MELANHOLIJE STAROG ADVOKATA TODIĆA – „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića; izdavač Akademska knjiga, Novi Sad, 2025.

 

Nova pripovedačka knjiga Vase Pavkovića (1953) izuzetno cenjenog prozaiste, pesnika, urednika i antologičara, književnog i strip kritičara svojevrsni je nastavak knjige „Deset zagonetki“ (2016) odnosno doživlja policijskog inspektora a potom advokata Todića. Kako sam autor kaže u „Belešci s privremenog kraja“ o Todiću piše već četvrt veka prateći njegov život kroz „socijalizam njegove mladosti i zrelog doba i kapitalizam njegove starosti“, dakle, bezmalo kroz ceo Todićev vek. A taj se život, i profesionalne karijere u njemu, dešava u dva potpuno različita sveta, dva različita društvena uređenja sa različitim sistemima vrednosti. Todić nema iluzija o manama socijalizma jer je i tada bilo zločina koje je on istraživao širom Vojvodine ali je svestan i drugačijeg, humanijeg načina življenja u socijalizmu. A onda je došao kapitalizam... Todić o tome ovako razmišlja: „“Novo“ društvo, tranziciono, donelo je nove oblike kriminala – za nepune tri decnije socijalistički oblici kriminala, kojima sam se ja davno bavio, zbrisani su sa lica zemlje Srbije. Novi oblici kriminala i novi moral razvili su se i potisnuli ono staro... Skoro da ništa nije preostalo od starog sveta. Od mog sveta. Ma ni mrvica praha!“ U 11 priča koje čine novu knjigu smenjuju se epizode iz Todićeve inspektorske karijere (mahom slučajevi ubistva) i vinjete iz njegovih advokatskih dana, uglavno vezanih za završetak te karijere i odlazak u penziju. Mada su vremena dešavanja različita i deli ih i po nekoliko decenija, sve se priče slažu u (romanesknu?) celinu pa znatiželjni čitalac saznaje kako je Todić službovao u Kikindi i gradu na Tamišu (Pančevu) gde se, po odlasku iz policije, bavio advokaturom u malom lokalu u Kineskoj četvrti, da je redovni posetilac kafane „Evropa“ u kojoj ispija pivo i razgovara sa starim poznanicima, da mu je ćerka jedinica u Australiji i da je njegova supruga otišla kod ćerke odakle se, najverovatnije, neće vratiti. Todića prošla vremena sustižu i kada o njima ne misli namerno jer je čovekov vek duga, neprekinuta linija koja se malo-malo pa, svojevoljno, prepliće sa tekućim danima. Tako mu se vraća stara, nerazrešena otmica deteta u malom banatskom selu, u liku ostarele majke koja je dobila pismo u kome nepoznati pošiljalac tvrdi da je njen sin živ, da ima troje dece i dva unuka. To pismo možda (ne) razrešava slučaj ali svodi bilans jednog teškog i bolnog života koji je na svom kraju a Todića ostavlja bez ijedne reči kojom bi mogao da uteši nesrećnu staricu. Sličan osećaj bespomoćnosti i besmisla donosi saznanje da je grupa koja je ukrala crkveno zvono u Devojačkom bunaru i nije pohapšena, pijana od pića koje je platila novcem zarađenim ovom krađom izginula u teškoj saobraćajnoj nesreći... Kao advokat Todić se sreće sa bizarnom pričom o zaveri  u kojoj su ubijeni otac i sin a koja će ostati nerazrešena jer je i supruga/majka umrla; iza svega možda stoje mutne rabote građevinske mafije kao novog kriminalnog sloja. Da, ipak, vreme nagriza i principijelnost stare garde svedoči priča o kupovini vikendice za starog školskog druga i advokatovo lako uvećavanje cifara uz neznatnu grižu savesti što koristi nevolju ucveljene udovice.

        U mladosti Todić je rešavao manje ili više komplikovane slučajeve ubistva (nepoznatog lica zapaljenog u automobilu, od koga su ostala samo stopala, otrovanih iz redova za vize ispred ambasada, ubistva domaćice u radničkom naselju, ubistva bogatog seljaka...); njegove istrage, te igre detekcije, vodile su ga kroz razne slojeve socijalističkog društva do pojedinaca (ženskaroša, bahatih nasilnika, kriminalaca-povratnika, prepredenih lopova) koji su zločinima pokušavali da razreše svoje životne probleme. Autorovi opisi enterijera i eksterijera, prepuni detalja, marki proizvoda, uz upotrebu jezičkih fraza koje su tada bile u upotrebi izuzetno su uverljivi i sugestivni, prave su male sociološke studije jednog vremena. Po ovoj širini zahvata u literarnu stvarnost Pavković dobrano izlazi iz okvira uobičajene kriminalističke žanrovske priče i njenih strogo funkcionalnih pripovedanja; no, autor i sam navodi da je kao dečak čitao Žorža Simenona (i svakako učio od njega) i njegove krimi romane u kojima se insistira na opisima za samo priču nebitnih detalja koji, međutim, grade bogatu, ubedljivu atmosferu.

        Izmešane sa slučajevima iz policijske i advokatske prakse su i priče koje nisu žanrovske ali upotpunjuju lik ostarelog Todića darujući knjizi nove slojeve sentimenata. Takve su priče o vehementnom kolegi advokatu koji pobeđuje u TV kvizu, o poseti pesnikinje Florike koja pripoveda o ženi koja saznaje da je provela život sa ubicom, scena u kojoj rečenica iz knjige tera starog advokata u plač... Konačno, valja obratiti pažnju na priču „Napad na voz“ u podnaslovu „Po Tasi Milenkoviću, prvom srpskom policajcu...“ o susretu advokata i dnevnika prvog srpskog policajca, izdatog 1906. godine, odnosno o Tasinom rešavanju slučaja napada na voz kod Ralje, hapšenju počinilaca koji su ’samo’ hteli da vide kako izgleda kad voz pun putnika pada u provaliju i da – seire! Tasa Milenković razočarano konstatuje da se broj najstrašnijih zločina za pet godina udvostručio i da je po njima Srbija prva u „Jevropi“ (posle čega se nabrajaju bestijalni zločini ubijanja, odsecanja glava, sakaćenja, pečenja...).

        „Trovač iz provincije“ Vase Pavkovića ispripovedan je sugestivno i uzbudljivo, sa sjajnim detaljima i sa širokim valerom plemenitih emocija. Ovo je knjiga vrsnog pripovedača koja čitalačku pažnju nagrađuje vrhunskim umetničkim doživljajem.

            („Dnevnik“, 2026.)