DEJAN ALEKSIĆ: RADNO VREME RAJA - O NEPONOVLJIVOSTI MALIH PRIZORA; Kulturni centar Novog Sada, 2018.

Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi, kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno, odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči, izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka, iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav, osiromašen.

Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.

 U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).

Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.

ILIJA BAKIĆ

http://www.hellycherry.com/2020/01/dejan-aleksic-radno-vreme-raja.html 

IZMEĐU OLOVNIH REČI I ĆUTANJA - „Simetrija vrtloga“ Dragana Jovanovića Danilova; izdavač Kulturni centar Novog Sada, 2014.

Nova knjiga Dragana Jovanovića Danilova (1960), zapaženog pesnika srednje generacije (i jednako uzbudljivog prozaiste i esejiste) pod zagonetno/provokativnim naslovom „Simetrija vrtloga“, sazdana je od pedesetak pesama razvrstanih u cikluse „Vrtlog“, „Olovne reči“, „Ludi vodopad“, „Naša deca“, „Seoba ruža“ i „Ušteđevina“. Na početku knjige stoji, izvan ciklusa, pesma „Simetrija vrtloga“ koja bi se znatiželjnom čitaocu, obzirom da se njen naslov podudara sa naslovom knjige, mogla učiniti programskom pesmom odnosno pesmom „ključem knjige“. Ukoliko bi, polazeći od ovakvog stava, čitalac nastavio da iščitava knjigu brzo bi zaključio da je u pravu ali i da - nije u pravu. Jer pesnik u prvoj pesmi otkriva/postavlja nekoliko težišta repera oko kojih će se ostali stihovi u knjizi razvijati ali se ne ograničava samo na njih već se u nastupajućim pesmama otkrivaju i druge teme. Reč/reči, njihova značenja, moć i slabost u definisanju/određivanju misli/emocija/duševnih stanja i slutnji, prvo su (i centralno) problemsko žarište uvodne pesme i knjige. Za njim se, sledstveno, postavlja pitanje postojanja i opstajanja pesnika, onoga ko je i gospodar i sluga reči, njegove sudbine, govora ali i ćutanja jer „(...) ne podrhtava lišće / već to ja ćutim u svojim rečima.“ Danilov uvodom pesmom problematizuje i sam čin poetskog oglašavanja, „pevanja“; poetski subjekt/glas kazuje „Kao krtica, kopam hodnike u jeziku:“, potom taj, kome je reč temelj postojanja,  priznaje/tvrdi, u prvom stihu te prve pesme i prvom čitave knjige „Najtačnije reči izgovorile su senke!“ i „Sunčev dan je tako rečit, ali ćutljive / senke imaju poslednju reč.“ Poeta koji se oslanja na snagu reči spoznaće da „(...) ni reči utehe / ne mogu te zaštititi od stvarnosti.“ kao i da „srce je ono što nastane kada se ta / krvava reč iščupa iz rečnika (...)“. Time se odsecaju odstupnice romantičarskog sentimentalizma poezije i otkriva front direktnog sučeljavanja sa sirovom realnošću koja, istini za volju, nije lišena svojih zavodljivosti. Kao podupiranje tog stvarnosnog/verističkog tona već u uvodnoj pesmi se srećemo sa navođenjem imena Milana Šipke i Ivana Klajna za kojima će slediti imena Glena Gulda i Selme Hajek, nekolikih imena ulica i opština u Beogradu.

            Ono što je naznačeno početnom pesmom širiće se i produbljavati „čvrstim“ stihovima/tvrdnjama sa usklikom na početku pesme „Čišćenje od reči“ (i više drugih) „Previše si pesama iz mene iščupao!“ za kojim će doći tvrdnja „Ne radim s rečima, ja se od njih čistim“. Pozicija lirskog subjekta/glasa u pesničkoj inkarnaciji bespoštedno se demistifikuje, raz-romantizuje pa se iza oblandi umetničke nedodirljivosti otkrivaju i demoni stvaranja koji muče pesnika ali i njegova fatalna neuklopivost/neusklađenost sa okruženjem i vremenom u kome živi, koja nije uvek kompenzovana dosezanjem željenih estetskih i intelektualnih visina. Na drugoj strani, pesnik je, i pre i posle stvaralačkih zanosa, ranjivo ljudsko biće sa uobičajenim prohtevima i problemima tela sred uobičajene urbane egzistencije. U postojanje između ispisivanja stihova uklinjene su mnoge trivijalne situacije, svakodnevne odluke, dileme i greške. Ponešto od doživljenog profiltriraće se u stihove ali će mnogo više ostati kao talog na ramenima pesnika, bića sa tananijim emotivnim i mentalnim sklopom, osetljivije i krhkije konstitucije. Otuda, neminovno, i sumnja u sopstvenu sposobnost umetničkog delanja, valjanost onoga što se napiše ali i u snagu alatki kojima se pesnik koristi jer on spoznaje da „Reči su preslabe za ono što im se poverava.“ („Čišćenje od reči“) što, sledstveno, vodi do sledećeg iskaza „Ovo su samo reči, ali mi ne znamo šta stoji iza njih!“ (“Jutarnja pesma sa železničke stanice u Požegi”) te spoznaji da „Nema načina da se jasno kaže ono što se / želi reći, ništa ne jemči svemoć jezika.“(“Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac”). Konačno, ako su reči nemoćne i prevrtljive onda se pred pesnikom otvara paradoks jer „Govorim ti ovo da bih prećutao, otuda ti / slušaš ono neizgovoreno (...)“(“Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac”). Ali, reč, razgovor, ispovest, pesma, konačno i misli, sazdani su od reči; one su, ma kako uboge bile, jedino sredstvo za komunikaciju sa drugim jedinkama ali i za spoznaju sveta u kome jesmo. Ma kako nemoćan bio pesnik i dalje piše pesme, bavi se tim “neskromnim poslom”; neke će stihove pojesti miševi, druge će ostati u kupeima vozova ili biti skriveni gavranu (Poovom?) ispod krila. A kako treba sa onima spasenim od drugih fatalnog usuda? „(...) pesme treba / bacati kao komade mesa tigrovima u kavezu,“ (“Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac”)! Od potištenosti i osećaja nemoći stiže se do siline zanosa, do osećanja važnosti onoga što se radi i ispunjenosti, opravdanosti sopstvenog delanja i postojanja jer “Živi su prolazni, a mrtvi večni / u svojim lavirintima koje ne čine / zidovi i zapetljani  prolazi, već reči / koje živi nikada neće izgovoriti.” (“Ono što vide mrtvi”). Sledstveno tome, ma kako kontradiktorno zvučalo, mora se, iako su reči slabe, govoriti/pevati/pisati stihovi da bi živelo!

            Višestrukost/višesmislenost a ne jednoznačnost odlika je pesničkih slika u “Simetriji vrtloga”. Dileme i suprotnosti pretočeni su u sukobljene/suprotstavljene stihove iste pesme ili dijametralno različite vrednosne predznake istog pitanja u različitim pesmama. Kad se fokus pažnje/interesa poetskog subjekta od pitanja stvaranja proširi na njegovo okruženje, na mikro i makrokosmos jedne egzistencije naziru se obrisi sveta koji se dobrano poklapa sa našom sadašnjošću a ova, pak, jeste produžetak onih prošlih (i klica budućih). Neminovno se otvaraju dileme ljubavnog odnosa žene i muškarca, izazovi i iskušenja, nagrade i blagodeti koje nosi, od prvih zanosa do zrelosti veze, telesne strasti i duhovne ispunjenosti. Svaka od tih faza ima svoje “slasti” i “gorčine”, od privremenog pretapanja/ispunjenja u drugom do toga da “vremenom su se jedno u drugo pretočili / pa smrti neće ostaviti čak ni kosti.” (“Ostareli bračni par”). Mikrosvetu pripadaju i pogledi na decu, na kćeri koje odrastaju, na dileme stasavanja, uvođenja u “veliki svet” i usmeravanja na tom putu te na (ne)moć roditeljsku da shvate decu i deca shvate njih. Na razmeđi između ličnog i onoga što lično nadilazi otvaraju se dileme vere/verovanja u Boga, odnosa prema Njemu kao (ne)pojmljivom entitetu. I ovde su pesnikovi stavovi kontradiktorni, od potpunog priznanja Njegovog postojanja do poricanja istog. Zapitanost mislećeg, racionalnog bića i potpuna, bespogovorna predanost jednako su izazovne i uzbudljive pesniku, jednako ga mame.

            Konačno, u pesmama koje su okrenute spoljašnjem (mada, naravno, ono što je sagledano izvan subjekta biva, u njemu, profiltrirano i tek tada pretočeno u reči) zabeleženi su prizori u rasponu od ratova i političkih događanja do svakovrsnih putovanja; oni su ispevani ili kao pretežno veristički zapisi (“Albanske neveste”) ili kao manje-više alegorijski  (“Gradonačelnik pustoši”) sve do vrcavih vragolija (“Pijana sova na Dorćolu”).

            Danilov sred svih pomenutih rukavaca pesničkih vizija i interesovanja nastavlja da razvija i neke od svojih znanih motiva i tehnika. Tako se u nekolikim pesmama “pojavljuju” prizori (ili slutnje prizora) nagih mladih devojaka i žena odnosno žena lakog morala, što je mogući omaž inspiraciji likovnom umetnošću ali i sopstvenim ranijim pesmama. Prisutno je, u sloju metatekstualnosti, i pozivanje na dela klasičnih pesnika i filozofa ali i ukazivanje na jednog - golubara. No, ranija jezička bujnost i manirističko afektiranje sada su stavljeni pod znak pitanja; u pesmi “Zašto pesma nema reči?” najpre se tvrdi „Nekad je sve bilo previše dekorativno.“ a zatim zaključuje „Duge, barokne rečenice prošle su / i zaboravljene, pa se sad nameće pitanje: / zašto pesma nema reči?“ te „Nema razumevanja između mene / i očitog mog rasipništva negdašnjeg.“ (“U Veneciji nema vode”). Ova će (samo)kritičnost iznova postaviti krucijalno pitanje kako pisati pesmu (jer se pesnik ne odriče svoje neskromne rabote)? Jedan od ponuđenih odgovora je „(...) Kao i senke / sve moraš ostaviti nedorečeno. (...)“(“Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac”). Zašto tako? Jer su reči slabe i u njih ne može stati sve što se želi, zato što „Nemam više reči koje će biti / više od otkucaja srca.“ (“Srce i dete”). Taj iskaz je priznanje i trijumfa i poraza poezije, njene slave, snage veće od života ali i nemogućnosti da ga trajno nadmaši. Ipak, ovaj iskaz potvrđuje neraskidivost poezije i života jer “Mrtvi su mrtvi zato što su iščupali / iz sebe sve reči koje bi ih mogle / proglasiti živim.” (“Ono što vide mrtvi”). Dakle, dok ima reči/poezije biće i života.

            (“Koraci” 10-12/2015)