše zajedništvo.

            Svetovi se retko dodiruju.

            Osećaj pripadništva grupi izumro je kada i jedinstvo sa Prirodom.

            Homo ecconomicus i homo politicus definitivno su pobedili Homo ludensa.

            Za sve (ili bar ogromnu većinu) koji plivaju kroz vrtloge svakodnevice, istorija, tradicija, umetnost, kultura – besmislene su reči.

            Zato Vrštani ravnodušno hodaju gradom koji je, u ime progresa, razoren više nego pod najezdom varvara, zato niko ne zna imena vrhova Vršačkih planina pod kojima živi.

            Koga je briga za kosti lovaca koji su začeti i sahranjeni u blatu močvara pod bregom?

            Ko još zemlju gleda ne kao blato na skupim patikama već kao prah predaka?      Odsečeni od sećanja, od obzira prema prošlosti, uplašeni za hleb današnji i sutrašnji, u ime koga se gazi i ruši, utisnuti među zgrade izgrebanih fasada, u oklopu nužnosti, nezainteresovani, bezboljni za bilo šta sem sopstvenog blagoutrobija stoje pojedinci, većina onih koji su stanovnici Vršca (ili bilo kog drugog grada).

A MISTIKA, DUH VRŠCA?

            Postoje samo u pričama onih što su razapeti između duhovnosti i kala palanke, koja zapoveda „ne talasaj“, taština, zavisti, zloba i ambicija koje su iskusili svi a opisao Sterija, žiga provincije koji im je utisnut, kolapsa kulturne demetropolizacije koja nestankom para kopni brže od majskog snega a namesto nje se ponovo diže, još konzervativniji, ultimativniji bauk prestoničkog šovinizma i snobizam; rečju, duh Vršca opstajava jedino u pričama marginalizovanih osobenjaka.

ŠTA PREOSTAJE?

-         ćutke dolaziti bregovima koji liče na dojke, kako to kaže Dušan Kopčalić,

-          verovati da je jedan drugi, duhovni Vršac, negde, u nekoj dimenziji, u kome su svi od Sterije i Šakabente do Paje i Pope, kako to sluti Dušan Belča,

-          roniti u ružu vetrova,

-          ponavljati u sebi da su slučaj i pogreška osnovni zakoni svemira, kako je pisao neki Frenk Herbert.

(1996)

UZBUDLJIVA ISTORIJA „Mala istorija Vršca“ Dušan Belča, izdavač ’Videotehna’, biblioteka Đakov vrh, Vršac, 1997.

Nepoznavanje sopstvene istorije i nasleđa pa, dakle, i onog dela koji se tiče rodnog grada odnosno grada u kome živimo, odraz je (ne)kulture kako pojedinca tako i, prvenstveno, društva i njegove (ne)kulturne politike. Činjenica je da decenijama unazad Vršac nije imao nijednu knjigu koja bi sabrala znanja o njegovoj istoriji i bila vodič za mlađe generacije kojima je takvo znanje nužno. Ponešto podataka moglo se pronaći u turističkim prospektima, novinskim člancima ili knjigama koje su se bavile pojedinim istorijski periodima. Tek pojava „Male istorije Vršca“ donosi sistematski pregled ove materije. Njen autor, Dušan Belča, decenijama proučava istoriju varoši pod kulom i svakako je njen najbolji poznavalac; ponešto od prikupljenog materijala publikovao je u već znamenitoj knjizi „Vršačke legende“ i knjigama iz serije „Vršac ’94“.

            Pokretanjem časopisa „Đakov vrh“ (izdavač ’Videotehna’ Aleksandra Guge, urednik D. Belča), namenjenog školskoj deci, otvorena je mogućnost za kontinuirano obrađivanje i prestavljanje istorije Vršca. Po završetku serijala, članci su sakupljeni u ovu knjigu i upotpunjeni brojnim ilustracijama artefakata i portreta poznatih ličnosti. U devet poglavlja susrećemo se sa najdaljim vremenima u kojima je na ovim prostorima bilo Panonsko more, sa ledenim dobom i pojavom prvih ljudi i njihovih naselja u periodu paleolita. Od tada se u podnožju brega neprestano smenjuju civilizacije, osvajači dolaze i odlaze (Kelti, Rimljani, Goti, Stari Sloveni), osniva se stalno naselje, zida Vršačka tvrđava, robuje i bori protiv Turaka, haraju boleštine, menjaju se carstva, osvaja sloboda i samouprava. I tako sve do današnjih dana koji su zbir prošlih života ugrađenih u materijalna dobra i duh grada.

            Belča je napisao uzbudljivu knjigu koja se lako prati i pleni pažnju svojom životnošću. Stoga je ova istorija pravi uvodnik u riznicu naše lokalne tradicije na koju možemo biti ponosni; otuda bi ova knjiga trebala postati nezaobilazna u obrazovanju mladih ali i odraslijih kojima će pomoći u popunjavanju ’rupa’ u znanju.

(1997)

BLISKI SUSRET TREĆE VRSTE U LISNOM GAJU „PRIJATELJ SA DALEKE PLANETE“ Dušan Belča, izdavač Nolit, Beograd, 2002.

U opusu Dušana Belče (1938), prozaiste, pesnika, dramatičara i esejiste, zapaženo mesto zauzimaju naučno-fantastični romani grupisani u dve celine - jedni pod zajedničkim nazivom "Deca svemira" i drugi koji čine serijal o svemirskim avanturama Marka Silarda. "Deca svemira" započeta su "Prijateljem sa daleke planete", nastavljena "Princem sa sedamnaeste planete" i "Igrom sa zvezdama" a u pripremi su "Šapat zvezda", "Dečak sa Neola" i "Deca svemira". Kako sam naslov serije odnosno finalnog segmenta sugeriše, proza je namenjena deci u onom osetljivom uzrastu kada su prerasla slikovnice, bajke i basne (u prilagođenom obliku) a još nisu stasala za tzv omladinsku literaturu.

            Period ubrzanog otkrivanja sveta oko sebe i u sebi, odnosno nalaženja svog mesta u okruženju, traži precizan i prefinjen pripovedački glas, jednostavan i razumljiv koliko i odmeren, bez previše tepanja ili mudrovanja. Stoga su retki kvalitetni romani za čitaoce 'mlade' 10-tak godina a naučno-fantastični romani su takoreći rariteni; "Prijatelj sa daleke planete" jedno je od ponajboljih ostvarenja savremenih domaćih pisaca u ovoj 'kategoriji'. Činjenica da je prvo izdanje "Prijatelja..." objavljeno pre 20 godina (1982.g. u izdanju "Dnevnika") a da i u novom čitanju priča odiše zavodljivom svežinom, argument je više za tvrdnju da je u pitanju uspelo umetničko delo koje se, sa stanovišta žanra, bavi večitom temom prvog kontakta sa vanzemaljskim, inteligentnim oblikom života. Naime, školarac Ivan, na letovanju kod dede i babe na selu, susreće svemirce koji su se, zbog kvara broda, spustili na Zemlju. Nakon prvobitnog nepoverenja, čak i pretnje da će planeta biti uništena, dečak jednom od posetilaca pokazuje svu lepotu Lisnog gaja, bostaništa, močvare, ptičije kolonije i druženja sa decom, čak i devojčicom koja voli da se ljubi te vernim psom Harijem, usput saznajući istoriju drevne rase posetilaca i velike tajne Univerzuma. Kad popravka bude završena, putnici, uz obećanje da će se vratiti, nastavljaju svoju potragu za precima koji su zasejali život u galaksijama. Naravno, predstavljanje okruženja 'strancima' mogućnost je da se i 'domaći' čitaoci podsete na lepote prirode i smireni, blagorodni način žitota u skladu sa njom. Iz stranica knjige zrači prostodušna a jednovremeno duboko mudra očaranost životom, radošću i optimizmom koju ona nosi. Takvih osećanja odavno manjka u svakodnevnoj nam egzistenciji a bez njih su vidici mladih osiromašeni. Stoga je "Prijatelj sa daleke planete" kako plemeniti uvod u naučnu fantastiku tako i bogati izvor ’pozitivnih vibracija’ potrebnih maloj i velikoj deci.

            Napomenimo, na kraju, da je autor šarmantno-veselih ilustracija koje upotpunjuju knjigu Goran Dimitrijevski.

(2003)

RIZNICE PROŠLOSTI Povodom Bibilioteke „Vršac ’94“ izdavači Dušan Belča i ’Videotehna’ Vršac

Plemenita ideja otkrivanja i predstavljanja talogom godina skritog duhovnog blaga Vršca svoj formalni povod dobila je 1994.g. u kojoj se stiče čak desetina različitih jubileja: 555 godina od prvog pisanog traga o Vršcu pod tim imenom, 500 godina od pominjanja vršačkog vinogorja (dvoru ugarskog kralja Ladislava prodato je bure vršačkog vina), 400 godina od Banatske bune, 200 godina od ujedinjenja Srpskog i Nemačkog Vršca, 190 godina od sticanja prava slobodnog gradskog tržišta, 120 godina od vraćanja sedišta Banatske eparhije u Vršac, 50 godina od oslobođenja od fašista i drugi. Uprkos ovako ’dobrom’ povodu čini se da ne postoji nikakva namera zvaničnih institucija Vršca da bilo kako obeleže jubileje (što je samo nastavak dugogodišnje apatične kulturne politike grada). Jedino je samostalnom inicijativom nastala Bibilioteka „Vršac ’94“ pokazalu volju da se oduži prošlim vremenima.

            Urednik i izdavač Biblioteke je, uz pomoć „Videotehne“ vlasnika Aleksandra Guge, književnik Dušan Belča, najbolji poznavalac istorije Vršca, što podrazumeva ne samo vladanje istorijski ’bitnim’ činjenicama kakve su bune, ratovi, seobe i slični grandiozni događaji, već i postojanje posebnog afiniteta, osećaja za ono što se naziva ’duh vremena’ a sastoji se od mnoštva svakodnevnih sitnica.

            U skladu sa ovakvim doživljajem istorije – bliskog školi takozvane ’totalne istorije’ – knjige iz Bibilioteke „Vršac ’94“ (do sada ih je izašlo pet) obrađuju teme u širokom rasponu od legendi, preko ’klasičnog’ hronološkog nizanja događaja do preuzimanja starih obrazaca duhovnog stvaralaštva.

            Knjiga „Blago pod vršačkom kulom“ Dušana Belče (Vršac, 1990) najsrećniji je, čini se, način za otvaranje jedne istorijske biblioteke jer sadrži legende i priče o Vršcu, neopterećene faktima i obavezom da se oni poštuju. U legendama susrećemo esenciju ljudskih sudbina, njihovih odnosa, sukoba i ljubavi zapletenih u, širokim nanosima skiciranom, okruženju. Načini zaplitanja i rasplitanja priče pružaju uvid i u bitne odlike karaktera i preovlađujućeg svetonazora ovdašnjeg stanovništva te su svojevrsna geoantropološka karta vršačkog podneblja. Ova je knjiga prvi pokušaj da se sakupi i sačuva i taj aspekt istorije Vršca.

            „Panorame, panoptikumi, pokretne slike“ Dušana Belče (Vršac, 1991) nose u podnaslovu odrednicu „Prilog istoriji spektakla u Vršcu“ i svojim sadržajem su raritetna knjiga čiji značaj premaša okvire sredine i zemlje u kojoj je nastala obzirom da se bavi filmskom arheologijom, malo poznatim delom predfilmske istorije. Belča je, za period 1860-1910.g. iz lokalne štampe prikupio i sistematizovao oglase svih putujućih predstava koje su nudile tada vrlo popularne vizuelne spektakle, od laterne magike, diorama, ciklorama, stereoskopskih kabineta i drugih zabava, do pojave putujućih kinematografa, zaključno sa otvaranjem dva stalna bioskopa u Vršcu. Tako pred čitaocima defiluju razna ’čuda’ tehnike koja su bila sastavni deo nekih prošlih generacija tako željnih atrakcija.

            „Vršačke hronike“, priređivača Dušana Belče (Vršac, 1993), čini pet tekstova:

„Prilog monografiji grada Vršca“ iz 1859. autora Andrije Vasića (gradonačelnika, senatora i velikog beležnika ovdašnjeg) bavi se, u prvom delu, istorijom a u drugom ondašnjom sadašnjošću grada (stanovništvom, zdravstvom, varskim odnosima).

„Prilog za istoriju slobodnog kraljevskog grada Vršca“ iz pera direktora Podrealke, Franca Ajzingera, objavljen u školskim izveštajima 1858-1860, sličnog je sadržaja uz dosta istorijskih proizvoljnosti.

            „O Vršcu“, iz 1867, poznatog publiciste Nike Mandukića, u odnosu na prethodne, potpuniji je i nacionalno opredeljeni spis.

„Prilozi za hroniku Vršca“ prati istoriju porodice Krištof, od 1728. do 1865. godine sa mnoštvom podataka, od velikih, za grad i državu značajnih, do onih o stanju useva, berbama grožđa, cenama vina, vremenskim nepogodama i sl.

Poslednji segment knjige, pod naslovom „Iz starih hronika“ istorija je porodice Petko-Pavlović, od 1716. do 1887. godine i takođe donosi podatke iz svakodnevnog života koji jasno odražavaju duboku vezanost za ritmove prirode (setve, žetve, berbe grožđa). Najveće smetnje tom dubokom jedinstvu i mirnom životu sa zemljom nisu nepogode ili smrti (jer je to sastavni deo takvog načina opstanka) već veliki državni potresi koji razaraju porodične zajednice. Upravo u ovim hronikama oseća se taj retki dah postojanja, trajanja predaka kao pojedinaca sa stvarnim sudbinama.

„Vršačko bankarstvo – Prilog istoriji vršačkih finansijskih ustanova (1868-1994)“ Aleksandra Bobika (Vršac, 1994) otkriva još jednu ravan prošlosti i otvara novu perspektivu sagledavanja istorije Vršca, njenih tokova, uspona i padova. Bobik vrlo temeljno iznosi nepoznate činjenice o ekonomskim tokovima i njihovom velikom uticaju na sva događanja u jednom vremenu.

„Kanon Svetom Teodoru Vršačkom“ Dušana Belče (Vršac, 1995) vraća iz istorije posebnu formu umetničkog izražavanja: kanon je stara pesnička forma kojom su se služili pesnici u pravoslavnoj crkvi još u ranom sredjem veku; čini ga devet pesama na biblijske teme. Posežući za ovim načinom pevanja Belča uspeva da uspostavi intenzivnu duhovnu vezu sa našim precima među kojima je i Sveti mučenik vladika Teodor Nastorović koji je 1594. godine poveo bunu protiv Turaka. Kada je buna propala žrtvovao je svoj život da bi se izbegli vrščani mogli vratiti u svoj grad. Kazna za vladiku bila je strašna – ’dranje na meh’ – živ je odran a od njegove kože je načinjena mešina koja se vijorila na vetru sa gradskih zidina.

 Knjige iz Biblioteke „Vršac ’94“ predstavljaju nam bogatstvo prošlih vremena koje su poznavali posvećenici dok je od ostalih bilo otuđeno - ili su se oni od tog blaga otuđili?. Do sada izišli knjige (i one čije objavljivanje se priprema) način su da ponovo uspostavimo moralne i duhovne veze sa sopstvenim korenima i tradicijom, bez kojih se niko ne može smatrati potpunom ličnošću.

(1996)