Adrijan Sarajlija (1976) spada
među retke samosvojne autore koji, mada se kreću u okrilju žanrova fantastike (naučna i epska fantastika,
horor), ne prate ustaljene žanrovske šablone i obrasce. Svojim prvencem-zbirkom
priča „Manufaktura G“ (2010) i
romanom „Ogledalo za vampira“ (2012) Sarajlija spremno i spretno zaranja u
nepoznato te svojom invencijom i svežinom razgaljuje znatiželjne čitaoce nudeći
im pravo literarno uživanje - neuobičajeno, van žanrovskih standarda,
nadahnuto, duhovito i vrcavo.
Tim smerom i
manirom Sarajlija nastavlja i u novoj
knjizi „Goli glasovi“ koja je -
zapazimo to i istaknimo - (ponovo) zbirka priča tako retkih u današnjem
ultimativnom dobu romana. Napomenimo da Sarajlija
ispisuje priče iako je već dosegao, vrlo uspešno, horizont romana, tog navodnog
vrhunca proznog stvaralaštva. Ljubiteljima drevne veštine pričanja priča može samo
imponovati što se pisac vratio primarnoj formi pripovedanja, i to u rasponu od
minijature i kratke priče do pripovetke. U svakoj od njih Sarajlija demonstrira svoju disciplinu, sposobnost da delo razvija
i prilagodi formi - a ona je izuzetno zahtevna u kratkoj priči - odnosno da
kontroliše pripovedne tokove i njihove tenzije. Zato će udarna rečenice
minijature odjeknuti kad i kako valja ostavljajući blesak-odjek koji oštro
osvetljava i menja sve do tada pročitano. U pripovestima će se, pak, gusto i
bogato splesti i rasplesti pripovedne linije tako da čitalac bude iznenađen i
začuđen i, konačno, vrlo zadovoljan širokim tematskim i stilističkim zahvatima.
U nekoliko, od
ukupno 15, priča Sarajlija sigurnim
potezima izvodi „stilske vežbe“ na
prepoznatljive motive dajući čitaocu mogućnost da „obnovi i utvrdi (žanrovsko)
gradivo“ i oseti se (koliko-toliko) sigurnim na poznatom terenu. No, to je tek
zagrevanje za priče u kojima se nude-otkrivaju drugačije, nestandardne vizije
svetova budućnosti i budućnosti svetova. U takvima ima sjaja novih tehnologija
sa mnoštvom zaslepljujućih dostignuća ali i (previše) mutacija i izopačenosti,
degradacije i dekadencije jer svaki napredak neminovno uzima danak što u krvi i
stradanju što u zaludnom trošenju onih koji sa njim ne mogu da drže korak. Konačno,
budućnost nije samoniklo monolitna; ona ima svoje korene, spoja staro-tradicionalno
sa neumereno-savremenim. A linija spoja i razgraničenja ovih principa u „Golim glasovima“ najočitija i najživopisnija
je na dalekoistočnim zemaljskim prostorima. Koliko god društva budućnosti bila
egzotična i prepuna mogućnosti na njihovim širokim, močvarnim marginama živi u
neznanju, bedi i bolesti ili u samoodabranom buntovnom odbijanju konvencija, nepregledno
mnoštvo marginalaca, otpadnika, „poniženih i bednih“. Nove porodične i
socijalne forme i interakcije izrodiće obrasce gotovo nepojamne složenosti koji
će izmeniti psihološke profile ličnosti pridošlih generacija. Sarajlija hrabro iscrtava te različitosti
spreman da zarad uverljivosti literarne slike podigne novoe spoznaje i razumevanja
napisanog što traži pojačani čitalački angažman koji podrazumeva i učešće u
literarnom eksperimentu-egzibiciji praćenja dogodovština literarnog entiteta imena
Moritomo, koji svoju inkarnaciju ima
u prozi i poeziji Slobodana Škerovića.
Tako se u ovoj knjizi stvara paralelna lična istorija (anti)junaka
pustolova-filozofa-vragolana ispisana fragmentima-epizodama iz pogodbenog
životopisa.
Rečju, „Goli glasovi“ Adrijana Sarajlije su plemenita
mešavina uzbudljivih vizija stvaranih na temeljima naučne fantastike, magijskog realizma i horora, bez robovanja jednosmernom uzrok-posledica pripovedačkom šablonu,
sa nesputanim, odvažnim poigravanjima jezikom, iluzijama i aluzijama odnosno višestrukim
značenjima.
(„Dnevnik“,
2017.)
0 komentara:
Постави коментар