USTRAJNO ODMICANJE OD REALNOSTI - „Simetrije“ Luise Valensuele; izdavač Agora 2016.

Svetovi „realne“ i „literarne“ stvarnosti nikada se nisu poklapali (niti će se to ikada dogoditi). Jer, naravno, kao što, uprkos široko rasprostranjenoj predrasudi, ne postoji samo jedna jedina realna stvarnost nema ni samo jednog njenog literarnog (mimetičkog) odraza odnosno (nemimetičke) nadgradnje. Otuda je pozicija autora, onoga koji ispisuje rečenice kojima osmišljava svetove, koliko božanska toliko i ropska pa i demonska. Razvoj Književnosti dozvoljava piscu da se, prema sopstvenom osećaju, talentu i zanatskoj veštini, odmakne sa pijedestala neprikosnovene i nedodirljive objektivnosti i zaputi u avanturu stvaranja delimičnih, fragmentarnih, iščašenih, iskošenih i zakrivljenih literarnih stvarnosti. Koliko će rezultati takvih spisateljskih radova/kreacija biti kvalitetni, uspešni i dopadljivi čitaocima i kritičarima pitanje je na koje nema jedinstvenog odgovora. Stoga je svaka nova knjiga svojevrsno iskušavanje stvaraoca ali i čitalaca na terenu „stvaranja stvarnosti“.

            Sa pitanjima odnosa obične-predvidive-očekivane stvarnosti i literarnih stvarnosti koje se postojano odmiču od njih, znatiželjni će se čitalac sresti i u zbirci priča „Simetrije“ argentinske spisateljice Louise Valensuele (1938). Na Valensuelu je ovdašnjoj publici pažnju skrenula „Antologija savremene argentinske pripovetke Borhesova deca“ (priredili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić, izdavač „Agora“, 2012.g.); isti izdavač objavio je i Valensuelin „Roman noar s Argentincima“ (2015.g.). Mada je zbirka podeljena u nekoliko celina-ciklusa („Rezovi“, „Oluje“, „Mesijanstvo“, „Bajke iz pakla“ i „Simetrije“) osim jedne („Bajke iz pakla“) koja je tematski kompaktna i zaokružena ostale funkcionišu u labavim okvirima što, opet, autorki dozvoljava da postojano konfrontira različite realnosti i izneveravanja njihovih etalona-modela a što bi moglo biti jedno od objašnjenja samog naslova knjige. Tako u prvom segmentu nakon izuzetne priče „Tango“, u kojoj je odmak od prepoznatljivo svakodnevnog postepen sve do potpunog potonuća u bizarno, sledi priča „Nož i majka“ koja će konflikt majke i ćerke izmeštati u razne nivoe apsurda; potonja priča „Koda“ groteskna je bez ikakve potrebe da se na stvarnost dodatno utiče a za njom sledi jednako realna povest „Nevidljivi krpar“. Ciklus zatvara priča „Miris kafe“ koja je svojevrsni pandan početnoj „Tango“ ali bez skrivanja svoje alegorijske osnove.

            Predstavljeni metod-recept gradnje funkcioniše i u narednim ciklusima; priče se bave različitim tematskim okvirima, od prepoznatljivih (brak, traganje za partnerom...) do nastupanja/trajanja začudnih, neobjašnjivih događaja. „Obične“ teme spisateljica „podriva“ uplivom bizarnih okolnosti koji ih izmeštaju iz kolotečine dok će u pričama koje se ne drže prepoznatljivih okvira začudno u potpunosti uspostaviti drugačije logike. Tako u priči „Izaslanik“ dečaci koji su preživeli nesreću tako što su jeli meso leševa umiru iz nepoznatih razloga; otac jednog otkriva recept za zdravlje svog sina - nastavak konzumiranja ljudskog mesa. Priča „Gospodarev smeh“ u potpunosti je izmeštena iz realnosti pa su i postupci fanatičnih obožavalaca hladnoće u potpunosti u službi novih obrazaca rezonovanja i ponašanja.

            Šest priča iz celine „Bajke iz pakla“ parafraza su poznatih obrazaca iz bajki Šarla Peroa („Crvenkapa“, „Uspavana lepotica iz šume“, „Plavobradi“, „Vile“, „Pepeljuga“) odnosno braće Grim („Snežana“). Valensuela svoje verzije bajki temelji kako na promenama uloge, ponašanja i rezonovanja junakinja tako i na kulturološkim razlikama između vremena kada su bajke stvorene i poznog XX veka u kome se iznova ispisuju. Samosvest junakinja, njihova (ne)sposobnost da se samoodrede, da utvrde prioritete svog postojanja ali se i odmaknu od zadatih situacija iznalazeći drugačije načine postupanja rezultiraju ne samo dopadljivim raspletima priča, sa dobrodošlim humornim tonovima, već i sasvim neočekivanim, neretko grotesknim „poukama“. Ovakvo autorkino postupanja može se posmatrati i kao praktikovanje postmodernističkih literarnih nazora i kao feministički otklon od tradicije. Konačno, nove verzije bajki mogu biti osim praktičnih stilskih vežbi uz primetnu (ali ne preterano agresivnu) dozu feminističkih svetonazora i odavanje počasti velikoj spisateljici Andželi Karter (1940-1992) koja je takođe ispisala svoje verzije starih bajki u zbirci „Krvava odaja“ iz 1979. godine.

            Rečju, „Simetrije“ Luise Valensuele su zanimljivi i zavodljivi iskoraci iz prepoznatljivih modela realnosti u neobične, iskošene i začudne svetove koji će razotkriti mnoge slabosti dragih nam svakodnevica.

            („Dnevnik“, 2017.)