NOVA LITERARNA TRAGANJA U ŽANRU I VAN NJEGA - Oto Oltvanji: „Priče misterije i magije“ (Laguna 2017.)

    Oto Oltvanji (1971) spada među retke ovdašnje prozaiste srednje generacije prepoznate kao autore koji svoja dela grade na tradiciji žanrovske literature (naučna fantastika, horor, krimić) i nedvosmisleno se ne odriču tog iskustva (mada je žanrovsko i dalje prokazana kategorija među akademskim kritičarima i teoretičarima). Naravno, žanrovsko određenje nije vrednosna kategorija i svakako ne „propisuje“ valjanost dela stvaranih u ovim „ključevima“. S druge strane, žanrovsko, po svojoj prirodi, nije statično već je reč o vrlo dinamičnim kategorijama-poljima na kojima se ubrzano (mnogo brže nego u glavnom literarnom toku) „osvaja (umetnička) sloboda“. Rečeno je vidljivo i u dosadašnjim Oltvanjijevim knjiga, listom romanima („Crne cipele“ 2005, „Kičma noći“ 2010, „Iver“ 2015), koje se mogu sagledavati i kao stalni odmak od standardno shvaćenog obrazaca i ulazak u neistražene (i/ili nedovoljno istražene) prostore/horizonte. Nova knjiga „Priče misterije i magije“ (2017) nastavlja taj istraživački niz dodajući i jedan formalni novitet - reč je prvoj Olvanjijevoj zbirci priča mada je on čitaocima duže vreme poznat kao pripovedač koje je objavljivao u periodici i mnogim tematskim antologijama. Otuda je dobar deo priča iz knjige imao premijeru u ranijim izdanjima; uz njih stoje i priče pisane upravo za ovu knjigu.

    Zbirka, koju čini 12 proza različitih dužana, podeljena je u tri celine „Misterija“, „Misterija i magija“ i „Magija“. Ovom podelom pisac je želeo da grupiše priče po težišnom utisku/atmosferi: u „Misterijama“ (5 priča) nema elemenata fantastike a osnovna zagonetka zapleta rešava se u realističkom, neretko u kriminalističkom, maniru. U „Magijama“ (5 priča) su sadržane - i funkcionišu - sve vrste fantastike kojima se Oltvanji bavio, dakle i naučna i glavnotokovska fantastika odnosno horor. Segment koji spaja oba principa, „Misterija i magija“ (dve novele), dokaz je da se neretko priča „otme“ kategorisanju i nastavi u smeru koji, sledeći sopstvenu logiku, spaja elemente u samosvojnu celinu pa njoj određivanje nije ni potrebno ni bitno.

    „Misterije“ daju uvid u traumatično školsko detinjstvo u naseljima Subotice („Teslino nasilje“), u ne manje problematično samoodređivanje u mladalačkim godinama („Nećeš da nas lažeš“), u način/metod da se raskine sa zlom vezanim za (nepokopanu) ratnu prošlost („Sve uračunato“), u „običnu“ krađu u tržnom centru sa jeftinim, mladim najamnim radnicima kao akterima („Velika mogućnost napredovanja“) i u nešto ozbiljniju pljačku banke i ulogu životnih marginalaca u njoj („Devojke na prozorima“). „Misterija i magija“ spajaju se u dodiru svetova umornih, mirnih starosedelaca i egzotičih, tajanstvenih (pretećih) izbeglica („Aleja blistavih bodeža“) i naizgled rutinskog zadatka pisca-najamnika koji prerasta u susret sa nepojamnim poigravanjem stvarnostima („Fabulator“). „Magija“ nudi naučnofantastičnu psiho-terapijsku posetu prošlosti („Oči boje biske“), razbarušeno razgaljujuću, neobuzdanu fantazmagoriju („Naš hotel u nultoj tački grada“), mračno-sluzavu muzičku avanturu („Pank“), alternativnu „domaću“ zombi verziju rata („Lepše nego ptice“) odnosno horor iskustvo detinjstva uz sablasne televizore („U tehnikoloru, večno mlad“).

    Znatiželjni čitalac će zapaziti, nezavisno od podela-segmenata, nekolike elemente Oltvanjijeve proze. Najpre su očigledne „stilističke vežbe“ na zadate žanrovske teme (večne, svakovrsne zavere, zombiji...) koje su uvek dobrodošle kako za piščevo „razigravanje“ mašte i umešnosti tako i za čitalačko upoznavanje sa autorovom inventivnošću odnosno voljom i sposobnošću da poštuje obrasce (kao obavezan element žanrovskog prepoznavanja i identifikovanja) ali se njima i poigrava, istražuje ih, menja i nadograđuje (da, recimo, obrazac „umetnu“ u lokalni milje). Tematski je vrlo prisutno bavljenjem detinjstvom odnosno mladošću, u rasponu od realističke do hororističke vizure, uz inventivno korišćenje prednosti svakog od njih. U konačnom zaključivanju ovog usmerenja lako se može ustvrditi da su razlike između glavnotokovskog i žanrovskog doživljaja minimalne, odnosno da strava odrastanja obuhvata široku lepezu stanja i emocija kojima se mogu (ili ne) pripisivati različiti predznaci. Na ovakav utisak nadovezuju se ratne traume (u kojima je užas delo ljudskih ruku a ne monstruma) kao i naslućeni kulturološki „sukob civilizacija“ kao najava nadolazećih tektonskih poremaćaja postojećeg ustojstva (državnog, regionalnog, globalnog). Pomenuto „umetanje“ obrazaca u lokalni milje vidljivo je i u pričama sa krimi razrešenjima s tim što je u njima jaka socijalna nota - prepoznavanje sadašnjosti koja svojim liberalno-kapitalističkim čeljustima melje mlade, slabe i nejake; u ovom se kontekstu mogu sagledavati i (anti)junaci priča, oni koji se nisu snašli u svom okruženju ili oni koji svesno odlaze u drugi plan prepuštajući životnu pozornicu drugima, ambicioznijima, beskrupuloznijima. Naklonost i razumevanje takvih „otpadnika“ i „gubitnika“ jedna je od osobenosti proza iz ove knjige. Konačno, Oltvanji dokazuje (u „Naš hotel...“) da ume lepršavo, duhovito i vispreno da meša obrasce žanra i glavnog toka tvoreći, uz humorno-ironijsku distancu, dopadljivi amalgam.

    „Priče misterije i magije“ predstavljaju pisca značajnog iskustva koji se nije učaurio u granice dosadašnjih uspeha već je i dalje, podrazumevajući dosadašnja dostignuća, otvoren za izazove novih tema, vizura i rakursa pripovedanja. Bilo da je na sigurnom ili novog terenu Oltvanji je pouzdano-temeljan, izbalansiranog razvoja zapleta i tenzija, sigurnog i tečno-dinamičnog iskaza, jasnih zapažanja i glatkih rečenica. Tematska raznovrsnost i zanatska spretnost zalog su čitalačkog uživanja u ponuđenim prozama i nova potvrda da valjanost literature ne zavisi od žanrovskih odrednica već od spisateljskog talenta koga Oltvanjiju svakako ne manjka.

ILIJA BAKIĆ

http://www.hellycherry.com/2018/08/oto-oltvanji-price-misterije-i-magije.html

MRAČNE PORODIČNE TAJNE - Prikaz romana „Iver“ Oto Otvanji; izdavač: „Laguna“, Beograd 2014.

Oto Oltvanji (1971), pisac i prevodilac, čitalačkoj je publici znan po pričama objavljivanim po časopisima i antologijama („Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“) i dva romana, „Crne cipele“ (2005) i „Kičma noći“ (2010). U svojoj prozi on se kreće u okriljima fantastičkih žanrova, pre svega fantastike natprirodnog/horora, ali je nesporno i kreativno korišćenje iskustava savremene svetske literature, posebno one koja se svrstava u kategorije trilera, krimića ili tzv. „saspensa“. Obzirom da se Oltvanjijevi romani i priče dešavaju na ovdašnjim prostorima poznavanje lokalnog kolorita važan je segment zapleta/razrešenja koji, često, prevazilazi ulogu scenografske pozadine postajući važan učesnik dešavanja. Otuda Oltvanjijeva dela jesu zabavna i uzbudljiva ali su i više od toga pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano/predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični/nepripadajući (ili suvišni) jednom čisto žanrovskom delu; no, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju, prelaze i prevazilaze. Tako pisac u svojim delima, posebno u „Kičmi noći“, čitaocima nudi napeto štivo u koje je, za zainteresovane, upleteno i zajedljivo poigravanje savremenim političko-društvenim temama. Obznana stranog/natprirodnog kod Oltvanjija nije samo žanrovski važan i prepoznatljiv element već, obzirom na „domaći teren“ dešavanja, ima i dodatno značenje potcrtavanja nenormalnosti koju junaci (i čitaoci) prihvataju kao uobičajenu svakodnevicu.

Obzirom na Oltvanjijeva prethodna dela, „Iver“ je izlazak iz žanra - tako barem izgleda tokom prvih 300-tinjak strana romana. Znatiželjni čitalac će na njima upoznati moćnu porodicu Vitas koju čine nesporni vladar Nađmama, njeni sinovi, popularni pevač Rob i neuspeli glumac Kristijan, bliznakinje, slikarke Višnja i Veronika, Robova deca pisac Saša, njegova sestra Anita i troje dece (tu su još, kao pridruženi članovi, i jedna snajka i jedan zet). Porodicu na velikom imanju blizu Subotice upoznaje i Mia, dečiji pisac, Sašina devojka. Pred njom se dešavaju incidentne situacije, odvijaju neobični razgovori. Potaknuta tajnama u koje je nevoljno uvedena Mia traga za Robovom bivšom suprugom, za njihovim prognanim sinom Lukom, za porodičnim arhineprijateljem Ognjenom Brankovićem. Ipak, kockice priče nikako se ne slažu dok tetka Bela ne otkrije mračnu tajnu porodice staru dva veka. U tom trenutku natprirodno izlazi na scenu otkrivajući obrede kojima su se u porodici delile životne uloge. Oni kojima je određeno da žrtvuju svoju sreću i uspeh u korist braće/sestara, sada osvešćeni, odbijaju da se i dalje povinuju a zatim se pojavljuje i dete za koje niko nije znao, spremno da svima pomrsi planove i izbori se za svoja prava. U grčevitom finalu računi se izravnavaju i ravnoteža koliko-toliko uspostavlja.

„Iver“ se, dakle, do svog kraja razotkriva kao roman mračne fantastike, mada je i specifična porodična saga, smeštena u današnje vreme (bez dubljeg uranjanja u društvenu problematiku) ali vezana i za bližu i dalju prošlost. Oltvanji pažljivo dozira tenzije, postavlja dileme i otkriva deliće odgovora da bi, nakon sporog razvoja priče vrtoglavo obznanio ključnu tajnu i doneo njeno razrešenje.

Rečju, „Iver“ je novi stepenik u Oltvanjijevom bavljenju žanrom ali i iskorak iz njega u neistražene literarne prostore.

            („Dnevnik“, 2015.)

RESPEKTABILNI DEO SVEUKUPNE SAVREMENE LITERATURE - „Književna fantastika: almanah 2014.“; izdavač „Čarobna knjiga“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Vremena intenzivne izdavačke aktivnosti, brojnih medija i, nadasve, bezgranične otvorenosti Interneta čine se idealnim za ljubitelje bilo kakve umetničke vrste/žanra. No, navodno obilje i laka dostupnost nisu bez mana jer se u moru mogućnosti otvara drugi problem, ne više gde tražiti već - šta tražiti. Iako su nominalno dostupne sve informacije  valja znati šta je to što zadovoljava nečije želje i interese. Otuda su dobrodošli (ili čak nužni) vodiči, leksikoni, almanasi iz svih oblasti umetnosti (i drugih ljudskih delatnosti/aktivnosti). Njihova se instruktivna uloga menja jer se okruženje promenilo ali to nimalo ne umanjuje njihov značaj. A što je oblast kojom se ovakve publikacije bave specifičnija to je njihova relevantnost veća, značajnija.

            U jugoslovensko/srpskoj istoriji naučne fantastike postoje dva almanaha koji su otvorili i obeležili epohe. „Andromeda - almanah naučne fantastike“ urednika Gavrila Vučkovića, izdanje BIGZa, u tri toma (1976, 1977, 1978), označio je početak ambicioznog predstavljanja ovog žanra do tada marginalizovanog i tretiranog kao šund litaratura. Iako nije potrajala dugo „Andromeda“ je imala veliki odjek na tadašnjoj kulturnoj sceni. „Monolit - Science Fictio almanah“ urednika i izdavača Bobana Kneževića označio je sledeću stepenicu u razvoju naučne fantastike na ovim prostorima jer je čitaocima otkrio da pored klasične postoji i moderna naučna fantastika nastala u okrilju „Novog talasa“, umetnički zrela i provokativna. „Andromeda“ je oživela knjišku ediciju „Kentaur“ dok  „Monolit“ (do sada objavljeno deset tomova) prati knjiška edicija „Znak Sagite“ i aktivnosti Kluba ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ koji je okupio mnoge mlade pisce žanrovske fantastike.

REČ KRITIKE

„Književnu fantastiku: almanah 2014.“ uređuje Dragoslav Igrošanac, inače urednik Internet sajta „Art Anima“ koji već osam godina kontinuirano i ozbiljno prati dzarešavanja na savremenoj žanrovskoj sceni. „Književna fantastika“ baštini iskustva almanaha prethodnika ali odlazi i korak dalje. „Andromeda“ i „Monolit“ su objavljivali romane, novele, priče, poeziju i eseje i tako donosili teško dostupne informacije o svetskim dometima naučne fantastike; povremeno su objavljivali i dela domaćih pisaca. „Književna fantastika“ isključivo se bavi domaćom fantastikom odnosno teorijskim radovima domaćih autora. Sadržaj je podeljen na primarnu i sekundarnu književnost; prvi deo čini deset priča renomiranih autora (Zoran Živković, Goran Skrobonja, Zoran Jakšić, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Darko Tuševljaković, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Aleksandar Žiljak) i poezija Slobodana Vukanovića, koje otkrivaju širinu tematske i stilske lepeze koja se kreće od prepoznatljivih žanrovskih tema/obrazaca preko njihovog mešanja do glavnotokovske fantastike. O svom radu, u delu „Intervjui“, govore Z. Živković, Slobodan Vladušić i Mina D. Todorović. Teorijski segmenti „Ogledi“ i „Istraživanja“ donose promišljanja opusa značajnih pisaca Dž. G. Balarda (piše Dejan Ognjanović), Kurt Vonegata (piše G. Skrobonja), Filipa Dika (piše Mladen Jakovljević). O romanu „Gvozdena peta“ Džeka Londona piše Zorica Đergović Joksimović a Ksenija Prodanović odgovora na pitanje „Zašto je distopija toliko popularna kod mladih?“. Almanah zaključuju prikazi aktuelnih knjiga, spisak naučnofantastičnih knjiga koje su važne piscu Ivanu Lutzu i tekst o strip školi „Đorđe Lobačov“ koju dve decenije vodi Vladimira Vlade Vesović.

Almanah „Književna fantastika“ otkriva da je žanrovska fantastika odavno iskoračila iz zabrana paraliterature odnosno da je nesporno respektabilni deo sveukupne savremene literature kome valja pokloniti punu pažnju.

(„Dnevnik“, 2014)

TVRDO KUVANI HOROR «Crne cipele» Oto Oltvanji, izdavač: Samizdat B92, Beograd 2005.

Roman «Crne cipele - okultni triler» Oto Oltvanjija (1971), kako piše na klapni knjige, nije njegov prvenac ali jeste prvi koji potpisuje svojim imenom; naime, sa 18 godina Oltvanji je objavio jedan kriminalistički roman pod pseudonimom. Sopstvenim imenom autor je potpisao i 15-tak priča koje pripadaju žanru fantastike natprirodnog (iliti horora). U «Crnim cipelama» spojena su ova dva piščeva tematska interesovanja začinjena sasvim posebnim začinom - našom lokalnom svakodnevicom. Postavka priče, dakle, izgleda ovako: mesto dešavanja - Beograd, vreme - negde u 1990-tim. Milje je prepoznatljivo jeziv: teška sirotinja i obesni 'novokomponovani' bogataši, masna lova koja ide iz ruke u ruke, državno-porodična strahovlada, korumpirana policija, vojska sa svojim mutnim rabotama, odjeci ratova koje država nije vodila niti pomagala, sponzoruše, žurke, viski, besna kola i džipovi. U ovakvu scenografiju umetnut je Bruno Kostić, privatni detektiv za sitne poslove otkrivanja švaleracija, prinudnu naplatu alimentacije, dadiljanje fudbalera u noćnim izletima; na njegovoj vizit-karti piše «Virim kroz ključaonice po kućama». Kako to biva kod ovih tvrdih momaka gubitnika, sasvim običan posao stražarčenja pred magacinom u kome se odvija opskurna zabava, zakomplikuje se u pokolj i Bruna, kao nepoželjnog preživelog svedoka, počnu da ganjaju sve moguće policijsko-vojne i para-vojne grupe i bande; detektiv je nateran u bekstvo ali i izazvan da rasplete klupko zavere što će ga odvesti pred potpuno bizarne protivnike.

            «Crne cipele» pisane su u maniru tvrdo kuvanog krimića, američke škole nastale 1920-tih u okrilju palp časopisa «Crna maska», predvođene Hemetom, Kejnom i Čendlerom. Uronjen u svakodnevicu recesijskih godina, tvrdi krimić promoviše novog junaka, privatnog detektiva na ivici zakona sa sopstvenim etičkim kodom, tvrdoglavog gubitnika koji brani male od obesnih. Opora, škrta proza, najčešće ispisana u obliku detektivskih ispovesti koje vrcaju dosetkama i cinizmom, iza koga je, ipak, zrno toplog romantizma (ma koliko besmislenog), zadobila je pažnju čitalaca i otvorila nove mogućnosti za izlazak žanra iz šund brloga. I danas priče o Semu Spejdu i Filipu Marlou nose u sebi dovoljno ikonografsko-arhetipskog naboja koji ih čini čitljivim i atraktivnim. Oltvanji je «Crne cipele» ispisao u tvrdom kuvanom ključu otkrivši da ovaj ikonografski ključ idealno otvara bravu smutnih vremena ovdašnjih. Američka recesija, sa sve jadom i bedom poniženog i uvređenog puka, preganjanjima gangstera i sumnjivo poštenih policajaca, korumpiranim sudijama i političarima, ima parnjaka 'na brdovitom Balkanu'. Naravno, Balkan ne bi bio to što jeste da nema i svoje specifičnosti ali lokalni kolorit je samo dobrodošla nijansa koja bitno ne menja obrazac. Bruno Kostić, dakle, korača vrelom asfaltnom džunglom svojim crnim cipelama pravljenim za šorke, dobija udarce i uzvraća odbijajući da bude potrošni pijun u igrama velikih faca, sreće fatalne žene koje mu nisu suđene, jurca, skriva se i napada dok, konačno, zahvaljujući pameti ali i ludoj sreći, ne uspe da kako-tako namiri račune sa lošim momcima (mada, u stvari, on i nije pobednik). U ovdašnjoj literaturi tvrdi krimić smešten u lokalni milje i potpisan pravim imenom pisca nije poznat; bilo je retkih domaćih krimi pisaca koji se nisu skrivali iza pseudonima i svoje romane smeštali u naše krajeve (M. Nikolić), postoji (retko ali ipak) savremena 'ozbiljna književnost' sa krimi zapletima ali ovdašnji, neskriveno žanrovski krimić ređi je od retkog što Oltvanjiju obezbeđuje izuzetan položaj na našoj savremenoj literarnoj sceni.

            «Crne cipele» se, međutim, ne iscrpljuju u tvrdom obrascu. Jer, drugo (od tri) poglavlje, otkriva da je Kostić, detektiv, tajni lik Marjana Popolca, običnog šljakera u brodogradilištu, koji živi negde između radnog mesta, opijanja sa drugarima, braka sa ženom koja ga mrzi i deteta sa kojim ne uspeva da uspostavi pravi roditeljski odnos; Marjan je vatreni ljubitelj roto krimi romana koji mu nude mogućnost da pobegne od neprijateljskog okruženja. Ovaj neočekivani obrt u romanu kojim se izlazi iz krimi žanra u stvari je ulaz u žanr mračne fantastike sa sijamskim blizancima-najamnicima koji svojim parapsihiloškim sposobnostima kontrolišu umove odnosno sa mitskim vukom čije srce, onome koga pojede, daje novi život. Tako krimi priča mutira i ulazi u sfere 'okultnog', kako piše u podnaslovu, da bi, kako se bliži kraju, zaplela raznorodne žanrovske elemente u teško razmrsivo klupko u kome su političko-lovatorski interesi samo stepenica na putu ka trajnijim moćima s one strane realnosti (baš kako i priliči okultnim željama i traganjima). Usložnjavanje obrazaca i njihovo mešanje, nametnuli su piscu težak zadatak da bude uzročno-posledično jasan i dosledan (što priliči krimiću) ali i namerno nedorečen i višesmislen (što je nužno u opisu onostranog); sudar (pogodbeno) realnog i (pogodbeno) nadrealnog nije mogao proći bez  štete i na jednom i na drugom obrascu što čitaoca stavlja na muke jer mu neka dešavanja i odnosi nisu očekivano (u skladu sa krimi manirom) razjašnjeni. Pisac, ipak, istrajava u svojoj nameri i nakon obračuna dobrih, loših momaka i blizanaca privodi roman kraju (koji ostavlja mogućnost za nastavljanje Kostićevih avantura pošto je lik Popolca definitivno 'prerastao'). «Crne cipele» se, u svođenju računa, ukazuju kao neuobičajeni 'hibrid' roman koji nudi sasvim nesvakidašnji literarni doživljaj i zavređuje pažnju.

(2006)

STRIP U VOJVODINI 1997. GODINE

Vojvođanski (kao i Jugoslovenski) strip u devedesetim živi je primer paradoksa: ima ga i nema, priznat je i prezren, poznat i nepoznat... Kolaps Yu stripa s kraja osamdesetih izbrisao je čitavu generaciju umetnika i u sledeću deceniju doneo praznu strip scenu. Izdavači kakvi su bili „Dnevnik“ i „Forum“ prestali su da objavljuju stripove a nestali su i začetci strip-studio manufaktura. Činilo se da nikome, kraj propasti države, rata i bede nije do priča u slikama. Ali...  U obliku fanzina, fotokopiranih svezaka, u minimalnim tiražima i neredovnim izdanjima, iz mesta koja do tada nisu postojala u YU strip geografiji, oglasili su se novi autori i doneli sasvim nova shvatanja, novu osećajnost, mnoštvo estetika i poetika i pokrenuli novi strip talas. Ovaj pokret ‘underground’ ili bolje ‘alternativnog’ stripa (kao odrednice koja može da obuhvati svu šarolikost novotarija), krenuo je iz manjih vojvođanskih mesta (Pančevo, Vršac...), zapljusnuvši gradove kakvi su Subotica (koja je vrlo brzo uspostavila svoju scenu), Novi Sad ili Beograd. Čini se, ipak, da je kao i u rock'n'rollu ovdašnjem, tzv. provincija pokazala svoju iznenađujuću sposobnost prilagođavanja, za razliku od velikih sredina, jer su autori iz manjih mesta nosioci novog YU stripa a Vojvodina je ostala (čak i uz normalno rasipanje snaga) nosilac ovog dešavanja koje je, osim brisanja predrasuda o geografskoj podređenosti autora ili manjoj vrednosti izdanja rađenih po principu improvizacije (najbolji dokaz je kratak dah i „velikih" magazina “Tron” i “Strip manija” koji takođe izlaze neredovno), donelo i definitivno ustoličilo ravnopravnost ‘klasičnog’ i ‘alternativnog’ stripa.

            O trenutnom stanju na vodećim vojvođanskim strip scenama govore sledeći izveštaji:

                        Subotica

                        Novi Sad

                        Vršac

                        Pančevo

            (Napomena: Nekolicina autora nije pomenuta u izveštajima jer su oni „usamljenici" u svojim sredinama; njihovi kvaliteti i potencijali obavezuju nas da ih ipak pomenemo - M.Uvrtačev iz Kikinde, Z. Jaćimovski iz Plandišta, Z. Cvetković iz Kaća, V. Stankovski, rođen u Vršcu, sada živi u Plandištu i Beogradu...)

            Višegodišnja skrajnutost i besperspektivnost uzela je svoj danak u vidu okretanja dela autora isplativim delatnostima te otuda manjka optimizma u izveštajima. No, raduje da oni najuporniji i dalje rade kao i da pristižu nove snage jer svi oni su zalog daljeg razvoja stripa kako u Vojvodini tako i u Jugoslaviji (a i šire).

SUBOTICA

GRAD U CRNO-BELIM SLIKAMA

Piše Oto Oltvanji

            Subotica, uspavana i izolovana, grad je ekstrema: samo crno i belo, ništa sivo. Po različitim krajnostima životnog stila, načina umetničkog izražavanja, naizmeničnim periodima manjkavosti entuzijazma i potpune neaktivnosti. Stoga ne začuđuje postojanje jake avangardne scene i naginjanje ka underground vidovima umetnosti.

            Tako je i sa stripom. Sa izuzetkom pravog virtuoza tradicionalnijeg i prijemčivog grafičkog izraza čije se kapitalno delo jos uvek očekuje, Leonida Popovića, možda jedinog subotičkog strip autora koji je redovno objavljivao u mainstream casopisima, ali koji i sam potiče iz iste supkulturne sredine - ostatak gotovo u potpunosti spada u tu kategoriju. A da uopšte postoji nešto što se zove Subotički strip prvi put je otkrio beogradski teoretičar stripa i autor Slobodan Ivkov, inače poreklom Subotičanin, kada je 1995. u ovom gradu postavio svoju putujuću izlozbu nazvanu ‘60 godina domaćeg stripa’ i ozbiljno se pozabavio tim pitanjem u posebnom poglavlju propratnog obimnog kataloga.

            Tako stižemo do danas praktično jedina tri aktivna predstavnika subotičke underground škole oličene u 3D: trojici Damira, svakog od njih sa razvijenim ličnim i prepoznatljivim izrazom.

            Stripovi Damira Šmita izgrađivali su se pod odrednicom karakteristične „estetike ružnog", pa se tako poslednjih godina logično pronašao u srodnom mediju - crtanim romanima (graphic novels), angloameričkim izrazom iz evropske krize u stripu - što je u mnogome pomoglo narativnosti njegovih radova.

            Damir Rijović Originalov najviše od svih eksperimentiše sa svojom naracijom, služeći se vrlo nekonvencionalnim grafičkim izrazima, potpuno redefinišući dobro poznata strip pravila i ikonografiju. Najsrodniji je američkom underground stripu šezdesetih osveženim senzibilitetom devedesetih, a naglašenim u vidu duguljastih kaiševa-ekrana na crnoj podlozi koji možda najbolje ilustruju priču o „stripovima kao filmovima siromašnih režisera".

            Stil Damira Pavića (poznatijeg kao Septic) uslovljen je njegovim načinom života i imidžom. Veteran subotičke punk scene stvara beskompromisne futurističke prizore dostojne autora britanskog ‘2000 AD’, ali često ekstremnije i inventivnije, i nakon duže pauze ponovo je aktivan sa novim radovima.
Relativno slaba objavljivanost, a česta pojavljivanja ovih autora na izložbama potvrđuje tužnu tendenciju lagane selidbe stripa iz knjižara i kioska u izložbene prostore i muzeje. Čist gubitak za još jednu sve ređu vrstu: zahtevnog čitaoca.

NOVI SAD

NOVOSADSKI STRIP, STRIP KOGA NEMA

Piše Aleksandar Nikolić

            Kada neoprezno prihvatite poziv da pišete o novosadskoj strip sceni, jedino vas može radovati činjenica da je od vas tražena samo jedna kartica teksta, jer nije jednostavno pisati o nečemu što ne postoji. Novi Sad je nekad (davno prošlo vreme) smatran za jedan od centara stripa u Jugoslaviji. Postojali su izdavači, strip autori, čitaoci... (danas vrlo retka vrsta, pred izumiranjem) Izdavači su u međuvremenu neslavno propali. Razlozi za to su mnogobrojni - pogrešna poslovna politika, megalomanstvo, inertnost, podcenjivanje inteligencije i ukusa publike, „objektivne okolnosti i subjektivne slabosti"... A šta se desilo sa autorima? Neki su ostali ovde, ali rade isključivo za strane izdavače, i samim tim su daleko od očiju ovdašnje publike, drugi su napustili zemlju, ali i bavljenje stripom, treći su ostali ovde, ali su se posvetili nečem isplativijem.

            Zoran Janjetov je još 1987. počeo da saradjuje sa francuskim “Humanoidima” crtajući, po scenariju Jodorowskyog avanture mladog Johna Difoola. Serijal je završen, a svih šest epizoda se napokon pojavilo u integralnom izdanju “John Difool: Avant l' Incal”. Janjetov trenutno radi na početnoj epizodi serijala “Les Technopapes”, ponovo u saradnji sa Jodorowskym.

            Bane Kerac & Co. crtaju pod pseudonimima ili kao anonimni crtači za američke i evropske strip izdavače. Dejan Nenadov i Petar Meseldžija su u Amsterdamu i tamo se bave slikarstvom odnosno ilustracijom. Đorđe Milović je jedan od retkih koji je i dalje aktivan na domaćem terenu. Ponekad mu uspe da nešto i objavi u našim retkim, neredovnim i kratkotrajnim magazinima.

            Tako stižemo do autora koji su afirmaciju trebali da dožive tokom devedesetih godina. To su Slobodan Kovačević, Siniša Sumina, Veljko Damjanović, Mladen Oljača, Obrad Popović, Miloš Stanković, Predrag Popović, Saša Jovanović, Vladimir Bursać, Aleksandar Botić... Na njihovu, i našu, veliku žalost do toga nije došlo. Za razliku od autora iz nekih drugih sredina, novosadski autori mlađe generacije nisu želeli da objavljuju bez honorara, što ih je prilično udaljilo od, ionako retkih, domaćih izdanja. Međutim, oni nisu radili ni za fioku, praveći kapital za neka buduća, po strip srećnija vremena, niti su pokušali da se small press izdanjima i samizdatima (sem Bursaća i Botića) iskažu i predstave čitaocima. Puno energije i vremena je utrošeno na priču šta bi i kako trebalo raditi, da bi se kasnije okrenuli studijama, designu ili animacija i sve više udaljavali od stripa. Karakteristično za tu grupu autora je da ih je jedino poneki strip konkurs uspevao da motiviše, tako da neki od njih imaju više tabli objavljenih u inostranstvu (Slovenija, Holandija, Belgija) nego ovde.

            Vec nekoliko meseci Vlada Vesović drži školu stripa u prostorijama Stripoteke (Kisačka 2, 021/ 51-758), što je uspelo da okupi „neke nove klince" i animira spomenutu grupu autora čiji je talenat ostao neiskorišćen. Da li će Vesovićeva neiscrpna energija i mesto urednika jedine strip revije “Strip mania” biti dovoljni da prodrmaju zadremale novosadske autore videćemo u nekom od ovogodišnjih izdanja (ako ih bude).

VRŠAC

STANJE REDOVNO

Piše: Ilija Bakić

            Sigurno je da niko od, u Vršačkom domu omladine, nakon za ovaj grad prve izložbe stripa 1992. g. okupljenih autora nije očekivao da će koju godinu kasnije, 1996.g. dvojica iz njihovih redova, Wostok i Grabowsky, dobiti Oktobarsku nagradu oslobođenja. Ipak, to se zaista desilo (na zgrazanje lokalnih etabliranih čistunaca). U 5 godina koje dele ove događaje sabijena je strahovita količina energije, talenta, entuzijazma i - tvrdoglavosti. Nakon prvih koraka koji su doneli kristalizaciju jezgra Vršačkog strip pokreta, fotokopiranu svesku Wostokovih stripova (on je autor i pomenute prve izložbe) i pojavljivanja u ovom magazinu (“Košava” u brojevima 4, 6 a i nadalje), 1993. pojavio se prvi zajednički projekat - strip magazin “Patagonija” (u već legendarnih 50 primeraka) i Wostokov fanzin “Krpelj”. Usledio je izuzetno dobar odziv istomišljenika, autora i čitalaca, koji je uspostavio Vršac kao značajan centar novog YU stripa 90-tih, prevashodno okrenut alternativnom izrazu u devetoj umetnosti i otvoren za nove ideje i stvaraoce. No, bez obzira na sve pohvale, medijsku pažnju, nagrade koje su vršački autori pobrali na domaćim i međunarodnim strip konkursima i manifestacijama, svaki broj “Patagonije” bio je i ostao pod znakom pitanja (stara priča o (ne)postojanju sponzora za ovakva izdanja); važi to i za 6. broj koji bi trebalo da sadrži radove prispele na konkurs “Strip bez reči”. Septembra 1996. u Vršcu su održani i “Prvi strip susreti” kao novi vid aktivnosti ovdašnjih autora: druženja sa domaćim i svetskim umetnicima.

            Jedna od zanimljivosti Vršačkog strip pokreta je da grupa koja je započela čitavu akciju, uprkos šarolikim interesovanjima, uglavnom i dalje funkcioniše. Najaktivniji su Wostok i Grabowsky koji kontinuirano rade i objavljuju, pojedinačno i kao tandem specifičnog vizuelnog identiteta, i nesporno su u vrhu domaćeg alternativnog stripa. Lola, najmlađi strip autor, pošla je u skolu (1. razred osnovne), što je trenutno ometa u bavljenju stripom. Mučibabić/Jozef Škoda je zaokupljen svojim studijama na likovnoj akademiji dok je Atma u sunčanoj Španiji, gde redovno crta. B. Babić, strip scenarista, posvećen je organizaciji rok koncerata a Odin (Genevra) Dima ređe crta obzirom da pokušava da, kao urednik “Patagonije”, pronađe novac za novi broj (što mu je, čak i po cenu odricanja od sopstvenih zarada, do sada nije uspevalo). Sve u svemu, na Vršačkoj strip sceni stanje je redovno: malo rada, malo odmaranja i puno neizvesnosti, zatišja pred buru.

PANČEVO

VELIKA MALA SCENA

Piše Obrad Obad

            Teško je započeti priču o strip sceni u Pančevu bez pominjanja tamošnjeg autora Aleksandra Zografa, koji je tokom poslednjih godina postao značajno ime u svetskim razmerama, objavljujući (ponajviše) u SAD, kao i u evropskim časopisima; spomenućemo samo njegov poslednji poduhvat: uskoro će američka izdavačka kuća “Kitchen Sink Press” objaviti međunarodnu antologiju stripova inspirisanih snovima, čiji je urednik i jedan od autora Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf, zajedno sa amerikancem Bob Kathmanom.

            Pančevo je, međutim, grad u kojem živi i teoretičar stipa V. Fumetti, koji već godinama istrajno objavljuje svoje recenzije i prikaze strip izdanja u jugoslovenskoj periodici. S druge strane, neprofitna i nevladina organizacija “Pokret za mir Pančevo” je izdavač zanimljivog plakata “AUT”, koji objavljuje radove domaćih i inostranih strip autora. U Pančevu je 1996. godine održan i prvi “Salon jugoslovenskog stripa”, u organizaciji galerije “Nova” - manifestacija koja je uključivala izložbe, projekcije filmova, razgovore sa autorima, kao i konkurs za mlade strip crtače.

            Među autorima aktivnim na pančevačkoj sceni vredi nabrojati i članove benda “Napred u prošlost” - Nandora Ljubanovića - Kiklopa i Zorana Jovića - Đavola, koji svojim brojnim aktivnostima ubrajaju i crtanje stripova (pogledaj: “AUT”, br.1, knjigu/fanzin “NADA” i dr). U Crepaji kraj Pančeva je nastanjen veoma mlad i veoma perspektivan autor Ivan Grubanov, čiji su radovi objavljivani u časopisima kao sto su “Patagonija”, “Pančevac” ili slovenački “Strip-burger”. Konkurs galerije “Nova” skrenuo je pažnju i na još neafirmisane autore. Miloš Bakalović i Veljko Onjin su samo neka imena koja bi vredelo upamtiti.
U svakom slučaju, pančevačka strip scena predstavlja, u ovom momentu, značajan oslonac kada je savremeni jugoslovenski autorski strip u pitanju.

(Časopis “Košava”, br. 32/33. februar 1997. - maj 1997.)

TAMNA ŠKRINJA ČUDESA - KNJIGE DRUGARI „Dark Chest of Woders“ izdavač Goran Skrobonja, Beograd, 1996-1997.

U širokoj izdavačkoj lepezi nekih ’normalnih’ zemalja, tamo daleko, između ekskluzivnih i luksuznih knjiga i masovnih džepnih izdanja, mesto pod suncem izborili su brojni prelazni oblici među kojima i tzv Chapbooks (chap – drugar, prijatelj, ortak). Reč je o knjižicama namenjenim publici specifičnijih interesovanja, što ograničava tiraž i povećava njihovu dragocenost za konzumente pa otuda i njihovo ime. Ovdašnje već poslovične izdavačke (ne)prilike koje podrazumevaju drastično smanjenje broja objavljenih naslova, dakle i nedovoljno pokrivanje brojnih oblasti stvaralaštva (o cenama, rabatima i ostalom da i ne pričamo) ne poznaju ovu ’chap’ kategoriju iako je ona i te kako potrebna. Otuda projekat „Dark Chest of Woders - Tamna škrinja čudesa“ (po jednoj posveti Stivena Kinga), pokrenut od Horor i SF pisca i izdavača Gorana Skrobonje, nužno privlači pažnju. Naravno, ideja objavljivanja knjižice po ugledu na ’chap’-ove morala je da pretrpi odgovarajuće prilagođavanje ovdašnjoj sredini te je tako tiraž bibliofilski (50 komada) a način umnožavanje – fotokopiranje. Prelom i tehnička obrada teksta su kao i kod standardnih knjiga, korice su kolorne, obim od 60 do 120 strana, cena 20-tak dinara a distribucija po odabranim knjižarama. Tradicionalni knjigofili zaljubljeni u velike izdavače i tvrde poveze ovakva izdanja neće udostojiti pogleda ali ona njima, istini za volju, nisu ni namenjana. Ciljna grupa ’Tamne škrinje čudesa’ su čitaoci željni novih svetova i saznanja, koji znaju za onu Reja Bredberija da o knjizi ne treba suditi po koricama. A do sada izašle knjige potvrda su ove mudrosti.

1. BAKHE – Antologija savremenog ženskog horora, izbor Goran Skrobonja, prevod Goran Skrobonja, Vasa Čurčić, 1996.

            Na dinamičnoj horor književnoj sceni autorice su definitivno zauzele svoje mesto i stoje rame uz rame sa kolegama u časopisima, antologijama i bestseler listama. Obzirom na važeće teorije o ženskom pismu-literaturi zanimljivo je iščitavati ove priče i pratiti kako dame barataju žanrovskim ikonografijama i obrascima postavljenim prevashodno od muškaraca, odnosno kakav je ženski tretman straha, užasa, nasilja kao stožernih tema ove proze. Jedanast priča ove antologije dokazuju da ženska verzija horora nipošto nije mekša od muške (uostalom, očekivati tako nešto značilo bi da se i dalje polazi od predrasuda). Krečići se kroz sve podžanrove horora, od medicinskog, natprirodnog do brojnih varijacija teme fizičkog nasillja i britalnosti, autorke često umeju da iznenade kako samim postavkama priče tako i opisima tortura, sakaćenja, psiho-fizičkog maltretiranja. Možda upravo na tim ravnima treba tražiti specifikum ženskog viđenja horora (osim, svakako, u feministički obojenim pričama koje imaju drugačiji koncept; takva je naslovna priča ove antologije, spisatlejice Elizabet Hend koja opisuje svet u kome su žene fizički nadmoćnije i organizovanije i tu moć i sprovode). Imena Keti Kodže, Kim Antiu, Lusi Tejlor, Nensi Kolins, Džudit Komo, Elizabet Masi, Melani Tem, Nine Kiriki Hofman, Roberte Lens i Popi Z. Brajt treba zapamtiti baš kao i ovu antologiju koja nam je otkrila sasvim nov segment svetske literature.

            2. Oto Oltvanji – Klaustrofobična žaoka, novela, 1996.

            Mladom piscu gotovo je nemoguće da objavi novelu kod nas (o knjizi da i ne govorimo). Za časopise ovi radovi su predugi, sve duže od 10-15 strana nije im interesantno - a kamoli proza od 60 strana. A upravo je novela, forma na granici priče i romana, atraktivna i primerena vremenu u kome živimo. Oltvanjijeva novela preispituje standardnu horor situaciju – oslobađanje mračne sile do tada zapretene u nekom objektu (od raznih kuća i sličnih artefakata do prirodnih staništa, mračnih šuma, pećina i sl.). Nakon oslobađanja sledi osveta i pokolj onih koji su silu izazvali/probudili je ili slučajnih prolaznika čiji je greh što su živi. Osim poigravanja rastom i kanalisanjem tenzije, ovakve teme nude prostor za živo slikanje stvarnosti, profilisanje junaka, njihovih odnosa i stavljanje svih ovih elemenata na probu u trenu sudara sa haosom. Autor je pomenute mogućnosti umešno iskoristio, upličući kolorite rok kulture i prepoznatljivog miljea u dinamičnu priču koja najavljuje talentovanog pisca. Ilustracije za knjigu uradio je poznati subotički strip autor Damir Šmit.

            3. Jan Mekdonald – Plavi hotel, izbor i prevod Goran Skrobonja, 1997.

            Mekdonald je nesporno najzanimljiviji mladi autor na engleskoj i svetskoj SF sceni poslednijih godina. Njegovih 10 objavljenih knjiga potvrđuje da je u pitanju samosvojna pojava koja donosi novu svežinu u već pomalo ustajali žanr (poslednji veliki preokret desio se polovinom prošle decenije pojavom kiber-panka). Novina se ogleda u drugačijoj osećajnosti koju kritičari najčešće određuju kao posebnu vrstu magijskog realizma znanog iz dela hispanoameričkih autora. Visoka poetičnost i snažno i zavodljivo mitologizovanje (ikonografisanje) bizarnih svetova ne ostavlja čitaoce ravnodušnim. Bilo da varira teme iz Hičkokovih filmova, kao u naslovnoj priči, ili piše tvrdi SF, vilinsku priču ili mračne sage o budućnosti, Mekdonald nudi drugačije, sveže vizije.

            Ovo je prvo šire pojavljivanje Mekdonalda kod nas i njime je znatiželjnicima (i sladokuscima) dat uvid u tekuća, značajna dešavanja u žanrovskoj fantastici.

            4. Goran Skrobonja – Gorko srce, novela, 1997.

            SF novela već afirmisanog pisca Gorana Skrobonje varijacija je večite teme  zavere, ovog puta na globalnom nivou. Vešto manipulišući istorijskim faktima autor gradi priču o otporu čovečanstva Ultimativnoj Entropiji gradnjom Utopije u novoj dimenziji sna. Glavni će junak, tragajući za bivšom ljubavnicom, upasti u vrtlog borbi za vlast koja podrazumeva makijavelistički (ili jezuitski) princip žrtvovanja većine interesima manjine. Skrobonja radnju vodi precizno i odmereno, uspevajući da brojna objašnjenja, tzv ’spori delovi teksta’, ne opterećuju priču i usporavaju dešavanja. Kao uspešan način maskiranja jednog mesta na kome se objašnjava svet novele pojavljuje se paralelna povest o nastanku, načinima pripreme i vrstama viskija. U svakom pogledu reč je o valjanom delu.

            5. Goran Skrobonja – Sveti rat, novela, 1997.

            Horor čini pretežni deo Skrobonjine spisateljske avanture i često se prepliće sa elementima ostalih žanrova; u ovoj noveli spojeni su SF i Horor. Naime, u nekom trenutku budućnosti, Srbija, koja je praktično u ratu sa celim svetom a prostire se od Beča i Pešte do Grčke, dolazi na rub vojnog sloma. NATO privodi kraju projekat koji će izmeniti tok rata. Da bi se to osujetilo treba angažovati najboljeg, najsposobnijeg komandosa, jednog od dvojice preostalih srpskih – vampira. Naizmenično nizanje delova vampirove prošlosti (od ustanka protiv Turaka, upoznavanja sa unukom Vlada Cepeša tj. Drakule i inicijacije u vampirsko bratstvo do daljih doživljaja u vihorima istorije ovih prostora) i sadašnjosti (put u središte NATO-a) u završnoj je sceni začinjeno još jednim ovdašnjim specijalitetom – obračunom između braće. Preplitanjem folklornih motiva, istorijskih fakata i prepoznatljivih detalja iz sadašnjosti stvara atmosferu u kojoj identifikacija i naklonost prema junacima ima važnu ulogu. Naravno, Skrobonja ne dozvoljava da se priča deformiše u propagandu ’a la Rambo’ dokazujući da vlada spisateljskim zanatom o čemu svedoči i nesumljivi kvalitet ove novele.

            Zaključimo prikaz do sada objavljenih knjiga edicije „Dark Chest of Wonders“ željom da serija nastavi svoj život i donese još ekskluzivnih naslova iz svetske produkcije odnosno predstavi nove radove domaćih autora koji zaslužuju pažnju (ali je od etabliranih izdavača ne dobijaju).

(1997)