Dragi Bugarčić u svojim je pričama i romanima stvorio ogledalo za svet u kome je živeo on i oni koji su u tu bili ranije i ostavio ga za ugled i opomenu onima koji će u njemu postojati u vremenima koja dolaze. U literaturu ušao vrlo mlad ali već izgrađen i samosvojan, 1966. godine pričom “Vašarište” da bi 1970. godine objavio čak dve knjige, zbirku priča “Semenkare” i roman “Sparina”. Odziv na njegovu prozu bio je silan – 1972. godine zastupljen je u znamenitoj i značajnoj antologiji Ljubiše Jeremića “Nova srpska pripovetka”. Književno napredovanje u tematskoj raznolikosti i stilu nastavljeno je do 1979. nakon koje je usledila tišina duga petnaest godina! Ali, pošto je 1994. godine objavio roman “Strah”, Bugarčić više nije stajao sa pisanjem i objavljivanjem sve do svog poslednjeg dana. U bezmalo šest decenija književnog rada iscrtao je veliki književno-geografsko-istorijsko-filzofski krug koji itekako zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.
Početna, krajnja i težišna tačka
literarnih svetova Dragog Bugarčića je banatska palanka Roševo
(Mesićgrad) odnosno “lepa varoš Vršac”, pritisnuta ravnicom i
vetrovima, ponajpre košavom, koji donose sparinu ili sibirsku hladnoću. U njoj najpre
stasava posleratna generacija dečaka na razmeđi sećanja na bezbrižno dečaštvo,
igre, školu, knjige i stripove i momačkih šetnji korzoom, fudbalskih utakmica,
dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava. Njihove želje
i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Nekolicina momaka
odlazi na “privremeni rad u inostranstvo”, u Austriju, pa dalje u Nemačku.
Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih
sokaka i velikih očiju, sudaraju sa svetom koji skupo prodaje sjaj i
zadovoljstava i nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo
ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom ali nesposobni da
preskoče i zaborave svoje korene, mladi tragači za boljim življenjem, “gastarbajteri”,
tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za unosan biznis ili za povratak
kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u
godine i decenije. Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio
u svetove savremenih pečalbara koji su “trbuhom za kruhom” i “očima za sjajem”
otišli iz rodnih krajeva u svet obećanog Raja. Prizori kulturoloških sukoba
došljaka-varvara i visokourbanizovane kapitalističke civilizacije (koja tone u
stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana
i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da
se posmatraju pojedinačno ili, što je primerenije, kao celina dela ovog
tematskog usmerenja; kroz romane šetaju, kao protagonisti ili sporedne
ličnosti, stalni antijunaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović,
odrastajući i stareći na njihovim stranicama. Konačno, “gastarbajteri”
postaju tek razočarane ljušture nevoljnika koji nisu našli ni sreću ni mir,
koji su proćerdali mladalačke snove i ideale a da, istovremeno, nisu uspeli da
se uklope u bogate svetove u kojima su ostavili svoje najbolje godine.
Šireći spisateljsku vizuru Bugarčić
je doticao i dešavanja, kakva
su na primer protesti protiv režima Slobodana Miloševića, aktuelna u vremenu
nastanka svojih romana i iznosio svoje stavove protiv tiranije da bi, u
nekoliko poslednjih knjiga, razotkrio i, kroz sudbine učesnika, opisao
stradanja nedužnih vršačkih švaba-starosedelaca i mehanizme kojima je vlast par
decenija uspevala da zataška pa čak i pravda ove zločine. Tako su se Bugarčićevi
svetovi rasprostrli iz sadašnjosti, sagledane iz vizure stvarnosne-crnotalasne
proze, u minule dane da tamo pronađu korene zla čija se kob prenela i na one
koji su tada bili deca a naplata neskrivljenih dugova, jer se ništa doveka ne
može kriti, čeka i generacije koje tek pristižu. Sred talasa prošlosti i bura
sadašnjosti kreće se i sam autor, otkriva korene svojih ideja, tehnike njihove
realizacije, komunicira sa savremenicima i sabraćom po peru, vodi razgovore sa
svojim velikim učiteljima-uzorima Vaskom Popom, Milom Dorom, Ervinom Marešom
i Borilavom Radovičem. Njegove slike i jezičke bravure i dalje su pune
jakih senzacija, potmule zapitanosti i slutnji na koje se nastavljaju učene
reči i zaključci znalaca i poštovalaca pisane reči kojoj je i Bugarčić podredio
i posvetio svoj život, svoje intelektualne snage i delovanja.
Za Dragim Bugarčićem ostaje
biblioteka knjiga koje će sačekati neke nove generacije kritičara da ih procene
i iskažu uvažavanje prema njihovoj valjanosti; te će knjige dočekati i radoznale
čitaoce spremne da urone u svetove realnije od instantne stvarnosti koju sada
svi živimo, voljne da pročitaju knjige iz kojih će spoznati istinski sjaj i neumitnu
bedu svekolikog ljudskog postojanja u svim vremenima i na svim meridijanima a
ne samo u lepoj varoši pod kulom.
("Danas", 2024.)
0 komentara:
Постави коментар