Knjige koje (ni)je prekrila prašina: „Nije vreme za heroje“ Sem Lundval - NESRETNI I NESPRETNI JUNAK MEĐU ČUDOVIŠTIMA

 

„Bauk“ američke naučne fantastike kružio je belim svetom još od polovina XX veka i rezultirao uspostavljanjem poprilične uniformnosti u promišljanjima određene tematike; otuda su dela neameričkih autora uvek bila osveženje u odnosu na preovlađujuće obrasce kojima se većina pisaca pokoravala. Naravno, bilo je (i danas ih ima) autora van engleskog govornog područja koji su se itekako koristili iskustvima, matricama i ikonografijom američke verzije žanra što, s druge strane, nije „a priori“ značilo loš kvalitet takvih dela, uz uvažavanje opaske Teodora Sterdžena da je 90% žanrovske produkcije bezvredno ali da je takav procenat i u ostalim umetničkim formama-oblastima; no, takve knjige bile su (i jesu) prilog svojevrsnoj „globalizaciji“ literature na štetu lokalne posebnosti i autentičnosti. Egzemplar navedenog stava svakako je i roman „Nije vreme za heroje“ Sema Lundvala (1941), Šveđanina koji je pisac, teoretičar i istoričar naučne fantastike, urednik časopisa i antologija. „Nije vreme za heroje“, originalno objavljeno 1971. godine, deo je serijala o Bernardu (kome pripadaju i romani „Bernard osvajač“  iz 1973, objavljen 1990.g. u domaćem časopisu „Alef“, i „Bernardovo magično leto“ iz 1975). Reč je o hu­mor­no-sa­ti­rič­nim ro­ma­ni­ma ko­ji, u maniru kojim su pisali R. Šekli i H. Harison, pra­te­ do­go­dov­šti­ne onižeg, debelog, brkatog, trapavog i ne preterano bistrog vojnika-izviđača Ber­nar­da Rordina. Knjige varira­ju dobro znane, od neinventivne upotrebe trivijalizovane žan­rov­ske si­tu­a­ci­je i od­no­se sveukupno ih do­vo­de­ći do karikaturalnog ap­sur­da i „sme­ho­tre­snog“ be­smi­sla. Po­let­nost i sve­ži­na te ur­ne­be­sni ri­tam sme­nji­va­nja epi­zo­da bez mnogo pa­do­va ili pra­znog ho­da či­ni ove ro­ma­ne li­te­ra­tu­rom ko­ja se lako konzumira a kojoj će znatiželjni čitalac osim zabave otkriti i oštre kri­ti­ke ne­in­ven­tiv­nog, ru­tin­skog trošenja žan­ra.

            U romanu „Nije vreme za heroje“, koji je 1980. objavljen u danas legendarnoj biblioteci „Kentaur“ beogradske „Prosvete“, armada svemirskih osvajača zastala je pred centralnom planetom carstva koje je propalo pre 200.000 godina ali su mu odbrambeni sateliti itekako živi. Strašni general Supersoko odredio je Bernarda, do tada zabavljenog posmatrnjem sekretarica, za izviđača koji će se spustiti na planetu. Zlosrećnik će u ruševinama grada najpre sresti džinovskog kauboja sa kojim, kao novostečenim drugarom, nastavlja pretragu planete. Ubrzo postaje jasno da je centralni mozak planete bio sve vreme aktivan i da je, fasciniran petparačkom literaturom (u širokom rasponu koji podrazumeva horor, s jedne, i ljubiće, s druge strane), koristeći bačve protoplazme stvorio mnoštvo bića po ugledu na književne uzore – od romantično-posesivno-agresivne mediicnske sestre Teri (koja se smrtno zaljubljuje u Bernarda i proganja ga preko cele planete sve dok se ne uda za njega), preko grofa Drakule do prpošnog ali plašljivog Konana; kao Bernardov arhineprijatelj pojavljuje se pukovnik Gvozden, strah i trepet za ljude i čudovišta. Kroz sva lomatanja po ruševinama i tunelima ispod njih i borbe sa čudovištvima (od kojih najstrašnije ima 50 šapa, otrovne zube i – besmrtno je) junaka prati i „roboprijatelj“, reklamna mašina na više nogu koja pokušava da proda slane štapiće, hladno pivo, šampon za kosu. Roboprijatelj kuraži izviđača marševima i himnama, istaknutom zastavom i bojnim pokličima ali je, istovremeno, velika kukavica koja se plaši za svoj opstanak i spreman je da žrtvuje druge kako bi ostao živ. Na Bernardova ućutkavanja ili pretnje da će mu oteti hranu, roboprijatelj ga optužuje da ometa preduzetništvo; kad se ukaže prilika roboprijatelj će naplatiti vojniku i uzalud potrošenu municiju po paprenim cenama. Do kraja knjige smenjivaće se svakojake avanture Bernarda i njegovih pratilaca sve do konačnog obračuna sa centralnim mozgom koji se odasvud pojavljuje kad god vojnik pozove Boga u pomoć...

            Kako bi šale i dosetke, odnosno groteskne situacije imale efekta, epizode priče se smenjuju brzo i nisu opterećene literarnim ukrasima koji bi odvraćali čitalačku pažnju. Poneke nelogičnosti, nejasnoće i kontradiktornosti ne obavezuju autora na objašnjenja jer je efikasnost proze na prvom mestu. Ovaj princip rezultira i manjim obimom knjige (oko 110 strana) što se ispostavlja kao kvalitet jer bi se na većem broju strana lakše uočile manjkavosti priče. Kako god bilo, „Nije vreme za heroje“ je knjiga koja je ispunila svoju svrhu a ona je da nasmeje čitaoca i da se poigra (pa i naruga) istrošenim žanrovskim modelima koji, u ovako iskošenoj vizuri, ma koliko bili apsurdni i groteskni, ponovo postaju dopadljivi i zabavni.

            („Dnevnik“, 2022.)