Oto Oltvanji (1971) spada među
retke ovdašnje prozaiste srednje generacije prepoznate kao autore koji svoja
dela grade na tradiciji žanrovske literature (naučna fantastika, horor, krimić)
i nedvosmisleno se ne odriču tog iskustva (mada je žanrovsko i dalje prokazana
kategorija među akademskim kritičarima i teoretičarima). Naravno, žanrovsko
određenje nije vrednosna kategorija i svakako ne „propisuje“ valjanost dela
stvaranih u ovim „ključevima“. S druge strane, žanrovsko, po svojoj prirodi,
nije statično već je reč o vrlo dinamičnim kategorijama-poljima na kojima se
ubrzano (mnogo brže nego u glavnom literarnom toku) „osvaja (umetnička)
sloboda“. Rečeno je vidljivo i u dosadašnjim Oltvanjijevim knjiga, listom
romanima („Crne cipele“ 2005, „Kičma noći“ 2010, „Iver“ 2015), koje se mogu
sagledavati i kao stalni odmak od standardno shvaćenog obrazaca i ulazak u
neistražene (i/ili nedovoljno istražene) prostore/horizonte. Nova knjiga „Priče
misterije i magije“ (2017) nastavlja taj istraživački niz dodajući i jedan
formalni novitet - reč je prvoj Olvanjijevoj zbirci priča mada je on čitaocima
duže vreme poznat kao pripovedač koje je objavljivao u periodici i mnogim tematskim
antologijama. Otuda je dobar deo priča iz knjige imao premijeru u ranijim
izdanjima; uz njih stoje i priče pisane upravo za ovu knjigu.
Zbirka, koju čini 12 proza različitih dužana,
podeljena je u tri celine „Misterija“, „Misterija i magija“ i „Magija“. Ovom
podelom pisac je želeo da grupiše priče po težišnom utisku/atmosferi: u
„Misterijama“ (5 priča) nema elemenata fantastike a osnovna zagonetka zapleta
rešava se u realističkom, neretko u kriminalističkom, maniru. U „Magijama“ (5
priča) su sadržane - i funkcionišu - sve vrste fantastike kojima se Oltvanji
bavio, dakle i naučna i glavnotokovska fantastika odnosno horor. Segment koji
spaja oba principa, „Misterija i magija“ (dve novele), dokaz je da se neretko
priča „otme“ kategorisanju i nastavi u smeru koji, sledeći sopstvenu logiku,
spaja elemente u samosvojnu celinu pa njoj određivanje nije ni potrebno ni
bitno.
„Misterije“ daju uvid u traumatično školsko detinjstvo u naseljima Subotice („Teslino nasilje“), u ne manje problematično samoodređivanje u mladalačkim godinama („Nećeš da nas lažeš“), u način/metod da se raskine sa zlom vezanim za (nepokopanu) ratnu prošlost („Sve uračunato“), u „običnu“ krađu u tržnom centru sa jeftinim, mladim najamnim radnicima kao akterima („Velika mogućnost napredovanja“) i u nešto ozbiljniju pljačku banke i ulogu životnih marginalaca u njoj („Devojke na prozorima“). „Misterija i magija“ spajaju se u dodiru svetova umornih, mirnih starosedelaca i egzotičih, tajanstvenih (pretećih) izbeglica („Aleja blistavih bodeža“) i naizgled rutinskog zadatka pisca-najamnika koji prerasta u susret sa nepojamnim poigravanjem stvarnostima („Fabulator“). „Magija“ nudi naučnofantastičnu psiho-terapijsku posetu prošlosti („Oči boje biske“), razbarušeno razgaljujuću, neobuzdanu fantazmagoriju („Naš hotel u nultoj tački grada“), mračno-sluzavu muzičku avanturu („Pank“), alternativnu „domaću“ zombi verziju rata („Lepše nego ptice“) odnosno horor iskustvo detinjstva uz sablasne televizore („U tehnikoloru, večno mlad“).
Znatiželjni čitalac će zapaziti, nezavisno od podela-segmenata, nekolike elemente Oltvanjijeve proze. Najpre su očigledne „stilističke vežbe“ na zadate žanrovske teme (večne, svakovrsne zavere, zombiji...) koje su uvek dobrodošle kako za piščevo „razigravanje“ mašte i umešnosti tako i za čitalačko upoznavanje sa autorovom inventivnošću odnosno voljom i sposobnošću da poštuje obrasce (kao obavezan element žanrovskog prepoznavanja i identifikovanja) ali se njima i poigrava, istražuje ih, menja i nadograđuje (da, recimo, obrazac „umetnu“ u lokalni milje). Tematski je vrlo prisutno bavljenjem detinjstvom odnosno mladošću, u rasponu od realističke do hororističke vizure, uz inventivno korišćenje prednosti svakog od njih. U konačnom zaključivanju ovog usmerenja lako se može ustvrditi da su razlike između glavnotokovskog i žanrovskog doživljaja minimalne, odnosno da strava odrastanja obuhvata široku lepezu stanja i emocija kojima se mogu (ili ne) pripisivati različiti predznaci. Na ovakav utisak nadovezuju se ratne traume (u kojima je užas delo ljudskih ruku a ne monstruma) kao i naslućeni kulturološki „sukob civilizacija“ kao najava nadolazećih tektonskih poremaćaja postojećeg ustojstva (državnog, regionalnog, globalnog). Pomenuto „umetanje“ obrazaca u lokalni milje vidljivo je i u pričama sa krimi razrešenjima s tim što je u njima jaka socijalna nota - prepoznavanje sadašnjosti koja svojim liberalno-kapitalističkim čeljustima melje mlade, slabe i nejake; u ovom se kontekstu mogu sagledavati i (anti)junaci priča, oni koji se nisu snašli u svom okruženju ili oni koji svesno odlaze u drugi plan prepuštajući životnu pozornicu drugima, ambicioznijima, beskrupuloznijima. Naklonost i razumevanje takvih „otpadnika“ i „gubitnika“ jedna je od osobenosti proza iz ove knjige. Konačno, Oltvanji dokazuje (u „Naš hotel...“) da ume lepršavo, duhovito i vispreno da meša obrasce žanra i glavnog toka tvoreći, uz humorno-ironijsku distancu, dopadljivi amalgam.
„Priče misterije i magije“ predstavljaju pisca značajnog iskustva koji se nije učaurio u granice dosadašnjih uspeha već je i dalje, podrazumevajući dosadašnja dostignuća, otvoren za izazove novih tema, vizura i rakursa pripovedanja. Bilo da je na sigurnom ili novog terenu Oltvanji je pouzdano-temeljan, izbalansiranog razvoja zapleta i tenzija, sigurnog i tečno-dinamičnog iskaza, jasnih zapažanja i glatkih rečenica. Tematska raznovrsnost i zanatska spretnost zalog su čitalačkog uživanja u ponuđenim prozama i nova potvrda da valjanost literature ne zavisi od žanrovskih odrednica već od spisateljskog talenta koga Oltvanjiju svakako ne manjka.
ILIJA BAKIĆ
„Misterije“ daju uvid u traumatično školsko detinjstvo u naseljima Subotice („Teslino nasilje“), u ne manje problematično samoodređivanje u mladalačkim godinama („Nećeš da nas lažeš“), u način/metod da se raskine sa zlom vezanim za (nepokopanu) ratnu prošlost („Sve uračunato“), u „običnu“ krađu u tržnom centru sa jeftinim, mladim najamnim radnicima kao akterima („Velika mogućnost napredovanja“) i u nešto ozbiljniju pljačku banke i ulogu životnih marginalaca u njoj („Devojke na prozorima“). „Misterija i magija“ spajaju se u dodiru svetova umornih, mirnih starosedelaca i egzotičih, tajanstvenih (pretećih) izbeglica („Aleja blistavih bodeža“) i naizgled rutinskog zadatka pisca-najamnika koji prerasta u susret sa nepojamnim poigravanjem stvarnostima („Fabulator“). „Magija“ nudi naučnofantastičnu psiho-terapijsku posetu prošlosti („Oči boje biske“), razbarušeno razgaljujuću, neobuzdanu fantazmagoriju („Naš hotel u nultoj tački grada“), mračno-sluzavu muzičku avanturu („Pank“), alternativnu „domaću“ zombi verziju rata („Lepše nego ptice“) odnosno horor iskustvo detinjstva uz sablasne televizore („U tehnikoloru, večno mlad“).
Znatiželjni čitalac će zapaziti, nezavisno od podela-segmenata, nekolike elemente Oltvanjijeve proze. Najpre su očigledne „stilističke vežbe“ na zadate žanrovske teme (večne, svakovrsne zavere, zombiji...) koje su uvek dobrodošle kako za piščevo „razigravanje“ mašte i umešnosti tako i za čitalačko upoznavanje sa autorovom inventivnošću odnosno voljom i sposobnošću da poštuje obrasce (kao obavezan element žanrovskog prepoznavanja i identifikovanja) ali se njima i poigrava, istražuje ih, menja i nadograđuje (da, recimo, obrazac „umetnu“ u lokalni milje). Tematski je vrlo prisutno bavljenjem detinjstvom odnosno mladošću, u rasponu od realističke do hororističke vizure, uz inventivno korišćenje prednosti svakog od njih. U konačnom zaključivanju ovog usmerenja lako se može ustvrditi da su razlike između glavnotokovskog i žanrovskog doživljaja minimalne, odnosno da strava odrastanja obuhvata široku lepezu stanja i emocija kojima se mogu (ili ne) pripisivati različiti predznaci. Na ovakav utisak nadovezuju se ratne traume (u kojima je užas delo ljudskih ruku a ne monstruma) kao i naslućeni kulturološki „sukob civilizacija“ kao najava nadolazećih tektonskih poremaćaja postojećeg ustojstva (državnog, regionalnog, globalnog). Pomenuto „umetanje“ obrazaca u lokalni milje vidljivo je i u pričama sa krimi razrešenjima s tim što je u njima jaka socijalna nota - prepoznavanje sadašnjosti koja svojim liberalno-kapitalističkim čeljustima melje mlade, slabe i nejake; u ovom se kontekstu mogu sagledavati i (anti)junaci priča, oni koji se nisu snašli u svom okruženju ili oni koji svesno odlaze u drugi plan prepuštajući životnu pozornicu drugima, ambicioznijima, beskrupuloznijima. Naklonost i razumevanje takvih „otpadnika“ i „gubitnika“ jedna je od osobenosti proza iz ove knjige. Konačno, Oltvanji dokazuje (u „Naš hotel...“) da ume lepršavo, duhovito i vispreno da meša obrasce žanra i glavnog toka tvoreći, uz humorno-ironijsku distancu, dopadljivi amalgam.
„Priče misterije i magije“ predstavljaju pisca značajnog iskustva koji se nije učaurio u granice dosadašnjih uspeha već je i dalje, podrazumevajući dosadašnja dostignuća, otvoren za izazove novih tema, vizura i rakursa pripovedanja. Bilo da je na sigurnom ili novog terenu Oltvanji je pouzdano-temeljan, izbalansiranog razvoja zapleta i tenzija, sigurnog i tečno-dinamičnog iskaza, jasnih zapažanja i glatkih rečenica. Tematska raznovrsnost i zanatska spretnost zalog su čitalačkog uživanja u ponuđenim prozama i nova potvrda da valjanost literature ne zavisi od žanrovskih odrednica već od spisateljskog talenta koga Oltvanjiju svakako ne manjka.
ILIJA BAKIĆ
0 komentara:
Постави коментар