Zatečen priželjkivanim a onda, gotovo iznenada,
bliskim početkom (još jedne) Nove godine znatiželjni
će se ljubitelj Umetnosti sa
neskrivenom naklonošću prema naučnoj
fantastici neminovno zapitati šta mu je donela sad već odlazeća godina
odnosno šta, kao svojevrsni miraz, predaje Novoj.
Mada mu to, vrlo verovatno, neće odmah pasti na pamet, najpre sebi pa ostalima
može, laka srca, bez griže savesti priznati da mu naučna fantastika prija. Vremena kada je biti ljubitelj ovakvih
sadržaja bilo nešto gotovo sramno, nimalo elitistički svakako još nisu prošla
ali se odnos prema ovom „žanru“ umnogome promenio; čak se i u isključivosti
sklonoj „Srbiji na Istoku“
tolerancija prema naučnoj fantastici
povećala. Biće da je smena generacija učinila svoje i na ovom polju jer su u
punoj (stvaralačkoj i konzumentskoj) snazi oni koji su sa sadržajima označenim
kao naučna fantastika svakodnevno
odrastali. Primat realističko-istorijsko-poučnog korpusa, koji su nasledili
vršnjaci XX veka, uspešno je „uznemiren“ otvaranjem ovog prostor-vremena
budućnosti (na Zemlji i širom Svemira). Temelj žanra nadograđen je
novim tehnološkim probojima i, jednako vredno i važno, nezamislivim razvojem
masovnih komunikacija koje su vapile za bilo čime što će popuniti vreme
emitovanja TV programa, bioskopske repertoare, kioske sa jeftinim stripovima i
džepnim knjigama. Naučna fantastika
je, za razliku od drugih sadržaja, „igrala na kartu“ vere u bolju budućnost, u
blistavi XXI vek, u potrošački raj na Zemlji
i turističke izlete na Mars. Kauboji
u skafanderima zamenili su kauboje XIX veka. Svemir je postao nova „divlja
(konačna) granica“, novovekovni smer kojim treba poći (nova verzija
legendarne „idi na Zapad sinko“).
Ipak, sem šarene (laže) zabave, naučna
fantastika, po prirodi svojih interesovanja, mogla je da postavlja i
krucijalna pitanja postojanja, identiteta, dobra i zla; kao takva je pružila
utočište kako slobodoumnim autorima (tada zvanim „levičari“) tako i rigidnim „desničarima“.
Valjanost pojedinih dela naučne
fantastike uvela ih je, uprkos tradicionalističkih otpora, u anale
etablirane Umetnosti, od književnosti preko filma do stripa.
Posustajanje
optimističkog žara izazvanog očitim promašajima civilizacije blagostanja s
kraja XX veka utiče i na naučnu
fantastiku. Njena intelektualna atraktivnost bledi a jača manirističko
poigravanje ikonografijom i obrascima. Brzi kvalitativni razvoj žanra, oličen i
u lakom smenjivanju usmerenje-škola, posle burne pojave „kiberpanka“ predvođenog Gibsonom,
polovinom 1980-tih drastično se usporava. Pokret „nove uvrnute fantastike“, stilistički ambiciozne proze s početka
XXI veka, sa Vandermerom i Mjevilom kao eksponentima, ostao je, za
sada, bez šireg odjeka; ovo svakako ne znači da će „new weird“ potonuti u zaborav - setimo se da su završne knjige Prustovog serijal „U potrazi da izgubljenim vremenom“ dočekivane s jednodušnim
oduševljenjem iako je on imao problema da, par godina ranije, objavi početne
tomove. Kako god bilo, zastajanje naučne
fantastike izazvalo je pojedine tumače da konstatuju da je naučna fantastika mrtva kao što je to i
XX vek. Naravno, sam protek vremena demantuje (ili potvrđuje) ovakve stavove a
skoro pa istekla 2017. godina svakako ne stavlja definitivnu tačku na to
pitanje.
U
literarnom segmentu svetske naučne
fantastike kritičari zapažaju da i dalje nema velikog poetskog proboja u
liku novog pokreta-mode kao žiže u kojoj je sabrana stvaralačka snaga
nekolicine pisaca (često generacijski bliskih) i koja odatle, kao svetionik,
pokazuje novi pravac žanrovskog promišljanja. Anglosaksonska literarna arena
(koja i dalje pretenduje da je centar sveta i u ovom žanru) beleži, u masi
novih knjiga, pojavu nekolicine interesantnih dela proverenih autora (Sklazi, Stros, Stenli Robinson) relevantnih
u okvirima njihovih opusa, i mladih autora (koji će možda imati svoje pratioce)
ali i „ulazak“ na scenu egzotičnih pisaca kakvi su oni iz Kine (uz stalan dotok dela iz Rusije).
S komercijalne strane gledano najinteresantniji i najpoželjniji su (i dalje)
serijali pogodni za transformisanje u celovečernje filmove ili TV serije,
koje su postale jednako važan deo žanrovske ponude. No, transformacija i
popularnost imaju svoju cenu – šablonizovanje radi prepoznatljivosti; na tom
polju TV serije se, ipak, otkrivaju
kao polje na kome se mogu napraviti određeni pomaci od ustaljenih pravila. Dok
je Beson morao da ušminka svog „Valerijana“ kako bi imao siguran letnji
hit (pa je opet reciklirao vizuelne matrice strip genija Mebijusa) tvorci TV serija
kakve su „Crno ogledalo“ ili „Elektirični snovi Filipa K. Dika“
mogli su slobodnije da se poigraju i pričama i obrascima „lika“ budućnosti,
dozvoljavajući sebi da različite epizode različito izgledaju - što tvorci novih
nastavaka „Ratova zvezda“, „Planete
majmuna“ i „Tuđina“ nisu smeli
jer bi se neprepoznavanje franšize moglo odraziti na njenu zaradu - ovo bi da
smeju potvrdili i tvorci „Blejd ranera
2049“.
Razapeta
između imperativa zarade (u filmu, literaturi,
stripu) koji ne trpi preterani rizik i nesporne provokativnosti tema za
koje se izborila, naučna fantastika trenutno
je, čini se, bliža svom komercijalnom ishodištu. Naravno, sasvim je moguće da
na nekoj polici već stoji prevratničko delo koje će neko, namerno ili slučajno,
otkriti, pričitati i proglasiti tačkom od koje kreće novi umetnički prevrat. Ili
će takva priča/strip/animacija
uskoro, u prvim danima Nove godine,
osvanuti na stranicama nekog elektronskog časopisa. Godine, stare ili Nove, u svemu tome nisu bitne jer Umetnost uopšte ne mari za kalendare i
rasporede već buja sasvim divlja i nepredvidiva. Nama, znatiželjnicima ostaje
da je pratimo i nadamo se novim užicima...
(„Dnevnik“,
2018.)
0 komentara:
Постави коментар