OTIMAJUĆI SE LOGICI NESTAJANJA ili NA RADOST SMRTI, ALI I ŽIVOTA – „Antonije i lav“ Dušana Belče; izdavač „Prometej“ 2021.

 

U čudesnim predelima literature Dušana Belče (1938), koji se prostiru kroz intimističku poeziju, dečije knjige, pripovetke i romane, naučnu fantastiku, esejistiku, istoriografiju, jedan od višedecenijskih repera jeste život Antonija Mihajlovića. Uvod u ovu jedinstvenu avanturu (na nivou pojedinačne spisateljske karijere i na nivou savremene literarne scene) je kratki roman „Dnevnik o Antoniju“ iz 1969. godine, koji istražuje neočekivane uticaje smrti Antonija Mihajlovića na njegovu užu i širu okolinu. Već 1970.g, publikovana je zbirka „Smrt Antonija Mihajlovića“; tema ovih priča je upravo Antonijeva smrt, sam tren u kome život ističe iz ljušture tela. Ista tematika proteže se i kroz sledeće istoimene knjige iz 1988, 1994. i 2010. godine, čineći impozantni omaž sveprisutnoj činjenici kraja življenja te večitoj fascinaciji prelaskom iz bivstvovanja u nepoznato, nedokučivo stanje. Sam pisac, svestan ograničenja njegovih ’eksperimentalnih smrti’, u uvodu treće knjige (1994) svoje priče definiše kao „pokušaj da iskažem ono što naslućujem o neizvesnosti postojanja“. Uprkos najavi da će treća knjiga zaključiti ciklus, Belča u uvodu četvrte knjige (2010) piše: „Vremenom se pokazalo da su žilavost smrti i njene mogućnosti da uništava mog junaka neograničene. Tako se, na radost smrti, ali i života, pojavljuje novih dvanest pripovedaka. A vidim, postoji mogućnost da se sve nastavi.“

            I odista, u knjizi „Antonije i lav“ (izdavač „Prometej“, 2021) susrećemo sedam priča i u njima nove smrti i prethodeće im trenutke. Mada je finale svake priče (samo)zadato i poznato to ne utiče na uzbudljivost pripovesti i stvarnosti koje su pozornice dešavanja. Emocija koja preovladava je izmirenost sa dolaskom kraja. Antonije zna, svestan je da stoji na kraju, da je taj trenutak konačne transformacije tu, udaljen nekoliko dana ili noći, tek nekoliko udaha ili snova. I njegovo telo se, po svom autonomnom rasporedu, priprema na prelazak, na pretapanje u novi oblik (ne)postojanja. Unekoliko apartna od ovog tona je priča „Smrt na stanici“ u kojoj pripovedač prisustvuje svađi Antonija sa suprugom neposredno pred ulazak u autobus; dok autobus odlazi Antonijeva supruga, nakon što je besno izgovorila strašnu kletvu, namerno gleda na suprotnu stranu i ne vidi da joj je suprug doživeo srčani udar. Pripovedač ostaje uzdržan pred grotesknom situacijom koja je logično finale patološkog braka.

            Svođenje životnih računa, uprkos apsurdnosti pojačanoj činjenicom da je protek vremena onemogućio bilo kakvo ispravljanje grešaka, otvara čudnovate situacije u kojima, kao u priči „Oproštaj od dece“, starac piše deci pisma za koja ne zna da li će i kada do njih stići i kako će te reći biti shvaćene jer one, kakve god (mudre ili trivijalne) bile, ne mogu da nadoknade sve do tada izgubljeno i propušteno. S druge strane, susret sa smrću prikazuje se i kao nadmetanje u kome se Antonije, otimajući se logici nestajanja, pokušava vratiti u detinjstvo kada je sve bilo novo i zavodljivo-tajanstveno. Ta unutrašnja potreba vodi starca u čudesno i magijsko koje otkriva kao krucijalni „začin“ života.  Pred tom spoznajom brišu se granice realnog pa Antonije  mirno prihvata pojavu novog prijatelja - belog lava sa kojim deli preostalu rutinu življenja, od šetnji do glasnog čitanja omiljenih knjiga. Veličanstvena zver simbol je izuzetnosti starčevog postojanja ali i najava čuda koja dolaze pod okriljem fizičkog nestanka. Na racionalno-zaumnoj spoznaji temelji se i priča „U oklopu bola“ gde se postojanje telesnih bolova i njihovo nestajanje doživljava kao kontrapunkt dnevnog, oličenog u bolu kao kazni, sa slobodom od bola, telesnosti, i izdizanje u čistu duhovnost.

            Tri priče („Na dnu reke“, „Van der Deken“, „Bunar ispod tise“) slave životvorni element vode koji je sila i simbol trajnog kruženja materije i duha. U njima starac svoj mir nalazi u snovima koji ga vode na dno reke i mora. Fascinantni prizori srastanja sa sprudovima, posmatranja igre ribljih jata i smene svetlosti zrače animističkom snagom stapanja sa Prirodom, sa telom vode iz koje se izdigao život na planeti i sjedinjavanja sa vodom materice u kojoj, zaštićen, raste plod, buduća ljudska jedinka a odakle će, gola i ranjiva, izaći u svet. Povratak u vodu je povratak u primarnu sredinu do nekog novog izdvajanja. Taj kontinuitet sugeriše i priča u kojoj starac očekuje pojavu nikad viđenih ali naslućivanih bića iz voda bunara. On je ta bića „nasledio“ od svojih predaka i žali što ih nema kome predati. Ali, uprkos tom grehu, senke će izaći iz bunara da mu sklope oči i tako zatvore još jedan krug postojanja.

            Belčine pripovesti ispisane se smireno, ponekad čak škrtim rečenicama, i, uprkos važnosti teme, bez emotivnih afektacija, bez isprazne melodrame ili agresivne melanholije,. Lakoća pripovedanja dokaz je samosvesnog iskustva, spisateljskog i čitalačkog (Belča ne propušta da Antonija okruži knjigama i intelektualnim-emotivnim spoznajama koje sadrže) te duboke koncentracije i promišljenosti priča. Pred znatiželjnim čitaocima su, dakle, odista izuzetne priče čiji će ih odjeci dugo pratiti.

            („Dnevnik“, 2022.)