DEFINITIVNA KOLEKCIJA „JEZIVIH“ I „GROZNIH“ PRIČA ili RAZGALJUJUĆA APOKALIPSA VRHUNSKOG STRIP CRTAČA - „Creepy predstavlja Hose Ortiz Apokalipsa i druge priče“; izdavač Darkwood, 2014.

Strip izdanja u obliku raznoraznih svezaka i magazina na novinskom papiru, najčešće štampanih crno-belo (mada je ono crno uglavnom sivo) ili slabim bojama, sa umrljanim otiscima nejednakog intenziteta i drečavim kolor koricama deo su odrastanja generacija dečaka i devojčica Zapadnog sveta, posebno u drugoj polovini XX veka. Jeftina zabava koja velikim tiražima donosi profit - to je bila uloga stripa u okrilju korporativnog izdavačkog biznisa. Da bi se ovaj zadatak ispunio urednici su neprestano tragali za sadržajima koji će još bolje prodavati robu. Na tržištu SAD-a, koje je taj recept i promovisalo, borba za publiku nije poznavala granice pa je svaki potencijalni smer interesovanja čitalaca istraživan i, makar probe radi, zadovoljavan. Tako su eksplicitni palp horor i uvrnuti naučnofantastični stripovi iz „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) privukli veliku pažnju tinejdžerske publike što je „izrodilo“ i vrhunski parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Burna reakcija konzervativno-melograđanskih snaga zabrinutih za mentalno zdravlje omladine (kad je već prohibicija neslavno propala) naterala je establišment da 1954.g. stripove proglasi štetnim i nepoželjnim što je uz masovni bojkot slomilo brojne izdavače (nešto slično se, malo ranije desilo u Jugoslaviji u „organizaciji“ progresivnih snaga). Da bi se spaslo šta se može, strip industrija je osnovala sopstvenu cenzuru (famozni CCA) koja je „krojila“ buduću poželjnu ponudu „priča u slikama“. Uspon rok’n’rol muzike i hipi pokreta, odnosno društveno angažovanje mladih (od borbi za prava crnaca do otpora ratu u Vijetnamu) uticaće i da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio; jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u kojima se osećao duh slavnih „EC“ vremena. „Creepy“ i „Eerie“ su okupili niz „slobodnjaka-nezavisnih“ strip velikana spremnih da realizuju zadatke ovih magazina i njegovih „domaćina“ ujka Jeze i rođaka Groze a koji su bili da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“. Za postizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je omogućilo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju postojeću i razvijaju novu žanrovsku ikonografiju ali i da traže sveže teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak kako u žanrovima tako i u razvoju strip tehnika bio očigledan.

            U plejadi saradnika ovih magazina zapaženo mesto zauzima i Hose Ortiz (1932-2013), Španac koji je i pre nego što se 1974.g. priključio Vorenu bio aktivan i produktivan crtač. Za nepunu deceniju saradnje sa Vorenom, Ortiz je nacrtao oko 120 stripova što ga ubraja među najproduktivnije izvođače strip radova. Po povratku u Španiju Ortiz će u saradnji sa scenaristom Segurom započeti postapokalitčki serijal „Hombre“ (koji će mu doneti veliku slavu) a potom i druge serijale („Barton i Cid“, „Morgan“). Ortiz je crtao i za mnoge engleske izdavače kao i za italijanskog Bonelija (mega epizode Teksa Vilera). Brzina Ortizovog rada (i po tri table dnevno) učinila ga je poželjnim saradnikom izdavača koji daju kratke rokove; no, uprkos velike produkcije Ortiz je uspevao da zadrži standardno dobar crtež u prepoznatljivom stilu koji je od početnih tvrdih linija evoluirao u jedinstveni spoj redukovano-karikaturalnog crteža, ne nužno anatomski adekvatnog, lelujavih senki i tvrde podele na svetlo i mrak. Ovaj se manir pokazao veoma prilagodljivim svakovrsnim temama odnosno i tradicionalistički koncipiranim i akciono razmahanim i montiranim tablama. Ortiz jednako uspešno crta prizore iz prošlosti i budućnosti, lepotice i čudovišta, egzotična mora, prerije Divljeg zapada i velegrade, sunčane pustinje i zlokobne predele magli, ukletih zamaka i poderanih zavesa iza kojih se kriju svakakvi užasi. Kao vrhunskog profesionalca njega ni jedna priče ne zatiče nespremnog. Knjiga komplikovanog naslova „Creepy predstavlja: Hose Ortiz Definitivna kolekcija priča i ilustracija objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie - Apokalipsa i druge priče, tom 1“ originalno objavljena 2014. i iste godine izdata kod nas zahvaljujući agilnom „Darkwood“-u u ediciji „Jezovik“, sabira bogatstvo Ortizovih stripova rasutih po ovim magazinima čineći ih dostupnim novim generacijama i potvrđujući da je reč o vrhunskom umetniku. Ovaj tom čine, uz dve dopadljive minijature („Goblin“ i „Zvezdano dete“), serijali kreirani u nekoliko nastavaka. Početni „Apokalipsa“, scenarste Bada Luisa, čine celine „Rat“, „Glad“, „Kuga“ i „Smrt“ a njihove cinične priče dozvoljavaju Ortizu da se potpuno razmaše crtajući impozantne minijature i slike preko čitave stranice. „Demoni Džeremaje Kolda“, scenario Bada Luisa, su ambiciozno horor zamešateljstvo koje je Ortizu dozvolilo da šeta od Nju Meksika do San Franciska iz 1914. godine. Serijal „Probisvet“ smešten u Japan, u sumrak ere samuraja, 1854.g. bavi se šarolikim društvom, od nindži do Crnog demona, boga koji vrišti, a sve se to vrti oko simpatičnog, prgavog Irca Hjuza Sali Salivena. „Nuklearna hit parada Žestokog Džoa“, scenariste Džima Stenstruma, kojoj je prvi nastavak nacrtao legendarni Ričard Korben, šaljiva je postapokaliptička igrarija koja će izmamiti osmeh čitaocima što zbog same priče a što zbog Ortizovih crtačkih geg vragolija.

            U konačnom sagledavanju ova je knjiga dokument o duhu jedne epohe koji je vrhunski strip umetnik Hose Ortiz pretočio u sjajne „priče u slikama“ koje plene pažnju i razgaljuju maštu znatiželjnih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2017.)