CILJANO ZABORAVLJENA ISTORIJA ili STRADANJA DECE LOGORAŠA – „Logor K. - Jarak“ Dragog Bugarčića; izdavač Čigoja štampa, 2025.

 

Roman „Logor K. - Jarak“ Dragi Bugarčić (1948-2024) je napisao 2022. godine; zahvaljujući angažovanju autorove porodice i poštovalaca njegovog dela knjiga je nedavno ugledala svetlost dana. U pitanju je, kako u svojim tekstovima konstatuju Dragica Stanojlović i Vasa Pavković, završni roman u ciklusu knjiga - koji čine i romani „Sporedna ulica“, „Gatalica“, „Slepi spomenik“ i „Obdukcija“ odnosno knjiga dokumentarnih zapisa „Krst na vršačkom Šinteraju“ (sa Nadeždom Radović) - posvećenih tragičnoj sudbini banatskih Švaba po završetku Drugog svetskog rata. Odmah po oslobođenju pobednici su, faktički, sve pripadnike nemačkog naroda, koji je na prostorima Banata i Vojvodine živeo vekovima, stavili izvan zakona, imovina im je oduzeta a oni proterani iz svojih naselja u logore-sela iz kojih su, u druge logore, iseljeni Švabe domaćini. U logorima su ljudi kojima su oduzeta sva prava smeštani, desetine njih, u prazne kuće da spavaju na podu, na plesnivoj slami; radno sposobni su obavljali teške poljske poslove, muškarcu su vozovima odvoženi u Sovjetski Savez odakle se malo ko vratio. Starci i deca su ostajali u kućama bez prava da izlaze na ulicu osim kada su, na zvuk crkvenog zvona, odlazili po obroke. Umiranje od bolesti, iscrpljenosti i izgladnelosti bilo je masovno. Čuvari logora, partizani, bili su vrlo surovi prema zatvorenicima a ukoliko je neko bio blag prema njima, pa makar to bio i komandant logora, zamenjivan je onima koji su bili izuzetno revnosni u službu. Stradalništvo logoraša trajalo je od 1944. pa do kraja te decenije kada je preživelima dozvoljavano da odu u Austriju i Nemačku. Bezmalo pola veka istina o ovim događajima skrivana je od šire javnosti po partijskim nalozima; čak i kada su informacije o logorima za ’domaće Švabe’ počele da izlaze na svetlo dana tadašnja aktuelna vlast i javnost uglavnom ih je ignorisala. Bugarčić je svojim delima, pisanim na osnovu brojnih razgovora sa preživelim logorašima i šturim (nepotpunim i nepouzdanim) spiskovima stradalnika, podario upečatljiva ’ljudska lica i sudbine’. U romanu „Logor K. - Jarak“ opisane su muke i patnje nemoćnih, staraca i dece, u logoru Bački Jarak. Glad, prljavština, hladnoća, očaj i strah svakodnevni su pratioci jedinki koje kopne, oboljevaju fizički i psihički, tope se i nestaju. I dok su starci pomireni sa izvesnošću svog skorog skončavanja, deca, blagoslovena neznanjem, prostodušnom naivnošću i maštom, otimaju se apatiji i malodušnosti. Dva dečaka od 12-tak godina smišljaju plan da pobegnu iz logora i odu u Temerin gde bi prosili i tako konačno mogli da se najedu pa čak i da deo hrane donesu svojima u logor. Plan je valjan koliko to mogu deca da smisle i propada odmah na početku njegovog izvršenja. Uplašene dečake stražari sprovode do pretpostavljenih ali, u grotesknim scenama, ne dobijaju konkretno rešenje za pitanje sudbine uhvaćenih pa oni odlučuju šta će da rade – odvode dečake do kraja sela-logora i naređuju im da beže a onda im pucaju u leđa!

            Roman ima dve osnovne pripovedne linije: u prvoj pisac putuje u Nemačku, sreće preživele logoraše, razgovara sa njima, prikuplja svedočenja (među njima je i ono Fridriha Glasa, jednog od dva dečaka-begunca koji je, iako teško ranjen, bez medicinske pomoći, preživeo egzekuciju; njegovog druga, takođe ranjenog, stražari su nemilosrdno dokrajčili), razmenjuje elektronska pisma, čita knjige sećanja, promoviše prevod svog romana „Sporedna ulica“, posećuje Centralni muzej Donaušvaba, razmišlja o onome što je čuo  video... Susreti sa starcima koji su život započeli kao logoraši otkrivaju njihove celoživotne traume pomešane sa čežnjom za zavičajem. Posebno je uočljiv kontrast između ušuškanih nemačkih gradića i davno doživljenih muka. Centralni deo knjige je fikcijski i dešava se u logoru, među izbezumljenim starcima i decom sateranim u kuće oko kojih patroliraju preki stražari. Iz rečenica izbija teška atmosfera logora, ogoljena beda poniženih, kazivana bez patetike ili moralizatorskih deklamacija.

            Uz narečene pripovedne celine roman otvara tekst o ’procesu’ stvaranja, sazrevanju rečenica koje će pisac konačno preneti na papir prevodeći ih iz sveta duhovnosti i ovaj materijalni. Na ovaj literarno samosvesni pogled na pisanje nadovezuje se specifičan manir pripovedanja koji podrazumeva rečenice sa nabrajanjem mnoštva sinonima za određeni pojam čime se rečenom-napisanom dodaju novi i novi nivoi značenja. Bugarčić je time pokazao da je bio voljan da i dalje, uprkos značajnom iskustvu, razvija svoju spisateljsku veštinu (za šta nisu spremni ni mnogo mlađi autori).

            Rečju, roman „Logor K. - Jarak“ Dragog Bugarčića bolno je hrabra i poštena knjiga, izuzetno sugestivno i uverljivo umetničko delo o tragičnim događajima koji se nikada i nikako više ne smeju zaboraviti.

            („Dnevnik“, 2025.)

IN MEMORIAM: DRAGI BUGARČIĆ (1948 - 2024)

Dragi Bugarčić u svojim je pričama i romanima stvorio ogledalo za svet u kome je živeo on i oni koji su u tu bili ranije i ostavio ga za ugled i opomenu onima koji će u njemu postojati u vremenima koja dolaze. U literaturu ušao vrlo mlad ali već izgrađen i samosvojan, 1966. godine pričom “Vašarište” da bi 1970. godine objavio čak dve knjige, zbirku priča “Semenkare” i roman “Sparina”. Odziv na njegovu prozu bio je silan – 1972. godine zastupljen je u znamenitoj i značajnoj antologiji Ljubiše Jeremića “Nova srpska pripovetka”. Književno napredovanje u tematskoj raznolikosti i stilu nastavljeno je do 1979. nakon koje je usledila tišina duga petnaest godina! Ali, pošto je 1994. godine objavio roman “Strah”, Bugarčić više nije stajao sa pisanjem i objavljivanjem sve do svog poslednjeg dana. U bezmalo šest decenija književnog rada iscrtao je veliki književno-geografsko-istorijsko-filzofski krug koji itekako zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            Početna, krajnja i težišna tačka literarnih svetova Dragog Bugarčića je banatska palanka Roševo (Mesićgrad) odnosno “lepa varoš Vršac”, pritisnuta ravnicom i vetrovima, ponajpre košavom, koji donose sparinu ili sibirsku hladnoću. U njoj najpre stasava posleratna generacija dečaka na razmeđi sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i momačkih šetnji korzoom, fudbalskih utakmica, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava. Njihove želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Nekolicina momaka odlazi na “privremeni rad u inostranstvo”, u Austriju, pa dalje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i velikih očiju, sudaraju sa svetom koji skupo prodaje sjaj i zadovoljstava i nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom ali nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, mladi tragači za boljim življenjem, “gastarbajteri”, tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije. Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su “trbuhom za kruhom” i “očima za sjajem” otišli iz rodnih krajeva u svet obećanog Raja. Prizori kulturoloških sukoba došljaka-varvara i visokourbanizovane kapitalističke civilizacije (koja tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je primerenije, kao celina dela ovog tematskog usmerenja; kroz romane šetaju, kao protagonisti ili sporedne ličnosti, stalni antijunaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović, odrastajući i stareći na njihovim stranicama. Konačno, “gastarbajteri” postaju tek razočarane ljušture nevoljnika koji nisu našli ni sreću ni mir, koji su proćerdali mladalačke snove i ideale a da, istovremeno, nisu uspeli da se uklope u bogate svetove u kojima su ostavili svoje najbolje godine.

            Šireći spisateljsku vizuru Bugarčić je doticao i dešavanja, kakva su na primer protesti protiv režima Slobodana Miloševića, aktuelna u vremenu nastanka svojih romana i iznosio svoje stavove protiv tiranije da bi, u nekoliko poslednjih knjiga, razotkrio i, kroz sudbine učesnika, opisao stradanja nedužnih vršačkih švaba-starosedelaca i mehanizme kojima je vlast par decenija uspevala da zataška pa čak i pravda ove zločine. Tako su se Bugarčićevi svetovi rasprostrli iz sadašnjosti, sagledane iz vizure stvarnosne-crnotalasne proze, u minule dane da tamo pronađu korene zla čija se kob prenela i na one koji su tada bili deca a naplata neskrivljenih dugova, jer se ništa doveka ne može kriti, čeka i generacije koje tek pristižu. Sred talasa prošlosti i bura sadašnjosti kreće se i sam autor, otkriva korene svojih ideja, tehnike njihove realizacije, komunicira sa savremenicima i sabraćom po peru, vodi razgovore sa svojim velikim učiteljima-uzorima Vaskom Popom, Milom Dorom, Ervinom Marešom i Borilavom Radovičem. Njegove slike i jezičke bravure i dalje su pune jakih senzacija, potmule zapitanosti i slutnji na koje se nastavljaju učene reči i zaključci znalaca i poštovalaca pisane reči kojoj je i Bugarčić podredio i posvetio svoj život, svoje intelektualne snage i delovanja.

            Za Dragim Bugarčićem ostaje biblioteka knjiga koje će sačekati neke nove generacije kritičara da ih procene i iskažu uvažavanje prema njihovoj valjanosti; te će knjige dočekati i radoznale čitaoce spremne da urone u svetove realnije od instantne stvarnosti koju sada svi živimo, voljne da pročitaju knjige iz kojih će spoznati istinski sjaj i neumitnu bedu svekolikog ljudskog postojanja u svim vremenima i na svim meridijanima a ne samo u lepoj varoši pod kulom.

("Danas", 2024.)

https://www.danas.rs/kultura/in-memoriam-dragi-bugarcic-1948-2024-pisac-iz-lepe-varosi-pod-kulom/

U SPOMEN NEVINIM ŽRTVAMA – „Slepi spomenik“ Dragog Bugarčića; izdavač Čigoja štampa, Beograd, 2015.

U FOKUSU

            Dragi Bugarčić (1948), pripovedač je i romansijer srednje generacije čiji dosadašnji opus čine dve zbirke priča, jedna dokumentarno-publicistička knjigu i 13 romana. Na početku svog spisateljskog rada bavio se odrastanjem mladića u imaginarnoj panonskoj varošici Roševo odnosno njihovim odlaskom na „privremeni rad“ u inostranstvo, uglavnom Austriju i Nemačku. Prateći mladalačke i zrele godine svojih junaka Bugarčić postupno fokus svojih interesovanja vraća na ravničarske prostore, prepličući savremena dešavanja i prošlost da bi se u nekoliko novijih knjiga usredsredio na dešavanja tokom II svetskog rata i posle njega, posebno na stradanja nemačkog starosedelačkog življa u Vršcu i Vojvodini. Ova je tematika dugo bila nepoznata široj javnosti, prekrivena velovima službenih tajni i namernog prećutkivanja činjenica da su „domaći“ Nemci kolektivno, bez sudskih presuda, proterivani iz svojih domova i slati u logore, na prinudni rad, mučeni i izgladnjavani do smrti, bez lekarske i druge nužne pomoći. Retki preživeli uspevali su prebegnu u Austriju i dalje na Zapad a njihove potresne sudbine potakle su Bugarčića da se posveti ovim dešavanjima; tako se roman „Gatalica“ (2013) bavi sudbinom Roberta Hamerštila koji je rodom iz Vršca, iz koga je preko logora u Plandištu (Zičidorf) pobegao u Austriju da bi tamo postao jedan od najcenjenijih savremenih slikara.

            Roman „Sporedna ulica“ (2006, 2012) opisuje streljanje nevinih ljudi, staraca, žena i dece oktobra 1944.g. u tek oslobođenom Vršcu, kao odmazdu za ubistvo oficira Crvene armije. Na njega se nastavlja „Krst na vršačkom Šinteraju“ (2014, napisan u saradnji sa Nadeždom Radović) u kome su sabrani novinski tekstovi i polemike povodom inicijative da se posleratno stratište vršačkih Nemaca, na stočnom i psećem groblju, dostojno obeleži; drugi deo knjige čine svedočenja Nemaca logoraša i prognanika. „Slepi spomenik“ novo je poglavlje ove tragedije.

REČ KRITIKE

            „Slepi spomenik“ u paralelnim pripovedačkim linijama prati ratne i poratne sudbine Gerharda Šmita, Tereze Veber i, ponajviše, Beatriks Fiksman odnosno njen neuspeli pokušaj da predsednika opštine ubedi u nužnost podizanja krsta na Šinteraju te, kao kontrapunkt, napore skulptora Zvonimira Santrača da izvaja skulpturu znamenitog šahovskog velemajstora Bore Kostića. Beatriks, Gerhard i Tereza ispovedaju se, odvojeno, u Vršcu i Beču, novinarki N. R. odnosno uredniku lokalne vršačke televizije, Branislavu Lazinu. Težina mučnih sudbina/povesti o detinjim nadanjima i željama prekinutim ratom i progonstvom, s jedne strane, o ljubavi prema rodnom gradu, želji da se patnja i mučeništvo ne zaborave, s druge strane, biva poništena ravnodušnošću i kalkulantstvom lokalnog moćnika koji čuva svoju karijeru i primer je sveprisutnog širomaštva duhom, nesposobnosti da se izmakne iz ustajale mrtvaje provincijalizma. Otuda i podnaslov romana „Filosofija nove palanke ili Nova filosofija palanke“ za kojim sledi novi „Roman o događajima sredinom dvadesetog veka s početka trećeg milenijuma i u hromom vremenu“.

            Ova gusta, sumorna knjiga u kojoj se neprestano prepliću prošlost i sadašnjost odnosno glasovi različitih ljudi ispisana je u jednoj rečenici, zagrcnutoj od tenzija i emocija, koja teče na 130 stranica i čitaocu dozvoljava da, tek ovlaš, suzdržano, predahne u trenu kada se neka reč apostrofira kao naslov, znamen koji upozorava na bitnost trenutka ili je prekretnica u poimanju rečenog. Bugarčić uspeva, uprkos zahtevnoj formi, da održi ritam teksta, ne izgubi na intenzitetu pripovesti i dovede ih do višeznačnog finala, podigavši tako svoj spomenik u čast nevinih žrtava koje ne smeju (i neće) biti zaboravljene.

            („Dnevnik“, 2015)

VEČITO STRADALNIŠTVO „Gatalica“ Dragi Bugarčić, izdavač Čigoja štampa, Beograd, 2013.

U FOKUSU

            Zapaženi romansijer i pripovedač Dragi Bugarčić (1948) prisutan je na našoj književnoj sceni gotovo pet decenija i u tom, poštovanja vrednom, periodu objavio je dve zbirke priča („Semankare“, 1970, „Grob Džonija Vajsmilera“, 2003), i čak 11 romana, od „Sparine“, 1970, do „Slepe ulice“ 2006. g. Sva Bugarčićeva dela ispisana su sugestivno i uverljivo, sa živopisnim likovima i bogatom atmosferom.

Dosadašnji Bugarčićev opus bavi se dvema temama; prva je odrastanje i momčenje generacije žitelja vojvođanske varošice Vršac odnosno mitskog Roševa i odlazak nekolicine njih „trbuhom za kruhom“ na tzv „privremeni rad“ u Austriju i tadašnju Zapadnu Nemačku. Tragači za boljim životom, baš kao i oni koji su ostali u učmaloj ravnici, prolaze kroz nekolike životne mene, gubljenje ambicija i iluzija, spoznaju sopstvene promašenosti. Bugarčić je bezmalo jedini ovdašnji prozaista koji se tako dugo i temeljno bavio fenomenom „gastarbajtera“ iz socijalističke Jugoslavije. U kasnijim je romanima pisac svoja interesovanja skrenuo na dešavanja u Srbiji tokom 1990-tih da bi se postepeno okrenuo i nekim dugo skrivanim delovima novije istorije – konkretno stradanjima „domaćih Švaba“, nemačkog življa iz Vojvodine posle II svetskog rata. Roman „Sporedna ulica“ bavi se tragedijom streljanja nevinih ljudi, staraca, žena i dece oktobra 1944.g. u tek oslobođenom Vršcu u znak odmazde za ubistvo oficira Crvene armije. Roman „Gatalica“ nastavlja epopeju stradalništva ali i novog života posleratnih žrtava.

           

REČ KRITIKE

            Junak „Gatalice“ je Robert Hamerštil, stvarna ličnost, koji je kao dečak, sa porodicom, 1945.g. iz Vršca prognan u logor u Zičidorfu (danas Plandište), gde je gledao kako njegovi najmiliji umiru od gladi, iscrpljenosti teškim radom, bolestima i hladnoćom. Iz tog pakla uspelo mu je da pobegne u Austriju; tamo je bio pekarski i metalski šegrt, da bi, konačno, postao jedna od najpoznatijih austrijski slikara u čijem delu su konstantno prisutne teme smrti i njenih senki, logora i stradanja njegove porodice. Pripovedna linija koja prati Hamerštilove dečačke godine prepletena je sa posetama pisca Bugarčića namernog da piše roman o njemu, sa pripremama izložbi, putovanjima i susretima sa ljudima koji su takođe izbegli iz Vojvodine ali i krvnikom koji je svojom rukom ubio Nemca, vršačkog fotografa. Uz mlade i stare stradalnike iz porodice Vajfert, priča prati, u ironijskom odmaku i pesme koje smišlja vrabac Živan Života, filozofska promišljanja o slikarstvu, umetnosti i Šubertovoj muzici. Roman je sazdan od kratkih poglavlja koja se nesmetano kreću kroz prošlost i sadašnjost otkrivajući njihovu duboku povezanost i uslovljenost. Teror uniformisane sile, masovna smaknuća nevinih, golgota koju prolaze logoraši, bespomoćnost koja decu nagoni na samouništenje trajno su urezani u slikarevu svest i njegovo delo kojim on razmerava sebe i svet oko sebe. Poglavlja u kojima o istim stvarima različito misle Hamerštil i pisac ili neki drugi junak, neprestano potvrđuju taj sudbinski jaz koji vreme ne briše.

            Manirom iskusnog prozaiste koji lako vlada stilom i višedimenzionalnom pričom Bugarčić ispisuje „Gatalicu“ kao mozaik senzacija koje, iz vizure pojedinca, grade sliku prošle epohe koja i dalje određuje našu sadašnjost.

            („Dnevnik“, 2014.)

IZGUBLJENI U SPARINI

Prikaz knjige "Grob Džonija Vajsmilera" Dragog Bugarčića

izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2003.g.

            Dragi Bugarčić (1948), zapaženi prozaista srednje generacije, prevashodno je poznat po romanima (do sada 9 objavljenih). Ipak, njegova je prva knjiga bila knjiga pripovedaka, pod naslovom "Semenkare" (1970) a on je nastavio da ispisuje i u periodici objavljuje priče da bi ih, konačno, probrao i objedinio, pod naslovom jedne od njih, u knjizi "Grob Džonija Vajsmilera". Knjigu čini nekoliko celina: "Prva objavljena priča", "Iz knjige 'Semenkare'", "Priče, 1970-1976 (1974)", "Priče, 1977-1982", "Angažovane priče", "Druge priče"; na prvi se pogled čini da se autor rukovodio vremenom nastanka priča kao ključem za njihov 'raspored' u knjizi. Nakon iščitavanja priča postaje, pak, očigledno da se hronologija pisanja poklapa sa onom u samim pričama, odnosno da su pred čitaocima svojevrsni životopisi pojedinih ličnosti a, posredno, i čudnovatog Roševa, mesta u podnožju brda s kulom, nasred nepregledne ravnice. U svim pričama Roševo je pritisnuto i pridavljeno letnjom sparinom koja guši grad i njegove stanovnike što mile u gustom vazduhu prepunom znoja i muva, vođeni svojim malim životnim (bes)ciljnostima. Mladići sa oboda naselja iživljavaju svoju snagu u pukim maštanjima o nekakvom boljem življenju, u zadirkivanju, poigravanjima, ponekad vrlo brutalnim, kupanjima na veštačkom jezeru i barama, opsesivnom gledanju filmova u bioskopu, gluvarenju na korzou. Svima se čini da je lepa budućnost tu, na dohvat ruke, potrebno je samo skupiti hrabrost i otputovati u inostranstvo. Ali, donošenje odluke se odlaže i sve što se dešava pod vrelim suncem postepeno gubi smisao, boje blede, ukusu se gube u sveopštoj otupelosti. Izlaz iz nje je vezivanje za svakojake bizarne ideje i opsene na koje se troši preostala snaga. Odatle, iz tog i takvog stanja ravnodušnosti, jeste i u vezivanju za svakakve opsesivne ideje i zamisli, što je na samo korak do  preslikavanja besmislenih sudbina odraslih, prerano ostarelih sugrađana koji su zatvorili svoje postojanje u zidove navika i odatle izlaze samo u potpuno ludilo ili u smrt. Iz letargije Roševo će, makar nakratko, trgnuti nečija naprasna smrt ili misterija ali je vek ovih događanja, kao i filmskog ili cirkurskog repertoara, kratak te se, potom, na sve spušta teški muk. Od ovaka teške atmosfere donekle odstupa nekoliko priča o umetnicima i njihovim imaginarnim susretima. Ali, i ovde je reč o marginalcima, prognanim iz osnovnih tokova svakodnevnog života svojih sredina i zatvorenih u sopstvene fiksacijei ambicije.

            Bugarčićev svet neprilagođenih marginalaca unekoliko će podsetiti na tzv crnu, naturalističku fazu srpske proze 1970-tih ali on odstupa od takvog manira samosvojnim stilom koji podrazumeva i grubost dešavanja i poetski opis i sliku koja se sudara sa apsurdom sudbina, podvlačeći njihov fatalizam. Posebno je uspeo piščev manir, nazovimo ga tako, trzanja stvarnosti u kome on više puta iz sadašnjosti, neosetno, tone u prošlost i vraća se, iz drugačijeg ugla u isti tren da krene napred, do sledećeg iskliznuća. Ovim se izbegava nagomilavanje opisa prethodnih događaja uz, istovremeno, oneobičavanje sadašnjosti što izoštrava čitaočevu prijemčivost i pažnju.

            "Grob Džonija Vajsmilera" dopunjava i zaokružuje prvu tematsku celinu u stvaralaštvu Dragog Bugarčića, onu vezanu da Roševo i generaciju mladića izgubljenu među njegovim zidovima (druga tematska celina jesu gastarbajterske golgote), potvrđujući zrelost i intrigantnost ovog autora i njegove proze.

STVARNOST FANTAZIJE

Novi roman Dragog Bugarčića (1948) nastavak je sage o žitiju Zaharija Kuzmanovića, starog momka koji je jednom davno otišao sa ulica svog rodnog Vršca, male, lepe varoši izgubljene u ravnici, i, sledeći svoj put nemira, melanholije i traganja stigao u Beč da se tamo privremeno-stalno skrasi. Kroz prethodne povesti o Zahariju čitalac može pratiti njegove manje-više neuspešne pokušaje da obezbedi sebi kakvu-takvu egzistenciju i nađe mesto u novoj okolini. Sumnjičav prema drugima i sebi, vezan i više no je spreman da prizna za ostavljenu ravnicu, gradić pod bregovima i drugove, naklonjeniji prošlosti nego budućnosti, sanjarenju nego trezvenosti, Zaharije proživljava gastarbajtersku golgotu lutanja 'trbuhom za kruhom' kroz zasenjujuća svetla stare metropole koja, međutim, ne nudi ništa sem blistavih fasada ali zato crpi iz pridošlica mladost, polet, nadanja. Lutajući svojim izabranim domom ovaj namernik susreće, na pločnicima i u mislima, ljude potpuno neznane ili one koji su mu jednom bili dragi i prepoznaje na svima tragove starenja, propadanja, razočarenja. I sam Zaharije se menja, preobražava, gubi u sopstvenoj svakodnevici. Negde u tim gotovo somnambulnim šetnjama bez kraja i konca on ulazi u roman «Mocart i kugla» da nastavi svoje putešestvije okupljeno oko njegovog oduševljenja Mocartom, njegovim životom, genijalnošću, muzikom i fatalnom sudbinom. Zaharije se, kao ponizni hodočasnik, upućuje u Salzburg i rodnu kuću velikog maestra. Ovaj doživljaj postaje svojevrsna žiža kroz koju se prelamaju sva Zaharijeva sećanja, slutnje i htenja, vremena pre i posle dolaska u Beč. Krajnja (a ispostaviće se i početna) tačka odnosno rezultat čitavog dešavanja biće fantastički sudar i lom realnosti što će Zahariju otvoriti mogućnost da se približi seni Mocartovoj ali i da druguje sa stvarnim Mocartom savremenikom,  koji će zajednom sa njim hoditi Bečom, čak jesti znamenite 'Mocart kugle'. To, međutim, nije  jedino preplitanja vremena jer će Zaharijevim vidnim i mentalnim horizontima rame uz rame hoditi pisac Milo Dor, pesnici Lenau i Vasko Popa, profesor Ervin Mareš, Antonije Isakovič, Zaharijevi prijatelji iz mladosti Đorđe Lazin i Ilija Radak, bračni par Amerikanaca na izletu u Evropu, mlada solistkinja hora iz Slovenije u gostovanju na nekakvom horskom takmičenju, Mocartov prijatelj Otto M. Svaka od ličnosti nosi svoje breme, svoje priče koje jednovremeno proživljava u sebi i otkriva prevrtljivo raspoloženim slušaocima. Mocart čuje čudesnu muziku koja ga vodi iz tmurne stvarnosti i spasava od neizdrživih, ponižavajućih muka podučavanja netalentovanih učenika što sakate tonove i instrumente, Isakovič se priseča svojih putešestvija, Zaharije 1960-tih dekretom naređene selidbe katoličkog groblja s jednog kraja Vršca na drugi, stradanja Nemaca koji su ostali u oslobođenoj Jugoslaviji... Svakome je, naravno, svoja muka i pripovest važna a u talogu svih kazivanjima ispostavlja se da, ma kako različite, one uvek govore o tragičnim sudbinama ljudi zagubljenih u danima življenja koji su im dati; ponekad, pak, ni njihovim kostima nije suđeno da nađu mir. Kao protivteža prvom putovanju u Salzburg, Zaharije ponovo odlazi na isti put ali ovog puta u društvu samog Mocarta; na taj način mogao bi biti zatvaren krug i barem jedna od želja ispunjena. Ali, izlet, još pre polaska i čitavim trajanjem, biva ometan frustrirajućim propustima, sitnicama koje iritiraju, lošim vremenom, nedovršenim, zbrkanim mislima, nametljivim susretima. Kao da se baš ništa ne može izvesti onako kako je zamišljeno, kao da realnost neprestano sabotira planove. Putnici, kao i njihovi poznanici koji su ostali u Beču, susreću se neprestano sa poražavajućim situacija koje u potpunosti potvrđuju njihove priče o minulim vremenima. Ništa se, osim pejzaža i gotovo nebitnih sitnica, ne menja u turobnim krugovima trajanja jedinki, naroda i država. No, kao što su pripovesti, sa svim jadnim detaljima, obesmišljene prolaskom vremena tako je uvredljivo očigledna smušena i jadna sadašnjost likova.
    Bugarčićevo ispisivanje životopisa Zaharijevog i, kroz njega, otkrivanje generacijskog usuda, ustrajno se menja kroz svaku novu knjigu. Od realizma oplemenjivanog začudnim detaljima pripovedanje se kretalo kroz različite faze u kojima su jarke boje slika neobičnih psiholoških stanja i doživljaja postajale sve prisutnije da bi, konačno, u «Mocartu i kugli» stvarno, sanjano, ispričano, prošlo i sadašnje, bili spojeni u jedan blok, u hibridnu, meta-fikciju-stvarnost kroz koju priča teče, meandrira, vrlo labavo obavezna prema bilo kakvim zakonima uzroka i posledice. Ta sloboda dozvoljava piscu da preskače konvencije, da sledi svoj osećaj za celinu i njene segmente, za bitno i nebitno, nasuprot stalnoj opasnosti da čitavo delo potone u samodopadljivi manirizam. Bugarčiću uspeva da veže čitaočevu pažnju i da je drži tokom romana, da mu ispriča priče koje smatra zanimljivim i važnim bez insistiranja na 'velikim istinama' i nužnim zaključcima; ovaj roman nije opterečen željama da prosvetli i osvetli, takve su odluke prepušta čitalačkim sklonostima da ili nešto saznaje ili uživa u tekstu.

IZGUBLJENI U SPARINI

Dragi Bugarčić (1948), zapaženi prozaista srednje generacije, prevashodno je poznat po romanima (do sada 9 objavljenih). Ipak, njegova je prva knjiga bila knjiga pripovedaka, pod naslovom "Semenkare" (1970) a on je nastavio da ispisuje i u periodici objavljuje priče da bi ih, konačno, probrao i objedinio, pod naslovom jedne od njih, u knjizi "Grob Džonija Vajsmilera". Knjigu čini nekoliko celina: "Prva objavljena priča", "Iz knjige 'Semenkare'", "Priče, 1970-1976 (1974)", "Priče, 1977-1982", "Angažovane priče", "Druge priče"; na prvi se pogled čini da se autor rukovodio vremenom nastanka priča kao ključem za njihov 'raspored' u knjizi. Nakon iščitavanja priča postaje, pak, očigledno da se hronologija pisanja poklapa sa onom u samim pričama, odnosno da su pred čitaocima svojevrsni životopisi pojedinih ličnosti a, posredno, i čudnovatog Roševa, mesta u podnožju brda s kulom, nasred nepregledne ravnice. U svim pričama Roševo je pritisnuto i pridavljeno letnjom sparinom koja guši grad i njegove stanovnike što mile u gustom vazduhu prepunom znoja i muva, vođeni svojim malim životnim (bes)ciljnostima. Mladići sa oboda naselja iživljavaju svoju snagu u pukim maštanjima o nekakvom boljem življenju, u zadirkivanju, poigravanjima, ponekad vrlo brutalnim, kupanjima na veštačkom jezeru i barama, opsesivnom gledanju filmova u bioskopu, gluvarenju na korzou. Svima se čini da je lepa budućnost tu, na dohvat ruke, potrebno je samo skupiti hrabrost i otputovati u inostranstvo. Ali, donošenje odluke se odlaže i sve što se dešava pod vrelim suncem postepeno gubi smisao, boje blede, ukusu se gube u sveopštoj otupelosti. Izlaz iz nje je vezivanje za svakojake bizarne ideje i opsene na koje se troši preostala snaga. Odatle, iz tog i takvog stanja ravnodušnosti, jeste i u vezivanju za svakakve opsesivne ideje i zamisli, što je na samo korak do  preslikavanja besmislenih sudbina odraslih, prerano ostarelih sugrađana koji su zatvorili svoje postojanje u zidove navika i odatle izlaze samo u potpuno ludilo ili u smrt. Iz letargije Roševo će, makar nakratko, trgnuti nečija naprasna smrt ili misterija ali je vek ovih događanja, kao i filmskog ili cirkurskog repertoara, kratak te se, potom, na sve spušta teški muk. Od ovaka teške atmosfere donekle odstupa nekoliko priča o umetnicima i njihovim imaginarnim susretima. Ali, i ovde je reč o marginalcima, prognanim iz osnovnih tokova svakodnevnog života svojih sredina i zatvorenih u sopstvene fiksacijei ambicije.
    Bugarčićev svet neprilagođenih marginalaca unekoliko će podsetiti na tzv crnu, naturalističku fazu srpske proze 1970-tih ali on odstupa od takvog manira samosvojnim stilom koji podrazumeva i grubost dešavanja i poetski opis i sliku koja se sudara sa apsurdom sudbina, podvlačeći njihov fatalizam. Posebno je uspeo piščev manir, nazovimo ga tako, trzanja stvarnosti u kome on više puta iz sadašnjosti, neosetno, tone u prošlost i vraća se, iz drugačijeg ugla u isti tren da krene napred, do sledećeg iskliznuća. Ovim se izbegava nagomilavanje opisa prethodnih događaja uz, istovremeno, oneobičavanje sadašnjosti što izoštrava čitaočevu prijemčivost i pažnju.
    "Grob Džonija Vajsmilera" dopunjava i zaokružuje prvu tematsku celinu u stvaralaštvu Dragog Bugarčića, onu vezanu da Roševo i generaciju mladića izgubljenu među njegovim zidovima (druga tematska celina jesu gastarbajterske golgote), potvrđujući zrelost i intrigantnost ovog autora i njegove proze.

MRAČNE TAJNE POBEDNIKA

Jednu od tema svoje nove knjige Dragi Bugarčić je izneo u prethodnom romanu Mocart i kugla (2004). Reč je o streljanjima i odvođenju u logor Podunavskih Nemaca 1944. posle oslobađanja od nemačke okupacije. Događaji iz oktobra 1944. opisani su iz vizure dečaka Helmuta kome rat prekida detinjstvo i vezuje ga za dvorište roditeljske kuće. Priseća se igara sa vršnjacima, Srbima, Nemcima, Mađarima, Romima, gradnje splava na obali potoka Mesić, kojim su mali avanturisti planirali da se otisnu u svet, kao junaci obožavanih stripova. Skriven iza zaključane kapije dečak živi sa bakom i mačkom; kontakti sa zabrinutim roditeljima su marginalni. I dok je nemačka okupacija prošla bez većih trzavica, dolazak oslobodilaca, Crvene armije i partizana, izazvao je duboke potrese u sporednoj ulici naseljenoj 'domaćim Švabama'. Neke porodice razbežale su se po vinogradarskim kućicama dok su se preostali zatvorili u kuće. Mnogi muškarci su kao taoci odvedeni u aerodromske hangare. Među njima je i Helmutov rođak, pekar, ljubitelj literature i stripova, kod koga je dečak sklonjen. Spirala nasilja sledećih dana nastavila je  da se vrti: u sporednoj ulici je ubijen pijani ruski oficir. Nova vlast je pokrenula istragu i pronašla krivce da bi, kao odmazda, pred svojim kućama, u rano jutro, bili streljani svi zatečeni stanovnici tog dela ulice. Njihova tela odvožena su, kao dokaz snage pobednika i opomena izgrednicima, kroz grad do zajedničke grobnice na kraju grada gde su, posuta krečom, zatrpana bez obeležja. Nove naredbe odvele su Nemce iz drugih ulica u sabirne logore gde su, mučeni teškim radom, glađu i bolestima, masovno umirali.
    Ovi događaji su nasilno izbrisani iz svesti stanovništva; o njima se nije smelo govoriti. Dvadeset godina kasnije – to je sadržaj druge pripovedne linije romana – pisac Danilo Kopča, nagrađen za kratki, poetski roman o ratu, napisaće priču koja se dotiče tamnih strana pobede, izdaje i preživljavanja izdajnika koji i dalje slobodno šetaju. Njenim objavljivanjem zamah piščeve karijere biva presečen, probe njegove drame u lokalnom pozorištu se prekidaju a slučaj preuzima operativac državne bezbednosti. Kopča je rastrzan između literarnih opsesija, policijskih saslušanja, razgovora sa bivšim partizanom koji zna istinu o masovnom streljanju, susreta sa posrednikom od koga prima vesti o prijatelju iz detinjstva, Nemcu koji je uspeo da pobegne od torture u Beč, susreta sa znalcem literature profesorom Ervinom Marešom (junak Bugarčićevih romana), prolaznih ljubavi i veze sa devojkom kojoj daje rukopise na čuvanje i prevođenje na nemački, radi učešća na stranom konkursu.
    Sudbine oba junaka ostaju nedovršene: Helmut se vraća u praznu roditeljsku kući i iščekuje vojnike koji će ga odvesti u logor a Kopča je na raskršću životnom i spisateljskom, pred dilemom da li da nastavi pisanje i kako sakriti misli i ideje od policijskog nadzora. Obojica osećaju da su bespomoćni, na milosti i nemilosti nesagledivim silama oličenim u licima njihovih izvršilaca, vojnika, policajaca, ulizica i potkazivača. U takvoj vizuri pojedinačni životi, satkani od svakodnevice, nadanja i ideala, brišu se nemarnim pokretom moćnika. Dečačko oduševljenje stripovima i avanturama, literarne ideje o jednoj večitoj knjizi koju pišu svi pisci svih vremena, o večitom ratu u kojem su svi ratovi, a miris svežeg peciva ili pozorišnih dasaka samo zanemarljive kockice u igrama moći. Bugarčić obe linije romana pripoveda u kratkim poglavljima naizmenično prepletenim, u nizanja se udevaju poglavlja o epizodnim likovima odnosno Kopčinim tekstovima, fantazijama i snovima o univerzalnoj knjizi. Slaganje poglavlja vizuelno remeti mešanje latiničnog i ćiriličnog pisma, odnosno standardnog i italik oblika slova. Ove male promene čitaoca opominju na različitosti i podstiču dinamiku teksta koji je povremeno potpuno lirski a potom opet 'tvrd i škrt'.
    Na početku svojih memoara Čerčil je, kao moto, napisao: «U ratu: hrabrost, u porazu: prkos, u pobedi: velikodušnost, u miru: dobra volja»; valjanost ovih ideja ne može se osporavati ali su primeri njihovog ostvarivanja u konkretnim okolnostima retki i potvrđuju pravila suprotna od ideala. Zločini koji se ne mogu opravdati, prećutkuju se i zabranjuje se govor o tome. Ali, kako vreme odmiče javljaju se glasovi koji postavljaju pitanja; po uhodanoj rutini sistema moraju biti ućutkani da bi se sačuvao neokaljani obraz pobednika. Zločini i laži se spliću u klupko koje opterećuje celokupno nacionalno biće. Potvrđuje se Borhesova teza o 'sveopštoj istoriji beščašća' na kojoj su sazdane sve ljudske civilizacije. Bugarčić je, prateći sudbine svojih junaka, bez patetike i melanholije, opisao jedan slučaj iz mračne istorije pobednika (koji pišu istoriju), dajući mu ljudski lik stradalnika.

DRAGI BUGARČIĆ U VELIKOJ PLANI

U okviru redovnog programa u biblioteci «Radoje Domanović» u Velikoj Plani, 17.05.2007.g. predstavljen je Dragi Bugarčić (1948), zapaženi srpski prozaista srednje generacije. O dosadašnjem Bugarčićevom opusu govorio je književnik Ilija Bakić a sam autor je pročitao odlomak iz svoje knjige «Roman o romanu» i priču «Grob Džonija Vajsmilera». Na kraju večeri autor je svakome iz publike poklonio po primerak svoje knjige «Roman o romanu».
    Bugarčić je prvu priču objavio 1966.g. a 1970.g. objavio je prve knjige: zbirku priča «Semenkare» i roman «Sparina». Slede romani «Pusti puže rogove» (1974), «Zaharije u Beču» (1975), «Pustolovine Želimira Besničkog» (1975) i «Gost» (1979). Na sledeću Bugarčićevu knjigu trebalo je čekati sve do 1994.g. kada se pojavio roman «Strah» za kojim se nižu romani «Lavirint» (1995), «Roman o romanu» (1997), «Roman o Milu Doru» (2002), «Mocart i kugla» (2005) i «Sporedna ulica» (2006); 2003.g. objavljena je knjiga Bugarčićevih izabranih priča «Grob Džonija Vajsmilera». Prošle godine Bugarčić je priredio izbor priča Mila Dora pod naslovom «Salto mortale».
    Literatni svetovi Dragog Bugarčića imaju nekoliko osnovnih tačaka-toponima u kojima se začinju i razvijaju priče, odnosno iz kojih se događaji šire ka 'spoljnom svetu'. Prvi je mala banatska palanka Roševo, pritisnuta ravnicom i vetrovima koji donose sparine ili sibirske hladnoće. U njoj generacija dečaka stasava u mladiće. Između korzoa, fudbala, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava oni pokušavaju da odrede svoj budući život. Želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Stoga nekolicina momaka odlazi na 'privremeni rad u inostranstvo', u Austriju, Beč i Švebiš Gmind, odnosno dalje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši dečaci i momci velikih očiju, sudaraju se sa svetom koji nudi mnoštvo zadovoljstva ali, istovremeno, nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni sjajem, s jedne strane, i nesposobni da zaborave svoje korene, s druge, 'gastarbajteri' tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za uspešan i unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije sve dok 'privremeni rad' ne postane samo izgovor za neodlučnosti i neuspehe.
    Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove gastarbajtera koji su 'trbuhom za kruhom' ali i 'očima za bleskom' otišli iz rodnih krajeva u svet koji je istovremeno i obećanje i razočarenje. Prizori kulturoloških sukoba između došljaka i visoko urbanizovane kapitalističke civilizacije, rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, definitivno zaslužuju čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili u kontekstu svih romana ovog tematskog usmerenja.
    Nekoliko novih romana donosi proširenje odnosno razgranavanje Bugarčićevih osnovnih interesovanja. Posle romana «Lavirint» u kome se, u jednoj rečenici dugoj 165 strana, svode generacijski računi, «Roman o romanu» će povezati vreme prošlo (gastarbajtersku muku sa kraja 1970-tih) i sadašnje (maturantske proteste iz 1990-tih), oca gastarbajtera i sina studenta. «Roman o Milu Doru» je studija o znamenitom piscu koji je živeo u Beču ali i slika vremena ratnih i poratnih. Tema pisanja, saobražavanja stvarnosti i teksta, njihovih međuuticaja, započeta u «Romanu o romanu» nastavlja se u «Romanu o Milu Doru» a zatim i u romanu «Mocart i kugla» delu koje mešanjem vremenskih nivoa, likova iz raznih epoha i sa različitih prostora, gradi bogatu sliku (ne)razumevanja kultura, ljudskih traganja, uspona i padova državnih režima. Roman «Sporedna ulica» pripovedajući o konkretnom događaju (streljanju 1944.g. od strane partizana u ime odmazde zbog ubistva ruskog oficira još uvek nepoznatog broja stanovnika Vršca nemačke nacionalnosti) i zlehudoj sudbini pisca koji se drznuo da napiše priču  koja nije po volji vlasti, otkriva opšte mehanizme funkcionisanja državne vlasti. Usložnjavanje značenja u novim romanima prati, uz prizore sa intenzivnim poetskim nabojem i pojava niza stvarnih, živih ljudi (profesor Ervin Mareš, pisac Vlada Stojšin, Milo Dor...) koji pojačavaju faktografsku uverljivost napisanog.
    Svojim dosadašnjim opusom Dragi Bugarčić se otkriva kao talentovan, nadahnut i seriozan prozaista savremene srpske literature.


Iz kritika:
Roman «Strah»
BEKSTVO OD TESKOBE
    Nakon petnaest godina ćutanja Dragi Bugarčić, zapaženi prozaista srednje generacije, oglasio se romanom «Strah», novom pričom o doživljajima njegovog junaka Zaharija Kuzmanovića, znanog iz romana «Sparina» i «Zaharije u Beču». Tragično smešnog begunca tragača za sopstvenim likom ovog puta srećemo u šetnji kroz ponoćne ulice Beča, grada koji je njegov drugi životni centar - prvi je vojvođanski grad Vršac. Ali, ispostaviće se, oba mesta lažna su, varljiva središta jer ni u jednom Zaharije ne nalazi svoj mir i ispunjenost. Bekstvo iz Vršca donelo je samo prolaznu promenu, obećanje novog, boljeg smera u njegovom življenju svagdanjem. (...) u «Strahu» Zaharije je umorna senka što korača među svetlima polumrtve metropole izbledelog sjaja, sabijen u klupko u kome drhti njegova duša u svoj svojoj ranjivosti i bedi pred onim što je okružuje.


Roman «Lavirint»
NEODOLJIVA MAGIJA IGRE
    Klizeći kroz sparinu i lepljivi znoj tela, govora i ćutanja, prijatelji se prisećaju eksperimenta u kome su jedni bili dobrovoljni zatvorenici a drugi njihovi čuvari, proživljavaju ga, pretaču u reči. Ispostavlja se da je za sve njih to, umesto lake avanture, bio trenutak udara, ulazak, iz mladalaštva, u zrelost. (...) Bivši zatvorenici i čuvari (...), pričajući doživljaje iz zatvora (i pre i posle njega) ponovo se, kao i pre 15 godina, dele, sa svakom novom ispovešću sve očitije, u suprotstavljene tabore. Maltretirani, vređani i šikanirani ne nalaze reči opravdanja za takve postupke, optužuju a mučitelji (sem jednog) poriču težinu svojih dela ili ćute. U toj rašomonijadi naziru se i dublji slojevi, temelji lavirinta, temelji na kojima su podignuti zidovi svih društava, organizacija terora nad pojedincem (...)


Roman «Roman o romanu»
UZ I NIZ STRELU VREMENA
    Autor ne krije od čitaoca (ali ga tom izjavom i zavodi) da mu je namera bila/jeste da napiše roman o jednom svom ranijem romanu, objavljenom 1979.g. pod naslovom «Gost». Od ovog samoodređenja kreću četiri paralelne, naizmenično ređane pripovedne linije. (...) U prvoj pratimo doživljaje gastarbajtera G101 odnosno drugih likova iz romana «Gost» te je (...) u pitanju nastavak (...) gubitničkih sudbina već poznatih antijunaka.  Druga linija prati autorovo putovanje u Švebiš Gmind, mesto u kome se «Gost» dešava (...). Treća linija priče teče u neposrednoj savremenosti, u 1994.g., u danima kada je roman (o romanu) nastajao i nominalno prati bunt maturanata protiv prosvetnih vlasti (...). Kao svojevrsni intermeco između segmenata pojavljuju se stilizovani dijalozi autora i profesora Ervina Mareša u kojima se sintetizuju stavovi o dnevnim (ne)prilikama, istoriji, umetnosti i tako skicira jedna opšta slika ljudskog bitisanja.


Zbirka «Grob Džonija Vajsmilera"
IZGUBLJENI U SPARINI
    Pred čitaocima (su) svojevrsni životopisi pojedinih ličnosti a, posredno, i čudnovatog Roševa, mesta u podnožju brda s kulom, nasred nepregledne ravnice. U svim pričama Roševo je pritisnuto i pridavljeno letnjom sparinom koja guši grad i njegove stanovnike što mile u gustom vazduhu prepunom znoja i muva, vođeni svojim malim životnim (bes)ciljnostima. Mladići sa oboda naselja iživljavaju svoju snagu u pukim maštanjima o nekakvom boljem življenju, u zadirkivanju, poigravanjima, ponekad vrlo brutalnim, kupanjima na veštačkom jezeru i barama, opsesivnom gledanju filmova u bioskopu, gluvarenju na korzou. Svima se čini da je lepa budućnost tu, na dohvat ruke, potrebno je samo skupiti hrabrost i otputovati u inostranstvo. Ali, donošenje odluke se odlaže i sve što se dešava pod vrelim suncem postepeno gubi smisao, boje blede, ukusu se gube u sveopštoj otupelosti. (...) Iz letargije Roševo će, makar nakratko, trgnuti nečija naprasna smrt ili misterija ali je vek ovih događanja, kao i filmskog ili cirkurskog repertoara, kratak te se, potom, na sve spušta teški muk.


Roman «Mocart i kugla»
STVARNOST FANTAZIJE
    Negde u tim gotovo somnambulnim šetnjama bez kraja i konca on (Zaharije Kuzmanović) ulazi u roman «Mocart i kugla» da nastavi svoje putešestvije okupljeno oko njegovog oduševljenja Mocartom (...). Zaharije se, kao ponizni hodočasnik, upućuje u Salzburg i rodnu kuću velikog maestra. Ovaj doživljaj postaje svojevrsna žiža kroz koju se prelamaju sva Zaharijeva sećanja, slutnje i htenja, vremena pre i posle dolaska u Beč. Krajnja (a ispostaviće se i početna) tačka odnosno rezultat čitavog dešavanja biće fantastički sudar i lom realnosti što će Zahariju otvoriti mogućnost da se približi seni Mocartovoj ali i da druguje sa stvarnim Mocartom savremenikom,  koji će zajednom sa njim hoditi Bečom, čak jesti znamenite 'Mocart kugle'. To, međutim, nije jedino preplitanja vremena jer će Zaharijevim vidnim i mentalnim horizontima rame uz rame hoditi pisac Milo Dor, pesnici Lenau i Vasko Popa, profesor Ervin Mareš, Antonije Isakovič, Zaharijevi prijatelji iz mladosti Đorđe Lazin i Ilija Radak, bračni par Amerikanaca na izletu u Evropu, mlada solistkinja hora iz Slovenije u gostovanju na nekakvom horskom takmičenju, Mocartov prijatelj Otto M. Svaka od ličnosti nosi svoje breme, svoje priče koje jednovremeno proživljava u sebi i otkriva prevrtljivo raspoloženim slušaocima.


Roman «Sporedna ulica»
MRAČNE TAJNE POBEDNIKA
    Jednu od tema svoje nove knjige Dragi Bugarčić je izneo u prethodnom romanu Mocart i kugla (2004). Reč je o streljanjima i odvođenju u logor Podunavskih Nemaca 1944. posle oslobađanja od nemačke okupacije. (...) Spirala nasilja (...) nastavila je da se vrti: u sporednoj ulici je ubijen pijani ruski oficir. Nova vlast je pokrenula istragu i pronašla krivce da bi, kao odmazda, pred svojim kućama, u rano jutro, bili streljani svi zatečeni stanovnici tog dela ulice. Njihova tela odvožena su, kao dokaz snage pobednika i opomena izgrednicima, kroz grad do zajedničke grobnice na kraju grada gde su, posuta krečom, zatrpana bez obeležja. Nove naredbe odvele su Nemce iz drugih ulica u sabirne logore gde su, mučeni teškim radom, glađu i bolestima, masovno umirali.     Ovi događaji su nasilno izbrisani iz svesti stanovništva; o njima se nije smelo govoriti. Dvadeset godina kasnije (...) pisac Danilo Kopča, nagrađen za kratki, poetski roman o ratu, napisaće priču koja se dotiče tamnih strana pobede, izdaje i preživljavanja izdajnika koji i dalje slobodno šetaju. Njenim objavljivanjem zamah piščeve karijere biva presečen, probe njegove drame u lokalnom pozorištu se prekidaju a slučaj preuzima operativac državne bezbednosti. Kopča je rastrzan između literarnih opsesija, policijskih saslušanja, razgovora sa bivšim partizanom koji zna istinu o masovnom streljanju, susreta sa posrednikom od koga prima vesti o prijatelju iz detinjstva, Nemcu koji je uspeo da pobegne od torture u Beč, susreta sa znalcem literature profesorom Ervinom Marešom (...).

DRAGI BUGARČIĆ

Dragi Bugarčić (1948), zapaženi je srpski prozaista srednje generacije. Bugarčić je prvu priču objavio 1966.g. a 1970.g. objavljuje prve knjige: zbirku priča «Semenkare» i roman «Sparina». Slede romani «Pusti puže rogove» (1974), «Zaharije u Beču» (1975), «Pustolovine Želimira Besničkog» (1975) i «Gost» (1979). Na sledeću Bugarčićevu knjigu trebalo je čekati sve do 1994.g. kada se pojavio roman «Strah» za kojim se nižu romani «Lavirint» (1995), «Roman o romanu» (1997), «Roman o Milu Doru» (2002), «Mocart i kugla» (2005) i «Sporedna ulica» (2006); 2003.g. objavljena je knjiga Bugarčićevih izabranih priča «Grob Džonija Vajsmilera». Bugarčić je 2004.g. priredio knjigu eseja Milo Dora pod naslovom „Srednja Evropa – mit ili stvarnost“ a 2006. priredio je izbor priča istog pisca pod naslovom «Salto mortale».
    Literatni svetovi Dragog Bugarčića imaju nekoliko osnovnih tačaka-toponima u kojima se začinju i razvijaju priče, odnosno iz kojih se događaji šire ka 'spoljnom svetu'.
Prvi je mala banatska palanka Roševo (Mesićgrad), pritisnuta ravnicom i vetrovima, pre svih košavom, koji donose sparine ili sibirske hladnoće. U njoj posleratna generacija dečaka stasava u mladiće. Između još svežih sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i trenutno najvažnijih rabota, šetnji korzoom, fudbala, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava, oni pokušavaju da odrede svoj budući život. Želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Stoga nekolicina momaka odlazi na 'privremeni rad u inostranstvo', u Austriju, Beč i Švebiš Gmind, odnosno dalje i dublje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i momci velikih očiju, sudaraju sa svetom koji nudi i skupo prodaje beskraj sjaja i zadovoljstava ali, istovremeno, nema ni trun milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom, s jedne strane, i nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, s druge, tragači za boljim življenjem, pogrdno nazivani 'gastarbajteri', tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za uspešan i unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od svih planova i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije sve dok 'privremeni rad' ne postane samo izgovor za lakši put apatije, neodlučnosti i neuspeha.
    Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su 'trbuhom za kruhom' ali i 'očima za sjajem' otišli iz rodnih krajeva u svet koji je istovremeno i obećanje i razočarenje. Prizori kulturoloških sukoba između došljaka (koji ponekad liče na prethodnice Kavafijevih varvara koji, ipak, neće doći) i visoko urbanizovane kapitalističke civilizacije (koja uljuljkana u blagostanje polako tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je može biti primerenije, u kontekstu svih romana ovog tematskog usmerenja (ovakvo ’sintetičko’ sagledavanje i čitanje potpomažu i Bugarčićevi junaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović ili zagonetni G 101, koji se ’sele’ iz knjige u knjigu, odrastajući i stareći na njihovim stranicama).
    Nekoliko romana objavljenih posle piščeve deceniju i po duge ćutnje, donosi proširenje odnosno razgranavanje Bugarčićevih osnovnih interesovanja. Među njima, iz današnje perspektive se tako čini, roman „Lavirint“ ima posebno mesto jer je svojevrsna kopča između ranih knjiga o vremenima posle II svetskog rata i novih, koji egzistiraju u poslednoj deceniji XX veka odnosno u početnim godinama novog milenijuma. „Lavirint“ spaja i svodi generacijske račune između onih koji su uspeli i onih koji su zaostali ili poklekli u životnoj trci, onih koji su ostali u rodnom gradu i drugih koji su ga napustili i otišli. Kriza srednjih godina koja nameće i traži preispitivanje sopstvenog postignuća ali i domašaje svih sa kojima se odrastalo i stasavalo, težište je priče koja takođe razmatra krucijalna pitanja opstanka jedinke u društvu i društvenih mehanizama ugnjetavanja.
Posle romana «Lavirint» koji je i zanatsko-stilski izazovan jer je ispričan-ispisan u jednoj rečenici dugoj 165 strana, objavljen je «Roman o romanu» koji nadalje povezuje vreme prošlo (gastarbajtersku muku sa kraja 1970-tih) i sadašnje (maturantske proteste iz 1990-tih), i dve generacije, oca gastarbajtera i sina studenta. «Roman o Milu Doru» je studija o znamenitom piscu koji je živeo i radio u Beču ali i opora slika vremena ratnih i poratnih.
Tematizovanje samog ’procesa’ pisanja, saobražavanja stvarnosti i teksta, njihovih međuuticaja, započeta u «Romanu o romanu» nastavlja se u «Romanu o Milu Doru» a zatim i u romanu «Mocart i kugla» delu koje mešanjem vremenskih nivoa, likova iz raznih epoha i sa različitih prostora, gradi bogatu sliku (ne)razumevanja kultura, ljudskih traganja, uspona i padova državnih režima i posledica koje veliki događaji ostavljaju na pojedinačne i grupne sudbine. Roman «Sporedna ulica» pripovedajući o konkretnom događaju (streljanju, i danas još uvek nepoznatog broja, stanovnika Vršca nemačke nacionalnosti, 1944.g. od strane partizana, u ime odmazde zbog ubistva ruskog oficira) i zlehudoj sudbini pisca koji se drznuo da napiše priču  koja nije po volji vlasti, otkriva opšte mehanizme funkcionisanja formalne državne vlasti ali i njenih surgata oličenih u naučenoj (samo)cenzuri uplašenih podanika. Usložnjavanje značenja u novim romanima, uz prizore sa intenzivnim poetskim nabojem, prati i česta pojava niza stvarnih, živih ljudi koji se pojavljuju pod punim ’civilnim’ imenom i prezimenom (profesor Ervin Mareš, pisci Vlada Stojšin, Milo Dor...) koji pojačavaju faktografsku uverljivost napisanog. Uz njih opstaju i junaci koji jesu postojali u fizičkom životu ali su u Bugarčićevoj literaturi dobili nova imena (najpoznatiji među njima je pisac Dušan Kopčalić koji u romanu „Sporedna ulica“ živi pod imenom Dušan Kopča). Ovi junaci naslednici su antiheroja iz ranijih romana-priča, kakav je Mita Kombajn i neki drugi, koji su književni otisci lokalnih vrštanskih urbanih legendi iz prvih decenija druge polovine XX veka. Intrigantan postmodernistički postupak davanja stvarnih imena sporednim likovima u romanu, Bugarčić sprovodi u nekoliko dela a posebno je zanimliv slučaj romana „Lavirint“ u kojem se pojavljuju imena Miodraga Pavića (kao portira), dobrovoljnih opitnih zečića-zatvorenika Živojina Pavlovića, Mome Dimića, Petra Cvetkovića i drugih; poigravanje imenima poznatih književnika stavljenim u kontekst priče koja ničim nije vezana za njihovu ’stvarnu’ egzistenciju s jedne strane dozvoljava autoru da relaivizuje i, eventualno, smanji oštu i mučnu tenziju romana dok, s druge strane, stavlja na probu sposobnost čitaoca da pristane na realitet fikcije.
U čitanju Bugarčićevih knjiga zapažaju se i njegovi stilski i narativni eksperimenti, od prvih dela u kojima se vrcavim jezikom ulice, nesvakidašnjim metaforama i poređenjima stvarnost oneobičava, preko zanimljivog mešanja (literarno) realnog i fiktivnog u „Pustolovinama Želimira Besničkog“ (koji kao marginalac živi u stvarnosti ali, paralelno, i u zamišljenom avanturističkom filmu gde igra glavnu ulogu) do eksperimenta u jednoj rečenici (roman „Lavirint“) i slobodnog mešanja i spajanja vremenskih linija u jednu (roman „Mocart i kugla“ i nekolicina priča nastalih tokom 1990-tih). Bugarčić konstantno pokušava da realistički obrazac pripovedanja, izmenama perspektiva i strategija, ’izvede iz rutine’, nadogradi i obogati novim značenjima. Elementi fantastike postaju, u tom naporu, sve prisutniji u poznim delima.
    Svojim dosadašnjim opusom Dragi Bugarčić se otkriva kao talentovan, prepoznatljivi glas-rukopis, nadahnut i seriozan prozaista savremene srpske literature.

РОМАНИ СУ СТВАРНОСТ

Драги Бугарчић (Вршац, 1948), романописац и приповедач, објавио је једанаест романа и две књиге приповедака, а у часописима и новинама скоро три стотине прозних дела. Проза му је превођена на више језика, а романи на пољски и немачки. Живи и ради у Београду и Вршцу, двa своја завичаја, од којих је један усвојен.
Ове године навршава се шездесет година Вашег живота и четрдесет лета књижевног стваралаштва. То је мали јубилеј, стогодишњи када се саберу године. Неумитно је да се осврнете и подсетите се својих првих корака у световима литературе. Јесте ли слутили у какву се авантуру упуштате? Ко су Вам били узори?
У сазвежђе Књижевност упузао сам са песмама, чак су оне биле објављене под мојим именом (жао ми је што као зелени писац нисам употребио псеудоним) у банатском Панчевцу, јер мој књижевни узор, звучи мало чудно, био је песник Васко Попа чији су први објављени књижевни текстови били прозни (Црно маче, Вршац, 1939) да би се потом посветио стиховима. Његове песме су чудесне као и поезија Шарла Бодлера. Албатрос... Мислио сам да је лако писати песме, да бих касније схватио да је лакше, мање тешко, клесати прозу. Први стихови и први редови се олако напишу, они су заводљиви, лепи и увлаче наивне људе у живо блато уметности. Како је време пролазило почео сам да схватам да живим двоструким животом, са особама које ме окружују и са којима размењујем живот и стварне слике и јасне речи али и са личностима из романа које нису биле само у мојој глави, машти, него и на хартији у рукописима и књигама, да ли живе, нисам сигуран. Нема поузданих података о томе или сам све то делом ја. Тешка пустоловина. Лавиринт, стварни или измишљени...
Већ првом збирком прича Семенкаре (1970) и првим романом Спарина (1970) представили сте се као аутор профилисаног интересовања и стилски изграђеног гласа. Приче о свакодневици, обичним људима са плочника и прашине варошице односно о момцима који бирају, свесно или задесно, пут у живот, плениле су вешто дочараном атмосфером и врцавим језиком „са лица места“. Многе описане топониме и ликове становници Вршца лако су препознали. Појављује се и Ваш легендари антијунак лажни заставник Захарије Кузмановић која пролази кроз четири романа. Границе између фикције и факата није лако открити. Колико је Вршац о којем сте писали долазио Вама, на Ваше странице а колико сте га Ви литерарно обликовали.
Вршац нема само четири стране света, и не само ону што води под земљу (где има више Вршчана него на њој) и ону која га подиже ка облацима, магли, него и десетине хиљада димензија, односно онолико колико је људи у њему поживело и о њему размишљало, не само писало. Вршац у својим временима, која не треба хронолошки слагати него њихов след треба мало пореметити бар у уметности; има много писаца у њему па је уврежено мишљење да је он од стихова варош (Верс). Како је Вршац вековима пролазио кроз разне ратове тако су њиме ходили  и многи заставници, тобожњи и стварни желећи да својом злехудом судбином обележе лепу варош, (да јој „науде“) и нешто од свог несрећног имена њој, њеним трговима, улицама и здањима пришију.  Па и сањар Захарије. Ту је и Мита Комбајн, варошка легенда и мудријаш. Он, стваран, парафилозоф, мало је личио на Стеријиног Винка Лозића. Када сада размишљам Вршац ми се није довољно приближио као што ни ја њему нисам постао близак – ваљда је то усуд свих уметника – иако сам веровао, док сам страсно писао не само као млад писац, да се мој родни град и ја прожимамо, живимо заједно. Успео сам једино да се у мојим романима вршачка времена укрштају и да се неки догађаји из разних времена у једноме нађу, или се на истом месту збивају у разним временима. Нема јединства места и времена, само јединства радње. О Вршцу сам хтео да пишем као да је то неки други град – желео да поток Месић што протиче испод тринаест мостова буде огроман као велерека Амазон. Али, увек сам га ипак враћао на његове праве димензије, мере благо провинцијске а и зашто не јер у скрајнутој ветровитој провинцији машта се најјасније, односно сан личи на праву правцату збиљу.
Неки од Ваши јунака одлазе трбухом за крухом у Аустрију, Немачку, Француску да се тамо сретну са другачијим светом. Кроз низ романа Ви сте, као ниједан српски писац, пратили путешествија  људи званих „гастарбајтерима“ чији су живота распети између светова. То припадање и неприпадање једном месту даје им шансу да виде и добре и лоше стране завичаја и новог света. Све гастарбајтерске судбине су тамне као и оних који су решили да остану у родном крају. Како Вам се, из данашње перспективе, чине ти животи.
Од својих литерарних почетака писао сам о такозваним гастарбајтерима, радницима-гостима који су са ових простора отпутовали на Запад. Њихов завичај је мали или велики музеј који носе у својим главама као корњача кућицу-оклоп. То је велика тема као што ће велика бити о трећој или четвртој генерацији од које ће се један део, додуше мали, вратити у родитељски-прародитељски завичај, а биће странци у овој њима непознатој средини као што су проживели њихови родитељи, да не кажем преци. Иста тамна субина. Колика за писце то је тема и за социологе. Они их зову дијаспором. Није ми сасвим јасно шта та реч значи. Једна од веза тих људи или покушај да је успоставе са отаџбином јесу усмени романи у одломцима које препричавају у нади да ће их неко запамтити и прености са колена на колена као у народној књижевности. А сигурно ће ускоро неко од њихових потомака писати на немачком, француском, данском и другим језицима о нашим крајевима, о људима са ових простора. Неће писати на српском језику.  
За разлику од других писаца који се грабе за свако зрно медијске пажње Ви се петнаест година (од 1979. до 1994) нисте оглашавали ни објављивали књиге. Као Вам се, као условном повратнику, чини литерарна сцена половином деведестих а како данас?
Глас и слика у медијима је важна јер скрећу пажњу могућних читалаца на пишчево дело, мада је то и мало понижавајуће као да молите њуде да вас читају, вучете их за рукав, просите, као на естради. Али и то је судбина уметника. Без туђе пажње они су за себе полууметници. Што се књижевне сцене или живота тиче све је исто, само су школе нове. Нове су варијанте. Као и раније и сада се стиче утисак да сви пишемо једну исту књигу без краја, у ствари дописујемо је – када би се то дело претворило у слику сличило би Вавилонској кули – и сви смо заједно Један Аноним. Са тим се неће сложити многи ствараоци и „ствараоци“ који верују да је њихово дело најбитније, да је срж свега написаног, но ту нема шале. Једна велика вечна књига прогута милион малих за кратко време. О томе би вредело написати есеј.
У Вашем роману Споредна улица (2006) проговорили сте о прогону и погрому Немаца 1944. године у тек ослобођеном Вршцу што је деценијама прећуткивано. У Роману о роману (1997) писали сте о побунама матураната 1994. и демонстрацијама против диктаторског режима Слободана Милошевића и његових следбеника. Колико је храбрости и поштења потребно да се пише о смутним временима?
Сваки писац док пише јесте сам. Нико му неће помоћи док се игра речима. Ту нема храбрости. То је стваралачка принуда коју маштовити људи називају стваралачком слободом. Страшно је што су злочини над Немцима прећуткивани, а они су логорисани, не само у Вршцу од 1944. до 1948. године. Изгнани су из својих домова, а међу њима многа деца која су тамо расла а нису стигла да одрасту. Још страшније је што су убијени и страдали наши суграђани, а у то време грађани Краљевине Југославије, покопани у необележеним масовним гробницама на Шинтерају, сточном и пасјем гробљу на периферији Вршца лепе вароши. Ти покојници заслужују бар надгробни крст ако је Вршац град културе и стихова, Стерије, Попе, Паје Јовановића, Султане Цијук, Драгише Брашована, Ференца Херцога, Боре Костића... Диљем наше Србије има масовних гробница из тих времена у којима су покопани људи, а најбројнији међу њима су Срби. Ваљда ће млађи, нови писци бити слободни, а не грижом савести или колективном кривицом принуђени, да о тим догађајима пишу. Авет Милошевићева још крстари овим просторима и носе је махом они који не читају књиге, јер немају времена или  једноставно то мрзе као што се мрзе други, они други. Чудно је то стање мржње; да ли је течно, гасовито, чврсто, паранормално, ненормално, лудо...? Нове генерације се ослобађају и верујем да ће све чинити слободно, без страха који је моју изгубљену генерацију деценијама држао у својој шаци и чељустима.
У Вашим прозама често срећемо јунаке који су стварни, од преводиоца Ервина Мареша до писаца Васка Попе, Мила Дора, Владимира Стојшина. Са њима, као јунак сопствених прича, разговарате, спорите се и шалите. Ове епизоде зраче посебном топлином. Намеће се питање јесу ли ти разговори „преписани“ или „одсањана“ стварност?
Можда би боље било да се каже да су јунаци мојих проза мисли поменутих мојих пријатеља, међу којима је и романописац Душан Копчалић, а не они физички. Дакле, њихови духови шетају лавиринтом романа. Многе драгоцене ствари сам за њиховог живота од њих научио водећи са њима разговоре. Ти дијалози ми недостају, што значи да нисам више млад. То јесте документ који личи на фикцију, чини се да је све измишљно, а у ствари документ, факат подражава фикцију, хоће да се преобрази у уметност, да јој сличи. У овом случају уметност не подражава живот. Мисли њихове којих се сећам јесу у овом случају стварност, а још су уверљивије ако их неко прочита, као што документ постају Родољупци Јована Стерије Поповића, чији се „ликови“, жаргоном речено, и данас крећу међу нама и покрећу нас на бесмислене сукобе и лажни патриотизам,  на „отаџбинство“ тврдећи да је само у другима зло. С времена на време треба погледати ту Стеријину горку комедију или јер бар прочитати. Морам признати да споменуте пријатеље понекад сањам. Подсећају ме да би требало да им посветим бар једну причу. И то је принуда. Понуђен избор. Не стваралачка слобода.
Осим што пишете активни сте и на другим литерарним пољима: оснивач сте Друштва „Вршац лепа варош“, утемељивач престижне Књижевне награде „Васко Попа“ и Састанка песника „Дани Васка Попе“. Све ове делатности везане су за Ваш родни град. Колико је тешко писцу у малој средини, има ли икакве подршке и колики су отпори?
Поменуте манифестација сам измислио са својим пријатељима, од којих најзначајнији Момир Бркић није више међу нама. Са њим сам мало из шале а помало из ината покренуо оснивање нашег Друштва и све оно што је у њему касније настало. Нашој заједничкој идеји и лепој мисији приклонили су се и други Вршчани. А није само Вршац мала средина, то је и Београд који заузима више простора али његов дух је скучен, провинцијски као и вршачки. То је вероватно и покретач правих уметника да од тих насеобина направе мали космос, стварност преточе у фикцију да би потом тврдили да је оно измаштано стварније од стварности, да су прави Вршац и Београд само привид наше сиромашне маште. Писац би требало да се друштвено ангажује или кроз своје дело, сам, или у групи путем невладиних организација одакле може да открива лоше стране заједнице којој припада и да јој се подсмехне, а никако као функционер (често превртљиви) неке политичке странке којој се „ствараоци“ предају, јер позиција у странци мада доноси користи гуши уметника и преображава га у сурогат уметника, тобоже ангажованог. У политичким фарсама човек, не само писац или сликар, постаје зао. Ко зна због чега је озлојеђен, ваљда зато што се његово дело тада њега стиди и одриче.