ZAČUDNI SUSRETI NA KRVAVOM BOJNOM POLJU ili KORTOVE DEČAČKE ŽUDNJE ZA OTKRIVANJEM TAJNI – „Mladost“ Huga Prata; izdavač „Darkwood“ 2021.

 

Izdavačka kuća “Darkwood” postojano nastavlja objavljivanje - na ćirilici, u tvrdom povezu i u punom koloru sa bogatim dodacima tekstova, ilustracija, akvarela i karata - sabranih avantura Korta Maltezea, „poslednjeg romantičnog heroja XX veka“ poteklih iz pera Huga Prata (1927-1995). Novi album u ovoj seriji naslovljen je „Mladost“ i nastao je 1981. u crno-beloj verziji da bi se, naknadno kolorisan, pojavio kao album 1983. godine; „Mladost“ je na ovim prostorima štampan u „Politikinom zabavniku“ i albumima koje su objavili „Komuna“ odnosno anonimni pirati u vreme sankcija iz 1990-tih. Legenda kaže da je Prat imao nameru da ovaj album bude svojevrsni uvod u veliku priču o Kortovoj potrazi za rudnicima Cara Solomona od koje je, na žalost, odustao. „Mladost“ je trebala da prikaže kako se Korto zainteresovao za rudnike odnosno kako je došao do geografske karte na kojoj su oni ucrtani. Istovremeno, ova priča bi otkrila do tada još nepoznate činjenice o Kortovom susretu sa njegovim prijateljem i suparnikom Raspućinom a u sve to bi se umešao pisac, avanturista i socijalista Džek London. Srećom po sve strip sladokusce, Prat je barem deo namere i ostvario. Elem, sve počinje u poslednjem danu Rusko-Japanskog rata iz 1905. godine, toj neslavnoj epizodi s početka XX veka koja je suprotstavila ekonomske i političke interese bogatog Zapada i ekonomski zaostale Azije i Dalekog Istoka. Čitavo imperijalističko zamešateljstvo okončano je mirom koji je vojnicima u rovovima, koji su igre velikih plaćali svojim glavama, doneo (barem privremeni) spas. Dogovoreni mir označen je duvanjem u pištaljku japanskog oficira koji će se uspraviti u svojoj punoj visini pored zastave „zemlje izlazećeg sunca“. No, s druge strane bojišta, u rovu jedan ruski vojnik nije voljan da prizna tuđe odluke pa upire pušku, nišani i puca. Oficir pada. Ruski oficir pritrčava da vidi ko je pucao i, posle pretnji mladom vojniku prepoznatljivo kukastog nosa i dijaboličkih očiju, biva – ubijen s leđa. Odgovorni pokušavaju da pobegnu ali Japanci pucaju na njih, jednog ubijaju a drugog ranjavaju i primoravaju da se sakrije. Preživeli ubica-dezerter nosi ime Raspućin i u nastavku svoje avanture beži progoniteljima, tražeći i nalazeći raznovrsne pomagače. Jedan od njih je i mladi novinar Džek London koji pokušava da Raspućina poveže sa svojim prijateljem, mornarom Korto Maltezeom. Ipak, takav susret nije lako organizovati usred neopisive gužve izmešanih vojski koje su se doskora gledale preko nišana, pored sukoba sa četama koje odbijaju poslušnost i čarki sa bandama koje koriste opšte rasulo i bezvlašće. I sam London ima ozbiljne probleme – zamerio se japanskom oficiru koji prezire Zapad i izazvao ga je na dvoboj u kome pisac nema nikakve šanse pred fanatičnim, istreniranim vojnikom-nindžom. Ali i London je, uprkos bezazleno pegavom „bejbi fejsu“ tvrdoglav dok mahniti Raspućin, na svojoj strani, takođe ima planove...

Korto se, posle više pominjanja, pojavljuje tek u drugoj polovini priče i nadalje igra manje-više sporednu ulogu posmatrača, slušaoca i komentatora tuđih postupaka. Uostalom, on na početku priče i sam kaže da nije shvatao svoje prijatelje ali da kao iskusan čovek barem može da ispriča to što nije shvatao. Otuda su svi opisani događaji nestvarno laki i (ne)objašnjivi, od Raspućinove manično-nihilističke ljutnje, Londonovog romantičnog idealizma, Kortove bezmalo dečačke žudnje za otkrivanjem tajni do ludila ratnih sukoba i sudara Istoka i Zapada koji se nikako ne mogu izmiriti jer su im temelji – etički kodeks i odnos prema samoj činjenici življenja - potpuno drugačiji. Naravno, između ovih tvrdih stavova je bezbroj prelaznih-pogodbenih stavova po kojima žive obični ljudi vođeni instiktima očuvanja golog života.

Prat je u epizodu „Mladost“ upleo niz svojih opsesivnih tema, kakve su rat i zlo koje nosi, susreti i sukobi različitih kultura, otkrivanje čudesnog, nadmetanje duhovnosti sa instinktima, koje je istraživao i u drugim albumima i serijalima („Pustinjske škorpije“, „Jezuita Džo“, „Narednik Kirk“, „Erni Pajk“, „Viling“). On konstantno pokušava da prihvati očigledne razlike i otkrije zajedničke, opšte vrednosti mada ne uspeva da pobegne od uverenja da je primitivizam jači i uspešniji od etike i morala. Ipak, Prat ne potencira određene stavove već pušta da se oni nametnu kroz priču što neretko potcrtava apsurd samog postojanja junaka i njihovih stavova jer oni su bezvredni i nerazumljivi slučajnim prolaznicima koji poseduju moć da sve dileme prekinu fatalnom silom.

Kao što je priča svedena na suštinu tako je i crtana. Prat ne insistira na detaljima već na jednostavnim linijama, njegove table su uglavnom simetrične – tri reda sa po dve sličice. Ali ta je jednostavnost odraz pročišćenosti i fokusiranosti na bitno dok se svedenom scenom kreću tela u prevelikoj, nezgrapnoj odeći i podsećaju na likova sa radova slikara naivaca. No, poneki briljantni crtež na razmeđi figurativnosti i apstrakcije svedoči da je autor umetnik rafiniranog ukusa.

U konačnom svođenju utisaka, „Mladost“ je još jedan Pratov biser u sjajnoj seriji o neodoljivo čudesnom Kortu Maltezeu.

(„Dnevnik“, 2021.)

BAUK KOVIDA 19 HARA SVETOM! ili OČI U OČI SA PANDEMIJOM – Globalne bolesti u naučnoj fantastici

 

            Bauk kovida 19 hara svetom!

Ljudska civilizacija posrće pod udarima najsmešnijeg od svih virusa. Godinu i kusur dana pošto se pojavio, virus i nadalje stavlja na iskušenje organizaciju i moral savremenog postindustrijskog-neoliberalnog svetonazora. Taman se učini da je Čovek Pobednik Prirode (opet) trijumfovao a virus “izbaci” novu mutaciju, uzdrma zdravstvene sisteme i pokaže da su etička pravila bogatog sveta - floskule. Prednost virusa je da udara ravnopravno i bez pardona, ne poznaje granice i klasne razlike. Svet i dalje odbija da se ozbiljno poduhvati sa problemom – svi se bune zbog zatvaranja kafića i tržnih centara sa primamljivim rasprodajama ili zbog propuštenih letovanja. Distribucija vakcina direktno zavisi od toga da li su napravljene u “slobodnom svetu” ili neprijateljskim zemljama (koje bi da šire svoj maligni uticaj). Pomoć siromašnima svela se na priredbe za medije dok se ozbiljni državni (čitaj, vojni) resursi i dalje čuvaju za večne ratne igre. Kovid 19 i dalje se tretira kao nedovoljno ozbiljna opasnost za opstanak ljudske vrste, odnosno izjednačava sa ‘svinjskim’, ‘meksičkim’, ‘ptičijim’ ili ‘mutirani A1E1 gripom’, i tek pomalo plaši konzumente masovnih medija koji se se, onako usput, zgražavali nad stravičnim posledicama ‘ebole’ ili ‘sarsa’ u tamo nekim nedođijama. Gledalac TV vesti ili čitalac internet novina još uvek jače zadrhti pred perspektivom da ovog leta opet neće ići na more ili neće pratiti neki od teniskih turnira i fudbalskih derbija te prenose sa letnje olimpijade. Pred pretnjama da kovid 19, ako ‘uznapreduje’, uzme još krvaviji danak ne budi se ni prastari strah od pošasti-bolesti koje u kontinuitetu zatiru čovečanstvo još od mitskih Jahača Apokalipse, preko srednjevekovne kuge i pandemije gripa 1918.g. Uostalom, većina nikada nije zaozbiljno shvatilla poruke raznih epidemiologa koji su decenijama jednoglasno tvrdili ‘nije pitanje da li će doći do pandemija kakva je bila ona 1918.g. već – kada će se ona desiti’.

 
           Ipak, hteo-ne hteo, običan radni čovek koji ujutru odlazi da zaradi koricu hleba i vraća se izmožden biva, kad se pogleda u ogledalo sa sve zaštitnom maskom, bez pardona suočen sa onim što zna ako ima iole soli u glavi, dakle sa faktom da je deo sveta koji se menja i u kome je i on, kao vrsta, žrtva a ne samo predator. A zatišje na frontu tog večitog rata sa bolestima prekinuto je jer su mikro-borci izbacili novo oružje (ili im je u tom poslu pomogao neki Ludi Naučnik ili šišmiš-terorista). Prošlost jeste puna sjajnih ljudskih pobeda ali ni žrtve nisu zanemarljive; sadašnjost, pak, uprkos svim higijensko-zdravstvenim predostrožnostima, ne izgleda naročito svetlo jer su se i bolesti iskvarile, postale prepredene i podmukle i kao da su korak ispred ljudi. Kakva li nam je onda budućnost? Šta o svemu tome kaže naučna fantastika, literarni žanr okrenut budućnosti?

            Pisci naučne fantastike itekako su zainteresovani za pošasti koje mogu doći glave čovečanstvu (što im je to u prošlosti zamalo i uspelo); pored svakojakih ratova i nuklearnih apokalipsi, kosmičkih incidenata ili globalnih promena klime, udeo u propasti mogu imati i boleštine. Već 1826.g. Meri Šeli u romanu “Poslednji čovek” piše o kugi koja je desetkovala Ameriku pa preživeli pokušavaju da osvoje Evropu; ‘pobednik’ u ratu, bukvalno poslednji čovek, u malom brodu plovi prema Istočnim ostrvima. U “Crvenoj kugi” (1912) Džeka Londona, sveopšta kuga vraća čovečanstvo na nivo plemenskog postojanja. Ričard Metison u romanu “Ja sam legenda” (1954) opisuje zarazu koja ljude (sve osim jednog) pretvara u vampire. Maks Bruks u “Svetskom ratu Z” (2006) piše o sukobu ljudi sa zombijima; prvi zombiji bili su zaraženi nepoznatim virusom. Scenario pandemije predstavio je u “Besnilu” (1983) Borislav Pekić; u njemu se zaraza širi mahnitom brzinom zahvaljujući bezbrojnim putničkim avionima a kao rešenje se predlaže nuklearna kremacija Londona.

            Svakojake boleštine stizale su iz svemira kao ona iz romana  i filmova “Andromedin soj” (1969) Majkla Krejtona; na sreću drčnih naučnika i vojnika kojima ne uspeva da pobede virus, isti biva ‘razblažen’ strujanjima vazduha i postaje bezopasan. U “Ratu svetova” (1898) H. Dž. Velsa ljude spasavaju ‘domaći’ virusi i bakterije koji napadaju Marsovce i ubijaju ih; ono što čovek i ne zapaža (osim ako ne zaradi laku kijavicu) spasiće ga od pobedničkog marsovskog pohoda. Među najneobičnije boleštine koje nisu štedele Homo Sapiense svakako spada epidemija iz romana “Muškarci pod zaštitom” (1974) Roberta Merlea koja ubija seksualno zrele muškarce pa žene preuzimaju planetu a retki sačuvani muškarci postaju pravo blago. Epidemija slepila napada čovečanstvo u “Slepilu” (1995) Žozea Saramaga a radioaktivni virus u “Gradovima crvene noći” (1981) Vilijama S. Barouza. Ma koliko prirodni virusi bili strašni još gori su oni koje proizvedu sami ljudi. Tako u romanu “Kalki” (1978) Gora Vidala fanatici nameravaju da, uz pomoć zasejavanja boleština, pomognu povratak hinduističkog božanstva Kalki. Sličan je i naum junaka romana “Antilopa i Kosac” (2003) za kojim slede “Godine potopa” (2009) i “Blatni Adam” (2013) Margaret Atvud: Ludi Naučnik uspeva da očisti Zemlju od ‘starog modela’ ljudi kako bi se novi ljudi, koje je on kreirao, slobodno razvijali i postali gospodari sveta

            U borbi za opstanak na Zemlji Čovek ima za posla sa ljutim protivnikom (prirodnim ili konstruisanim) koji jeste sićušan ali nije bezopasan; taj mališa nigde ne žuri pa se lako može desiti da, pre ili kasnije, dođe po svoje. Da li je trenutni “hit”, kovid 19 proizveden u nekoj laboratoriji koja ima planove za uređenje sveta (isto se mislilo za AIDS i ptičiji grip) ili je u pitanju samo nestašna igra Majke Prirode, i dokle će dogurati u svom pohodu videće svi oni koje pandemija – poštedi. Ostaje nada da ćemo i mi biti među njima.

            (“Dnevnik”, 2021.)

SKERLETNA SMRT SVETA „Crvena kuga“ Džek London, izdavač Solaris, Novi Sad, 1994.

Život i delo Džeka Londona (1876-1916) pravi je primer američkog, u osnovi populističkog sna (’sve se može ako ste hrabri, uporni i u Americi’) u umetnosti. Za 40 godina, koliko je poživeo, London je promenio desetine zanimanja, doživeo mnoštvo avantura na egzotičnim mestima i napisao preko 50 knjiga u kojima su njegov nemir i iskustva pretočeni u uzbudljivo štivo koje se dopadalo – i dopada – čitaocima. Ipak, Londonova interesovanja bila su netipično široka i od realističkih priča odvela ga u  vremena i svetove fantastike (termin Science Fiction biće skovan tek 1930-tih). Tri su osnovne teme kojima se London bavio u fantastičkom delu svog opusa: praistorija (u romanima „Pre Adama“, „Kad je svet bio mlad“), pobeda komunističkih ideja (roman „Gvozdena peta“) i globalna katastrofa; roman „Crvena kuga“ (u originalu „The Scarlet Death“ iz 1915.g.) najpoznatije je delo iz ove grupe.

            Opštom propašću sveta odnosno čovekove civilizacije bavili su se brojni pisci pre Londona (T. Kembel, M. Šeli, H. Dž. Vels, M. P. Šil) a 1950-tih i 1960-tih ova tema će biti izuzetno prosutna u britanskom SF-u (u delima Vindhema, Kristofera i najvrednijeg Dž. G. Balarda), da bi se polovinom 1970-tih našla u žiži interesovanja filmske industrije, potvrđujući intrigantnost i duboku vezanost ljudi za ovakve sadržaje (što i uzrokuje njihovu cikličnost u medijima). Načini ’dešavanja’ katastrofa vremenom su se jasno diferencirali, od onih prirodnih, uzrokovnih elementarnim silama planete i svemira na/u kojima živimo do propasti koje izaziva čovek svojom tehnologijom. Koreni svih priča o propasti je arhetip-sećanje na potop kao kaznu (božiju) za grehove ljudskog roda. U ovakvom kontekstu i čitava istorija čovečanstva može se posmatrati kao neprekinuti niz katastrofa koje utiču i određuju razvoj, materijalni i duhovni, ljudske vrste.

            U „Crvenoj kugi“ propast sveta izazvala je neizečiva kuga posle čijeg pira na čitavoj planeti preostaje tek šačica ljudi potonulih u divljaštvo. Jedini čovek koji se seća sveta pre velike propasti priča o tom, 60 godina udaljenom, vremenu svojim unucima, deci novog sveta. Pripovest je tužna, ponekad i patetična ali njene reči uspevaju da ganu samo onoga ko ih izgovara ali je i slušaoce (jer za njih nemaju značenja).

            Katastrofa u Londonovoj verziji nosi u sebi duboki strah od nekontrolisanog ljudskog napretka i osvete Prirode koja, kao prastaro božanstvo, kažnjava ljudsku bahatost i, pošto čovečanstvo nije uspostavilo ravnotežu između razmnožavanja i okruženja, šalje (istina, posle nekoliko upozorenja-izlečivih bolesti) kugu koja će satrti neposlušne. Tako kuga, taj stalni pratilac ljudi koji je u Srednjem veku već, u više navrata, pretio istrebljenjem ljudi pa se, ipak, neočekivno, povlačio, postaje sila osvetnica. Prastari strah od uništenja ostvaruje se, nerazumnost razumne životinje kažnjena je. A starac u svojoj pripovesti predviđa novi zamah točka istorije, novi krug u kome će uspon opet rezultirati padom. Ovu ideju potonji autori SF-a bogato se razviti/varirati u podžanru atomske odnosno ekološke katastrofe.

            London je pripovedački problem, koji priča o dva različita sveta, nosi (a problem je pre svega nužnost neprestanog objašnjavanja pojmova iz oba sveta) rešio dugim monolozima starca koje prekidaju funkcionalne upradice unuka, čime je kamuflirana preterana didaktičnost ispovesti. No, kamuflaža nije uvek bila uspešna. Ova primedba, kao ni ona da radnja ponekad (posebno u delu o romansi pripovedača sa devojkom iz hotela) opasno klizi u vode tugaljivosti, međutim, nikako ne mogu umanjiti žanrovski značaj ovog romana jer su u njemu veoma inteligentno postavljena pitanja koja i danas dobijaju svoje književne odgovore (setimo se Kingovog romana „Uporište“ koji govori o ostacima sveta koga je uništio neizlečivi grip). A da kuga još uvek može da ugrozi ljude, da nije savladana, uverili su nas i letošnju događaji u Indiji. Možda istorija zaista ima kružni tok?

(1995.)

BEKSTVA IZ LUDAČKE KOŠULJE „Zvezdana lutalica“ Džek London, izdavač Esotheria, Beograd, 1996.

Džek London (1876-1916), na našim prostorima, ponajpre je poznat iz školske lektire kao pisac knjiga o prirodi, životinjama i ljudima u snegovima Aljaske. Odraslijim čitaocima, u neka druga ideološka vremana, bili su interesantni njegovi socijalno-levo angažovani romani. U svakom slučaju, o bilo kojoj temi da je reč, u pitanju su bile tvrdo naturalističke pripovesti. Roman „Zvezdana lutalica“ unekoliko odstupa od ovakvog Londonovog ’zaštitnog znaka’. Naime, u ovoj knjizi autor pravi fantastički izlet kome su u osnovi učenja o prevlasti uma nad materijom, reinkarnaciji i kolektivnim sećanjima. Iako nije želeo da se bavi nematerijalnim pojavama jer ih se, kako je sam izjavljivao, zasitio u detinjstvu, pošto su oba njegova roditelja upražnjavala spiritističke i slične prakse u kojima je mali London morao da uzme učešća, u ovom romanu je posegao za ezoterijskim učenjima želeći da konfrontira duh i duhovnu nadmoć prema ponižavajućem telesnom trajanju američkih zatvorenika s početka ovog veka. Kako je i sam, zbog skitanja, bio neko vreme u zatvoru, pisac je, iz prve ruke, bio upoznat sa svom brutalnošću tadašnjeg kaznenog državnog sistema i, ostajući dosledan svojim humanističkim opredeljenjima, pokušao da ga, kroz svoju prozu, raskrinka. Stoga su poneki delovi priče, upravo zbog zadatka koji im je dat, naglašeno didaktički i proklamatorski. Brutalnost ’vaspitnih’ metoda, posebno specijalitet – vezivanje zatvorenika u ludačku košulju i držanje tako sapetog čoveka danima u samici, što mnogi nisu preživeli – ne ostavlja ravnodušnim ni današnje čitaoce a otkrivanje ovih postupaka u vreme kada su bili aktuelni svakako je imalo veliki odjek.

            Londonov junak, danima vezan, praktikuje, da bi pobegao od nesnosnih bolova, tehniku ’male smrti’ kojom se odvaja od tela i proživljava mnoštvo svojih ranijih života u različitim istorijskim epohama, od praistorije do bliske prošlosti. Ove epizode su prilika da se ispriča nekoliko zanimljivih priča kakve su ona o karavanu američkih doseljenika koje su pobili sunarodnici mormoni (što je istorijska činjenica), o Ponciju Pilatu i Isusu (London je bio ubeđeni materijalista ali ga je ličnost Spasitelja privlačila i nameravao je da napiše roman o njemu) ili o brodolomniku na pustom ostrvu koji preživljava ubijajući foke; i preostale priče su sa različitih, egzotičnih meridijana (od pustinja Bliskog Istoka, tropskih ostrva do Južne Koreje). Svaki do segmenata je moguća skica za roman i stilska vežba.

            „Zvezdana lutalica“ poslednje je Londonovo, kako njegova kći kaže, ozbiljno napisano delo. Objavljeno je 1914., dve godine pre njegove smrti i apartno je u odnosu na celokupni njegov opus (obzirom da i Londonova SF dela imaju čvrste uzročno-posledične postavke i teorijska utemeljenja). Mistički osnov ovog romana pisac je u jednom pismu prijatelju objasnio (opravdao) rečima: ’Osnovna poruka knjige je da duh pobeđuje’.

(1997)

DOBRA I LOŠA VREMENA SADAŠNJA

Predviđanje budućnosti jedan je od 'zaštitnih znakova' naučne fantastike. Mada se ozbiljni autori žanra uporno brane od uloge proroka, malo-malo pa se ovo pitanje uplete u rasprave iz jednostavnog razloga što neka u knjigama opisana vremena barem nominalno postanu sadašnjost. Da bi izbegli upoređivanje svojih zamisli sa realnošću, mnogi autori su posegli za jednostavnim rešenjem: izričito ne pominju ni jednu godinu u kojoj se njihova dela događaju. S druge strane, neki autori iz njima znanih razloga upravo insistiraju na datumima. Primer u naučnoj fantastici, često pominjanog datuma je prelazak iz drugog milenijuma u treći. Logika velike promene intrigirala je kako običan svet tako i svakovrsne autore. Danas, kada smo već poprilično zagazili u III milenijum i vidimo na šta on liči, osvrtanje na predviđanja naučne fantastike može biti zanimljivo, setno i pomalo tužno.
    Čini se da je godina 2000. bila zanimljivija piscima XX veka nego onima iz XIX (možda jer je bila predaleko). Ipak, Edvard Belami je u svojim romanima «Gledajući unazad: 2000-1887» (1888) i «Jednakost» (1897) pisao o idealnom birokratsko-tehnnološkom društvu blagostanja na početku XXI veka. Reakcija na njegove ideje došla je u obliku romana «Vesti niotkuda» (1890) Vilijema Morisa koji je zamislio socijalističku utopiju ali 'pastoralnog' tipa. I kasnije se mogu pronaći slike budućih doktrinarnih utopija smeštenih na početak XXI veka, npr. u delima H. Dž. Velsa «Ljudi nalik bogovima» (1923) ili «Oblik stvari koje dolaze» (iz 1933. koji predviđa utopiju u 2036.g., nastalu posle globalnog rata). XX vek je doneo jedan (barem na papiru) neutralni činilac koji će usrećiti svet - nauku. Uz njenu pomoć život svih bi trebao vrlo brzo da bude lak, bezbrižan i srećan. Čini se da su ljudi vrlo mnogo želeli da veruju u tu bajku, posebno posle I svetskog rata. Kada su krajem 1920-tih u SAD masovno počela da izlaze 'palp' naučnofantastična izdanja, jedna od omiljenih tema je bila predstavljanje svih blagodeti moderne tehnologije koja će naše potomke osloboditi fizičkog rada, bolesti i muka, odvesti u bliži i dalji svemir; nauka je sve ljude pretvorila u 'ibermenševe'. Tako je XXI vek, za jedan deo sveta, postao sinonim tehnološko-kapitalističkog raja; za neke druge narode sledeći vek je trebao da donese socijalistički raj a tehnička čudesa koja će tada biti dostupna mogla su se sagledati u nizu priča koje su tokom 1940-tih objavljivane u časopisu «Znanje - sila» a kasnije bile sabrane u legendarnu zbirku «Danas fantazija, sutra stvarnost». Po strani od sjajnih postojale su mračne vizije budućnosti kakva je ona Zemlje opustošene bolešću, smeštena oko 2012.g., iz romana «Skerletna kuga» (1915) Džeka Londona; Hakslijev «Vrlo novi svet» (1932) nije precizno vremenski datiran, po nekim se naznakama može zaključiti da se i on dešava na početku XXI veka.
    Drugi svetski rat je uprkos razaranja potvrdio beskonačnu moć nauke i najavio nova dostignuća. Na krilima ovih ideja nikla je i naučna fantastika tesno vezana za nauku. Njen najočitiji primer je Artur Klark; od romana «Preludijum za svemir» (1951) ili romana o svemirskim stanicama «Ostrva na nebu» (1952), on razvija ideje o predstojećim decenijama uspona čovečanstva iz 'kolevke Zemlje' prema kosmičkoj budućnosti. Počev od 1962.g. Klark piše niz članaka u kojima skicira svoju viziju sledećih vekova; te članke je sakupio u knjigu «Profili budućnosti» i ona je jedan od temelja naučne discipline zvane futurologija (ubrzo za njom pojavila se još jedna ključna knjiga iz ove branše: «Šok budućnosti», 1970.g. Alvina Toflera, prevashodno okrenuta novostima koje moderni život donosi ljudskim porodicama i zajednicama; ova knjiga uspešno je 'predvidela' mnogo više promena nego pisac naučne fantastike). Klark je prema svojim «Profilima budućnosti» vrlo optimistički 'zacrtao' niz sjajnih postignuća a potom ih je umetnički oblikovao u pričama i romanima. Za 2000.g. on predviđa kolonizaciju planeta (pošto je 1980.g. počelo spuštanje na okolne planete), veštačku inteligenciju, bežični prenos energije, poboljšanje ljudske percepcije i otkrića subnuklearne građe; jedino što je kako-tako pogodio jeste 'svetska biblioteka' na koju 'liči' današnji internet, odnosno podmorsko rudarstvo ako u to računamo vađenje nafte iz morskog dna. U 2010. Klark je očekivao prenošenje osećanja, upravljanje lokalnom klimom, podzemne sonde, nuklearne katalizatore... Spisak se nastavlja do 2100.g. kada će ljudi sresti vanzemaljske civilizacije, imati svetski mozak, astronomsko inženjerstvo i postati besmrtni! Klarkovi romani «2001: odiseja u svemiru» i «2010: druga odiseja» jesu otelotvorenje njegovih ideja sa dodatnom dozom optimizma u liku svemoćnog monolita. Mi (i on sa nama) koji živimo između 2001. i 2010. znamo koliko je Klark pogrešio prevashodno zato što je bio uveren da će napredak popraviti mentalni sklop čoveka što se, definitivno, nije desilo.
    Kako se XX vek primicao kraju tako su priče o novom veku postajale mračnije. Svet se ubrzano kvario a obećanja ostajala neostvarena. Istini za volju, 'omanuli' su oni koji su najavljivali propast sveta (među njima 1984.g. i Borislav Pekić u romanu «1999» što je godina i uspone među zvezde i nestajanja ljudskog roda u prašini) ali nisu 'pogodili' ni oni koji su predvideli da neće biti nuklearne kataklizme, jer te robe, zaostale iz hladnog rata, ima previše a i kupci se javljaju (dakle, ništa od globalnog razoružanja iz Tomas Dišovog romana «Jeka oko njegovih kostiju» iz 1967.) Lista delimičnih pogodaka-delimičnih promašaja širi se i na «Paklenu pomorandžu» Entonija Bardžisa (iz 1962. prilagođena novom veku 2004.) jer nije sve tako crno ali i nije da nije (ili tačnije rečeno, vrlo naginje na tu stranu). Možda najviše pogodaka ima Gregori Benford u romanu «Vremenski pejzaž» (1980). Priča se odvija 1998.g. na zagađenoj, prenaseljenoj, iscrpljenoj Zemlji; grupa naučnika pokušava da pomoću najnovije tehnologije pošalje poruku u 1962.g. i da zamoli svoje pretke da budu štedljiviji  i ostave nešto sirovina, čiste vode i vazduha svojim potomcima. Na žalost, 'priča ima tužan kraj' što će reći da se kratkotrajnom potrošačkom raju nazire dugo i bolno umiranje.
    Sada već davne 1984.g. podigla gužva oko toga da li je Orvel pogodio ili promašio (i da li je Vern bolji pisac jer se puno njegovih ideja ostvarilo, posebno u mračnom romanu «Pariz  u XX veku»); u to vreme je postala aktuelna i jasna Bredberijeva misao da naučna fantastika 'ne prediviđa budućnost već ukazuje na probleme'. Oni koji danas žive, mogu sa žaljenjem da konstatuju da se gotovo ništa od lepih predviđanja o XXI veku nije ostvarilo; to što svet nije zbrisan u nuklearnim ili nekim drugim kataklizmama samo je delimična uteha jer nečije enormno bogatstvo plaćaju armije bednih i obespravljenih koji jedva da imaju koristi od civilizacijkog napretka (a ako i uživaju u njemu to višestruko papreno plaćaju). Drugi gorki osmeh može se uputiti Bredberijevoj ideji o 'upozorenju'; jer čak i ako ne predviđa već upozorava, naučna fantastika 'ne funkcioniše'; zalud je ona upozoravala kad se niko od uticajnih i važnih ljudi nije obazirao na to. Zato i nije čudo što u savremenoj naučnoj fantastici (onoj koja nije pobegla u duboku budućnost i duboki svemir) odavno nema zemaljskih utopija a zemaljske distopije (tj. negativne utopije), ma koliko mračne bile, ne mogu da zasene obične, svakodnevne aktuelne vesti iz 'zemlje i sveta'. Što opet potvrđuje Klarkovu misao da će realnost biti neuporedivo neobičnija (i crnja) od mašte pisaca. Na sveopštu žalost najšireg, običnog sveta.

SMRT POD ČIZMOM OLIGARHIJE

Najvećem broju čitalaca Džek London (1876-1916) poznat je po pričama i romanima iz ledenih pustinja Aljaske odnosno sa širokih pučina Južnih mora. Njegova socijalno angažovana dela znana su mnogo manjem broju čitalaca a slično je i sa Londonovom fantastikom (romani “Purpurna kuga”, “Zvezdani lutalica”, nekolicina priča). Delo koje spaja ove linije Londonovih interesovanja je roman “Gvozdena peta” koji je upravo navršio pun vek od prvog objavljivanja. Reč je o jednoj od najranijih distopija u svetskoj literaturi. Teoretičari prave razliku između ‘anti-utopije’ i ‘distopije’ pripisujući prvoj da je izvitoperena utopija odnosno da su početne namere njenih tvoraca bile da stvore utopiju ali da je nešto ‘pošlo naopako’; distopija je društvo koje ne krije svoju nepravednost. SAD iz “Gvozdene pete” upravo su takvo društvo. Oligarhija, oličena u svojoj vrhuški znanoj kao Gvozdena peta, namerna da svoje bogatstvo zaštiti i poveća, uništava srednju klasu, proletarijat baca u duboku bedu, otvoreno preuzima državnu vlast i potčinjava je svojim planovima a da bi sve bilo još sigurnije tu je i nemilosrdna najamnička vojska koja postaje posebna kasta u novom društvenom uređenju. Roman prati istoriju Amerike ali i ostatka planete u periodu od 1912. pa do 2600.g. ili 419.g. Ljudskog bratstva. U tom razdoblju u Americi se uzdiže monopolistička tiranija, Japan pokorava Istočnu Aziju i stvara svoje carstvo, Indija postaje nazavisna a Evropa socijalistička. Kanada, Meksiko i Kuba imaju svoje oligarhije koje su saveznice onoj u Americi. Sukobi koji se naslućuju 1913.g. bivaju izbegnuti klasnom solidarnošću radnika ali monopolisti ne pristaju da se odreknu svojih pozicija već uništavaju bilo kakvu liberalnu društvenu svet i zavode teror. Radnici su svedeni na robova koji se rađaju i umiru u bedi i obespravljenosti. Takvo stanje podupire i navodno nezavisna crkva. (London je pišući ovo imao na umu iskustva XIX veka kada je, 1835. Pezbiteranska crkva otvoreno tumačila da je ropstvo opisano u Starom i Novom zavetu i da je od Boga odboreno; iste godine Čarlstonska baptistička asocijacija je ustvrdila da je pravo vlasnika da raspolaže svojim robovima prepoznato od Tvorca). Bunt radnika je neminovan mada oligarsi sve čine da unište klasnu solidarnost: oni povlašćenim radničkim savezima koje čine zaposleni u najvažnijim firmama daju veće nadnice i posebne beneficije, grade im stanove u okviru fabrika i fizički ih odvajaju od masa tako da gube kontakt sa većinom radnika i, želeći da sačuvaju svoje položaje i imovinu, odbijaju bilo kakve revolucionarne promene. Ipak, Prva Revolucija izbija i biva ugušena u krvi. Isto će se desiti i sa Drugom Revolucijom odnosno brojnim manjim ili većim ustancima sve do konačne pobede posle koje Bratstvo preuzima vlast i nastaje doba sveopšteg prosperiteta. Tada bivaju otkriveni i objavljeni dnevnici Avide Everhart, supruge legendarnog vođe pobuna Ernesta. Avida je devojka iz bogate porodice a njen otac, otvara svoj salon raznim umetnicima i misliocima, među kojima je i Ernest. U verbalnim bitkama sa bogatašima, biznismeni i verskim zvaničnicima, Ernest raskrinkava njihovu licemernost, upozorava da su svi oni, ovako uglađeni, potomci ubica i lopova koji su ubijali i otimali običan svet da bi stekli imetak i moć. On će devojci otkriti krvave korene novca kojim je kupljena njena nova, galantna haljina. Ljubav spaja dvoje mladih i vodi ih u avanturu Prve Revolucije i pripreme za Drugu. Everest veruje da će u novoj borbi sigurno uspeti ali 1932. biva uhvaćen i tajno smaknut a njegova supruga zauzima njegovo mesto ali takođe biva ubijena. Pre nego će je uhvatiti ona sakriva svoj dnevnik koji biva otkriven vekovima kasnije. Tekst ‘Everhardovog rukopisa’ kao istorijskog dokumenta prate fusnote urednika iz 419.g. Ljudskog bratstva, koji, iz svoje perspektive, komentariše prošle događaje koji su koren sadašnjeg stanja.
    London kroz reči Ernesta Everharta ne skriva svoje socijalističke ideje i stremljenja. Na momente se taj žar otima kontroli i prelazi u otvoreno propagandno deklamatorstvo i agitovanje. Ipak, sveukupno, fascinantna je Londonova sposobnost da razvija ideje i da, kroz njihovu prizmu, gradi mogući razvoj političko-društvenih okolnosti ne samo u Americi već i širom sveta. Vanredno je uspeo i način dočaravanja razvija istorije njenim direktnim opisivanjem ‘sa lica mesta’ i potonjim, distanciranim naučnim komentarima. Konzistentnost i širina Londonove vizije je nešto potpuno novo u dotadašnjoj literaturi. Otuda je on nesumnjivi začetnik antiutopijskog/distopijskog podžanra naučne fantastike. Tek će kasnije nastati velika dela ovog kakva su Zamjatinov “Mi” (1920), Hakslijev “Vrlo, novi svet” (1932) i Orvelova “1984” (1949).
    Vek ovog romana nameće iste dileme koje su postojale 1984. godine kada je ‘počela da se ostvaruje’ Orvela knjiga. Mada je odavno jasno da (kako to reče Bredberi u povodu svog romana “Farenhajt 451”) zadatak naučne fantastike nije da predviđa budućnost već da upozorava na moguće puteve, u razmatranju veka “Gvozdene pete” uglavnom se insistira na svemu onome što je London ‘promašio’: I svetski rat se desio jer je nacionalizam, potpomognut kapitalom, pobedio, zatim se desio i II svetski rat kao dovršenje prethodnog posla, Nju Dil 1930-tih je obnovio SAD, srednja klasa u Americi nije nestala, monopoli su ograničeni zakonima. Međutim, ako se stvari pogledaju šire ne može se ne zapaziti da je već decenijama na delu svođenje običnog sveta na puke konzumente, jedva funkcionalno obrazovane i sposobne da se samoopredele, upravo onako kako su oligarsi vaspitavali i školovali radničku decu u javnim školama. Današnja društveno-socijalna propusnost nije nemoguća, kao u kastinskom društvu, ali je svakako mnogo manja nego što se propagira. Radnička klasa je uspešno razbijena, njeni interesi su zamagljeni raznim ‘posebnim statusima’ visokoobrazovanih, beneficijama ‘specijalnih’ radnika... Opšti položaj ‘ljudskih alatki’ i dalje nije zavidan a jaz između bogatih i ostatka populacije i dalje raste. Za nas na ovim prostorima na kojima bukti požar tzv Socijalnog Darvinizma i dešava se prvobitna akumulacija kapitala putem sveopšte otimačine bogatstva koje je bilo društveno, opisi iz “Gvozdene pete” još su upečatljiviji i bliži. Srednja klasa ne uspeva da se izdigne iz bezdana u koji je bačena. Radnici su pod nefunkcionalnom zaštitom države (čitaj prepušteni na nemilost gazda). Socijalna pravda jeste deklarisani cilj ali se efektivno ništa ne dešava na tom planu.  U mnogo čemu Londonova knjiga ovde se, na žalost, ostvaruje. Na ravnanje i pouku svima kojih se to tiče.

NEGATIVNE UTOPIJE KAO (DOBAR) PRIMER

Bauk ekonomske krize definitivno kruži svetom. Njegovo napredovanje očito je čak i u danima kada se, po dobrom običaju, čestita dolazak Nove godine i želi svako dobro najbližima; jer, ne samo da su političari našli za shodno da, u svojim kurtoaznim pozdravima glasačima, upozore na teškoće koje pristižu, već je i običan svet počeo da kopira i sledi politiku i da u svojim čestitkama pominje famoznu krizu (koja sve više liči na mitski nalet varvara). Naravno, lako je zaplašiti mase koje su u protekle dve decenije pošteno davale ono što je, davne 1940.g. najavio Vinston Čerčil, rečima „krv, znoj i suze“. Da li se u ovdašnjem narodu razvio uslovni refleks da se na mrgodni pogled političara zgrči i nemo očekuje kojim će ga mukama kinjiti: inflacijom, ratovima, nestašicama, nezaposlenošću... Ovog puta sve opcije su otvorene i niko sa sigurnošću ne može da kaže kakve će torture doneti predstojeći dani. Ako je za utehu, narod će makar ostati uskraćen za najveću muku: onu koja dolazi sa saznajem da političari mesijansko-spasiteljski obećali da će biti bolje i - slagali. Niko, dakle, ne obećava boljitak. Ali, osim štednje (pod uslovom da običan svet uopšte ima šta da uštedi) niko nadležan ne daje predloge ili savete kako se sresti sa krizom, kako je dočekati i kako joj pogledati u oči. Prepušteni sebi i svojoj muci puk se pita: Zašto se ovo dešava?, Šta da radim? i Šta će mi država koju nie briga za ’male ljude’? U cilju individualnih priprema za neizvesna vremena uopšte ne bi bilo loše posegnuti za proverenim mudracima - knjigama i to sa bibliotečkih ili knjižarskoh polica određenih za naučnu fantastiku, podžansr ’negativna utopija’. Znatiželjnik bi, u susretu sa fiktivnim društvima, bio u prilici da, sa varljive distance, sagleda kakva sve loša društva i sumanute situacije mogu da mu se (ne)dese. Evo nekoliko (ne)veselih primera:
U romanu Margaret Etvud „Služavkina priča“ (1985) opisano je ortodoksno religiozno-puritansko-fašističko (da ne bude zabune, američko) društvo koje bez pardona ugnjetava podanike a neistomišljenike eliminiše. Ista autorka je u romanu „Antilopa i Kosac“ (2003) opisala ljudsku civilizaciju koja tone u prenaseljenost, glad i haos dok multinacionalne kompanije zgrću profit. Sličan scenario nalazimo i u romanu „Neuromanser“ (1984) Vilijema Gibsona: u realnom i virtuelnom svetu vladaju kompanije koje interesuje izvlačenje profita iz nepreglednih, namerno zaglupljivanih masa; Gibson je, kao beskompromisni kiber-panker i u ostalim romanima secirao tamne horizonte globalne budućnosti. Tamni ’lik stvari koje će doći’ video je još 1908.g. Džek London. U romanu „Gvozdena peta“ opisao je otvoreni rat radničke klase sa oligarsima koji ne znaju za milost i poštovanje osnovnih principa ljudskog dostojanstva; ratovi će biti krvavi i protezaće se kroz nekoliko generacija sve do konačne pobede radnika. Roman Jevgenija Zamjatina „Mi“ (1924) upozoriće da ni socijalistički sistem koji ne poznaje meru čoveka neće biti bolji od kapitalističkog. Del je u romanu „1984.“ (1949) na prvi pogled izjednačio je socijalističku birokratsku dikraturu sa onom fašističkom; iz perspektive kraja XX i početka XXI veka, međutim, sve je očitije da je ustrojstvo iz „1984“, sa totalitarističkom unutrašnjom kontrolom misli i konstantnim ratovima na međunarodnom planu, neprijatno slično sa sadašnjim stanjem, težnjom da država (i ljudi iza nje) potpuno kontroliše svoje narode/potrošače dok je na međunarodnom planu na delu doktrina ’sukoba civilizacija’. Fraza o svevidećem „Velikom bratu“ preuzeta iz „1984“ postaje sinonim za savremenu koncepciju sve-vladanja koja se širi do naizgled bezazlene zabave. No, ako socijalizam nije valjao (pa je zato propao) to ne znači da je u kapitalizmu sve besprekorno: Entoni Bardžis u romanu „Paklena pomorandža“ (1962) piše ne samo o maloletnoj delikvenciji već i o zatvorenom, gotovo kastinskom društvu i o ’humanoj’ policijskoj torturi. Bardžis je smatrao da treba dati odgovor ili dopunu na Orvelovu „1984“ iz ugla savremenog kapitalizma pa je napisao „1985“ (1978) prikazujući haotično društvo u kome ne postoji nikakva klasna tolerancija ili makar konsenzus o osnovnim ciljevima države. 
    Suprotnost sistemu u kome nema saglasnosti jeste sistem u kome država sprovodi svoje ciljeve po svaku cenu; u romanu „Hrizalidi“ (1955) Džona Vinhema, da bi se sačuvala čistota nacije, moraju se eliminisati sva novorođena deca-mutanti. Ili će, u ime jednakosti svih građana i sprečavanja pošasti razmišljanja (od čega se postaje nesrećan), država spaljivati osnovni izvor zla - knjige, kako je to opisano u romanu „Farenhajt 451“ (1953) Reja Bredberija. U nastavku sprovođenja svete dužnosti ’usrećivanja naroda’ država može da posegne i za ’opravdanim’ genetskim inženjeringom kao u romanu „Vrli, novi svet“ (1932) Oldosa Hakslija; rezultat ovih napora su vrste ljudi koji su ’napravljeni’ da obavljaju određene poslove i koji su srećni što tako žive i rade (nije im bitno što ih je neko namerno osakatio još dok su bili zametak u eprueti). I, kao ultimativna slika kontrolisane ’sreće za sve’ koju država poizvodi, otkriva se „Vremeplov“ (1895) H. Dž. Velsa; društvo daleke budućnosti oslobodilo se svih maski politikanstva i otkrivo osnovnu šemu uspešne zajednice: gospodari za svoje potrebe gaje ljudsku stoku, hrane je i tetoše a kad dođe vreme ’milosrdno’ kolju; stoka vreme svog tova provodi bezbrižno, u igri i veselju a kad se oglase sirene krotko krene u podzemlje...

    Kad čitalac kome svetska ekonomska kriza diše za vratom a političari mu se kiselo smeškaju sa malih ekrana, sklopi neke od pominjanih knjiga, možda će, s olakšanjem, reći: ’Ovo što dolazi i nije tako strašno’ ili će zavrteti glavom misleći: ’Ovako nešto ne može se desiti’;  poneki će se, pak, s nevericom zapitati: ’Zar je moguće da svima nama rade ovako strašne stvari a da mi to dozovljavamo?’ Kako god bilo, ’lik stvari koje dolaze’ u Novoj godini čitaocima će biti mnogo manje mutan i neodređen nego revnosnim gledaocima bezbrojnih mas-medijskih propagandnih programa.