Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana
Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i
prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i
izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi,
kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu
pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj
a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno,
odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do
njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo
konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči,
izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka,
iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite
uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav,
osiromašen.
Knjigu čine tri ciklusa nazvana
„Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama
primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i
konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do
makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa
svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna
svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način
(„Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka
snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji
je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen
na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog
postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu
temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu;
to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je,
tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih
reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona
lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i
asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.
U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći
ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa
koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i
promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje /
Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao
senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i
nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta
epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative
potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa
poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo
suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste
pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se
ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i
oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno,
spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i
suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi
trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati
bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj
trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo
toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).
Po prirodi stvari odnosno
pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje
pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga
(pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“),
susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim
savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se
(samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana,
refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne
podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da
razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali,
takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene
unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz
insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju
slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U
konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi
radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako
dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.
ILIJA BAKIĆ
0 komentara:
Постави коментар