„U kuhinji sa
Zevsom“, roman Đorđa
Pisareva (1957) u potpunosti potvrđuje njegov ugled jednog od najintrigantnijih
savremenih prozaista. Nakon romana „Pozna
večera za Gospođu Fibi“ (2016), koji je, zaodenut u delo namenjenoj „mlađoj
publici“, spojio infantilno i seriozno, Pisarev
se u novom delu kreće stazama nastalim spajanjem postmodernizma, eseja i humorno-satiričnog pogleda na ljude i
karaktere. Njegovi junaci su ekipa iz kuhinje restorana (ili hotela) „Zevs“: gospodin Veza, koga zovu i Zevs, glavni
kuvar, pomalo umorni velemajstor koji voli da dobro kuva kako bi gosti bili
dobre volje, kuvarice, pomirljiva, za sve spremna i sposobna Pospana Ana, darovita početnica Milica-devojčica i večito zaposlena tetkica
Mara te kuvar-alkoholičar Pjer, misteriozni Gazda koji se plaši otvorenog prostora i, konačno, mačkica
debelica. Oni svakodnevno spremaju hranu za gladne goste, drže se jelovnika ili
improvizuju, razmenjuju trivijalne ali i mudre rečenice o sopstvenoj
egzistenciji odnosno o životu kao nestalnoj, prevrtljivoj pojavi koja ima svoje
neuhvative zakonistosti (ili ih uopšte nema jer je potpuno nasumična i
zadesna). Naravno, bez ishrane nema života pa je kuhinja nesporno, takoreći
idealno mesto za obe rabote - jelo i življenje. Jer, znano je, „zdravlje na usta ulazi“ i „put do muškog srca vodi preko (punog)
stomaka“. Sledstveno tome, što je hrana bolja to je i život bolji pošto je
zadovoljstvo ukusima koji su prošli nepcem kao i osećaj punog stomaka siguran
znak da je čovek živ i da, osnažen i pun poleta, može krenuti u nove radne i
životne pobede. A da bi zgotovljena jela zaista bila kakva trebaju da budu -
hranjiva, ukusna, slasna „prste da
poližeš“ - važni su recepti po kojima se spremaju - a tu važi pravilo kakav
je kuvar takvo je jelo. Zato se kuvari u kuhinji nadmeću i nadmudruju svojim
receptima i malim/velikim tajnama. Te priče, pak, nisu prazne jer roman upravo
obiluje proverenim receptima za sasvim obična (pa čak i ona koja se nazivaju „sirotinjska“) jela kao i za
specijalitete; na početku svakog poglavlja kao i u okviru njega znatiželjni će
čitalac naći preporuke kako spremiti neko jelo. Ova je praktična uloga knjige (kao
usputnog kuvara) sasvim u skladu sa davnašnjim poučnim i obrazovnim namenama
knjiga i jeste podsetnik na „istinski“ svet koji okružuje knjige i u njima se
„ogleda“ ali ga, ukoliko je čitalac voljan, može učiniti i boljim. Uz recepte,
opet, idu i „sovjeti zdravoga razuma“
u obliku poučnih poruka, mudrih saveta koji su ispisani/izvezeni na keceljama
kuvarskog osoblja (u porodičnim kućama su, u prošlom veku, te poruke bile
izvezene, uz obavezno cvetove i neki crtež, na „kuvaricama“ koje su kačene po kuhinjama kao podsetnik i opomena
domaćicama).
I već
u toj tački materijalni svetovi dotiču se sa onima koje su sazdale reči. Jer i
književni junaci (kao i njihovi stvaraoci) moraju da jedu pa je gotovo nemoguće
nabrojati raznovrsna jela kojima se oni slade. Gospodin Veza to zna jako dobro jer je njegova omiljena knjiga legendarna „knjižica“
majstora Rablea „Prejezovito žitije
velikoga Gargantue, oca Pantagruelovog“; no, njemu su znani i brojni drugi
primeri obroka koje literarni junaci svih epoha malo-malo konzumiraju,
čalabrcnu, tamane, zalivajući ih svakovrsnim pićima. Uz svu tu obilnu,
egzotičnu, masnu ili slatku hranu ipak ima i izuzetaka - kod Alise u zemlji čuda samo se pije čaj dok
„junaci Reja Bredberija prednost daju
duhovnoj hrani, pa za doručak, ručak i večeru konzumiraju knjige.“ Što bi
se reklo, ti se literarni junaci hrane literaturom (i literarnim junacima u
njoj).
Sledeći
vezu „realnog“ življenja i književnosti a u kontekstu kuhinje (čitaj hrane) kao
centra sveta (bez hrane nema života) priča-roman ravnomerno se prostire u oba
horizonta postojanja razmeravajući život literaturom i literaturu životom u
svakom trenutku - od običnog, mirnog dana preko važnog susreta Milice-devojčice sa budućim momkom (Pikarom Juniorom) u kome je znak
prepoznavanja Selindžerova knjiga pa
do mučnih bolničkih dana Pospane Ane.
Preplitanje ovih dimenzija stalno je tako da se, pre ili kasnije, nameće
pitanje: ima li života van literature, nije li fizička realnost određena
književnom, nisu li život i literatura, ma kako to apsurdno izgledalo, jedno?
Jer svaki od junaka (i mi sa njima jer ih čitamo) određen je literaturom (i
šire filmom, televizijom, stripom - rečju Umetnošću),
niko ne bi bio ovakakv kakav je sada da nije uživao u tim blagodetima koje su
ga oblikovale, gradile, tesale i, konačno, duhovno hranile. Stoga je odricanje
od Književnosti (Umetnosti) odricanje
od punoće intelektualnog, znatiželjnog, radosnog postojanja i svođenje na puko
instinktivno fiziološko trajanje - u gladovanju.
Ovi,
sasvim (ne)mogući uvidi u zaleđe romana slobodni su zaključci znatiželjog
čitaoca jer se Pisarev ne bavi izravnim
i izričitim mudrovanjima. Njegovo pripovedanje je lepršavo i vrcavo, začinjeno
dosetkama i pozivanjem na sijaset dela iz klasične i popularne kulture. Životne
(ne)zgode junaka podrazumevaju kako svakodnevne trivijalnosti tako i šire uvide
u mehanizam delovanja sudbine što im, sveukupno, daruje neodoljivu lakoću
(postojanja) i šarmantnu uverljivost. Konačno, autor ne propušta da razgali
čitaoca nizom detalja koji povezuju segmente-poglavlja: naslovi poglavlja su
citati ili parafraze poznatih književnih i drugih umetničkih dela (što samom
poglavlju daje određeni pred-naboj) dok završnica poglavlja (sa opisom na šta -
koje jelo - miriše kuhinja i finalom „I
gotovo!“) obavezno izmami zadovoljni osmeh (pre)poznavanja.
U
konačnom sagledavanju roman „U kuhinji sa
Zevsom“ pleni višeznačjem, spojem različitih i raznorodnih emocija i
intelektualnih zahteva te pripovedačkim majstorijama što ga, sveukupno, čini
kompleksnim delom koje zahteva posvećenog čitaoca i traži angažovano čitanje (i
iščitavanje) koje će biti nagrađeno vanrednim - slasnim - književnim
doživljajem.
(„Naš
trag“ 1-4/2018.)
0 komentara:
Постави коментар