UTOPIJA SA TAMNIM MRLJAMA – „Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekivjeković; izdavač Niški kulturni centar 2025.

 

„Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekevjeković, objavljene su 1909.g. Njihovo drugo objavljivanje bilo je 1991. g. u časopisu „Gradina“ a treće 2022.g. u knjizi „Tragom srpske fantastike“ Udruženja građana fanovi naučne fantastike „SCI&FI“. Novo izdanje priredila je Mirjana Bojanić Ćirković, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu a objavio Niški kulturni centar. „Putničke beleške...“ štampane su posle prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića (1839-1909) iz 1902. godine; proći će gotovo dve decenije do sledećeg romana ovog žanra „Kroz vasionu i vekove” (1928) Milutina Milankovića (1879-1958). U odnosu na prvi i treći roman, „Putničke beleške...“ su ’žanrovskije’ pošto su Komarčićeva i Milankovićeva knjiga većim delom naučno-popularne i samo u nekim segmentima naučnofantastične. No, istorija kaže da su i „Jedna ugašena zvezda“ i „Putničke beleške...“, kao i drama Dragutina Ilića (1858-1926) „Posle milijon godina“ iz 1889.g. (kao prva naučnofantastična drama na svetu), ostale bez šireg odjeka na literarnoj sceni.

            Apostol Vanđelović zvani Vovjekivjeković glavni je junak knjige napisana 2349.g.  te je očigledno reč o pseudonimu a stvarni autor najverovatnije je Miloš S. Anđelković (1868-1931) profesor veronauke, protojerej i načelnik Ministarstva vera, lingvista, publicista i žučni polemičar koji se rado služio pseudonimima. Razlozi za potpisivanje pseudonimom jasni su kada se knjiga pročita jer pojedini stavovi izloženi u njoj nisu pohvalni po pitanju srpskih nacionalnih karakteristika, pa je autor mogao očekivati oštre napade od branitelja ’narodne časti’.

            Vanđelović je, zbog udara groma, zapao u stanje sna i, pošto je sve vreme bio pod lekarskim nadzorom (bio je i svetska medijska senzacija – tada su ga i nazvali Vovjekivjekovićem - predmet političkih nesporazuma pa i oružanih sukoba), probudio se tek 2349. godine. Tadašnji ljudi su fizički izmenjeni (visoki, vitki, lepi), mogu da komuniciraju i bleskovima iz očiju, žive oko 150 godina, odlučuju o svojoj smrti, njihove svakodnevne navike - od hrane koja se spravlja u laboratorijama do oblačenja u haljine od azbesta(!) i seksualnih običaja - kao i međusobni odnosi drugačiji su od putnikovog doba. Nauka je uznapredovala i omogućila lak i bezbrižan život, sa planiranim potomstvom. Elektricitet i radijum su pokretači blagostanja. Poljoprivreda ne postoji. Životinje su pitome i komuniciraju sa ljudima. Religije kakve se Apostol seća nema. Govori se novostvorenim jezikom koji razumeju svi slovenski narodi. Vlast služi napretku a svi joj se pokoravaju jer veruju u iste ideale i zdušno ih sprovode. Stoga nema ni policije ni vojske.

            Putnik opisuje svoje otkrivanje sveta od kuće u kojoj se probudio, grada Niša koji broji 3 miliona stanovnika, države svih Slovena – Slovenstva/Jugoslavije do Meseca; domaćini upoznaju pretka sa običajima, institucijama (bolnicom, zgradom za mrtve, molitvenim domom...), istorijom. Porodični i društveni odnosi su skladni i racionalni, stremljenja plemenita, naučna dostignuća fantastična. U čast progresa i nauke čak su i tradicionalna porodična prezimena promenjena u Njutonović, Keplerović, Jupiterović, Neptunović... Umnost se ne ismeva već poštuje. Kralj Dušan VI Uzorni, nastavljač dinastije koja je izdigla Slovenstvo, primer je za ugled svima. Slovenski svet u miru je sa romanskim i germanskim svetom. Putnik se ne može odupreti poređenjima starog i novog. On nije sklon bezrezervnom uzdizanju svog naroda a u ’kritičkom stavu’ pomažu mu i domaćini jer nemaju uvek reči hvale za pretke. Čak je naučno utvrđeno da je pokvarena plemenština, stavljanjem svojih interese nasuprot državnih, kriva za brojne neuspehe srpske države. Jednako se oštro žigoše i „srpska narodna pornografija“ koja ismeva čin produženja vrste ili heroizam koji se „više pokazivao u smrti nego u životu“.

            Na utopijskoj slici ipak ima senki. Bolesnici koji pate od za društvo štetnog ’atavizma’ leče se opskurnim metodama (gasovima sa laksativinim efektima, ledenim tuševima, električnim šokovima, čitanjem knjige „O pravima i dužnostima novog čoveka“, emitovanjem pouka sa gramofona); ako nijedna metoda ne uspe bolesnici se dave sumpornim dimom! Humanost, dakle, ima granice. Postupanja u zgradama za mrtve su groteskna jer je moguće električnim impulsima probudite leševe radi traženja saveta ili proučavanja egzemplarnih ’tipova’ (ne bez zluradih komentara)!

            Finale romana je let na Mesec gde postoji izložba-istorija koju čine ljudi različitih epoha, od onih koji su došli na Balkan, srednjevekovnih vladara i podanika do boraca protiv Turaka, dinastije Dušana do Svetlana Sunčevića, srpskog Šekspira. Ova alegorijska epizoda zaokružuje putnikovo znanje o prošlosti i budućnosti srpskog roda uz gorki zaključak da na Mesecu i dalje traje nesloga među prvacima po svim pitanjima narodnog opstanka.

            „Putničke beleške...“ svakako nisu ushićeni opis Utopije. Ne mogu se zanemariti zlokobni tonovi kao ni satirični momenti koji odbacuju nacionalnu mitomaniju i megalomaniju. Pisac je bio svestan toga pa je mudro na korice prvog izdanja stavio: “Moto - Iako je ovo mahnitost, ipak nije bez morala.”  Značaj ovog dela, sa svim vrlinama i stilskim manama, za srpsku naučnofantastičnu literaturu nesporan je i ono definitivno zauzima važno mesto u našoj književnoj istoriji.

            („Dnevnik“, 2026.)

REALNA UTOPIJA ili NEOSTVARENI IDEAL HUMANISTA – „Terra Marginalis“ Goran Stanković, Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak; izdavač Stubovi kulture, Beograd 1997.

 

Pisci Stanković, Pešić i Bošnjak već su se okušavali u zajedničkom radu: kao trio napisali su seriju pretežno parodijskih SF priča pod naslovom „Hronike o Hloygeu“. Nakon više od 15 godina okupili su se oko novog projekta imena „Terra Marginalis“. Knjigu čine tri osnovne celine te apendix-i, tekstualni i slikovni. Prvi segment, naslovljen kao i knjiga, priča je koja se žanrovski može odrediti kao mešavina SF i epske fantastike. U neko postapokaliptičko vreme trojica junaka odlaze u nepoznato ne bi li pronašli blagodetno seme Zlatne lipe koja uklanja zagađenje i obnavlja zemlju i vazduh. Pisana u maniru dela mača i magije, sa pripadajućim silama Zla i Dobra, priča zadržava distancu prema odabranom obrascu odnosno spremna je da ga karikira. Druga celina, „Basne“, sastavljena je od desetak alegorijskih priča koje prate formulu basne, sa pripadajućim naravoučenijima, ali ih autori počesto koriste da bi se u obrazac ugradili „strani“ elementi zen ili apsurdističkih dilema i poruka. Stoga dogodovštine Lava, Kameleona, Koprive ili Sekire nemaju jednosmerno poučni zaključak već, zajedno sa zgodama Tajsona i Alise ili Rata (i jednom poemom), uvode čitaoca u specifičan pogled na svet zvan – marginalizam. Razjašnjenja ovakvog svetonazora nastavljaju se u „Dnevniku marginaliste“, najdužem segmentu knjige. Beleške „suptilnog“ pojedinca u negostoljubivom okruženju služenja vojnog roka postupno razvijaju sistem odbrambenog ponašanja prema spoljnom svetu koji se ogleda u samodisciplini što uvodi u stanje rezervisanosti i neučestvovanja u teroru konformističke grupe te hedonističkih uživanja u sitnicama, a sve u cilju očuvanja mentalne čistote. Udruživanjem (samo)svesnih pojedinaca u (samo)dovoljne grupe i marginalističko društvo put je za ostvarivanje trajnog, neostvarenog ideala humanista – Utopije, u kojoj su izmireni principi dobrobiti zajednice i njenih članova. Terra marginalis ili Realna Utopija (što je i podnaslov knjige), po zamisli Fastera, Radera i Hagera, nalazi(će) se, sudeći po kartama i fotografijama iz dodatka, u Deliblatskoj peščari, na Novom Zelandu i u regiji Sredozemno-Crno more.

Filozofska dela na temu Utopije deo su, u sadašnje svenihilističko vreme, anahrone tradicije. Stoga posezanje za ovim i ovakvim modelom može biti smatrano intelektualno zanimljivom i zavodljivom postmodernističkom igrarijom i stilskom vežbom, uz razumljivi samosvesni odmak. Potvrđuju rečeno i pominjani dijalozi sa žanrovskim pričama, basnama i dnevnikom te pseudodokumentaristički foto dokaz (i u Morovom delu nalazimo kartu slavnog ostrva). Uverljivost marginalističkog koncepta-recepta samo dodatno potvrđuje uspešnost vežbe iz „treniranja“ Utopije. Fagmentalistička konstrukcija knjige dozvoljava i nekoliko mogućih sklapanja celine priče, bilo da je svaka relativno nezavisna u okviru teme, nastala tako što je svaki pisac, iz svog ugla, varirao zadatak ili da su SF priča i basne rezultat vojnikovih eksperimenata u bežaju od represije u druge sfere. 

Kako bilo da bilo, „Terra Marginalis“ se ispostalvja kao zanimljiv literarni projekat i produkt, krajnje atipičan na ovdašnjoj književnoj sceni.

(„Nedeljni Dnevnik“ br.113, 1998.)

NEGATIVNE UTOPIJE KAO (DOBAR) PRIMER

Bauk ekonomske krize definitivno kruži svetom. Njegovo napredovanje očito je čak i u danima kada se, po dobrom običaju, čestita dolazak Nove godine i želi svako dobro najbližima; jer, ne samo da su političari našli za shodno da, u svojim kurtoaznim pozdravima glasačima, upozore na teškoće koje pristižu, već je i običan svet počeo da kopira i sledi politiku i da u svojim čestitkama pominje famoznu krizu (koja sve više liči na mitski nalet varvara). Naravno, lako je zaplašiti mase koje su u protekle dve decenije pošteno davale ono što je, davne 1940.g. najavio Vinston Čerčil, rečima „krv, znoj i suze“. Da li se u ovdašnjem narodu razvio uslovni refleks da se na mrgodni pogled političara zgrči i nemo očekuje kojim će ga mukama kinjiti: inflacijom, ratovima, nestašicama, nezaposlenošću... Ovog puta sve opcije su otvorene i niko sa sigurnošću ne može da kaže kakve će torture doneti predstojeći dani. Ako je za utehu, narod će makar ostati uskraćen za najveću muku: onu koja dolazi sa saznajem da političari mesijansko-spasiteljski obećali da će biti bolje i - slagali. Niko, dakle, ne obećava boljitak. Ali, osim štednje (pod uslovom da običan svet uopšte ima šta da uštedi) niko nadležan ne daje predloge ili savete kako se sresti sa krizom, kako je dočekati i kako joj pogledati u oči. Prepušteni sebi i svojoj muci puk se pita: Zašto se ovo dešava?, Šta da radim? i Šta će mi država koju nie briga za ’male ljude’? U cilju individualnih priprema za neizvesna vremena uopšte ne bi bilo loše posegnuti za proverenim mudracima - knjigama i to sa bibliotečkih ili knjižarskoh polica određenih za naučnu fantastiku, podžansr ’negativna utopija’. Znatiželjnik bi, u susretu sa fiktivnim društvima, bio u prilici da, sa varljive distance, sagleda kakva sve loša društva i sumanute situacije mogu da mu se (ne)dese. Evo nekoliko (ne)veselih primera:
U romanu Margaret Etvud „Služavkina priča“ (1985) opisano je ortodoksno religiozno-puritansko-fašističko (da ne bude zabune, američko) društvo koje bez pardona ugnjetava podanike a neistomišljenike eliminiše. Ista autorka je u romanu „Antilopa i Kosac“ (2003) opisala ljudsku civilizaciju koja tone u prenaseljenost, glad i haos dok multinacionalne kompanije zgrću profit. Sličan scenario nalazimo i u romanu „Neuromanser“ (1984) Vilijema Gibsona: u realnom i virtuelnom svetu vladaju kompanije koje interesuje izvlačenje profita iz nepreglednih, namerno zaglupljivanih masa; Gibson je, kao beskompromisni kiber-panker i u ostalim romanima secirao tamne horizonte globalne budućnosti. Tamni ’lik stvari koje će doći’ video je još 1908.g. Džek London. U romanu „Gvozdena peta“ opisao je otvoreni rat radničke klase sa oligarsima koji ne znaju za milost i poštovanje osnovnih principa ljudskog dostojanstva; ratovi će biti krvavi i protezaće se kroz nekoliko generacija sve do konačne pobede radnika. Roman Jevgenija Zamjatina „Mi“ (1924) upozoriće da ni socijalistički sistem koji ne poznaje meru čoveka neće biti bolji od kapitalističkog. Del je u romanu „1984.“ (1949) na prvi pogled izjednačio je socijalističku birokratsku dikraturu sa onom fašističkom; iz perspektive kraja XX i početka XXI veka, međutim, sve je očitije da je ustrojstvo iz „1984“, sa totalitarističkom unutrašnjom kontrolom misli i konstantnim ratovima na međunarodnom planu, neprijatno slično sa sadašnjim stanjem, težnjom da država (i ljudi iza nje) potpuno kontroliše svoje narode/potrošače dok je na međunarodnom planu na delu doktrina ’sukoba civilizacija’. Fraza o svevidećem „Velikom bratu“ preuzeta iz „1984“ postaje sinonim za savremenu koncepciju sve-vladanja koja se širi do naizgled bezazlene zabave. No, ako socijalizam nije valjao (pa je zato propao) to ne znači da je u kapitalizmu sve besprekorno: Entoni Bardžis u romanu „Paklena pomorandža“ (1962) piše ne samo o maloletnoj delikvenciji već i o zatvorenom, gotovo kastinskom društvu i o ’humanoj’ policijskoj torturi. Bardžis je smatrao da treba dati odgovor ili dopunu na Orvelovu „1984“ iz ugla savremenog kapitalizma pa je napisao „1985“ (1978) prikazujući haotično društvo u kome ne postoji nikakva klasna tolerancija ili makar konsenzus o osnovnim ciljevima države. 
    Suprotnost sistemu u kome nema saglasnosti jeste sistem u kome država sprovodi svoje ciljeve po svaku cenu; u romanu „Hrizalidi“ (1955) Džona Vinhema, da bi se sačuvala čistota nacije, moraju se eliminisati sva novorođena deca-mutanti. Ili će, u ime jednakosti svih građana i sprečavanja pošasti razmišljanja (od čega se postaje nesrećan), država spaljivati osnovni izvor zla - knjige, kako je to opisano u romanu „Farenhajt 451“ (1953) Reja Bredberija. U nastavku sprovođenja svete dužnosti ’usrećivanja naroda’ država može da posegne i za ’opravdanim’ genetskim inženjeringom kao u romanu „Vrli, novi svet“ (1932) Oldosa Hakslija; rezultat ovih napora su vrste ljudi koji su ’napravljeni’ da obavljaju određene poslove i koji su srećni što tako žive i rade (nije im bitno što ih je neko namerno osakatio još dok su bili zametak u eprueti). I, kao ultimativna slika kontrolisane ’sreće za sve’ koju država poizvodi, otkriva se „Vremeplov“ (1895) H. Dž. Velsa; društvo daleke budućnosti oslobodilo se svih maski politikanstva i otkrivo osnovnu šemu uspešne zajednice: gospodari za svoje potrebe gaje ljudsku stoku, hrane je i tetoše a kad dođe vreme ’milosrdno’ kolju; stoka vreme svog tova provodi bezbrižno, u igri i veselju a kad se oglase sirene krotko krene u podzemlje...

    Kad čitalac kome svetska ekonomska kriza diše za vratom a političari mu se kiselo smeškaju sa malih ekrana, sklopi neke od pominjanih knjiga, možda će, s olakšanjem, reći: ’Ovo što dolazi i nije tako strašno’ ili će zavrteti glavom misleći: ’Ovako nešto ne može se desiti’;  poneki će se, pak, s nevericom zapitati: ’Zar je moguće da svima nama rade ovako strašne stvari a da mi to dozovljavamo?’ Kako god bilo, ’lik stvari koje dolaze’ u Novoj godini čitaocima će biti mnogo manje mutan i neodređen nego revnosnim gledaocima bezbrojnih mas-medijskih propagandnih programa.