Romanom „Doktor Metuzalem“ Vladimir Kolarić
(1975), prozni i dramski pisac, esejista i prevodilac, nominalno zaokružuje
trilogiju koju još čine ranije objavljeni romani „Avanture pobednika“ i „Filip
od zlata“. Ipak, ovu konstataciju valja imati na umu sa velikom rezervom
jer nije u pitanju trilogija u klasičnom smislu reči; s druge strane, pak, Kolarić
se, u sve tri knjige, samoodređuje osnovnim linijama priče, pre svega
putovanjima u razne zemlje i gradove koji imaju ulogu svojevrsnog katalizatora
stasavanja i razvoja njegovih junaka. Ipak, ovo nisu ni „romani o
put(ovanj)u“ u svom uobičajenom obliku kao što nisu ni „bildungsromani“
ni „krimići“. Pisac je od svih obrazaca pozajmio ono što mu je bilo
potrebno, kosture modela i uklapao ih u sopstvene ideje. Ovo, u svojim
temeljima, subverzivno-postmodernističko tretiranje forme dodatno se
potencira specifičnim stilom-tonom pripovedanja, odnosno njegovom lepršavom
lakoćom koja dozvoljava poigravanja, parodije pa i karikiranja kakvih, naravno,
u „serioznim“ romanima ovakvih tematskih profila nema i ne bi trebalo da bude
(jer se u slučaju odstupanja od njih dovodi u pitanje pogodbeno pristajanje
čitalaca da ih pisac uveri u literarnu verodostojnost svoje priče). Kolarića,
međutim, ne interesuje uveravanje i ubeđivanje rutiniranih čitalaca; on od
svojih „konzumenata“ očekuje aktivnije ponašanje kao što podrazumeva i da
njegovi čitaoci vladaju određenim fundusom opšte kulture i, u slučaju „Doktora
Metuzalema“, poznavanjem istorije i sadašnjosti krimi žanra.
Jer, praćenje potrage Doktora Metuzalema i njegovog
pomoćnika Valdemara Gorskog za misterioznim Čovekom bez lica
koji, sam ili posredstvom svojih izvršilaca, nemilosrdno ubija aristokrate,
zahteva pažnju, promišljanje epizoda koje su opisane i domišljanje epizoda koje
su izostavljene ali se uzgredno pominju u nekom od dijaloga. Dijabolični plan
uzdrmaće same temelje dične države (hipotetičke/buduće) Slobodne Evrope
koja se, uprkos svom tehnonapretku i demokratičnosti, i dalje oslanja na duge
linije i loze onih sa „plavom krvi“ koji i dalje, zahvaljujući krvavo
stečenom bogatstvu iz prošlih epoha, vladaju, istina koliko god je to moguće iz
senke, ovim delom sveta i populacijom koja ga nastanjuje. Što je broj mrtvih
veći to je Slobodna Evropa klimavija, posrće i pada na kolena. Moćni Europol
nije u stanju da se adekvatno izbori sa pretnjom pa poziva u pomoć tajanstvenog
Doktora Metuzalema čija desna ruka je Gorski, bez pedigrea i
podobnog porodičnog stabla, potekao iz masa ruskog naroda (ne iz ruske aristokratije
jer je ova inkorporirana u Evropom vladajuće porodice), te večite
opsesije i zebnje „civilizovanih“ stanovnika Starog kontinenta, „Kolevke
demokratije“ itd itd. Da nevolje budu još veće, Čovek bez lica u
stanju je i da uđe u snove svojih budućih žrtava pa i samo spavanje postaje
pogubna rabota... Doktor Metuzalem i Gorski prate krvave tragove
zločina pokušavajući da u njima pronađu pravilnosti i šeme kako bi sprečili
sledeće stradanje; Gorski, koji pati zbog odvojenosti od porodice,
pokušava da razume svog poslodavca, ljubitelja jagoda u šlagu i medu, kao i druge
osobe sa kojima kontaktira a koje pripadaju visokim dekadentnim slojevima
društva. Razrešenje tajne, pak, biće tek još jedna potvrda viševekovne izopačenosti
aristokratije, njene ultimativne želje za bogatstvom i moći; nakon svega Gorski
se, ostaviviši Doktora Metuzalema u njegovim svetovima, vraća porodici...
Svoj
„pikarski detektivski roman“ Kolarić ispisuje lepršavo i poletno, rado
(i redovno) eksperimentišući sa „lomljenjem“ rečenica što oneobičava iskaze
darujući im dobrodošlu iskrzanost koja odstupa od uobičajenog govora/pisanja.
Na drugoj strani, prilikom imenovanja lica koja se pominju u romanu autor
postupa suprotno: aristokratske porodice imaju po nekoliko imena i prezimena
kojima se sugeriše njihovo staro poreklo na koje su dodati aktuelni „heroji“
rubrika o tzv. džet-setu (bez obzira čime se u stvari bave, od sporta do
estrade); konačno, neki nazivi će podsetiti na skorašnju prošlost („Crvene
armade“), spojiti više tekućih, „bombastih“ pojmova (korporacija „Transintermegazona“)
ili asocirati na poznata umetnička dela (Nepokoreni grad koji seća na
istoimenu TV seriju prikazivanu u SFRJ tokm 1980-tih). Konačno, ime glavnog Europol
saradnika Doktora Metuzalema i Gorskog je Hijeronimus Blok
što je spretni spoj dva velika detektiva Hijeronimusa Harija Boša iz
romana M. Konelija i TV serije „Boš“ i inspektora Bloka iz
stripa o Dilanu Dogu, istraživača noćnih mora. Naravno, i ime glavnog
junaka Doktora Metuzalema nosi sa sobom mnoštvo asocijacija i
istorijsko-kulturoloških referenci. Svo ovo oneobičavanje upotpunjava utisak
izmeštenosti priče iz znanih-prepoznatljivih geografsko-vremenskih tokova i
dodatno budi/angažuje čitaočev interes/pažnju.
Rečju,
roman „Doktor Metuzalem“ svojom nekonvencionalnom svežinom i zavodljivom
intrigom zaslužuje punu čitalačku pažnju.
https://www.art-anima.com/vladimir-kolaric-doktor-metuzalem/
0 komentara:
Постави коментар