PROTIV NEMARA I ZABORAVNOSTI – „Staro zlato“ Vase Pavkovića; izdavač „Zadužbina Petar Kočić“ Banja Luka, Beograd, 2018.

Knjiga „Staro zlato“ (izdavač „Zadužbina Petar Kočić“ Banja Luka, Beograd, 2018.) Vase Pavkovića (1953), zapaženog pesnika i prozaiste, književnog i strip kritičara i antologičara, ima podnaslov „Osamnaest zaboravljenih srpskih pripovedača“ i svojevrsni je nastavak njegove knjige „Devet zaboravljenih pripovedača“ iz 2006.g. Još tada Pavković je napisao „Pokazuje se da je srpska književnost istovremeno neverovatno konzervativna i zaboravna“ odnosno „Pisac koji se jednom, obično za svog života, nije upisao u tzv. kanon srpske književnosti ima malo šansi da, u budućnosti, njegovo delo bude pročitano. A još manje vrednovano na pravi način.“ Ni dvanest godina pošto je ovo napisano ništa se nije promenilo pa pisci, koje nisu obasjali reflektori književne arene, nestankom sa životne scene nestaju i sa bilo kakve hipotetičke mape srpske literature jer, u stvari, takve mape – nema. A nje nema jer bi bilo kakvo literarno „kartografisanje“ podrazumevalo postojanje kontinuirane kulturne politike i stalan rad stručnih institucija na tom polju; naravno, stalan rad institucija podrazumeva redovno i potpuno finansiranje i kontrolu trošenja takvih sredstava odnosno ostvarenih rezultata – a neko mora da plati i te kontrolore kao i kontrolore koji bi kontrolisali kontrolore... Da bi se sve ovo izbeglo sistem se ne menja pa se kotrlja po inerciji a to, opet, znači da nema ni adekvatnih evidencija pisaca a kamoli kritičke recepcije literarnog opusa ili reprintovanja određenih knjiga. Zato se dešava da o nekom autoru, i pored najbolje volje i velikog truda, nije moguće naći ni najosnovnije biografske podatke – takav je slučaj sa Rajkom Slijepčevićem, zastupljenim u ovoj knjizi! I sve se to dešava iako su kultura i umetnost, pa dakle i literatura, jedan od najbitnijih elemenata za samoodređenje i opstanak nekog naroda.

            Srećom po nas, još uvek postoje entuzijasti koji upornim i temeljnim prosvetiteljskim radom uspevaju da, od sveprisutne navale nemara i zaborava, otrgnu imena i dela barem nekih pisaca i predstave ih savremenim (istini za volju sve malobrojnijim) čitaocima. Knjiga „Staro zlato“ Vase Pavkovića, kako joj i sam naziv kaže, otkriva znatiželjnicima osamnaest pisaca koji svakako zaslužuju da budu iščitani. Svaki je predstavljen beleškom sa osnovnim bio-bibliografskim podacima (gde je i koliko je to bilo moguće/dostupno/poznato) odnosno sa jednom ili više priča. Nekoliko je zajedničkih „karakteristika“ predstavljenih autora (ma koliko svaka sudbina bila jedinstvena): svi su stvarali u XX veku (neki su u njemu i rođeni) tako da vremenska distanca prema njima nije prevelika (ili se to samo tako čini?), svi su „realisti“ (mada je Lazar Komarčić, pored realističkih dela, pisao i fantastiku – prvi srpski naučnofantastični roman „Jedna ugašena zvezda“) i svi su vrlo brzo posle smrti pali u zaborav. Pavkovićeve beleške otkrivaju široku lepezu „razloga“ zašto su nekog pisca “uspešno” zaboravili savremenici a zatim i potomci: od objektivnog razloga - I i II svetskog rata - ali i svakojakih političkih i personalnih razmirica do lične povučenosti i izdvojenosti od literarne matice ili životnog veka provedenog u provinciji. S druge strane, pomenuti su pisci stvarali u vremenima kada su priča i pripovetka bili mnogo zastupljeniji u periodici i izdavačkoj produkciji odnosno kada roman nije smatran vrhuncem proze i maksimalno protežiran na uštrb kraćih formi, kao što je to danas. Ipak, ni ta činjenica nije im pomogla da ostanu upamćeni i da njihovo delo traje duže od autorovog fizičkog postojanja.

            No, kada se ostave po strani biografski fakti i krene u iščitavanje priča pred čitaocem se otvara niz bogatih slika koje i danas zrače punom emotivnom i intelektualnom snagom bilo da je osnovni ton priča humorističko-kozerski (Čeda Popović, Žak Konfino, Jelena Bilbija, Rajko Slijepćević), ozbiljan, istorijsko-geografsko i klasno-socijalno određen (Anđelko Krstić, Dragutin Ilić Jejo, Stojan V. Živadinović, Mladen St. Đuričić, Nadežda Tutunović Ilić, Mihailo Ražnatović, Dragoslav Grbić, Mirko Petrović) ili psihološki analitičan, nijansiran i prefinjen (Anđelija Lazarević, Veljko Milićević, Dušan Radić, Svetozar Brkić, Dragomir Popnovakov). Priče otkrivaju ljudsku muku i radosti, nadanja i strahove, staze i bogaze ljudskih usuda, batrganje u bedi, pad u očaj ali i duhovno izdizanje iznad nevolja. Bez obzira na svojevremeno moderno omalovažavanje dometa dela “seoske tematike” i isticanje “urbane tematike” kao dokaza modernosti i progresa u valjanim pričama ljudske sudbine su jednako teške u selima i palanka ili na gradskim periferijama. Čak i ako se ponekom delu iz današnje perspektive može zameriti na naivnosti ili zanatskim manama, insistiranje na čistoti ljudskih emocija i patina prošlih vremena čine priče plemenitim vinjetama vrednim pažnje, razumevanja i uvažavanja. Otuda je „Staro zlato“ Vase Pavkovića dragocen pogled unazad bez koga se ne može ispravno gledati unapred niti videti daleko.

            (“Dnevnik”, 2019.)