REALNA UTOPIJA ili NEOSTVARENI IDEAL HUMANISTA – „Terra Marginalis“ Goran Stanković, Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak; izdavač Stubovi kulture, Beograd 1997.

 

Pisci Stanković, Pešić i Bošnjak već su se okušavali u zajedničkom radu: kao trio napisali su seriju pretežno parodijskih SF priča pod naslovom „Hronike o Hloygeu“. Nakon više od 15 godina okupili su se oko novog projekta imena „Terra Marginalis“. Knjigu čine tri osnovne celine te apendix-i, tekstualni i slikovni. Prvi segment, naslovljen kao i knjiga, priča je koja se žanrovski može odrediti kao mešavina SF i epske fantastike. U neko postapokaliptičko vreme trojica junaka odlaze u nepoznato ne bi li pronašli blagodetno seme Zlatne lipe koja uklanja zagađenje i obnavlja zemlju i vazduh. Pisana u maniru dela mača i magije, sa pripadajućim silama Zla i Dobra, priča zadržava distancu prema odabranom obrascu odnosno spremna je da ga karikira. Druga celina, „Basne“, sastavljena je od desetak alegorijskih priča koje prate formulu basne, sa pripadajućim naravoučenijima, ali ih autori počesto koriste da bi se u obrazac ugradili „strani“ elementi zen ili apsurdističkih dilema i poruka. Stoga dogodovštine Lava, Kameleona, Koprive ili Sekire nemaju jednosmerno poučni zaključak već, zajedno sa zgodama Tajsona i Alise ili Rata (i jednom poemom), uvode čitaoca u specifičan pogled na svet zvan – marginalizam. Razjašnjenja ovakvog svetonazora nastavljaju se u „Dnevniku marginaliste“, najdužem segmentu knjige. Beleške „suptilnog“ pojedinca u negostoljubivom okruženju služenja vojnog roka postupno razvijaju sistem odbrambenog ponašanja prema spoljnom svetu koji se ogleda u samodisciplini što uvodi u stanje rezervisanosti i neučestvovanja u teroru konformističke grupe te hedonističkih uživanja u sitnicama, a sve u cilju očuvanja mentalne čistote. Udruživanjem (samo)svesnih pojedinaca u (samo)dovoljne grupe i marginalističko društvo put je za ostvarivanje trajnog, neostvarenog ideala humanista – Utopije, u kojoj su izmireni principi dobrobiti zajednice i njenih članova. Terra marginalis ili Realna Utopija (što je i podnaslov knjige), po zamisli Fastera, Radera i Hagera, nalazi(će) se, sudeći po kartama i fotografijama iz dodatka, u Deliblatskoj peščari, na Novom Zelandu i u regiji Sredozemno-Crno more.

Filozofska dela na temu Utopije deo su, u sadašnje svenihilističko vreme, anahrone tradicije. Stoga posezanje za ovim i ovakvim modelom može biti smatrano intelektualno zanimljivom i zavodljivom postmodernističkom igrarijom i stilskom vežbom, uz razumljivi samosvesni odmak. Potvrđuju rečeno i pominjani dijalozi sa žanrovskim pričama, basnama i dnevnikom te pseudodokumentaristički foto dokaz (i u Morovom delu nalazimo kartu slavnog ostrva). Uverljivost marginalističkog koncepta-recepta samo dodatno potvrđuje uspešnost vežbe iz „treniranja“ Utopije. Fagmentalistička konstrukcija knjige dozvoljava i nekoliko mogućih sklapanja celine priče, bilo da je svaka relativno nezavisna u okviru teme, nastala tako što je svaki pisac, iz svog ugla, varirao zadatak ili da su SF priča i basne rezultat vojnikovih eksperimenata u bežaju od represije u druge sfere. 

Kako bilo da bilo, „Terra Marginalis“ se ispostalvja kao zanimljiv literarni projekat i produkt, krajnje atipičan na ovdašnjoj književnoj sceni.

(„Nedeljni Dnevnik“ br.113, 1998.)

TRAGANJA JUNAKA I PISCA "U traganju za Zlatnom Lipom" Goran Stanković, izdavač "Stubovi kulture", Beograd 2000.g.

Fantastika, ona epska i naučna, višestruko je prisutna u delima Gorana Stankovića (1958) ili kao neposredni okvir za prozu ("Hronike o Hlojgeru" 1991.g. i "Terra Marginalis" 1997.g., obe pisane u saradnji sa S. Bošnjakom i Z. Pešićem Sigmom) ili kao osnov pesničkih slika i vizija. I kratki roman "U traganju za Zlatnom Lipom" prati ta i takva interesovanja. Njegov kostur/sažetak mogli smo čitati u knjizi-projektu "Terra Marginalis" a "U traganju..." nalazimo potpunu priču o trojici prijatelja koji traže blagorodnu Zlatnu Lipu u srcu Peščare, sred kužnog, postapokaliptičkog sveta. Njihov put iz gradića u kome žive, posle pomnog istraživanja starih letopisa i mapa, legendi i svedočenja retkih putnika, vodi ih kroz puste i prašnjave ravnice, kraj retkih ljudi, do mračnih prstenova šuma, sve dublje u nepoznato. Što više odmiču od znanog, ma kako ono bilo bedno i bolesno, putnici sreću sve čudnije osobe i predele; bilo kakav okvir, ma i labav, očito je bolji/ugodniji od nepoznatog koje traži onu krajnju, iskonsku hrabrost da se iskorači iz ustaljenog. Prepreke, dakle, nisu samo žega, neprohodna šuma, demoni ili sluz već i otpor 'unutar' junaka. Konačan nagrada za žrtvovanje je Cvet Zlatne Lipe iz koga će nići drvo koje svojim rastom menja, prosvetljuje vazduh i sve oko sebe, tako da postaje čisto, sjaji, buja u zdravlju. Svoj trofej i zalog moguće bolje budućnosti tragači će odneti kući i zasaditi da širi snagu boljitka.

            Arhetipska potraga za izvorom moći/sreće koren je bezbrojnih priča iz svih vremena i sa svih prostora ljudskih civilizacija a Stanković u svojoj verziji akcenat stavlja na samu avanturu, na događanja, izmene pejzaža kao scena-okvira dešavanja, te na susrete, borbu sa novim, neobičnim, tajanstvenim, što podcrtava epsku širinu poduhvata (i onog u priči i samog čina njenog ispisivanja). I škrta ali precizna karakterizacija namernika u funkciji je narečene širine (prema kojoj su likovi sasvim sitni i prolazni a njihova izuzetnost tek je igrarija viših principa) i ne remeti pretežnost pikarskog principa.

            Najupečatljivija osobenost dela, pak, jeste neskrivena piščeva želja da se iskuša i na ovoj temi, te njegovo poigravanje tekstom i očigledno uživanje u tome. Koristeći matricu priče Stanković u nju smešta svoja iskustva čitanja epske i naučne fantastike, namerno ih potencira, gradi i dograđuje da bi, potom, krenuo u istraživanje samog fenomena fantastičnog, njegove sadržine i odnosa spram 'razumskog'. U tom iskušavanju vidljive su gradacije, od fantastike kao oneobičavanja običnog, fantastike koja ima 'opravdanje' u aluzijama i alegorijama do one najzahtevnije koja nema objašnjenje kao takvo već jednostavno postoji, ne mareći za svoju uverljivost i/ili verodostojnost jer joj opravdanja nisu potrebna. Do ove, nazovimo je, 'čiste fantastike' vrlo je teško stići, možda i nemoguće (zbog razumske osnovanosti i percepcije jezika kao medija-nosioca značenja). Ali, sama potraga za esencijom fantastike plemeniti je zadatak koga je vredno poduhvatiti se. Stanković je krenuo u tom pravcu a njegovo uživanje u stvaranju teksta/priče preporuka je znatiželjnim čitaocima.

(2001)