BOSTONSKI BALZAK PODZEMLJA - „Prijatelji Edija Kojla“ Džordža V. Higinsa; izdavač Čarobna knjiga, 2022.

 

U reprezentativnoj biblioteci „Najbolji krimi-romani sveta“, u izdanju „Čarobne knjige“, upravo je do znatiželjnih čitalaca stigao roman Džordža V. Higinsa (1939-1999) „Prijatelji Edija Kojla“, originalno objavljen 1970. godine. Higins nije previše poznat ovdašnjoj široj publici okrenutoj krimićima u knjiškom obliku mada među svetskim poznavaocima žanra ovaj advokat, novinar, profesor i pisac uživa visoko poštovanje, pre svega, upravo zbog prvenca „Prijatelji Edija Kojla“ kome čak i rezervisani kritičari i teoretičari priznaju da je jedan od najznačajnijih krimi-romana druge polovine XX veka. Ovim romanom stvoren je podžanr „Bostonski noar roman“; Higins je neretko nazivan i „Bostonskim Balzakom podzemlja“ jer ne samo što je na kartu gradova u kojima se dešavaju krimići velikim slovima upisao Boston (što, složićemo se, ipak nije posebna preporuka za ovaj grad) već i zato što je njegov uvid u svet kriminala lišen svih opsena i mitologema tako dragih rutiniranim „štanc majstorima“ krimića. Higinsu, naravno, nije strana žanrovska ikonografija odnosno obrasci po kojima se grade poslovično uspešni krimići ali on nije spreman da svoje zamisli uklapa u takve matrice. Roman „Prijatelji Edija Kojla“ ključni je dokaz njegove subverzivne žanrovske nekonvencijalnosti i njegovog dubinskog uvida u svetove koje opisuje. Edi Kojl koji je, barem nominalno, glavni junak dela sitni je kriminalac na dnu hijerarhije ovog zanata. On je, kao početnik, imao peh da pogreši i to ga je koštalo lomljenja prstiju na ruci, što mu je trajni podsetnik da mora biti oprezan i sumnjičav prema svima. Ipak, Kojl je prinuđen da, kao posrednik, radi sa različitim ljudima (s jedne strane su prodavci oružja, s druge kupci), da im ugađa a istovremeno ostane autoritativan, da pazi na njihove propuste, predviđa moguće zamke i zasede... Naravno, sva njegova briga ograničenog je dometa jer i svi drugi u lancu su u opasnosti a nisu ni tako oprezni niti poštuju dogovore. Konačno, sve pripreme i predostrožnosti može da pokvari slučajna koincidencija ili uvređenost osobe koju niko ne uzima za ozbiljno.

            Ni stalna borba policije sa kriminalcima nije časna i slavna u ovoj Higinsovoj verziji, koja ima svoju težinu jer on poznaje, kroz sudske sporove, istinsko stanje na terenu. Otuda on ne preza da opiše kako policajci spremno trguju sa doušnicima, mereći nečiju krivicu prema tome koliko može da pomogne Ujki Semu u hvatanju „većih riba“, koliko je kooperativan i spreman na stalnu saradnju. Njihov uspeh zavisi od ozbiljnog terenskog rada odnosno dojava a neretko i od pukih slučajnosti zbog kojih će se njima rad posrećiti a kriminalcima obiti o glavu.

            Ono što, pak, hteli-nehteli, vezuje momke i s jedne i s druge strane zakona je svakodnevica, porodične brige, rutinske trivijalije od kojih se sastoji životna satnica, te famozne „sitnice koje život znače“. I jedni i drugi  imaju finansijske probleme, stambene  muke, planove za napredovanje porodice koji se izjalovljuju ili tek polovično ostvaruju. I jednima i drugima sadašnja situacija je tmurna a budućnost potpuno neizvesna. Kao što Edi u stvari nema prijatelje sa kojima bi istinski delio svoje misli i emocije (niti takve priželjkuje) ni njegova veza u policiji, federalni detektiv Foli, ne može da se pohvali iole kvalitetnijim društveno-prijateljskim životom. Otuda su akteri priče redom socijalni „bogalji“, neuklopljeni među isto takvim usamljenicima; njihove međuljudske interakcije se svode na uterivanje straha u nečije kosti da bi se obezbedila pozicija u grupi (ili je tačnije reći – čoporu?). Svi oni crnče za koricu hleba i ostvarenje fiksacija o hipotetičnoj sreći (mada i u nju veruju rutinski i po navici). U krajnjem se ispostavlja da je pozicija na kojima se nalaze potpuno nezavisna od bilo kakvih etičkih kodova ili ambicija; svako je tamo gde se sticajem svakovrsnih okolnosti zadesio i odatle tera dalje, gonjen rutinom i nagonom za opstankom.

            Ova je nihilistička postavka potencirana osnovnim kvalitetom Higinsovog teksta – ingeniozno britkim, lucidnim monolozima i dijalozima oplemenjenim slengom ulice i kriminalaca (koji jednako često koriste i dobri i loši momci). Težište romana je upravo na razgovorima junaka koji pričaju svoje doživljaje, nadmudruju se, kazuju poučne anegdote, prete... Kroz te rečenice otkriva se njihov, najčešće jadan, intelektualni potencijal i nesposobnost da se dešavanja sagledaju u široj vizuri. Po ovom elementu Higinsovo delo je istinsko osveženje u rutini krimića jer donosi visoke umetničke uzlete koji su često poređeni sa dijalozima Hemingveja, Džojsa i Dikensa – a svakako se ovoj listi moraju dodati i majstorski dijalozi Rejmonda Čendlera.

            Koliko je roman podsticajan za promišljanja i u drugim medijima dokazuje i njegova zapažena filmska verzija iz 1973. godine, u režiji Pitera Jejtsa, sa Robertom Mičamom i Piterom Bojlom u glavnim ulogama.

            Rečju, roman „Prijatelji Edija Kojla“ vanredno je sugestivno i intrigantno delo jakog emotivno-intelektualnog naboja, koje zaslužuje potpuno čitalačko poverenje i posvećenost.

            („Dnevnik“, 2022.)