Knjige koje (ni)je prekrila prašina - „Tetovirani čovek“ Reja Bredberija - ŽIVE SLIKE BUDUĆNOSTI

Rej Bredberi (1920-2012) klasik je horora i naučne fantastike. Uprkos tome što su oba žanra dugo smatrana za paraliteraturu Bredberi je, na nekolikim listama, svrstavan među najveće američke pripovedače XX veka što svakako potvrđuje njegovu vanrednu spisateljsku umešnost. Ova činjenica utoliko je paradoksalnija što je sam Bredberi samouk, dakle bez formalnog akademskog obrazovanja i što nije krio da je u prvim radovima oponašao E. A. Poa i E. R. Barouza (posebno je bio oduševljen romanom “Gospodari rata sa Marsa” iz serije “Džon Karter sa Marsa” pa je napisao i njegov nastavak). Prva priča štampana mu je 1938. godine a objavljivanje u časopisima je bilo izvor prihoda i osnov egzistencije za njega i njegovu porodicu. Bredberijeva spisateljsko-nadničarska karijera započela je u poznim godinama “palp” časopisa i nastavljena u posleratno vreme bujanja magazina koji su objavljivali originalne priče i izdašno iz plaćali. Bredberi je morao da osluškuje zahteve publike i poštuje uslove koje postavljaju urednici ali je ipak uspeo da razvija sopstvene teme i samosvojan, prepoznatljiv literarni stil. Elementi naučne fantastike u njegovim pričama bili su “tanki”, u njima nije bilo previše žanrovske ikonografije niti „naučne“ atmosfere pa takve priče nisu imale preveliku prođu kod žanrovski nastrojenih urednika što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu i “ima prođu”. Prva Bredberijeva knjiga „Mračni karneval“ iz 1947.g. upravo je zbirka horor priča.  Tri godine kasnije pojavile su se “Marsovske hronike” (ista knjiga, izmenjena i skraćena sledeće godine se pojavljuje u Engleskoj pod imenom “Srebrni skakavci”) za kojima slede “Tetovirani čovek” (1951) te niz vanrednih naslova kakvi su “Farenhajt 451” (1953), “Oktobarska zemlja” (1956), “Maslačkovo vino” (1957), “R je za raketu” (1960), “Nešto zlo nam se prikrada” (1962) i drugi. Za života Bredberi je objavio 47 romana (horora, naučne fantastike, fantazija, krimića…) i oko 600 priča. Bredberi je nesporno pre svega majstorski pripovedač; i dela koja su nominalno određivana kao romani nastajala su spajanjem ranije napisanih priča. “Marsovske hronike” su “sklopljene” po ideji urednika kome se Bredberi požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane. Urednik je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio niz već objavljenih priča koje se dešavaju na Marsu ili su vezane za njega; isti “recept” primenio je i u knjizi “Tetovirani čovek”. Ovaj “roman” sadrži nekolicinu priča koje se bave životom na Marsu kakav je u “Marsovskim hronikama”, što potvrđuje da je ta tema jedna od ključnih u Bredberijevom ranom opusu. Tim se pričama unekoliko menja istorija osvajanja Marsa - civilizacija na Zemlji biva gotovo potpuno uništena atomskim ratom pa na Mars, naseljen samo crncima stiže belac; novopečeni “marsovci” spremaju mu doček adekvatan mukama koje su trpeli do belih rasista na Zemlji (“Potez je na drugom”); ipak, osnovna (melanholijska, varoška, porodična) atmosfera ciklusa o Marsu nije promenjena. Novi kvalitet donose priče “Vatreni baloni” - o religijskim dilemama po pitanju pokrštavnanja marsovaca-starosedelaca - i “Izgnanici” - u kojoj duhovi pisaca fantastike i horora odnosno bića iz narodni fantastičkih kazivanja sa zebnjom iščekuju raketu sa racionalnim zemljanima koji su uništili njihove knjige; spaljivanje knjiga biće obrađeno u romanu “Farenhajt 451” dve godine kasnije.

Segmenti romana koji  nisu vezani za Mars, variraju prepoznatljive žanrovske situacije – (ne)slavno osvajanja svemira (neuspele ekspedicije, udese, otuđenost raketaša), putovanja kroz vreme, religijske dileme, plemenito roditeljsko žrtvovanju u siromaštvu ali i odumiranja ljudskih emocija usled tehnološki superiornog življenja... Koliko god bile raznorodne karakteriše ih nepoverenje u popularni mit o čoveku-osvajaču. Niti su kosmoplovci heroji bez straha i mane niti su njihove pohodi uvek i jedino uspešni. Čini se da je Bredberijev stav da čovek ne može pobeći od svojih strahova i mana, od megalomanskih želja, ograničenih mogućnosti i (ne)sposobnosti; posebno je ilustrativna i izuzetno upečatljiva veza između (tada hipotetičke) virtuelne stvarnosti i destruktivnih nagona u priči “Južnoafriča pustara”. S druge strane su obični, prostodušni ljudi na obodima sjajne civilizacije koji život vide ne kao neprestano nizanje hedonističkih senzacija već kao borbu za opstanak (“Autoput”, “Raketa”). “Tetovirani čovek” objavljen je u SFRJ 1979.g.u legendarnoj ediciji “Kentaur” a po knjizi je 1969.g. snimljen i odličan film sa Rodom Stajgerom u glavnoj ulozi.

Bredberi pripoveda lako i poletno, njegove su rečenice varljivo jednostavne i graciozne. Neretko su mu opisi preterano kitnjasti a ton melodramatičan i afektirano melanholičan. Ova se stilistička osobina-karakteristika može smatrati vrlinom ili manom-slabošću. No, pun vek posle pišćevog rođenja i osam decenija od početka njegove spisateljske avanture (koja je, opet, trajala fascinantnih šest decenija) ovakvo manirističko modeliranje teksta dobilo je plemenitu patinu minulih vremena i izraslo u “zaštitni znak”, prepoznatljivu karakteristiku autora koji je ušao u istoriju žanrovske ali i svekolike literature XX veka.

            („Dnevnik“, 2020.)